Источна туја
| Istočna tuja | |
|---|---|
| |
| Istočna tuja u Resavskoj ulici u Beogradu. | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | P. orientalis
|
| Binomno ime | |
| Platycladus orientalis (L.) Franco
| |
| |
| Areal[1] | |
| Sinonimi | |
|
Spisak
| |
Istočna tuja (Platycladus orientalis) je vrsta četinara koju je prvi opisao Line davši joj naziv Thuja orientalis Linnaeus, Sp. Pl. 2: 1002. 1753. Do danas je bilo preko 70 sinonima, da bi na kraju ova vrsta bila svrstana u monotipski rod Platycladus pod nazivom Platycladus orientalis (Linnaeus) Franco, Portugaliae Acta Biol., ser. B, Sist. Vol. "Júlio Henriques". 33. 1949. Platycladus je u zajedničkom kladusu sa rodom Microbiota, a povezani su sa sa rodom Tetraclinis kao sestrinskom grupom, a ne sa rodovima Juniperus i Thuja.[2]
Ime roda znači "sa širokim ili spljoštenim izdancima", a epitet orientalis (istočni) odnosi se na izvorno stanište u Kini. U svojoj postojbini Kini naziva se ce baj (侧柏) što bukvalno znači nagnuti čempres.[3] U Srbiji se pored imena istočna tuja ređe sreću i nazivi tuja obična, tuja azijska, a izuzetno retko istočni klek i smrekuša.[4]
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Istočna tuja je zimzeleno, jednodomo drvo 10-20 m visoko, prsnog prečnika debla do 1 m (ili više), često sa više stabala od tla.[5] Kora crvenkastosmeđa do svetlosivkastosmeđa, tanka, ljušti se u dugim papirastim trakama. Kruna u mladosti jajastokupasta, široko zaobljena ili nepravilna kod starih stabala.[6] Grane su nagore usmerene, razgranate u vertikalnoj ravni. Glavni izbojci su okrugli na preseku.[7] Grančice su široke 1-1,5 mm, u vertikalnoj ravni, sekundarne koso raspoređene, pljosnate, na obe strane slične boje, zelene ili žutozelene.[2][8]
Četine su ljuspaste, veličine 1-3 mm, široko-jajaste, sa tupim vrhom, čvrsto prilegle, u 4 reda raspoređene; središnje ljuspe romboidne, bočne ljuspe koji se preklapaju sa središnjim, čunaste, na vrhu blago povijene;[5] sve ljuspe sa uočljivom, linearnom, utonulom smonom žlezdicom u centru i grupama beličastih, tačkastih stoma bočno, abaksijalno; rastrljane slabo mirišu na smolu.[2][8]
-
Mlađe stablo sa jajastokupastom krunom. -
Ljuspaste četine:
a- središnje, b- bočne, c- smona žlezdica
i d- stome. -
Muške strobile. -
Ženske strobile.
Mikrostrobile žućkastozelene, jajaste, 2-3 mm, sa 8-12 mikrosporofila, svaki sa 3-6 antera. Oprašivanje marta-aprila. Makrostrobile plavičastozelene, okruglaste, 3 mm u prečniku, terminalno raspoređene.[6][9]
Šišarke sazrevaju iste godine. Pre zrenja su mesnate i sa plavobeličastim pepeljkom, zrele crvenkastosmeđe, objajaste ili izdužene, 1,5-2 (-2,5) × 1-1,8 cm; sastoje se od 6-8 ljuspi, raspoređenih u parovima, proksimalne ljuspe sa 2 semena, srednje sa 1 semenom, distalne sterilne. Ljuspe međusobno srasle, samo su vrhovi slobodni sa dugim savijenim trnastim umbom. Šišarke su zrele u septembru-oktobru, ubrzo iz njih ispada seme.[2][9][10][11]
-
Zatvorene mesnate šišarke. -
Otvorene odrvenjene šišarke. -
Beskrilno seme. -
Klijavac.
Seme sivkastosmeđe ili ljubičastosmeđe, glatko, bez sjaja, jajasto ili kapljičasto 5-7 × 3-4 mm, beskrilno, često sa dva fina uzdužna ruba. Hilum svetlije boje ima oblik trake, prelazi preko osnove semena. Seme klija nadzemno; klijavac sa dva kotiledona, oni su 15-25 mm dugi i 2-3 mm široki. Primarne iglice naspramne, 15 mm duge i oko 1 mm široke; naredne četine po 4 u pršljenu, slične primarnim. Kotiledoni opadaju krajem druge godine života. Bočne grančice sa metamorfisanim, skraćenim i priljubljenim četinama javljaju se rano.[10][12]
Areal[uredi | uredi izvor]
Poreklom je iz Kine, gde se dugo uzgaja na grobovima i u vrtovima hramova kao i na istorijskim lokalitetima kao što je Zabranjeni grad; u Japanu nije autohtona, iako se tamo široko uzgaja. Čini se da je u prirodi dosta retka i da joj je granica prirodne distribucije nejasna, zbog opsežnog gajenja i sadnje u prošlosti. Fitogeografski, danas skoro simpatrična vrsta[13]
Škotski botaničar i „lovac na biljke“ Fortun (Robert Fortune, 1812-1880) ju je video u planinama zapadno od Pekinga koje populacije je smatrao prirodnim i čini se da nema sumnje u prirodni status sastojina u severozapadnom delu Junana, koje je prvi zabeležio škotski botaničar Forest (George Forrest, 1873-1932), a kasnije austrijski botaničar Hendel-Mazeti (Heinrich Raphael Eduard Freiherr von Handel-Mazzetti, 1882-1940) i austrijsko-američki botaničar, istraživač i geograf Josef Rok (Joseph Francis Charles Rock, 1884-1962). Raste, na primer, u nekim bočnim dolinama razvođa Saluen-Mekong, na strmim suvim padinama ili čak na vertikalnim liticama. Rok je istočnu tuju video i u udaljenom delu zapadnog Sičuana.[14]
Prema kineskim izvorima[3] prirodni areal obuhvata južni Gansu, Hebej, Henan, Šensi, Šansi; a introdukovan je ili je neizvesnog statusa u Anhueju, Fuđenu, severnom Guangdongu, severnom Guangsiju, Guejdžouu, Hubeju, Hunanu, Đangsuu, Đangsiu, Đilinu, Ljaoningu, jugu Unutrašnje Mongolije, Šandungu, Sičuanu, Autonomnoj regiji Tibet, Junanu, Džeđangu; van Kine neizvestan status je u Koreji i na istoku Rusije. Raste od 300-3300 m nad morem.
Vrsta je široko proširena od čoveka po celoj Aziji, Evropi a i Americi. U Evropu ju je introdukovao Kempfer u Lajden (Holandija), oko 1690. Istočna tuja se uzgajala u Holandiji početkom XVIII veka. Kasnije su francuski misionari slali seme iz Pekinga u Pariz, odakle ju je engleski botaničar Miler (Philip Miller, 1691-1771) introdukovao u Lekarski vrt Čelsija (Chelsea Physic Garden) oko 1740. Fortun ju je reintrodukovao 1861. godine, a nema sumnje da su ranije u veku postojale i druge nabavke semena iz Kine.[13]
Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Pokazala se kao otporna prema suši na nižim, vrlo raznolikim staništima; raste sporo; iako heliofit dobro podnosi zasenu. Dosta je otporna prema gasovima, a zahvaljujući elastičnim granama, otporna prema vetru i snegu. Dobro podnosi kresanje grana. Neizbirljiva prema zemljištu mada najbolje raste na peskovitoj glinuši, ili na šljunkovitom, dobro dreniranom zemljištu, odlično podnosi alkalna zemljišta. Neke naročite neprijatelje među insektima i gljivama nema. Štetu joj ipak nanose miševi i divljač. Zona 5-7.[5][6]
Značaj[uredi | uredi izvor]
Mada nema za šumarstvo nekog naročitog značaja u severoistočnoj Kini koristi se za pošumljavanje na obešumljenim brdovitim i planinskim područjima.[2] Drvo je lako i vrlo trajno. Kao ukrasna vrsta ima prvorazredni značaj zbog velikog broja kultivara, otpornosti na sušu, gradske uslove i orezivanje. Koristi se u pojedinačnoj sadnji, u kombinovanim ličćarsko-četinarskim i četinarskim grupama i živim ogradama (formiranim ili slobodnim), a kultivari nalaze primenu zavisno od veličine i boje četina od žardinjera i alpinetuma do visokih živih ograda. Žute i braon sorte predstavljaju koloritna jezgra.[15][16]
Kod nas postoje tragovi o njenom gajenju tokom XIX veka. Tako 1887. godine u "Cenovniku voćaka i drugog bilja pri upravi topčiderske ekonomije" jedini četinar koji se proizvodi je "tuja zimi zelena".[17] O istočnoj tuji Petrović polovinom XX veka piše:
| „ | Ima je mnogo po parkovima i po grobljima, zatim po železničkim stanicama i najzad po privatnim dvorištima i baštama. Kod nas, koliko cam video, izraste i do 12 m visine i do 30 cm debljine. Takve jake primerke video sam pred jednom kućom u glavnoj ulici Petrovaradina, pa u dvorištu gimnazije u Novom Kneževcu i u Topčideru. Najviše sam je video, kao jednu veću skupinu, u parku Saveznog poljoprivrednog dobra „Proleter" u Čoki. Može se peći da su kod nas sve tuje mlađe. Starost teško da će im biti preko 60 godina. Kod nas ona rađa obilato i svake godine.[18] | ” |
Pored religijske i duhovne vrednosti[13], istočna tuja se često koristi u kineskom travarstvu, gde se smatra jednom od 50 osnovnih biljaka.[19] I listovi i seme sadrže eterično ulje koje se sastoji od borneola, bornil acetata, tujona, kamfora i seskviterpena.[20] Listovi takođe sadrže rodoksantin, amentoflavon, kvercetin, miricetin, karoten, ksantofil i askorbinsku kiselinu.[20] Listovi deluju baktericidno, antipiretički, antitusivno, adstringentno, diuretički, emenagogično, emolientno, ekspektorantno, fibrifugno, hemostatski i stomahično[21][22] Njihova upotreba poboljšava rast kose.[21] Interno se koriste u lečenju kašlja, krvarenja, menoragije, bronhitisa, astme, kožnih infekcija, zauški, bakterijske dizenterije, artritičnog bola i prerane ćelavosti[22]
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Generativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Obrane šišarke se lako otvaraju u toploj prostoriji. Od 1 kg šišarki dobija se oko 250 g semena. U jednom kg ima oko 55.000-60.000 zrna. Klijavost semena od 50% pa naviše. Seme se seje bez prethodne pripreme, posle suvog lagerovanja ili kraće (4—6 nedelja) stratifikacije na 4 °C. Seme se seje u proleće, 10-15 g/m, na dubinu oko 3 cm, u lejama na otvorenom. Semenom se može razmnožiti forma 'Aurea', sa dosta velikim učešćem sadnica sa žutom ili žućkastom bojom četina u generativnom potomstvu. [12][23]
Vegetativno razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Istočna tuja, odnosno njeni kultivari, lako se razmnožavaju poluzrelim reznicama pobodenim septembra-oktobra u supstrat od 2 dela treseta i 1 dela peska, u hladne leje uz prethodni tretman sa 0,8% IBA; posle 24-28 nedelja ožili se 58-100% reznica, zavisno od sorte. Podjednako uspešno raznožava se i zelenim reznicama uzetim u aprilu, tretiranih istim fitohormonom pobodenim u isti supstrat pod mist orošavanjem u stakleniku; posle 4 nedelje dobija se 60-100% ožiljenica.[24]
Mikropropagacija je uspešna korišćenjem kalusa hipokotila.[25]
Istočna tuja se retko razmnožava heterovegetativno, ali zbog svoje kompatibilnosti česta je podloga za taksone iz porodice Cupressaceae, kao za rodove: Callitris, Chamaecyparis, Cupressocyparis, Juniperus, Libocedrus i Thuja. U nekim kombinacijama istočna tuja kao podloga daje bolje rezultate nego neke taksonomski bliže vrste. Tako se u područjima intenzivnih padavina rizik od truleži kod kalemljenih sadnica Chamaecyparis nootkatensis 'Pendula' višestruko smanjuje ako je korišćena podloga Platycladus orientalis dok je na podlogama Chamaecyparis lawsoniana rizik daleko veći. [24]
Unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]
Veliki broj kultivara istočne tuje govori o velikoj varijabilnosti vrste. Kultivari su selekcionisani najčešće po visini i habitusu, a zatim i po boji četina. Do 1965. Ouden i Bum navode 60 kultivra, a do danas njihov broj sigurno premašuje 100.
- 'Angulisans'
- 'Argentea'
- 'Aristata'
- 'Articulata'
- 'Ascotensis'
- 'Athrotaxoides'
- 'Aurea'
- 'Aurea Nana'
- 'Aureovariegata'
- 'Bakeri'
- 'Beverleyensis'
- 'Blijdenstein'
- 'Bonita'
- 'Compacta Nana'
- 'Conspicua'
- 'Cristata'
- 'Cupressoides'
- 'Densa Glauca'
- 'Dwarf Greenspike'
- 'Elegantissima'
- 'Elegantissima Pieta'
- 'Ensata'
- 'Excelsa'
- 'Expansa'
- 'Falcata'
- 'Falcata Lutea'
- 'Falcata Nana'
- 'Filiformis Elegans'
- 'Filiformis Erecta'
- 'Filiformis Nana'
- 'Flagelliformis'
- 'Funiculata'
- 'Glauca'
- 'Globosa'
- 'Goodwin'
- 'Hillieri'
- 'Hohman'
- 'Incurvata'
- 'Intermedia'
- 'Juniperoides'
- 'Laxenburgensis'
- 'Macrocarpa'
- 'Meldensis'
- 'Minima'
- 'Monstruosa'
- 'Nepalensis'
- 'Pekinensis'
- 'Pendula Variegata'
- 'Pumila Argentea'
- 'Pygmaea'
- 'Rochester'
- 'Rosedalis Compacta'
- 'Semperaurea'
- 'Sieboldii'
- 'Stricta'
- 'Tetragona'
- 'Triangularis'
- 'Ungeri'
- 'VerschalTeltii'
- 'Weimeri'[26]
-
Platycladus orientalis 'Aurea Nana'. -
Platycladus orientalis 'Compacta Aurea'. -
Platycladus orientalis 'Golden Ball'. -
Platycladus orientalis 'Franky Boy'. -
Platycladus orientalis 'Rosedalis Compacta'.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Jingyun Fang, Zhiheng Wang, Zhiyao Tang (2011) Atlas of Woody Plants in China: Distribution and Climate, Tom 1. Springer Berlin Heidelberg.
- ^ a b v g d Farjon, A. (2017): A Handbook of the World's Conifers (2 vols.). Revised and Updated Edition. A Choice Magazine "Outstanding Academic Title" ISBN 978-90-04-32442-8
- ^ a b Flora Kine
- ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
- ^ a b v Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ^ a b v Kolesnikov, A. I. (1974): Dekorativnaя dendrologiя, Izdatelьstvo Lesnaя promыšlennostь, Moskva.
- ^ Harrison, S.G., Dallimore, E.A. (1966): A handbook of Coniferae and Ginkgoaceae. 4th ed. London: Billings and Sons. 729 p.
- ^ a b Jagel, A. & Stützel, T. (2001): Untersuchungen zur Morphologie und Morphogenese der Samenzapfen von Platycladus orientalis (L.) Franco (= Thuja orientalis L.) und Microbiota decussata Kom. (Cupressaceae). Botanisches Jahrbuch der Systematik 123 (3): 377–404.
- ^ a b Debayac E.F. (1967): Priručnik o četinarima. Savez inženjera i tehničara Šumarstva SR Srbije. Beograd
- ^ a b Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ^ McDonald, P.M. (1992): Estimating seed crops of conifer and hardwood species. Canadian Journal of Forest Research 22: 832–838
- ^ a b Schopmeyer, C.S., tech coord. (1974): Seeds of woody plants in the United States. Agric. Handbk. 450.Washington, DC: USDA Forest Service
- ^ a b v Farjon, A. and Filer, D. (2013): An Atlas of the World’s Conifers. Brill, Leiden, Boston
- ^ Morgan, C. S. (1999): Platycladus orientalis (Cupressaceae). Curtis’s Botanical Magazine 16(3): 185–192, pl. 368.
- ^ Wyman, D. (1965): Trees for American Gardens, Ed. 2
- ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
- ^ Anonimus (1887): Cenovnik voćaka i drugog bilja pri upravi topčiderske ekonomije. Izdanje ministarstva narodne privrede. Beograd
- ^ Petrović, D. (1951): Strane vrste drveća (egzoti) u Srbiji. Srpska akademija nauka, posebna izdanja knjiga CLXXXII. Beograd.
- ^ Duke. J. A. and Ayensu. E. S. (1985): Medicinal Plants of China Reference Publications, Inc. ISBN 0-917256-20-4
- ^ a b Van Dan, N. & Thi Nhu D. (1989): Medicinal Plants in Vietnam. World Health Organisation, ISBN 92 9061 101 4
- ^ a b Him-Che, Y. (1985): Handbook of Chinese Herbs and Formulas. Institute of Chinese Medicine, Los Angeles
- ^ a b Bown, D. (1995): Encyclopaedia of Herbs and their Uses. Dorling Kindersley, London. ISBN 0-7513-020-31
- ^ Stilinović, S. (1987): Proizvodnja sadnog materijala šumskog i ukrasnog drveća i žbunja, Šumarski fakultet, Beograd.
- ^ a b Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd ISBN 86-7602-009-4
- ^ Thomas, M.J., Duhoux E., Vazart, J. (1977): In vitro organ initiation in tissue cultures of Biota orientalis and other species of the Cupressaceae. Plant Science Letters, Vol. 8, Issue 4: 395-400
- ^ Den Ouden, P. and Boom, B. K. (1965): Manual of Culitivated Conifers Hardy in the Cold- and Warm-temperate Zone. Martinus Nijhoff. The Hague.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
