Robinson Kim Stenli

ZELENI MARS
Prevod: Marković Aleksandar

Robinson Kim Stanley GREEN MARS

Serija "Mars"
(2)

POLARIS
1996.
Prvi deo: AREOFORMIRANJE
Nije reč o tome da se stvori nova Zemlja. Niti nova Aljaska ili Tibet, Vermont ili Venecija,
Antarktik. Cilj je stvoriti nešto novo i neovdašnje, nešto marsovsko.
Čak ni naše navike nisu važne. Čak i ako pokušamo da stvorimo novi Sibir ili Saharu, neće nam
uspeti. Evolucija će to sprečiti, a ovo je u suštini evolutivni proces, težnja starija od namere, kao
kada je život načinio svoj prvi čudesni skok iz materije, ili kada je ispuzao iz mora na kopno.
Još jednom bijemo bitku u matrici novog sveta, ovaj put doslovno tuđinskog. Iako su džinovske
poplave iz 2061. godine ostavile za sobom dugačke i masivne lednike, to je veoma suv svet; iako je
počela da se stvara atmosfera, vazduh je i dalje veoma redak; uprkos dodavanju toplote, prosečna
temperatura još je znatno ispod tačke smrzavanja. Svi ovi uslovi veoma otežavaju opstanak živih
bića. Ali život je žilav i prilagodljiv, to je zelena sila viriditasa, koja se probija u Vaseljenu. U
deceniji posle katastrofa 2061. godine, ljudi su nastavili da žive pod razbijenim kupolama i
pokidanim šatorima, popravljajući razoreno i nekako preživljavajući; za to vreme, u našim skrovitim
utočištima, nastavljao se posao izgradnje novog društva. A napolju, na hladnoj površini planete, nove
biljke širile su se preko bokova glečera, prema toplim basenima, u sporom i neumornom
napredovanju.
Naravno, sve genetske matrice za naše nove biote potiču sa Zemlje; jeste, ali teren je marsovski.
A teren je moćan genetski inženjer, koji određuje šta će uspevati, a šta neće, prema progresivnom
razvrstavanju, i otuda evolucija novih vrsta. I dok se smenjuju pokolenja, svi pripadnici biosfere
razvijaju se zajedno, prilagođavajući se svom terenu u složenoj međuzavisnoj reakciji, koja je
sposobnost samostvaranja. Ovaj proces, bez obzira na to koliko se mešamo u njega, u suštini je izvan
naše kontrole. Geni mutiraju, bića se razvijaju: rađa se nova biosfera, a sa njom i nova noosfera. I na
kraju umovi samih tvoraca, kao i sve drugo, bivaju zauvek izmenjeni.
To je proces areoformiranja.
1.
A onda jednog dana pade nebo. Ledene ploče sručiše se u jezero, a potom počeše da treskaju po
obali. Deca se raspršiše kao preplašene njorke. Nirgal otrča preko dina do sela i upade u staklenik,
vičući: "Pada nebo, pada nebo!" Piter izlete napolje i potrča preko dina, tako brzo da Nirgal nije
mogao da ga prati.
Tamo na obali, u pesak su se zarivale velike ploče leda, a nešto odlomaka suvog leda šištalo je u
vodi jezera. Kada su se deca okupila oko njega, Piter se zagleda u visoku tavanicu. "Nazad u selo",
reče bespogovornim tonom. Dok su se vraćali, on se nasmeja. "Pada nebo!" pisnu i razbaruši Nirgalu
kosu. Nirgal pocrvene, a Harmakis i Džeki se nasmejaše, šaljući oblačiće smrznutog daha u vazduh.
Piter je bio među onima koji su se popeli na kupolu da je oprave. On, Kasei i Mišel uzverali su se
iznad sela naočigled sviju, zatim iznad obale i najzad iznad jezera sve dok nisu postali manji od dece,
viseći na konopcima obešenim o kuke za led. Prskali su okrunjeno mesto na tavanici vodom dok se
nije zaledila u novi prozirni sloj i obložila suvi led. Kada su sišli, pomenuli su zagrevanje spoljnjeg
sveta. Hiroko je bila izišla iz svoje kolibice od bambuse pored jezera da posmatra, i Nirgal je upita:
"Hoćemo li morati da odemo?"
"Uvek ćemo morati da odlazimo", reče Hiroko. "Ništa na Marsu neće trajati večno."
Ali Nirgal je voleo život pod kupolom. Sledećeg jutra probudio se u svojoj okrugloj sobici od
bambusa, visoko u Kreš Kreščentu, i strčao do smrznutih dina sa Džeki, Rejčel, Francom i drugim
ranoraniocima. Ugledao je Hiroko, na susprotnoj obali, kako hoda obalom poput plesačice, lebdeći
iznad sopstvenog vlažnog odraza. Poželeo je da joj se pridruži, ali je bilo vreme za školu.
Vratili su se u selo i sjatili se u garderobi škole, okačili jakne i počeli da greju pomodrele šake
iznad rešetke, čekajući učitelja. Kada je to bio dr Robot, smrtno su se dosađivali, brojeći treptaje kao
sekunde na satu. Ili bi to bila Dobra Veštica, stara i ružna, i tada bi ceo dan gradili napolju, u zanosu
rada alatom. A mogla je da bude i Zla Veštica, stara i lepa, što je značilo da će ceo dan provesti pred
svojim tablama, trudeći se da misle na ruskom, rizikujući da dobiju po prstima kada bi se kikotali ili
zaspali. Zla Veštica imala je srebrnu kosu, urokljiv pogled i kukast nos, isto kao orlovi-ribari koji su
živeli u borovima pored jezera. Nirgal je se plašio.
Stoga je, zajedno sa ostalima, sakrio nezadovoljstvo kada su se otvorila vrata i pojavila se Zla
Veštica. Ali ovog jutra je izgledala umorno i pustila ih je napolje na vreme, iako su loše uradili
zadatak iz artimetike. Nirgal je pošao za Džeki i Harmakisom iza škole, u prolaz između Kreš
Kreščenta i zadnjeg zida kuhinje. Harmakis se popišao na zid, a Džeki je smaknula gaćice da pokaže
da može i ona, i baš u tom trenutku iza ugla se pojavila Zla Veštica. Izvukla je sve troje iz sokaka,
ščepavši Nirgala i Džeki za mišicu jednom kandžom, a onda je izdevetala Džeki nasred trga, mahnito
se dernjajući na dečake. "Da ste je ostavili na miru, vas dvojica! Ona je vaša sestra!" Džeki, koja je
plakala i pokušavala da navuče gaćice, opazi da je Nirgal posmatra i pokuša da raspali i njega i Maju
jednim silovitim zamahom, ali promaši, sruši se na golu stražnjicu i zaurla.

Nije bilo tačno da im je Džeki sestra. U Zigotu je bilo dvanaestoro senseija, ili dece trećeg
pokolenja, koja su se međusobno smatrala braćom i sestrama, što je dosta i njih i bilo, ali ne svi.
Pitanje je bilo zbunjujuće i retko razmatrano. Džeki i Harmakis bili su dvoje najstarijih, Nirgal
godinu mlađi od njih i isto toliko stariji od svih ostalih: Rejčel, Emili, Reula, Stiva, Simuda,
Nanedija, Tiu, Franca i Huo Hsinga. Hiroko je bila majka svima u Zigotu, ali ne istinski - samo
Nirgalu, Harmakisu i još šestoro drugih senseija, kao i nekolicini odraslih nizeija. Deca boginje-
majke.
 Ali Džeki je bila Esterina kćer. Ester se odselila posle svađe sa Kaseijem, Džekinim ocem. Malo
ih je poznavalo pravog oca. Jednom je Nirgal puzao preko dine za krabom kada su se pojavili Ester i
Kasei. Ester je plakala, a Kasei je vikao: "Ako hoćeš da odeš od mene, samo izvoli!" I sam je
plakao. Imao je očnjak od ružičastog kamena. I on je bio Hirokino dete, što je značilo da je Džeki
Hirokina unuka. Tako je to išlo. Džeki je imala dugačku crnu kosu i bila je najbrži trkač u Zigotu
posle Pitera. Nirgal je bio najizdržljiviji, i ponekad je trčao po tri ili četiri vezana kruga oko jezera,
tek tako, ali je Džeki bila brža u sprintu. Neprestano se smejala. Kada bi se Nirgal naljutio na nju,
govorila mu je: "Dobro de, striče Nirgi", i smejala mu se. Iako sezonu starija od njega, bila mu je
bratanica. Ali ne i sestra.

Školska vrata se sa treskom otvoriše, i pojavi se Kojot, učitelj za taj dan. Kojot je putovao svuda
po svetu i malo je boravio u Zigotu. Dan kada je on podučavao se pamtio. Vodio ih je po selu i radio
ovo ili ono, ali je neko od njih sve vreme morao da čita, iz knjiga koje je bilo nemoguće razumeti jer
su ih napisali filozofi, koji su svi bili mrtvi. Bakunjin, Niče, Mao, Bukčin - razumljive misli ovih
ljudi ležale su kao neočekivani kamenčići na dugačkoj obali besmislica. Bilo je lakše razumeti priče
iz Odiseje ili Biblije koje im je čitao Kojot, iako su bile uznemirijuće, jer su se ljudi u njima ubijali
sve u šesnaest, a Hiroko je govorila da to ne valja. Kojot joj se smejao, i često se bez razloga
kliberio dok su čitali te grozomorne priče, i postavljao im teška pitanja o onome što su čuli, i
raspravljao o tome sa njima kao da imaju pojma o čemu govore, što ih je pomalo plašilo. "Šta biste
vi uradili? A zašto biste to uradili?" Za to vreme ih je učio kako radi uređaj za recikliranje goriva na
Rikoveru, ili bi ih terao da provere hidraulični klip na mašini za talase na jezeru, sve dok im ruke ne
bi iz modre boje prešle u belu od zime, a zubi toliko cvokotali da nisu mogli razgovetno da govore.
"Vi ste, deco, baš pekmezi kad je reč o hladnoći. Svi osim Nirgala."
Nirgalu nije smetala hladnoća. Dobro je poznavao njene brojne mene, i dopadale su mu se. Ljudi
koji ne podnose hladnoću ne shvataju da čovek može da se navikne na nju, da se sve njene štetne
posledice mogu izbeći odgovarajućim unutrašnjim naporom. Nirgal je bio dobar i sa toplotom. Ako iz
sebe isteraš dovoljno toplote, hladnoća postaje samo šokantna ljuštura u kojoj se krećeš. Stoga je
najjača posledica hladnoće bila, zapravo, stimulans, podsticaj da poželiš da trčiš.
"'Ej, Nirgale, koja je temperatura vazduha?"
"Dva-sedamdeset jedan."
Kojotov smeh bio je jeziv, životinjsko kliberenje koje je u sebi imalo sve moguće i nemoguće
zvuke. I svaki put je bilo drugačije. "'Ajde sad da zaustavimo mašinu za talase i da vidimo kako
jezero izgleda kada je voda mirna."
Voda u jezeru uvek je bila tečna, dok je sloj vodenog leda na unutrašnjoj strani kupole morao uvek
da bude smrznut. Ovo je objašnjavalo veći deo njihovih mezokosmičkih prilika, kako bi to Saks
rekao, koje su im darivale izmaglice i iznenadne vetrove, kiše i maglu i povremene snegove. Tog
dana je vremenska mašina mirovala, i velika polulopta prostora pod kupolom bila je gotovo bez
daška vetra. Ubrzo pošto su isključili mašinu za talase, jezero se pretvorilo u okruglu, glatku ploču.
Površina vode dobila je istu belu boju kao kupola, ali je dno jezera, prekriveno zelenim algama, i
dalje bilo vidljivo kroz taj beli zastor. Tako da je jezero istovremeno bilo blistavobelo i
tamnozeleno. Dine i niski borovi na suprotnoj obali ogledali su se u ovoj dvobojnoj vodi, savršeno
kao u ogledalu. Nirgal se zagledao u taj prizor, opčinjen. Svet oko njega se povukao, ostala je samo
treperava zelena/bela vizija. Video je: postojala su dva sveta, ne jedan - dva sveta na istom mestu,
oba vidljiva, odvojena i samostalna, ali slivena u jedan, tako da su se mogla videti samo pod
određenim uglom. Poguraj školjku vida, gurni kao kad gurneš školjku hladnoće: gurni! Kakve boje!...
 "Mars zove Nirgala! Mars zove Nirgala!"
Smejali su mu se. Govorili su mu da to svaki put radi. Gubi se. Voleli su ga, video im je to na
licima. Kojot je odlomio komade leda sa obale i počeo da baca 'žabice' preko jezera. Svi pođoše za
njegovim primerom, i ukršteni belozeleni talasići učiniše da izokrenuti svet zadrhti i zaigra.
"Gledajte!" viknu Kojot. Između bacanja umetao je rečenice, na svom naglašenom engleskom koji je
podsećao na beskrajnu pesmu: "Vi, deco, živite najlepšim životom otkako je čovečanstva, većina
ljudi su samo gorivo u velikoj mašini sveta, a vi učestvujete u rađanju jednog takvog! Neverovatno!
Ali znajte da je to čista sreća, vi tu nemate nikakvih zasluga, niti ćete ih imati ako nešto ne učinite za
njega. Isto tako ste mogli da se rodite u misiji, zatvoru, nekoj selendri u španskom Portu, ali ne, vi ste
ovde, u Zigotu, tajnom srcu Marsa! Naravno, za sada se krijete kao krtice u rupi, a iznad vas kruže
lešinari, spremni da vas ugrabe, ali dolazi dan kada ćete hodati ovom planetom slobodni od svake
stege. Zapamtite ovo što vam govorim, jer je to proročanstvo, deco moja! A dotle uživajte u ovoj
lepoti, ovom malom, ledenom raju!"
Zavitlao je komad leda prema kupoli, a oni počeše da uzvikuju uglas: Ledeni Raj! Ledeni Raj!
Ledeni Raj! - sve dok ih u tome nije omeo smeh.
Međutim, uveče, kada je mislio da više niko ne sluša, Kojot je otišao da razgovara sa Hiroko.
"Roko, moraš da povedeš te klince napolje, da im pokažeš svet. Ne mari što je sav u magli. Ovde su
kao krtice u rupi, za ime Božje." Zatim je ponovo otišao, ko zna gde, na još jedno tajanstveno
putovanje po tom drugom svetu što se svio nad njima.

Ponekad bi i Hiroko došla u selo da ih podučava. Za Nirgala su to bili najlepši dani. Uvek ih je
vodila na obalu, jer je odlazak na obalu za Hiroko bio poput Božjeg dodira. To je bio njen svet -
zeleni svet u onom drugom, belom - o kome je znala sve, i kada je bila tamo, fine, biserne boje peska
i kupole treperile su bojama oba sveta istovremeno, treperile kao da bi da se oslobode onoga što ih
je sputavalo.
Sedeli su na dinama, posmatrajući obalske ptice kako trče u jatima gore-dole po obali, gačući i
pišteći. Iznad njih su kružili galebovi, a Hiroko im je postavljala pitanja, sa veselim sjajem u crnim
očima. Živela je pored jezera, sa nekoliko najbližih prijatelja, Juaom, Rijom, Džinom i Evgenijom, u
malom gaju bambusovih stabala među dinama, i često je pohodila druga skrivena utočišta oko Južnog
Pola. Zato je uvek iznova morala da se rapituje o novostima u selu. Bila je vitka, visoka za jednu isei,
a u njenom držanju bilo je nečega što ju je činilo mlađom i od Pitera ili Kaseija - tek malo starijom
od dece, u stvari, uvek zagledana u svet kao da ga prvi put vidi, kao da gura, ne bi li se probila do
njegovih boja.
"Pogledajte šaru koju pravi školjka. Šarena spirala, koja se beskrajno uvija u sebe. To je oblik
same Vaseljene. U Vaseljeni postoji neprestan pritisak, napor da se obrazuje oblik. Urođena težnja
stvari da se razviju u još složenije oblike. To je neka vrsta oblikovane gravitacije, svete oplođujuće
sile koju zovemo viriditas, koja je pokretačka sila kosmosa. Život, znate. Kao one peščane buve,
prilepci i račići - mada su ti račići, zapravo, mrtvi i pomažu buvama. Kao svi mi", mahnula je rukom
kao balerina. "I ako smo mi živi, mora biti živa i Vaseljena. Naša svest nije samo naša, već i njena.
Stojimo pred kosmosom i vidimo njegovu mrežu šara i nalazimo da je lepa. E, to osećanje je
najvažnija stvar u svemiru - njegov vrhunac, kao boja cveta u prvom cvatu u rosi jutra. To je sveto
osećanje, i naš zadatak na svetu jeste da činimo sve da ga očuvamo. A jedan od načina da se to
ostvari jeste da se život proširi svuda. Da se stvori tamo gde ga nije bilo - recimo, ovde na Marsu."
Ovo je za nju bio čin najviše ljubavi, i kada je govorila o tome, ako je i nisu sasvim razumeli,
osećali su ljubav. Još jedan napor, drugačija vrsta toplote unutar školjke zime. Dok je govorila,
dodirivala ih je, a oni su iskopavali školjke slušajući je. "Blatna školjka! Antarktički prilepak.
Stakleni sunđer, pazite da se ne posečete." Nirgala je veselio i sam pogled na nju.
Jednog jutra, kada su prekinuli kopanje da nastave sa istraživanjem obale, uzvratila mu je pogled,
i on je prepoznao izraz na njenom licu - bio je to izraz njegovog lica kada ju je gledao, osećao je to u
mišićima. Znači, i ona se njemu veseli! Bila je to opojna pomisao.
Držao ju je za ruku dok su hodali obalom. "To nije ništa drugo neko ekologija, u neku ruku", reče
ona kada su kleknuli da pogledaju još jednu školjku. "Nema mnogo vrsta, i lanci ishrane su kratki. A
opet, toliko bogatstvo. Tolika divota." Rukom je oprobala temperaturu vode u jezeru. "Vidiš
izmaglicu? Voda je danas, izgleda, toplija."
Sada su ona i Nirgal ostali sami, ostala deca su se rastrčala po dinama i niz obalu. Nirgal se sagnu
da dodirne talas koji se zaustavio nadomak njihovih nogu, ostavivši za sobom belu čipku pene. "Dva-
sedamdeset pet i nešto više."
"Tako si siguran."
"Uvek mogu da ocenim."
"Evo", reče ona, "imam li groznicu?"
Podigao je ruku i položio je na njen vrat. "Ne, hladna si."
"Tako je. Temperatura mi je oko pola stepena niža. Vlad i Ursula ne mogu da shvate zašto."
"Zato što si srećna."
Hiroko se nasmeja, baš kao Džeki, sva ozarena radošću. "Volim te, Nirgale."
Njega obli toplota kao da u sebi ima grejnu rešetku. Bar pola stepena više. "I ja tebe volim."
I nastaviše da hodaju obalom, držeći se za ruke, tiho sledeći obalske ptice.

Kojot se vratio, i Hiroko mu reče: "U redu. Hajde da ih povedemo napolje."

I kada su se sledećeg jutra okupili za nastavu, Hiroko, Kojot i Piter povedoše ih kroz komore i niz
dugačak, beo tunel koji je spajao kupolu sa spoljašnjim svetom. Na kraju tunela nalazio se hangar, a
iznad njega galerija na litici. Već su imali prilike da trče galerijom sa Piterom, gledajući kroz male,
zatamnjene prozore na ledeni pesak i ružičasto nebo, pokušavajući da vide veliki zid od suvog leda u
kome su stajali - južnu polarnu kapu, dno sveta, gde su živeli da bi se sakrili od ljudi koji bi ih strpali
u zatvor.
Zbog toga su uvek ostajali u galeriji. Ali danas su ušli u komore hangara i navukli tesne,
rastegljive kombinezone, zavrnuli rukave i nogavice, potom teške čizme i tesne rukavice, i na kraju
šlemove, sa mehurastim vizirima spreda. Uzbuđenje je raslo, sve dok se nije pretvorilo u nešto
veoma slično strahu, posebno kada je Simud počela da plače i da ponavlja da ne želi da ide. Hiroko
je umiri dugim dodirom. "Dođi. Biću uz tebe."
Nemo su se zbili u gomilu kada su ih odrasli poterali u komoru. Začu se šištav zvuk, i spoljnja
vrata se otvoriše. Držeći se za odrasle, pažljivo zakoračiše napolje, međusobno se sudarajući.
Svetlost je bila zaslepljujuća. Stajali su usred uskovitlane bele magle. Tlo je bilo išarano
složenim ledenim cvetovima, blistavo u bujici svetlosti. Nirgal je držao Hiroko i Kojota za ruku, i
oni ga gurnuše napred i pustiše mu ruke. On se zatetura u plimi belog sjaja. "Ovo je maglena kapa",
reče Hirokin glas preko interkoma u njegovom uhu. "Ne diže se celu zimu. Ali sada je L-205,
proleće, kada je zelena sila najjača na svetu, hranjena svetlošću sunca. Pogledajte je!"
Video je samo jedno: belu, objedinjavajuću vatrenu loptu. Iznenadan zrak sunca probode loptu,
preobrazivši je u mlaz svetlosti, koji pretvori ledeni pesak u opiljke magnezijuma, ledene cvetove u
ognjene dragulje. Vetar ga gurnu u bok i razdera maglu, u kojoj se pojaviše procepi, i u daljini se
ukaza zemlja; on se zatetura. Kolika je! Kako je ogromna - kako je sve ogromno - spustio se na
koleno u pesak, s rukama položenim na drugu nogu radi ravnoteže. Kamenje i led oko njegovih
čizama presijavali su se kao pod mikroskopom. Kamenje je bilo istačkano okruglima pegama crnih i
zelenih lišaja.
Daleko na horizontu ležalo je nisko brdo zaravnjenog vrha. Krater. U šljunku se video trag rovera,
gotovo ispunjen injem, kao da je tu milion godina. Šare u haosu svetlosti i kamena, zeleni lišaj koji
'gura' u belinu...
Svi su govorili uglas. Ostala deca počela su da trče okolo, pijano, vrišteći od oduševljenja kad
god bi se magla otvorila i pokazala im tamnoružičasto nebo. Kojot se grohotom smejao. "Gle' kako se
spotiču, siroti, k'o zimska telad kada ih u proleće puste iz štale, a ha ha ha, ne, Hiroko, ovo nije način
na koji treba da žive", govorio je, klibereći se, dok je podizao decu sa peska i postavljao ih ponovo
na noge.
Nirgal stade, a onda poskoči, probe radi. Činilo mu se da bi mogao da odlebdi, i bilo mu je drago
što su mu čizme tako teške. Od ledene litice vijugala je dugačka humka, visoka do ramena. Džeki je
hodala po njoj, i Nirgal potrča da joj se pridruži, posrćući uz padinu, preko tla od neravnog kamenja.
Popeo se na greben i potrčao svojim ritmom, osećajući se kao da leti, osećajući da bi mogao tako da
trči zauvek.
Stao je kraj nje. Pogledaše unazad prema ledenoj litici i uzviknuše od radosti i straha: dizala se
bez kraja u maglu. Zrak jutarnjeg sunca razli se po njima poput otopljene vode. Oni mu okrenuše leđa,
jer nisu mogli da gledaju u njega. Trepćući kroz navalu suza, Nirgal ugleda svoju senku u magli koja
se trljala o kamenje ispod njih. Senka je bila okružena blistavom kružnicom duginih boja. On glasno
uzviknu i Kojot dotrča do njih, a glas mu odjeknu u Nirgalovom uhu: "Šta je bilo? Šta je to?"
Onda stade, jer je video senku. "Hej, pa to je korona! To se zove korona. Liči na Brokenskog
Duha. Mašite rukama gore-dole! Je l' vidite boje! Bože blagi, kako ste vi srećna deca!"
Nirgal mahinalno stade uz Džeki, i korone im se stopiše, pretvorivši se u auru gorućih boja duge
oko njihove dvojne plave senke. Džeki se nasmeja, ushićena, i ode da proba to isto sa Piterom.
2.
Otprilike godinu dana kasnije, Nirgal i ostala deca pronašli su način kako da prebrode dane kada
ih je podučavao Saks. Počeo bi da pokazuje na tabli i da govori glasom nalik na posebno bezličnu VI,
a oni bi prevrtali očima iza njegovih leđa i pravili grimase dok je on mleo o parcijalnim pritiscima
ili infracrvenim zracima. Onda bi neko od njih ulučio priliku da otpočne igru. Bio je bespomoćan
kada bi počela. Rekao bi nešto kao: "U nedrhtećoj termogenezi telo proizvodi toplotu pomoću lažnih
ciklusa", a onda bi neko podigao ruku i upitao: "Ali zašto, Sakse?" i svi bi zurili u svoje ploče, ne
usuđujući se da gledaju jedno drugo, a Saks bi se namrštio kao da se to nikada ranije nije dogodilo, i
rekao: "Pa, tako se proizvodi toplota uz manji utrošak energije nego što je to slučaj kod drhtanja.
Sabijaju se proteini mišića, ali umesto da se vezuju, samo klize jedan preko drugog, i to proizvodi
toplotu."
Onda će Džeki, tako iskreno da je zamalo prevarila ceo razred: "Ali kako?"
Zatreptao je još brže: "Pa, to je stvar fizike." Živo je crtao na tabli: "Kada se dve putanje atoma
stope u jednu, nastanjenu elektronima oba atoma, nastaju kovalentne veze. Raskidanje veze oslobađa
trideset do četrdeset kilokalorija akumulisane energije."
Nekolicina njih upitaše u horu: "Ali zašto?"
Ovo ga odvede u subatomsku fiziku, gde je lanac 'zašto' i 'zato' mogao da se oduži i po pola sata, a
da on ne izgovori nijednu jedinu razumljivu rečenicu. Najzad su osetili da se približava vrhunac igre.
"Ali zašto?"
"Pa", ukrstio je očima, trudeći se da ih povede još korak dalje, "atomi teže da postignu
uravnotežen broj elektrona, pa zato dele elektrone kada je to potrebno."
"Ali zašto?"
Činilo se da su ga konačno upecali. "Zato što se tako vezuju atomi. Jedan od načina."
"Ali ZAŠTO?"
Sleganje ramenima. "Takva je priroda atomske sile. Tako su bile uređene stvari..."
I svi bi povikali kao jedan: "...u Velikom Prasku."
Zatim bi pobednički zaurlali, a Saksovo čelo bi se zgužvalo kada bi shvatio da su mu to opet
učinili. Uzdahnuo bi, i vratio bi se tamo gde je bio kada je igra započela. I nikad se ne bi setio o
čemu je reč, ako je početno 'zašto' bilo dovoljno uverljivo. A i kada bi primetio, kao da je bio
nemoćan da se zaustavi. Jedina odbrana mu je bila da kaže, uz lako mrštenje, Šta zašto?" To je za
kratko usporavalo igru; ali bi se onda Džeki i Nirgal dosetili šta u pitanju najviše zaslužuje 'zašto', i
dokle god su uspevali u tome, Saks kao da je osećao da mu je dužnost da nastavi sa odgovorima, sve
dalje i dalje u lancu 'zato' do Velikog Praska, ili, povremeno, promrmljanog: "Ne znamo."
"Ne znamo!" uzviknuo bi razred u lažnoj prepasti. "Kako to?"
"Nije objašnjeno", rekao bi on, mršteći se. "Još ne."
Tako su prolazila dobra jutra sa Saksom; i činilo se da se i on i deca slažu da su bolja nego loša
jutra, kada bi neometano drobio i bunio se: "Ovo je veoma važno pitanje", pošto bi se okrenuo od
table i video da su svi položili glave na stolove i hrču.

Jednog jutra, pošto je razmišljao o Saksovom mrštenju, Nirgal se zadržao u učionici sve dok nije
ostao nasamo sa Saksom, a onda je rekao: "Zašto ne voliš kad ne znaš da odgovoriš zašto?"
Mrštenje se ponovo pojavi. Posle dugog ćutanja, Saks reče: "Pokušavam da shvatim. Posvećujem
pažnju stvarima, znaš, koliko god mogu. Usredsređujem se na posebnost svakog trenutka. I nastojim
da shvatim zašto se nešto dešava onako kako se dešava. Radoznao sam. I mislim da se sve dešava sa
razlogom. Sve. Zato bi trebalo da budemo u stanju da iščačkamo te razloge. Kada ne možemo... pa,
mrzim to. Izluđuje me. Ponekad to zovem", on stidljivo pogleda Nirgala, i ovaj vide da to nikada
nikome nije rekao, "Veliko Neobjašnjivo."
To je ovaj beli svet, Nirgalu odjednom sinu u glavi. Beli svet unutar zelenog, nasuprot Hirokinom
zelenom svetu unutar belog. I osećanja prema jednom i drugom bila su suprotna. Kada bi se Hiroko
suočila se nečim nepoznatim, posmatrajući to sa zelene strane, dopadalo joj se i radovalo je - bila je
to viriditas, sveta sila. Kada bi se Saks našao pred nečim takvim, gledajući sa bele strane, za njega bi
to bilo Veliko Neobjašnjivo, opasno i odbojno. Zanimala ga je istina, dok je Hiroko zanimala pojava.
Ili je bilo obratno - te reči bile su varljive. Bolje je reći da ona voli zeleni svet, a Saks beli.
"Boga mi, tačno!" reče Mišel kada mu je Nirgal pomenuo svoje zapažanje. "Vrlo dobro, Nirgale.
Tvoja moć zapažanja zalazi duboko. U terminologiji arhetipova zeleno i belo mogli bismo da
nazovemo Mistično i Naučno. Oba pojma veoma su moćna, kao što vidiš. Ali ono što nam je
potrebno, ako mene pitaš, jeste kombinacija ovo dvoje, koju nazivamo Alhemija."
Zeleno i belo.

Po podne su deca mogla da rade šta im je volja, i ponekad su ostajala sa učiteljem za taj dan, ali
bi češće otrčala na obalu, ili bi se igrala u selu, koje je ležalo ugneždeno među niskim brežuljcima,
na pola puta od jezera do ulaza u tunel. Peli su se zavojitim stepeništima kuća u velikim stablima
bambusa i igrali se žmurke među starim i novoizgrađenim višespratnim sobama i visećim mostovima
koji su ih spajali. Spavaonice od bambusa činile su luk koji je opasivao ostatak sela; svaki od ovih
velikih izdanaka imao je pet do sedam segmenata, dakle toliko soba, koje su se smanjivale prema
vrhu. Svako dete imalo je sobu na najvišem segmentu stabla - okomiti valjak sa prozorima, prečnika
četiri ili pet koraka, poput kula u zamkovima iz priča. Ispod njih, u središnjim segmentima, bile su
sobe odraslih, uglavnom samaca, ali i parova, a najniži segmenti bili su dnevne sobe. Sa prozora
svojih visokih soba gledali su na krovove seoskih kuća, zbijene u krugu brda, bambusa i staklenih
bašti kao dagnje u plićacima jezera.
Na obali su tražili školjke ili igrali 'između dve vatre' ili izbacivali strele preko dina u blokove
stiropora. Igre su obično birali Džeki i Harmakis, i predvodili ekipe, ako ih je bilo. Nirgal i mlađa
deca išli su za njima, kružeći kroz svoja složena prijateljstva i hijerarhije, koja su se beskrajno
brusila u svakodnevnoj igri. Kao što je mali Franc grubo objasnio Nađi: "Harmakis tuče Nirgala,
Nirgal tuče mene, ja tučem devojčice." Nirgal je često bio sit ove igre, u kojoj je Harmakis uvek
pobeđivao, pa bi otišao da trči oko jezera, polako i uporno, u ritmu koji kao da je obuhvatao sve na
svetu. Kada bi uhvatio taj ritam, kružio je oko jezera sve dok se ne bi smračilo. Bilo je to uživanje,
čista radost, samo trčati i trčati i trčati i trčati...
Pod kupolom je uvek bilo hladno, ali se svetlost redovno menjala. Leti je kupola neprestano
zračila plavičastobelom svetlošću, i iz otvora staklenika spuštale su se olovke osvetljenog vazduha.
Zimi je bilo mračno, i kupola se presijavala od odsjaja svetiljki odozdo, kao unutrašnjost školjke. U
proleće i jesen, svetlost bi po podne oslabila prvo u sivu pa u sablasno mrku, i boje su se nazirale
samo kao prelivi sive, bambusovo lišće i iglice borova, potezi tušem naspram blede beline kupole. U
to doba dana staklene bašte bile su kao veliki vilinski fenjeri na brežuljcima, i deca bi odlutala prema
kućama, svako svojom putanjom poput galebova, pravo u banju. U toj dugačkoj zgradi pored kuhinje
bi se svukli i utrčali u zaparenu buku velikog glavnog kupatila, klizajući se na podnim pločicama,
osećajući kako im toplota ponovo navire u ruke i noge i lica dok su se živo prskali oko potopljenih
staraca sa licima kornjača i naboranim, maljavim telima.
Po isteku tog vrućeg i mokrog sata obukli bi se i okupili u kuhinji, vlažni i zajapurenih lica, stojeći
u redu za hranu, sedeći za dugačkim stolovima raštrkani među odraslima. Kolonija je imala sto
dvadeset četiri stalna žitelja, ali je obično bilo prisutno oko dve stotine ljudi. Kada bi svi posedali,
uzeli bi bokale sa vodom i napunili jedni drugima čaše, a onda bi s apetitom navalili na vruću hranu,
mlade krompiriće, tortilje, rezance, tabuli, hleb, stotinu vrsta povrća, povremeno ribu ili piletinu.
Posle obroka, odrasli bi razgovarali o letini ili o Rikoveru, starom integralnom reaktoru koji je svima
bio prirastao za srce, ili o Zemlji - a deca bi se umila i sledeći sat bi slušala muziku, a potom igrala
igre, započinjući spori proces uspavljivanja.

Jednog dana, baš pred večeru, stigla im je grupa od dvadeset dvoje ljudi sa druge strane polarne
kape. Njihova mala kupola ostala je bez ekosistema, zbog nečega što je Hiroko nazvala progresivnom
neravnotežom sistema, i potrošili su rezerve hrane. Tražili su novo utočište.
Hiroko ih je smestila u tri tek dozrela stabla-kuće. Popeli su se zavojitim stepenicama oko debelih
okruglih izdanaka, čudeći se valjkastim segmentima sa usečenim vratima i prozorima. Hiroko im je
dala zadatak da dovrše gradnju novih soba i da sagrade novu staklenu baštu na kraju sela. Svi su bili
svesni sa Zigot ne proizvodi onoliko hrane koliko im je sada bilo potrebno. Deca su se trudila da
smanje obroke, oponašajući odrasle. "Mesto je trebalo da se zove Gamet", reče Kojot Hiroko kada je
ponovo naišao, promuklo se cerekajući.
Prenebregla ga je. Međutim, izgleda da je briga izazvala Hirokino povučenije ponašanje.
Provodila je cele dane radeći u staklenim baštama, i retko je podučavala decu, a kada jeste, samo su
je pratili okolo i radili za nju, berući ili prevrćući kompost ili pleveći korov. "Puca njoj prsluk za
nas", reče Harmakis ogorčeno jednog popodneva, dok su šetali obalom. Svoj gnev usmerio je na
Nirgala. "Uostalom, ona nije naša prava majka." Poveo ih je sve u laboratorije pored staklene bašte
na brdu u kome je bio tunel, usput ih kinjeći kako je samo on mogao.
Unutra im je pokazao niz debelih magnezijumskih tankova, nalik na frižidere. "To su naše majke. U
njima smo uzgajeni. Rekao mi je Kasei, a ja sam onda pitao Hiroko. Istina je. Mi smo ektogeni.
Nismo rođeni, već pretočeni." Pobednički je osmotrio svoju prestrašenu, opčinjenu malu družinu;
onda snažno udari Nirgala pesnicom u grudi i odbaci ga čak do drugog kraja laboratorije, opsova i
ode. "Mi nemamo roditelje."

Pridošlice su sada bile teret za zajednicu, ali je njihov dolazak izazvao veliku živost, i mnogi su
probdeli veći deo te prve noći njihovog boravka, razgovarajući, raspitujući se o drugim utočištima. U
oblasti južne polarne kape postojala je čitava mreža skrovišta; Nirgal je u svojoj beležnici imao
mapu, gde su bila obeležena sa trideset četiri crvene tačke, koliko ih je bilo. Nađa i Hiroko
pretpostavljale su da ih ima više, dalje na severu, u mrežama ili izolovanih. Ali kako nisu smeli da
upotrebljavaju radio, nisu bili sigurni da je tako. Stoga su novosti bile na visokoj ceni - bile su
obično najdragocenija stvar koju su posetioci donosili, čak i kada su dolazili natovareni poklonima,
kako je obično i bilo: poklanjali su sve što se njihovim domaćinima činilo korisno.
Tokom ovih poseta, Nirgal je žudno slušao duge i žive noćne razgovore, sedeći na podu ili
šetajući okolo ili dosipajući odraslima čaj. Oštro je osećao da ne razume pravila po kojima je sazdan
svet; ljudski postupci bili su mu neobjašnjivi. Naravno, razumeo je osnovne činjenice - da postoje
dve strane, u dugogodišnjoj borbi za kontrolu nad Marsom - da je Zigot bio vođa pravedne strane - i
da će areofanija na kraju pobediti. Bio je sjajan osećaj biti učesnik u toj borbi, biti važan činilac u
priči, i često nije mogao da zaspi kada bi se konačno odvukao u krevet, jer su mu se misli do zore
poigravale sa vizijama onoga što će sam pridoneti velikoj drami, i zadiviti Džeki i sve u Zigotu.
Ponekad, u želji da sazna više, umeo je i da prisluškuje. Ležao bi na kauču u uglu i zurio u
beležnicu, žvrljajući ili se pretvarajući da čita. Ostali prisutni u prostoriji često su bili nesvesni da ih
on sluša, pa su ponekad pričali i o deci u Zigotu - najčešće baš kad bi on uhodio iz hodnika.
"Jesi li primetio da su uglavnom levoruki?"
"Kladim se da im je Hiroko prepravljala gene."
"Ona tvrdi da nije."
"Već su visoki gotovo kao ja."
"To je zbog gravitacije. Mislim, pogledaj Pitera i ostale nizeije. Rođeni su na prirodan način, i
većinom su visoki. Ali to što su levoruki mora da je genetskog porekla."
"Jednom mi je rekla da postoji jednostavno transgenetsko presađivanje posle koga se uvećava
korpus kalosum. Možda je petljala s tim i dobila levorukost kao sporedni učinak."
"Mislio sam da levorukost nastaje usled oštećenja mozga."
"Ne zna se. Mislim da to zbunjuje čak i Hiroko."
"Ne mogu da verujem da bi se igrala sa horomozomima za razvoj mozga."
"Ektogeni, seti se - lakši pristup."
"Čujem da imaju retku koštanu masu."
"Tako je. Na Zemlji bi imali problema. Uzimaju dodatne materije zbog toga."
"Ponovo gravitacija. To je problem sviju nas, u stvari."
"Pričaj mi o tome. Slomio sam podlakticu zamahujući teniskim reketom."
"Džinovski levoruki ljudi-ptice, eto šta raste ovde među nama. Uvrnuto, ako mene pitate. Kad ih
vidiš kako trče preko dina, očekuješ da će svakog časa poleteti."
Nirgal je i te noći imao nesanicu. Ektogeni, transgenetski... osećao se neobično. Belo i zeleno u
dvostrukoj spirali... Satima se prevrtao u postelji, pitajući se šta znači taj nemir u njemu, i kako bi
trebalo da se oseća.
Umor ga je konačno primorao da zaspi. Sanjao je. Svi njegovi snovi pre te noći bili su o Zigotu,
ali je sada sanjao da leti iznad predela Marsa. Zemlju su presecali ogromni crveni kanjoni, a vulkani
su se dizali čak do njegove nepojamne visine. Ali nešto ga je progonilo, nešto mnogo krupnije i brže
od njega, sa krilima koja su bučno lepetala kada se biće obrušilo iz pravca sunca, pružajući ogromne
kandže da ga dograbi. On ispruži ruke i iz vrhova prstiju mu izbiše munje, nateravši stvorenje da
zaokrene u stranu. Upravo se pripremalo za novi napad kada se sa trzajem probudio; u prstima je
osećao pulsiranje, a srce mu je tuklo kao mašina za talase, tup, tup, tup.

A sledećeg popodneva mašina za talase suviše je dobro talasala, kako je to opisala Džeki. Igrali
su se na obali, i mislili su da su izvan dometa velikih talasa, kada je jedan posebno veliki talas jurnuo
preko ledenog filigrana, oborio Nirgala na kolena i povukao ga za sobom neodoljivom silinom.
Batrgao se, presečenog daha u zapanjujuće hladnoj vodi, ali nije mogao da se otrgne i struja ga je
povukla nadole, a onda ga je silovito zakotrljao nalet novog talasa.
Džeki ga zgrabi za mišicu i za kosu i odvuče ga na suvo. Harmakis im je pomagao da ustanu,
vičući: "Jeste li dobro? Jeste li dobro?" Postojalo je pravilo u slučaju da se pokvase, da što brže
otrče do sela, pa se Nirgal i Džeki nekako uspraviše i potrčaše preko dina i stazom prema selu, a
ostala deca su trčala daleko iza njih. Vetar se usecao do kostiju. Otrčali su pravo u banju, grunuli na
vrata i drhtavim rukama skinuli sa sebe ukrućenu odeću, uz pomoć Nađe, Saksa, Mišela i Rije, koje
su zatekli na kupanju.
Kada su počeli da ih guraju prema plićaku velikog zajedničkog bazena, Nirgal se seti svog sna.
"Čekajte, čekajte", reče.
Oni zastadoše, zbunjeni. On sklopi oči i zadrža dah. Stezao je Džekinu hladnu mišicu. Video je
sebe ponovo u onom snu, osetio kako plovi kroz vazduh. Toplota iz vrhova prstiju. Beli svet u
zelenome.
Potražio je mesto u sredini koje je uvek bilo toplo, čak i sada kada mu je bilo toliko hladno. Biće
tu dokle god bude živ. Pronašao ga je, i sa svakim izdahom gurao ga je prema površini. Bilo je teško,
ali je osećao da dejstvuje, da mu se toplota razliva rebrima kao vatra, niz mišice, niz noge, u šake i
stopala. Levom rukom držao se za Džeki, te osmotri njeno nago telo sa belom naježenom kožom i
usredsredi se na to da usmeri toplotu prema njoj. Pomalo je drhtao, ali ne više zbog hladnoće.
"Vruć si", uzviknu Džeki.
"Dođi da osetiš", reče joj on, i ona se na nekoliko trenutaka nagnu prema njemu. Onda se uz
usplahiren pogled otrgnu, i zakorači u kupatilo. Nirgal je ostao na ivici sve dok nije prestao da drhti.
"Auh", reče Nađa. "To je neka vrsta metaboličkog sagorevanja. Čula sam za to, ali nikada nisam
videla."
"Da li znaš kako to postižeš?" upita ga Saks. On, Nađa, Mišel i Rija zurili su u Nirgala neobičnim
pogledom, koji mu je bilo mrsko da sretne.
Nirgal odmahnu glavom. Sede na betonsku ivicu kupatila, odjednom iscrpljen. Potopio je noge u
vodu, koja je bila kao tečni plamen. Riba u vodi, skok iz vode, u vazduh, vatra iznutra, belo u
zelenom, alhemija, visoki uzlet, let sa orlovima... munje iz prstiju!
3.
Ljudi su ga zgledali. Čak su mu i Zigoti upućivali poglede postrance, kada bi se nasmejao ili rekao
nešto neuobičajeno, kada su mislili da ih ne vidi. Bilo je lakše pretvarati se da ne primećuje. Ali sa
povremenim posetiocima bilo je teže, jer su bili direktniji. "A, ti si Nirgal", rekla mu je jedna sitna
riđokosa žena. "Čula sam da si bistar." Nirgal, koji se neprestano sudarao sa granicama moći
poimanja, crveneo je i tresao glavom dok ga je žena spokojno proučavala. Onda donese sud, nasmeši
se i stegnu mu ruku. "Drago mi je što smo se upoznali."
Kada im je bilo pet godina, Džeki je jednog dana donela u školu staru beležnicu, na dan kada im je
predavala Maja. Ne obazirući se na Majine besne poglede, pokazala ju je ostalima. "Ovo je VI moga
dede. U njoj ima dosta od onoga što je govorio. Dao mi je Kasei." Kasei se upravo selio iz Zigota u
neko drugo utočište. Ali ne ono u kome je živela Ester.
Džeki uključi beležnicu. "Polin, pusti nešto što je moja deda govorio."
"Pa, evo nas tu", reče muški glas.
"Ne to, nešto drugo. Pusti nešto što je rekao o skrivenoj koloniji."
Muški glas reče: "Skrivena kolonija mora da je još u vezi sa naseljima na površini. Previše je
stvari koje ne mogu da proizvedu, krijući se. Šipke nuklearnog goriva, mislim. Njih dosta dobro
kontrolišu, i podaci bi mogli da pokažu odakle su nestajale."
Glas ućuta. Maja naredi Džeki da skloni beležnicu, i započe novu lekciju iz istorije, o
devetnaestom veku, ispričanu u tako kratkim i grubim rečenicama na ruskom da joj je glas
podrhtavao. Zatim ponovo pređe na algebru. Maja je zahtevala da dobro nauče matematiku.
"Obrazovanje vam je užasno. Ali ako naučite matematiku, kasnije ćete moći da nadoknadite
propušteno." Onda bi se zabuljila u njih i postavila sledeće pitanje.
Nirgal ju je posmatrao, sećajući se vremena kada je bila njihova Zla Veštica. Bilo bi čudno biti
ona, nekad tako surova, a nekad opet vesela. Mogao je da pogleda većinu ljudi u Zigotu i da zna kako
bi bilo u njihovoj koži. Video im je to na licima. Baš kao što je video drugu boju u prvoj; bila je to
neka vrsta dara, nešto slično onom natprirodnom osećaju za temperaturu. Maju, međutim, nije
razumeo.

Zimi su pravili izlete na površinu, do obližnjeg kratera gde je Nađa gradila skrovište, i do dina iza
njega, umrljanih crnim ledom. Ali kada bi se koprena magle podigla, ostajali su pod kupolom i
odlazili samo do galerije sa prozorima. Nisu smeli da dozvole da ih vide odozgo. Niko više nije bio
siguran da li policija i dalje osmatra iz svemira, ali je bilo najbolje obezbediti se. Tako su bar
govorili isei. Piter je često izlazio, i ta putovanja su ga dovela do ubeđenja da je lov na skrivenu
koloniju okončan. I da je ionako bespredmetan. "Postoje pobunjenička naselja koja se uopšte ne kriju.
A sada ima toliko toplotnih i zvučnih signala, pa čak i radio-signala", govorio je. "Nikad ne bi uspeli
da provere sve signale koje hvataju."
Ali Saks samo reče: "Algoritamski tragački programi veoma su delotvorni", a Maja je insistirala
da se i dalje kriju, da razvijaju elektroniku i da šalju svu suvišnu toplotu duboko u srce polarne kape.
Hiroko se u ovome složila sa Majom, pa su se svi tome pokorili. "Mi smo nešto drugo", reče Maja
Piteru, s progonjenim izrazom na licu.
Oko dve stotine kilometara severozapadno nalazi se jedan mohoul, rekao im je Saks jednog jutra u
školi. Oblak koji su povremeno viđali u tom pravcu bio je njegova para - nekad veliki i nepokretan,
nekad u pramenovima koji su jurili na istok. Kada se Kojot ponovo probio do njih, pitali su ga za
večerom da li ga je posetio, i on im je rekao da jeste, i da veliko okno mohoula dopire gotovo do
samog središta Marsa, i da mu je dno od usijane tečne lave.
"Nije istina", reče Maja ubedljivo. "Mohouli idu najviše deset do petnaest kilometara u dubinu.
Dno im je od čvrste stene."
"Ali usijane stene", reče Hiroko. "A čula sam da sada idu i do dvadeset kilometara."
"Znači, rade naš posao umesto nas", primeti Maja. "Zar ne misliš da smo paraziti površinskih
naselja? Tvoja viriditas ne bi daleko stigla bez njihovog inženjeringa."
"Na kraju će se pokazati da je bila simbioza", reče Hiroko mirno. Zurila je u Maju sve dok ova
nije ustala i otišla. Hiroko je bila jedina u Zigotu koja je to mogla.
Posmatrajući majku posle ovog odmeravanja snaga, Nirgal pomisli da je veoma čudna. Sa svima,
pa i sa njim, razgovarala je kao sa sebi ravnima, što za nju očito i jesu bili; ali niko nije bio poseban.
Jasno se sećao vremena kada je bilo drugačije, kada su njih dvoje bili kao dva dela jedne celine. Ali
sada je pokazivala jednako zanimanje za njega kao i za sve ostale, bezlično i uzdržano. Bila bi ista
bez obzira na to šta mu se dogodi, pomislio je. Nađa, pa čak i Maja, više su brinule o njemu. A opet,
Hiroko je svima bila majka. I Nirgal je, kao i većina stalnih žitelja Zigota, i dalje odlazio do njenog
gaja bambusa kada mu je bilo potrebno nešto što nije mogao da dobije od običnih ljudi - utehu ili
savet...
Ali se podjednako često događalo da zatekne nju i njenu malu grupu 'u ćutanju', i morao je i sam
da ćuti ako je hteo da ostane. Ponekad je ovo trajalo danima, sve dok nije prestao da navraća. A
događalo se i da ih zatekne usred areofanije, i bude zahvaćen ekstatičnim ponavljanjem imena Marsa,
postajući sastavni deo te zatvorene, male grupe, tu u samom srcu sveta, sedeći odmah pored Hiroko,
čija ga je ruka grlila oko ramena, snažno.
I to je bila neka vrsta ljubavi, dragocena za njega; ali više nije bilo kao nekada, kada su zajedno
hodali obalom.

Jednoj jutra otišao je u školu i naleteo na Džeki i Harmakisa u garderobi. Trgli su se na njegov
ulazak, i znao je, kada je skinuo kaput i ušao u učionicu, da su se ljubili.
Posle škole kružio je oko jezera, u plavobelom sjaju letnjeg popodneva, posmatrajući mašinu za
talase kako se diže i pada, poput grčevitog osećaja koji je imao u grudima. Bol se dizao u njemu kao
talasi na vodi. Nije mogao da se bori protiv toga, iako je znao da je besmisleno. U kupatilu je u
poslednje vreme bilo dosta ljubljenja, dok su prskali, rvali se, gurali i golicali se. Devojčice su se
ljubile jedna s drugom i nazivale to 'vežbanjem', koje se nije računalo, a ponekad su vežbale i na
dečacima; Rejčel je često ljubila Nirgala, kao i Emili, Tiu i Nanedi, a jednom su ga ove dve
poslednje uhvatile između sebe i ljubile ga u uši ne bi li dobio erekciju pred svima i osramotio se;
jednom ga je Džeki odvojila od ostalih i gurnula ga u duboki deo bazena, i ujedala ga za ramena dok
su se rvali; to su bili samo najnezaboravniji od stotine klizavih, vlažnih, vrućih dodira nagih tela zbog
kojih je kupanje bilo najbolji deo dana.
Ali izvan banje, kao da pokušavaju da obuzdaju ove nekontrolisane sile, postajali su krajnje
uzdržani, i najčešće su se igrali u strogo odvojenim grupama. Zato je ljubljenje u garderobi
predstavljalo nešto novo i ozbiljno - izraz koji je Nirgal video na Džekinom i Harmakisovom licu bio
je tako nadmoćan, kao da znaju nešto što on ne zna - što, uostalom, i jeste bilo. A to je bilo ono što je
bolelo, to izdvajanje, to znanje. Naročito sada, kada je počeo da shvata neke stvari; bio je siguran da
ležu zajedno i rade jedno drugom one stvari da bi svršili. Bili su ljubavnici, videlo im se na licima.
Njegova lepa i nasmejana Džeki više nije bila njegova. U stvari, nikad nije ni bila.

Sledećih noći slabo je spavao. Džekina soba bila je u izdanku pored njegovog, a Harmakisova
dva stabla dalje u suprotnom smeru, i svako krckanje visećih mostova ličilo je na korake, a lučni
prozor njene soba ponekad je bio osvetljen treperavim, narandžastim sjajem svetiljke. Da se ne bi
mučio u sobi, počeo je da ostaje do kasno u zajedničkim prostorijama, čitajući i prisluškujući
odrasle.
Zato je bio tamo kada su počele priče o Sajmonovoj bolesti. Sajmon je bio Piterov otac, tih čovek
koji je obično bio odsutan, u pohodima sa Piterovom majkom, En. Sada se pričalo da se razboleo od
nečega što su zvali rezistentna leukemija. Vlad i Ursula primetili su da Nirgal sluša i pokušali su da
ga razuvere, ali je on video da mu ne govore sve što znaju. U stvari, posmatrali su ga čudnim,
zamišljenim pogledom. Kada se kasnije popeo u svoju visoku sobu, uključio je beležnicu, potražio
naslov 'Leukemija', i pročitao uvod na početku teksta. Potencijalno smrtonosna bolest, sada uglavnom
izlečiva. Potencijalno smrtonosna bolest - zastrašujuća misao. Te noći se nemirno prevrtao po
krevetu, mučen snovima u sivu, ptičjim cvrkutom ispunjenu zoru. Umirale su biljke, i životinje, ali ne
i ljudi. Ali oni su bili životinje.
Sledeće večeri ponovo je ostao sa odraslima, osećajući se iscrpljeno i čudno. Vlad i Ursula
sedeli su pored njega na podu. Rekli su mu da će se Sajmonu pomoći presađivanjem koštane srži, i da
on i Nirgal imaju istu, retku krvnu grupu. Nisu je imali ni En ni Piter, niti bilo ko od Nirgalove braće
i sestara. Nirgal ju je nasledio od oca, ali ni njegov otac nije imao baš tu grupu. U svim skrovištima
zajedno bilo je samo pet hiljada ljudi, a Sajmonova i Nirgalova grupa ponavljala se jednom u milion
slučajeva. Da li bi darovao malo svoje koštane srži, pitali su ga.
I Hiroko je bila tu, i posmatrala ga. Retko je provodila večeri u selu, i nije morao da je pogleda
da bi znao šta misli. Oduvek je govorila da su stvoreni da daju, a ovo će biti najviši dar. Čin čistog
viriditasa. "Naravno", odgovori on, sretan što mu se ukazala prilika.

Bolnica se nalazila pored kupatila i škole. Bila je manja od škole, i imala je pet postelja. U jednu
su položili Sajmona, a Nirgala u onu do njegove.
Starac mu se osmehnu. Nije izgledao bolesno, već samo staro. Kao i svi ostali starci, u stvari.
Uvek je bio ćutljiv, pa je i sada samo rekao: "Hvala, Nirgale."
Nirgal klimnu glavom. Ali Sajmon, na njegovo čuđenje, nastavi: "Cenim ovo što radiš. Ekstrakcija
je bolna nedelju ili dve posle operacije, i to u samoj kosti. Nije mala stvar proći kroz tako nešto za
drugoga."
"Ali ne i kada je to onom drugom zaista potrebno", reče Nirgal.
"Pa, to je dar za koji ću pokušati da ti se odužim, naravno."
Vlad i Ursula dali su Nirgalu anesteziju u mišicu. "Nije neophodno izvršiti obe operacije
istovremeno, ali je dobro što smo sastavili vas dvojicu za to. Oporavak je lakši u društvu prijatelja."
I njih dvojica tako postadoše prijatelji. Nirgal bi posle škole prošao pored bolnice, a Sajmon bi
polako izišao, pa bi pošli stazom preko dina prema obali. Tamo bi posmatrali kako talasi mreškaju
belu površinu, dižu se i razlivaju na pesku. Sajmon je bio ćutljiviji od svih drugih ljudi sa kojima je
Nirgal provodio vreme; to ga je podsećalo na ono ćutanje sa Hirokinom grupom, samo što nije imalo
kraja. U početku se osećao nelagodno, ali je posle nekog vremena otkrio da mu to ostavlja vremena
da dobro pogleda stvari oko sebe: galebove koji su kružili ispod kupole, mehuraste humke kraba u
pesku i krugove oko svakog bokora trave na dinama. Piter je sada provodio dosta vremena u Zigotu, i
često je išao sa njima. Povremeno bi i En prekinula svoja stalna putovanja da poseti Zigot, pa bi im
se pridružila. Piter i Nirgal bi trčali okolo, igrajući šuge ili žmurke, a En i Sajmon bi šetali niz obalu
ruku pod ruku.
Ali Sajmon je još bio slab, i bivao je sve slabiji. Bilo je teško ne posmatrati ovo kao neku vrstu
moralnog pada; Nirgal nikada nije bio bolestan, i ta zamisao bila mu je mučna. To se događalo samo
starima. Čak i tada ih je spasavao tretman protiv starenja, kroz koji su svi prolazili, i niko nije
umirao. Samo biljke i životinje. Ali ljudi jesu životinje. Jesu, ali su pronašli tretman. Zabrinut zbog
ovih nelogičnosti, Nirgal je noću pročitao čitavu datoteku o leukemiji u svojoj beležnici, iako je bila
obimna kao knjiga. Rak krvi. Bela krvna zrnca naviru iz koštane srži i napadaju zdrave sisteme.
Sajmonu su davali hemijske preparate, zračenje i pseudoviruse ne bi li smanjili broj belih zrnaca, i
pokušavali da zamene obolelu srž u njemu zdravom, koju su uzimali od Nirgala. Imao je već tri
tretmana. Nirgal je čitao i o tome. Suština je bila u kontroli genomskih neslaganja, kojom su
pronalaženi oštećeni hromozomi i ispravljane greške u deobi ćelija. Ali bilo je teško prodreti u kost
sa ubačenim ćelijama za samopopravljanje, i u Sajmonovom slučaju su očito svaki put ostajali
džepovi kancerozne srži. Datoteka o leukemiji tu je bila jasna: deca su imala više izgleda da se
oporave nego odrasli. Ali sa tretmanima i presađivanjem srži, bilo je sigurno da će ozdraviti. Bila je
to samo stvar vremena i broja presađivanja. Tretmani su pobeđivali svaku bolest.
"Potreban nam je bioreaktor", reče Ursula Vladu. Pokušavali su da preprave jedan od ektogenih
tankova za tu svrhu; napunili su ga sunđerastim životinjskim kolagenom i zasejali ga ćelijama
Nirgalove srži, nadajući se da će dobiti potrebnu količinu limfocita, makrofaga i granulocita. Ali
cirkulatorni sistem nije radio kako treba, ili možda matrica, nisu bili sigurni. Nirgal je ostao njihov
živi bioreaktor.
Tokom onih jutara kada je Saks bio učitelj, predavao im je hemiju tla, pa ih je povremeno čak
vodio da rade u laboratorijama tla, da unose biomasu u pesak i da ga odvoeze kolicima do staklenika
ili do obale. Bio je to zabavan posao, ali je Nirgal prolazio kroz njega kao kroz san. Opazio bi
Sajmona, napolju, kako uporno šeta, i zaboravio bi to što se radilo.
Uprkos tretmanima, Sajmon je hodao sporo i ukočeno. U stvari, hodao je povijenih nogu, klecajući
prvi svakom koraku. Nirgal mu se jednom pridružio, i stao pored njega na poslednjoj dini pre obale.
Obalske ptice trčale su gore-dole po mokrom pesku, bežeći od belih tapiserija zapenjene vode.
Sajmon pokaza prema stadu crnih ovaca, koje su pasle travu između dina. Ruka mu se uzdizala kao
prečka od bambusa. Ovce su izdisale belu paru u travu.
Sajmon je rekao nešto što Nirgal nije čuo; usne su mu sada bile ukočene, i bilo mu je teško da
izgovori neke reči. Možda je zbog toga bio ćutljiviji nego ikada. Pokušao je ponovo, pa još jednom,
ali ma koliko se trudio, Nirgal nije uspevao da shvati o čemu govori. Sajmon je najzad odustao i
slegnuo ramenima, i oni ostadoše da stoje, gledajući se, nemi i bespomoćni.

Kada se Nirgal igrao sa ostalom decom, primala su ga i držala se na odstojanju, tako da se kretao
u nekoj vrsti kruga. Saks ga je blago korio zbog odsutnosti na času. "Usredsredi se na trenutak", rekao
bi, terajući ga da ponavlja azotni ciklus, ili da gurne šake duboko u vlažnu crnu zemlju sa kojom su
radili i da je gnječi, da kida dugačke niti diatomskih izdanaka, i gljive i lišajeve i alge i sve
nevidljive mikrobakterije koje su gajili, da bi ih rasporedio među crvenkastim grumenčićima zemlje.
"Neka se rasporedi što pravilnije. Treba samo da obratiš pažnju. Samo to. Prisutnost je veoma važna
odlika. Pogledaj strukture na ekranu mikroskopa. Ova providna kao pirinač jeste hemolitotrop,
Thiobacillus dentrificans. A tu je grumen sulfida. Šta će se dogoditi kada ova prva pojede drugu?"
"Doći će do oksidacije sumpora."
"I?"
"I denitrifikacije."
"A to je?"
"Pretvaranje nitrata u azot. Prelazak iz tla u vazduh."
 "Vrlo dobro. Koristan mikrob, nema šta."
I tako ga je Saks naterao da se usredsredi na trenutak, ali je za to platio visoku cenu. U podne, na
kraju nastave, osećao se iznureno, i po podne nije bio nizašta. Onda su zatražili da mu ponovo uzmu
srž za Sajmona, koji je ležao u bolnici, nem i postiđen, izvinjavajući mu se pogledom. Nirgal je
naterao sebe da mu uzvrati osmehom, da stegne Sajmonovu mišicu od bambusa. "U redu je", reče
veselo i spusti se na postelju. Mada je Sajmon sigurno u nečemu grešio, bio slab ili lenj ili imao želju
da bude bolestan. Nije imao drugo objašnjenje. Gurnuli su iglu u Nirgalovu mišicu, i mišica mu utrnu.
Gurnuli su IV iglu u njegovu nadlanicu, i nadlanica mu utrnu. Ležao je kao deo bolničke opreme,
trudeći se da oseti što manje toga. Deo njega je osećao veliku iglu za srž, kako mu pritiska kost
mišice. Nije bilo bola, niti osećaja u mesu, samo pritisak na kost. Onda je i to popustilo, i znao je da
je igla prodrla u meko tkivo unutar kosti.
Ovaj put uopšte nije pomoglo. Sajmon je bio beskoristan, sve vreme je ležao u bolnici. Nirgal ga
je povremeno posećivao, i igrali su igru sa vremenom na Sajmonovom ekranu, pritiskajući dugmeta
umesto bacanja kockica, i uzvikivali kada bi ih par jedinica ili šestica naglo prebacio na drugi
kvadrant Marsa, sa sasvim različitom klimom. Sajmonov smeh, nikad više od tihog kikota, sada se
sveo na osmejak.
Nirgala je bolela ruka i slabo je spavao, okrećući se po celu noć i budeći se vreo i znojav, u
neobjašnjivom strahu. Onda ga je jedne noći Hiroko probudila iz dubokog sna i povela ga niz
zavojite stepenice prema bolnici. Pospano se naslanjao na nju, nesposoban da se potpuno razbudi.
Bila je uzdržana kao i obično, ali ga je obgrlila rukom oko ramena, pridržavajući ga sa
iznenađujućom snagom. Kada su prošli pored En koja je sedela u čekaonici bolnice, nešto u držanju
njenih ramena natera Nirgala da se zapita šta Hiroko radi u selu usred noći, i ta zebnja ga rasani.
Bolnička spavaonica bila je jarko osvetljena, sva u oštrim ivicama, i svaki predmet kao da je
zračio sopstvenom svetlošću. Sajmon je ležao sa glavom na belom jastuku. Koža mu je bila bleda i
voštano žuta. Izgledao je star hiljadu godina.
Okrenuo je glavu i opazio Nirgala. Njegove tamne oči gladno su pretraživale Nirgalovo lice, kao
da traži put u njega - način da preskoči u njegovo telo. Nirgal zadrhta i zagleda se u tamne oči,
pomislivši: Hajde, pređi u mene. Uradi to ako želiš. Hajde.
Ali to se nije moglo. Obojica su to znala. Stoga se obojica opustiše. Sajmonovim licem prelete
osmejak, i on s mukom posegnu i uhvati Nirgala za ruku. Sada su mu oči pretraživale Nirgalovo lice
na sasvim drugačiji način, kao da pokušava da pronađe reči koje će pomoći Nirgalu u godinama koje
su pred njim, koje će preneti sve ono što je sam dokučio.
Ali i to je bilo nemoguće. Ponovo su obojica bila svesna toga. Sajmon će morati da prepusti
Nirgala njegovoj sudbini, kakva god ona bila. Nije bilo načina da mu pomogne. "Budi dobar",
konačno prošapta, i Hiroko izvede Nirgala iz sobe. Odvela ga je kroz tamu do njegove sobe, i on
zaspa dubokim snom. Sajmon je umro iste noći.

Bila je to prva sahrana u Zigotu, i prva u životu za svu decu. Ali odrasli su znali šta treba da rade.
Okupili su se u jednom od staklenika, među radnim tezgama, i posedali u krug oko dugačkog sanduka
u kome je bilo Sajmonovo telo. Pili su iz boce sa pirinžanim likerom i punili šolje onima oko sebe.
Ispijali su žestoku tečnost, najstariji su išli oko sanduka, držeći se za ruke, a onda su posedali oko En
i Pitera. Maja i Nađa sedele su sa En između sebe, obgrlivši je oko ramena. En je izgledala
ošamućeno, Piter neutešno. Jirgen i Maja pričali su priče o Sajmonovoj legendarnoj ćutljivosti.
"Jednom smo bili u roveru", reče Maja, "kada je eksplodirala boca sa kiseonikom i načinila rupu u
krovu kabine, i svi smo samo jurcali okolo i vrištali, a Sajmon, koji je bio napolju, uzeo je kamen
odgovarajuće veličine, skočio na krov i zaglavio ga u otvor. Rupa je bila začepljena. Posle toga smo
svi brbljali kao ludaci dok smo krpili krov, a onda smo odjednom shvatili da Sajmon još nije rekao
ni reč, i svi smo stali i zagledali se u njega, na šta je on rekao: 'Zamalo da nastradamo'."
Ljudi se nasmejaše. Javi se Vlad: "Sećam se, kad smo jednom prilikom delili one šaljive nagrade
u Podbrežju, Sajmon je dobio nagradu za najbolji snimak, pa se popeo na binu da preuzme nagradu,
rekao: 'Hvala vam' i pošao da siđe, a onda je zastao i vratio se do podijuma, kao da se setio još
nečega, znate, na šta smo se svi, naravno, primirili. Stao je, pročistio grlo i rekao: "Puno vam hvala."
En na ovo zamalo da se nasmeje, ali umesto toga ustade i povede ih u ledeni vazduh napolju. Stari
su odneli sanduk do obale, a svi ostali su išli za njima. Kroz maglu je padao sneg kada su izvadili
njegovo telo i zakopali ga duboko u pesak, kraj same linije talasa na obali. Uzeli su ploču kojom je
bio poklopljen sanduk, urezali njegovo ime Nađinim zavarivačem i poboli je u najbližu dinu. Sajmon
će sada biti deo ugljeničnog ciklusa, hrana za bakterije, rakove, obalske ptice i galebove, polako se
stapajući sa biomasom ispod kupole. Najbolji način da se neko sahrani. Bilo je to, na neki način, i
utešno: srasti sa svojim svetom, prožeti ga. Ali nestati kao ličnost, prestati da postojiš...
Sahranivši Sajmona, hodali su zajedno ispod mutne kupole, trudeći se da se ponašaju kao da se
stvarnost nije iznenada rascepila i progutala jednog od njih. Nirgal nije mogao da poveruje u to. Ušli
su u selo, duvajući u šake, tiho razgovarajući. Nirgal se približio Vladu i Ursuli, željan neke vrste
oproštaja. Ursula je bila tužna, a Vlad se trudio da je malo razvedri. "Imao je više od sto godina, i ne
smemo da razmišljamo da je prerano umro, jer bi to bilo izrugivanje svim onim jadnicima koji su
umrli sa pedeset, ili dvadeset, ili u prvoj godini života."
"Da, ali je ipak bilo prerano", reče Ursula tvrdoglavo. "Uz tretmane, ko zna? Mogao je da živi
hiljadu godina."
"Nisam siguran da je tako. Rekao bih da tretmani ne prodiru u svaki deo našeg tela. A sa svim
onim zračenjem koje smo primili, možda smo u većoj nevolji nego što smo isprva mislili."
"Možda. Ali da smo bili u Aheronu, sa kompletnom ekipom, bioreaktorom i svim ostalim
sredstvima, kladim se da bismo ga spasli. I ko zna koliko bi još godina živeo. Za mene je ovo
prerano."
I ode napred, da bude sama.
Nirgal je tu noć proveo budan. Osećao je bol od svih prethodnih presađivanja, proživljavao je
svaki njihov trenutak i zamišljao da je došlo do nekog povratnog toka u sistemu zbog koga je i sam
bio zaražen. Ili mu je bolest bila preneta dodirom, zašto ne? Ili preko onog poslednjeg Sajmonovog
pogleda! Bilo kako bilo, sada je imao bolest koju niko nije mogao da zaustavi, od koje će umreti.
Ukočiti se, onemeti, stati i nestati. To je, dakle, smrt. Srce mu je tuklo, znoj izbijao iz kože, i on jeknu
u strahu od nje. Ne možeš je izbeći, i zbog toga je strašna. Strašna, bez obzira na to kada dođe.
Strašno je što se sam životni ciklus odvija na drugačiji način - ponavlja se i ponavlja i ponavlja, a
čovek živi samo jednom i zauvek umire. Zašto onda uopšte živeti? Nepojmljivo i strašno. Zato je celu
dugu noć proveo drhteći u postelji, dok mu je u umu besnela oluja smrtnog straha.
4.
Misli su posle toga nastavile da mu beže. Osećao je neprestanu udaljenost od stvari, kao da je
skliznuo u svet beline, za dlaku izvan domašaja zelenog.
Hiroko je primetila njegov problem i predložila je da ga Kojot povede na jedno od svojih
putovanja. Nirgal je bio užasnut ovom pomišlju, jer su svi njegovi izlasci iz Zigota bili samo kraće
šetnje. Ali Hiroko je navaljivala. Rekla je da mu je već sedam godina i da će uskoro postati čovek.
Vreme je da vidi malo spoljašnjeg sveta.
Par nedelja kasnije Kojot je svratio do njih, i kada je ponovo pošao, sa njim je bio i Nirgal, na
prednjem sedištu vozila-stene, zverajući kroz niski vetrobran u purpurni luk večernjeg neba. Kojot je
okrenuo vozilo da bi mu omogućio pogled na visoki, svetlucavi, ružičasti zid polarne kape, koji se
dizao iznad obzorja kao obod ogromnog meseca.
"Teško je poverovati da nešto tako veliko može da se otopi", reče Nirgal.
"To će potrajati."
Bez žurbe su se vozili na sever. Vozilo je bilo sa kamuflažom, pokriveno prošupljenom kamenom
školjkom čija se temperatura podešavala prema okolini, i imalo je uređaj za brisanje tragova na
prednjoj osovini čiji je čitač slao podatke do zadnje osovine, gde su lopate poravnavale tragove
guma, vraćajući pesak i kamen u stanje u kome su bili pre njihovog prolaska. Zato su išli polako.
Dugo su putovali u tišini, iako se Kojotovo ćutanje razlikovalo od Sajmonovog. Pevušio je,
gunđao, razgovarao dubokim, melodičnim glasom sa svojom VI, jezikom koji je podsećao na
engleski, ali je bio nerazumljiv. Nirgal je pokušavao da se usredsredi na uski vidik kroz prozor,
osećajući nelagodnost i stid. Oblast oko južne polarne kape bila je niz širokih, ravnih terasa kojima
su se spuštali putanjom koja kao da je bila uneta u program vozila. Terase su se smenjivale jedna za
drugom, pa se činilo da polarna kapa stoji na nekakvom ogromnom pijedestalu. Nirgal je zurio u
tamu, zadivljen veličinom oblika, ali i srećan što nije bila zastrašujuća, kao prilikom njegovog prvog
izlaska. Otada je prošlo dosta vremena, ali se još savršeno sećao šoka u kome je bio.
Ovde nije bilo tako. "Ne izgleda mi tako veliko kao što sam mislio da će biti", reče.
"Pretpostavljam da je to zbog zakrivljenosti terena, s obzirom na veličinu planete i tako to." To je
pročitao u beležnici. "Horizont nije dalje nego što ima od jednog do drugog kraja Zigota!"
"A-ha", reče Kojot, pogledavši ga. "Ako te Veliki Čovek čuje da govoriš takve stvari, ima da
dobiješ nogu u tur. Ko je tvoj otac, dečko?"
"Ne znam. Hiroko mi je majka."
Kojot frknu. "Hiroko je preterala sa svojim matrijarhatom, ako mene pitaš."
"Jeste li joj to rekli?"
"Nego šta, ali me Hiroko sluša samo kad govorim ono što želi da čuje." Zacereka se. "Kao i svi
drugi, je li?"
Nirgal klimnu glavom, sa kezom koji je pokvario njegovo nastojanje da bude uzdržan.
"Voleo bi da saznaš ko ti je otac?"
"Naravno." U stvari, nije bio siguran. Imao je bledu predstavu o tome šta je to otac i bojao se da
to ne bude Sajmon. Uostalom, Piter mu je bio kao stariji brat.
"U Višniaku imaju opremu za to. Možemo da pokušamo tamo, ako 'oćeš." Kojot zatrese glavom.
"Hiroko je tako čudna. Kada sam je upoznao, nisam ni sanjao da će doći do ovoga. Naravno, tada
smo bili mladi - gotovo kao ti sada, mada će ti se to činiti neverovatno."
Tu je bio u pravu.
"Kada sam je upoznao, bila je samo studentkinja ekoinženjeringa, vraški pametna i seksi kao
mačka. Ni traga od ovog sranja sa boginjom-majkom sveta. Ali počela je, malo-po malo, da čita
knjige koje nisu bile tehnički udžbenici, i to je išlo sve dalje i dalje, tako da je u trenutku kada je
stigla na Mars već bila luda. Ma, i pre toga. Što je za mene bila sreća, jer me je dovelo ovamo. A za
Hiroko, ne pitaj. Bila je ubeđena da je čitava ljudska istorija pošla pogrešnim putem od samog
početka. U osvit civilizacije, govorila mi je mrtva ozbiljna, postojale su države Kreta i Sumerija, gde
je Kreta bila miroljubivo trgovačko društvo kojim su upravljale žene, svo od umetnosti i lepote -
utopija, u stvari, gde su muškarci bili akrobate koje su danju jahale bikove, a noću žene, oplođivali ih
i obožavali, i svi su bili srećni i veseli. U Sumeriji su vladali muškarci, koji su izmislili rat i osvajali
sve po redu i osnovali sva kasnija porobljivačka carstva. I niko ne zna, pričala je Hiroko, šta bi se
dogodilo da su ove dve civilizacije imale priliku da se nadmeću za vladavinu svetom, jer je erupcija
vulkana zbrisala Kretu sa lica Zemlje, i svet je pao Sumerima u ruke, gde se i danas nalazi. Da je
vulkan bio u Sumeriji, govorila mi je, danas bi sve bilo drugačije. Možda to i jeste istina. Zato što
istorija nije mogla da bude crnja nego što jeste."
Nirgal je bio iznenađen ovom ocenom. "Ali sada", izusti, "počinjemo iznova."
"Tako je, momče! Mi smo praoci bezimene civilizacije. Živimo u sopstvenom malom
tehnominojskom martijarhatu. Ha! Meni to sasvim odgovara. Čini mi se da moć koje su naše žene
preuzele nije ni bila Bog zna kako zanimljiva. Moć je samo polovina jarma, sećaš se da sam vam to
čitao? Gospodar i rob zajedno vuku jaram. Jedina istinska sloboda jeste u anarhiji. Zato, rekao bih,
šta god žene rade, okreće se protiv njih. Ako ih muškarci tretiraju kao krave, rade dok ne crknu. Ali
kada su kraljice i boginje za nas, rade još više, jer treba i da povuku i da posle srede papire! A, ne
ja. Zato budi srećan što si muško, jer si slobodan k'o ptica."
Neobičan pogled na stvari, pomisli Nirgal. Ali i sasvim zgodan način da se izbori sa činjenicom
Džekine lepote i ogromne moći koju je imala nad njegovim umom. Nirgal se opusti na sedištu i
zagleda u bele zvezde na podlozi tame, misleći: slobodan kao ptica! Slobodan kao ptica!

Bio je L-4, dvadeset drugi mart, 32. m. godine, i na južnoj polulopti dani su postajali kraći. Kojot
je svake noći terao vozilo velikom brzinom, složenim i nevidljivim stazama, preko terena koji je
postajao sve neprohodniji što su se više udaljavali od polarne kape. Danju bi se zaustavili da se
odmore, a sve ostalo vreme provodili su u vožnji. Nirgal se trudio da ostane budan, ali bi neizbežno
prespavao deo svake vožnje, kao i deo svakog dnevnog odmora, pa je na kraju bio sasvim izgubljen u
prostoru i vremenu.
Ali kada je bio budan, skoro neprestano je gledao kroz prozor, motreći promenljivu površinu
Marsa. Nije mogao da se nagleda. Slojevito zemljište posedovalo je beskrajan broj šara, a slojeviti
nanosi peska bili su izdubljeni vetrom, tako da je svaka dina bila izvajana kao ptičje krilo. Kada su
se slojevi konačno pretvorili u ogoljenu stenu, laminatne dine postale su izdvojena peščana ostrva,
razbacana po krševitoj niziji izbočina i gomila stena. Svuda gde bi pogledao ležao je crveni kamen,
od šljunka do džinovskih gromada koje su se dizale kao zdanja. Peščana ostrva bila su ušuškana u
svako udubljenje i šupljinu u ovom stenjaku, oko velikih grozdova stena, u zavetrini plitkih škrapa i u
unutrašnjosti kratera.
A kratera je bilo posvuda. Prvo bi se pojavili kao par vrhova koji se valjaju u podnožju neba, ali
bi se ubrzo pokazalo da je reč o spojenim krajnjim tačkama niskog grebena. Prošli su pored desetina
ovakvih bregova zaravnjenog vrha, strmih i oštrih, ili niskih i gotovo zatrpanih, ili sa ivicama
okrnjenim manjim udarima meteora novijeg datuma, tako da su se kroz pukotine videli nanosi peska
koji ih je ispunjavao.
Jedne noći, pred samu zoru, Kojot zaustavi vozilo.
 "Nešto nije u redu?"
"Ne. Stigli smo do Rejovog Vidikovca, pa hoću da ga vidiš. Za jedan sat će izići sunce."
Sedeli su na prednjim sedištima i posmatrali svitanje.
"Koliko ti je godina, dečko?"
"Sedam."
"Koliko je to zemaljskih godina, trinaest? Četrnaest?"
"Valjda."
"Auh. Već si viši od mene."
"Aha." Nirgal se uzdrža da primeti kako to ne podrazumeva neku izuzetnu visinu. "A koliko ti imaš
godina?"
"Stotinu devet. A ha ha! Zatvori oči, iskočiće ti iz glave. Ne gledaj me tako. Bio sam star onog
dana kad sam se rodio, i biću mlad kada umrem."
Dremljivo su posmatrali kako nebo na istoku prelazi u duboku ljubičastoplavu boju. Kojot je
pevušio za sebe, kao da je progutao omegendorf, što je često činio tokom večeri u Zigotu. Postepeno
je postajalo sve očiglednije da je linija obzorja veoma daleko i visoko; Nirgal nikada nije video
toliko prostranstvo. Činilo se da ih opkoljava, mračni luk zida sa one strane beskrajne, crne, stenovite
zaravni. "Hej, Kojote!" uzviknu. "Šta je ovo?"
"Ha!" reče Kojot, sa dubokim zadovoljstvom u glasu.
Nebo se rasvetlilo, i sunce iznenada nače gornju ivicu dalekog zida, privremeno zaslepivši
Nirgala. Ali izlazak sunca razgonio je senke na džinovskoj polukružnoj litici svojim oštricama
svetlosti koje su otkrivale reske, zubate zatone kao krljušti na visokom luku zida, koji je bio tako
veliki da je Nirgal ostao bez daha, nosa priljubljenog uz vetrobran - dimenzije zida bile su
zastrašujuće! "Kojote, šta je to?"
Kojot se nasmeja onim svojim uznemirujućim smehom,
životinjskim cerekanjem koje ispuni vozilo. "Znači, sad vidimo da ovo baš i nije tako mali svet, a,
dečko? Ovo je dno basena Prometei. Basen je krater od udara meteora, jedan od najvećih na Marsu,
po veličini gotovo ravan Argiri, ali je meteor pao blizu južnog pola, tako da je otpilike polovina ruba
pokrivena ledom i naslagama zemlje. Druga polovina je ovaj lučni nagib ovde." Široko je razmahnuo
rukom. "Nešto slično izuzetno velikom vulkanskom grotlu, ali samo polovini, tako da možeš da se
dovezeš pravo u njega. Ovo malo uzvišenje ima najbolji pogled na njega od svih mesta koja znam."
Pozvao je mapu oblasti i počeo da pokazuje. "Nalazimo se na kecelji ovog malog kratera, Vt, koja
gleda na severozapad. Litica je nazvana Prometei Rupes. Visoka je oko kilometar. Naravno, litica
Ehusa je visoka tri kilometra, a litica Olimpus Monsa šest kilometara, ako nisi znao, gospodine Mala
Planeto? Ali danas moramo da se zadovoljimo ovom bebicom ovde."
Sunce se podiglo još više, osvetlivši veliki luk litice odozgo. Bio je duboko izdubljen jarugama i
manjim kraterima. "Utočište Prometeus nalazi se na stranici onog velikog useka", reče Kojot i pokaza
prema levoj strani luka. "Krater Wj."
Dok su čekali da prođe dugi dan, Nirgal je gotovo neprestano pogledao prema divovskoj litici, i
svaki put mu je izgledala drugačije, senke su se skraćivale i pomerale, otkrivajući nove oblike i
skrivajući druge. Bile bi potrebne godine posmatranja da se sagleda sve to, i on otkri da ne može da
se oslobodi utiska da je zid neprirodno ili čak nemoguće visok. Kojot je bio u pravu - obmanuli su ga
bliski horizonti - nije sanjao da svet može da bude tako veliki.
Te noći su ušli u krater Wj, jedan od najvećih useka u džinovskom zidu. A onda su stigli do litice
Prometei Rupesa. Dizala se iznad njih nalik na uspravnu stranicu same Vaseljene; polarna kapa nije
bila ništa u poređenju sa masom ove stene. Što je značilo da bi litica Olimpus Monsa koju je
pomenuo Kojot morala da bude... Nije umeo ni da je zamisli.
U podnožju litice, na mestu gde je glatka stena gotovo okomito uranjala u ravno peščano dno,
nalazila su se uvučena vrata komore. Iza njih se pružalo utočište Prometeus, niz širokih odaja,
naslaganih kao sobe u stablima bambusa, sa zakrivljenim prozorima od fotoosetiljivog stakla koji su
gledali na krater Wj i basen iza njega. Žitelji ovog utočišta govorili su francuski, pa je to činio i
Kojot u razgovoru s njima. Bili su mlađi od Kojota i ostalih nizeija, ali su bili prilično stari i
zemaljskog rasta, pa su Nirgala uglavnom posmatrali odozdo kada su mu se obraćali, veoma srdačno,
na tečnom engleskom, ali sa jakim naglaskom. "Znači, ti si Nirgal! Enchante! Čuli smo za tebe i drago
nam je što smo te upoznali!"
Jedna grupa povede Nirgala u obilazak, a Kojot ode drugim poslom. Njihovo utočište sasvim se
razlikovalo od Zigota: bile su to, ukratko, samo sobe. Duž zida je bilo naslagano nekoliko veoma
prostranih odaja, dok su manje bile dublje u litici. Tri prostorije sa zidom od prozora bile su staklene
bašte, a sve sobe u utočištu bile su veoma tople i ispunjene biljkama, zidnim ukrasima, kipovima i
vodoskocima; za Nirgala je ovaj prostor bio skučen, pretopao i sasvim čudesan.
Međutim, ostali su samo jedan dan, a onda su ušli Kojotovim vozilom u veliki lift i sedeli u njemu
čitav sat. Kada je Kojot izvezao vozilo kroz suprotna vrata, našli su se na krševitoj zaravni sa one
strane Prometei Rupesa. Nirgal je ponovo bio šokiran. Dok su bili dole na Rejovom Vidikovcu,
velika litica je ograničavala domet njihovog pogleda, i bio je u stanju da pojmi viđeno. Ali sada,
kada su gledali sa vrha litice u ponor iza sebe, razdaljine su bile tako ogromne da Nirgal nije mogao
da sagleda ono što je bilo pred njim. Video je samo zamagljenu, vrtoglavu masu tačaka i mrlja boje -
belih, ljubičastih, smeđih, mrkih, belih; osećao je nesvesticu. "Biće oluje", reče Kojot, i Nirgal
odjednom shvati da su boje iznad njih, u stvari, flote visokih, gustih oblaka, koje su plovile
ljubičastim nebom sa koga se sunce povuklo duboko na zapad. Gornja strana oblaka bila je beličasta
i beskrajno naborana, ali je poleđina bila tamnosiva. Dno oblaka bilo je im bliže nego zemljište
basena, i ravno, kao da prelaze preko neke providne podloge. Svet ispod njih, pegavomrke i boje
čokolade, nije bio ni izdaleka tako ravan - ne, bile su to senke oblaka, videlo se da se kreću. A onaj
beli srp u sredini sveta bio je polarna kapa! Imali su pogled sve do kuće! Prepoznavanje leda bilo je
poslednja odrednica koja mu je bila potrebna za razumevanje prizora, i mrlje boje se izoštriše u
neravno, prstenasto uobličeno zemljište, poliveno pokretnim senkama oblaka.
Ovaj ošamućujući čin prepoznavanja potrajao je samo nekoliko trenutaka, ali je po njegovom
završetku primetio da ga Kojot posmatra uz širok kez.
"Koliko daleko vidimo, Kojote? Koliko je to kilometara?"
Kojot se samo zacereka. "Pitaj Velikog Čoveka, dečko. Ili sam izračunaj. Šta ja znam, recimo
trista kilometara. Tako nešto. Poskok za Velikoga. Hiljadu carstava za nas male."
"Voleo bih da pretrčim tu razdaljinu."
"Verujem da bi. Oh, gledaj, gledaj! Tamo - iz oblaka iznad ledene kape. Seva, vidiš? One iskrice
su munje."
Sada ih je i sam opazio, sjajne konce svetlosti, koji su se nečujno pojavljivali i iščezavali, jedan
ili dva na svakih nekoliko sekundi, spajajući crne oblake sa belim tlom. Konačno je video munju,
sopstvenim očima. Beli svet varničio je u zeleni, podbadao ga. "Nema takve stvari kao što je velika
oluja", govorio je Kojot. "Boga mi, nema. Biti napolju na vetru! Mi smo napravili tu oluju, dečko.
Mada mislim da bih mogao da napravim i veću."
Nirgal nije ni pokušavao da zamisli veću oluju; ono što je ležalo ispod njih bilo je kosmičkih
razmera - električno, prožeto bojama, vetrovito u svojom prostranosti. Osetio je čak izvesno
olakšanje kada je Kojot okrenuo vozilo i pošao dalje i kada je vrtoglavi prizor nestao, a rub litice
postao novo obzorje iza njih.
"I, šta kažeš da je munja?"
"Pa, munja je... jebi ga. Moram da priznam da je munja jedna od pojava u ovom svetu za koje
nikako da zapamtim objašnjenje. Čuo sam ga više puta, ali mi uvek ispari. Reč je o elektricitetu,
naravno, nešto sa elektronima ili jonima, pozitivnim ili negativnim, i pražnjenjem naboja iz olujnih
oblaka u zemlju, ili obostrano, čini mi se. Ko će ga znati. Baaam! Munja je munja, zar ne?"
Beli i zeleni svet u trenju, od koga varniče. Naravno.

Na visoravni severno od Prometei Rupes nalazilo se nekoliko utočišta. Neka od njih bila su
skrivena u zidovima nagiba ili rubovima kratera poput Nađinog projekta prilaznog tunela Zigota, dok
su druga bila otvoreno smeštena u kraterima, pod providnim kupolama, izložena pogledu nebeske
policije. Kada je Kojot prvi put zaustavio vozilo do ruba kratera i kada su kroz providnu kupolu
ugledali naselje pod zvezdama, Nirgal se ponovo našao u čudu, iako je to bilo manje zaprepašćenje
nego ono koje je izazvao prizor beskrajnih prostranstava. Zgrade nalik na školu, kupatilo i kuhinju,
drveće, staklenici - sve je izgledalo poznato, ali kako su opstajali, ovako izloženi? Sama pomisao
bila je uznemirujuća.
I toliko ljudi, toliko stranaca. Nirgal je znao podatak da u južnim utočištima živi puno ljudi,
govorilo se o broju od pet hiljada, sve poraženi ustanici iz rata 2061. godine - ali je bilo sasvim
drugačije naći se odjednom među njima i uveriti se da je to istina. Osim toga, boravak u otvorenim
utočištima činio ga je nervoznim. "Kako mogu da žive tako?" upitao je Kojota. "Zašto ih ne uhapse i
ne odvedu?"
"E, tu si me naš'o, dečko. Moguće je da će se to desiti. Ali još nije, pa smatraju da nema svrhe
kriti se. Znaš da skrivanje zahteva velike napore - potreban je sav onaj termalni inženjering i
elektronska zaštita, i moraš neprestano da paziš da te ne vide - to je silna gnjavaža. A ovde ima
takvih koji neće da se gnjave. Zovu se demimondom, polusvetom. Imaju planove za slučaj da budu
proveravani ili napadnuti - većinom imaju tunele za bekstvo, a neki i skriveno oružje. Ali smatraju da
to što su na površini isključuje potrebu za proveravanjem. Ljudi u Kristijanopolisu su otvoreno rekli
UN da su došli ovamo da bi bili izvan mreže. Ali... tu se slažem sa Hiroko. Povodom onoga da neki
od nas treba da budu oprezniji od drugih. UN su se okomile na Prvih Stotinu, ako mene pitaš. I na
njihove porodice, što je nesreća za vas klince. U svakom slučaju, pokret otpora sada čine podzemlje i
demimond, a otvorena naselja su velika pomoć za skrivena utočišta, tako da mi je drago što postoje.
U ovom trenutku zavisimo od njih."
Kao i svuda, Kojot je bio najtoplije dočekan, bez obzira na to da li je reč o skrivenom ili
otvorenom naselju. Smestio se u uglu velike garaže na rubu kratera i otpočeo brzu i živu razmenu
robe, semena, softvera, sijalica, rezervnih delova i malih mašina. Davao ih je posle dugih pregovora
sa domaćinima, i pogodbi koje Nirgalu nisu bile jasne. A onda, posle kratkog obilaska sela na dnu
kratera, koje ga je ispod svoje blistave, purpurne kupole neobično podsećalo na Zigot, ponovo su se
našli na putu.
Vozeći ih od utočišta do utočišta, Kojot nije baš bio uspešan u odbrani svog načina trgovanja.
"Spasavam ove ljude od njihovog smešnog shvatanja ekonomije, eto šta radim! Ekonomija davanja
jeste dobra, ali nije u dovoljnoj meri organizovana za naše prilike. Postoje stvari bez kojih se ne
može, i ljudi moraju da ih poklanjaju, a to je protivurečnost, zar ne? Zato pokušavam da razradim
racionalan sistem. U stvari, razrađuju ga Vlad i Marina, a ja pokušavam da ga primenim, što znači da
moram sam da vadim kestenje iz vatre."
"A taj sistem..."
 "Pa, to je neka vrsta dvosmernog procesa, u kome ljudi i dalje daju ono što žele, ali se vrednuju
potrebe i vrši se ravnomerna raspodela. Boga mi, ne bi verovao u kakve sve rasprave upadam. Ljudi
su ponekad takve budale. Trudim se da postignem da od svega na kraju ispadne postojana ekologija,
nešto kao jedan od Hirokinih sistema, gde svako utočište zauzima svoju nišu i daje ono po čemu je
posebna, i šta dobijam za to? Pljuvanje, eto šta dobijam! Radikalno pljuvanje. Ako pokušam da
zaustavim prekomerno davanje, zovu me baronom-pljačkašem, ako pokušam da sprečim gomilanje,
fašista sam. Budale! Šta 'oće, kad niko od njih nije samodovoljan, a polovina su paranoični ludaci?"
Teatralno je uzdahnuo. "No, bez obzira na to. Napredujemo. Kristijanopolis pravi sijalice, a Mos
Hajd gaji nove vrste bilja, k'o što si video, dok u Bogdanovom Višnjaku prave sve što je teško i
složeno, reaktorske poluge, nevidljiva vozila i većinu velikih robota, a tvoj Zigot izrađuje naučne
instrumente, i tako dalje. A ja sve to širim okolo."
"Sam?"
"Uglavnom. U stvari, oni su pretežno samodovoljni, osim onih nekoliko kritičnih proizvoda. Svi
imaju programe i semenje, a to su osnovne potrebe. Osim toga, važno je da što manje ljudi zna gde se
nalaze skrivene kolonije."
Nirgal je razmišljao o tome šta sve ovo podrazumeva dok su se vozili kroz noć. Kojot je nastavio
da priča o standardu vodonikovog peroksida i standardu azota, novom sistemu čiji su tvorci bili Vlad
i Marina, i Nirgal se trudio da ga prati, ali je to teško išlo, zato što su zamisli bile suviše složene ili
zato što je Kojot uz svoja objašnjenja neprestano besneo zbog teškoća na koje je naišao u nekim
utočištima. Nirgal odluči da o tome pita Saksa ili Nađu kada se vrati kući, i prestade da ga sluša.
Predeo kojim su putovali sada je bio sav od prstenova kratera, gde su se oni novi ukrštali sa
starijima i potirali ih. "Ovo su takozvani saturacioni krateri. Veoma staro zemljište." Mnogi krateri
uopšte nisu imali uzdignute ivice, već su bili plitke rupe ravnog dna u zemlji. "Šta se dogodilo sa
ivicama?"
"Erodirale su."
"Od čega?"
"En kaže od leda i vetra. Kaže da je sa južnih visija tokom vremena odnesen čitav kilometar."
"Ali onda ništa ne bi ostalo!"
"Posle su nastali novi. Ovo je drevno tlo."
Zemlja između kratera bila je pokrivena kamenjem i bila je neverovatno neravna: sastojala se od
jama, izbočina, šupljina, humki, jaruga, utona, grebena, bregova i dolina; nigde ravnog tla, osim na
ivicama kratera i ponekom niskom grebenu, koje je Kojot koristio kao puteve kad god je mogao, ali je
staza kojom je vozio preko ovog krševitog terena svejedno bila teška, i Nirgal nije mogao da veruje
da se nalazi u memoriji. To je i rekao, a Kojot se nasmeja. "Kako to misliš, u memoriji? Zalutali
smo!"
Ali nije bilo tako, ili nije bilo dugo. Iznad obzorja se pojavi oblak mohoula, i Kojot poveze prema
njemu.
"Odmah sam znao", progunđa. "Ovo je mohoul Višnjak. To je okomito okno prečnika jedan
kilometar, ukopano kroz živu stenu. Duž sedamdeset petog uporednika započeta su četiri mohoula, od
kojih su dva potpuno napuštena; tamo nema čak ni robota. Višnjak je jedan od ta dva, i preuzela ga je
grupa bogdanovista koji žive dole u njemu." Nasmeja se."To je izvrsna zamisao, zato što mogu da
kopaju kroz zid duž puta do dna, a dole mogu slobodno da ispuštaju toplotu i da niko ne zna je li to
samo pojačano strujanje iz mohoula. Zato mogu da prave sve što požele, čak i šipke uranijuma za
reaktore. Sada je to pravi industrijski gradić i jedno od mesta koja najradije posećujem, jer je tamo
sjajan provod."
 Povezao je vozilo u jednu od brojnih manjih jaruga koje su presecale zemljište, zakočio i otkucao
komandu na ekranu, a na zidu jarka pomeri se veliki kamen, otkrivši mračni tunel iza. Kojot utera
vozilo u tunel i kamena vrata se zatvoriše iza njih. Nirgal je mislio da više ništa ne može da ga
iznenadi, ali je s čuđenjem zverao oko sebe dok su se vozili kroz tunel, čiji su grubo obrađeni kameni
zidovi prolazili pored samih bokova vozila-stene. Činilo se da mu nema kraja. "Iskopali su nekoliko
prilaznih tunela da bi mohoul izgledao potpuno neposećeno. Donde ima dvadesetak kilometara."
Posle izvesnog vremena Kojot isključi farove. Vozili su se kroz tamnosivu, gustu pomrčinu;
nalazili su se na strmoj stazi koja se zavojito spuštala duž zida mohoula. Svetla na komandnoj tabli
bila su kao mali fenjeri, i Nirgal vide, kroz svoj odraz na staklu, da je put nekoliko puta širi od
vozila. Bilo je nemoguće sagledati pun obim okna, ali se po zakrivljenju puta videlo da je ogromno.
"Jesi li siguran da zaokrećemo pravom brzinom?" reče nespokojno.
"Pouzdajem se u automatskog pilota", reče Kojot nervozno. "Baksuzno je raspravljati o tome."
Vozilo se spuštalo putem. Posle više od jednog sata vožnje začu se signal sa komandne table, i
vozilo skrenu u zakrivljeni kameni zid levo od njih. Tamo je bila garažna cev, koja je lupkala o vrata
spoljnje komore vozila.
U garaži ih pozdravi grupa od dvadesetak ljudi i povede ih pored niza visokih soba do odaje
slične pećini. Prostorije koje su bogdanovisti iskopali u zidu mohula bile su prostrane, mnogo
prostranije nego one u Prometeusu. Krajnje sobe bile su po pravilu visoke deset metara i u nekoliko
slučajeva duboke po dve stotine metara, a središnja pećina bila je ravna Zigotu i imala je velike
prozore prema oknu. Gledajući kroz prozor sa strane, Nirgal opazi da staklo spolja izgleda kao stena;
filterska obloga bila je vešto izrađena, jer je u zoru propuštala svetlost bez gubitka sjaja. Pogled kroz
prozore bio je ograničen na suprotni zid mohoula i polukružni komad neba iznad njih, ali oni su ipak
davali sobama prostran i svetao izgled, utisak da se nalaze pod otvorenim nebom koji u Zigotu nije
mogao da se postigne.
Tog prvog dana Nirgala su poverili jednom malom čoveku tamne puti po imenu Hilali, koji ga je
vodio kroz odaje i prekidao ljude u radu da bi ga predstavio. Ljudi su bili srdačni - "Sigurno si jedan
od Hirokinih klinaca, a? A, ti si Nirgal! Baš mi je drago što smo se upoznali! Hej, Džone, došao je
Kojot, večeras je žurka!" - i pokazivali su mu šta rade, vodeći ga u manje prostorije iza onih prema
oknu mohoula, gde su se nalazile jarko osvetljene farme i pogoni koji su se naizgled beskrajno pružali
kroz stenu. Svuda je bilo veoma toplo, kao u banji, i Nirgal se neprestano znojio. "Gde ste odneli
iskopani kamen?" upitao je Hilalija, jer im je Hiroko pričala da je jedna od pogodnosti usecanja
kupole ispod polarne kape bilo to što je iskopani suvi led jednostavno izvetrio.
"Poslagan je duž puta blizu dna mohoula", odgovorio mu je Hilali, zadovoljan pitanjem. Činilo se
da ga veseli svako Nirgalovo pitanje, kao i sve ostale; ljudi su u Višnjaku uopšte izgledali srećno,
bučna družina koja je uvek priređivala tulume u čast Kojotovog dolaska - jedan od brojnih izgovora,
zaključio je Nirgal.
Hilali je primio poziv od Kojota preko pločice i poveo je Nirgala u laboratoriju, gde su mu uzeli
komadić kože za prsta. Zatim su se polako vratili u pećinu i pridružili se gomili koja je pravila
redove ispred kuhinjskih prozora u dnu prostorije.
Pošto su dovršili obilan i dobro začinjen obrok od pasulja i krompira, u pećini poče zabava.
Veliki, nedisciplinovani orkestar čeličnih bubnjeva sa promenljivim članstvom svirao je melodije
odsečnog ritma uz koje su ljudi satima igrali, zastajući s vremena na vreme da ispiju neko grozno piće
koje se zvalo kavadžava, ili da se pridruže raznovrsnim igrama na jednom kraju odaje. Pošto je
probao kavadžavu i progutao tabletu omegendorfa koju mu je dao Kojot, Nirgal je trčao u mestu i
istovremeno lupao u bas-doboš sa orkestrom, a onda je seo na malu, travnatu humku u sredini pećine,
suviše pijan da bi mogao da stoji. Kojot je neprestano pio ali, nije imao taj problem; divlje je igrao,
visoko odskačući na prstima i smejući se. "Nikad nećeš upoznati radost sopstvene teže, dečko!"
doviknu Nirgalu. "Ne, nikad!"
Ljudi su prilazili i predstavljali se, povremeno tražeći od Nirgala da im pokaže svoju moć
zagrevanja dodirom - nekoliko njegovih vršnjakinja stavljale su njegove šake na svoje obraze, hladne
od pića, i kada bi ih zagrejao, smejale se, začuđenih očiju, pozivajući ga da im zagreje i druge delove
tela; ustao je i igrao sa njima umesto toga, opušten i opijen, trčeći u malim krugovima da se oslobodi
dela sakupljene energije. Kada se, ošamućen, vratio na humku, Kojot se protisnu kroz gomilu i teško
sede pored njega. "Tako prija igrati u ovoj teži da ne znam kad je dosta." Posmatrao je Nirgala
mutnim pogledom, kroz sive pletenice koje su mu padale svuda oko glave, i Nirgal primeti da mu lice
izgleda nekako napuklo, kao da mu je bila slomljena vilica, tako da je sa jedne strane bilo šire.
Nirgal se strese na taj prizor.
Kojot ga stegnu za rame i dobro ga prodrma. "Izgleda da sam ti ja otac, dečko!" uzviknu.
"Šališ se!" Nirgalovom kičmom i licem prostruja električna plima kada su se pogledali, i on se
zapita kako je moguće da beli svet tako temeljno potrese zeleni, kao udar munje kroz meso. Držali su
se u grčevitom stisku.
"Ne šalim se!" reče Kojot.
Zurili su jedan u drugoga. "Nije čudo što si tako pametan", reče Kojot, i prsnu u smeh. "A ha ha ha
ha ha! Opaaa! Nadam se da nemaš ništa protiv!"
"Nikako", reče Nirgal s osmehom, ali i sa nelagodnošću. Slabo je poznavao Kojota, a pojam oca
bio mu je nejasniji čak i od pojma majke, tako da nije bio siguran šta, zapravo, oseća. Genetsko
nasleđe, ma kako da ne, ali šta je to? Negde su čuvali gene svih njih, a geni ektogenih ionako su bili
transgenični, ili se bar govorilo da jesu.
Iako je psovao Hiroko svim psovkama koje je znao, Kojot je izgledao zadovoljno. "Ta aždaja, ta
tiranka! Matrijarhat, moje dupe - ona je luda! Neverovatno kakve stvari radi! Mada u ovome ima
izvesne pravde. Ima, Boga mi, jer smo Hiroko i ja bili u nekoj šemi tamo u osvit vremena, u
Engleskoj, kada smo bili mladi. Tako sam se i našao na Marsu. Slepi putnik u njenom ormanu, ceo
jebeni život." Nasmeja se i ponovo pljesnu Nirgala po ramenu. "Pa, dečko, s vremenom ćeš bolje
znati da li ti se dopada to što si saznao."
Ponovo je otišao da igra, ostavivši Nirgala da razmišlja. Posmatrajući Kojotove okrete, Nirgal je
samo odmahivao glavom; nije znao šta da misli, a trenutak ionako nije bio pogodan za razmišljanje.
Bolje da igra ili da potraži kupatila.
Ali na ovom mestu nije bilo zajedničkih kupatila. Neko vreme je trčao u krug po podijumu,
načinivši od trčanja neku vrstu plesa, a onda se vratio do humke da se pridruži Kojotu, gde ih je
okružila grupa stanovnika mohoula. "To je kao da si otac Dalaj Lame, a? Šta je, nemaš ime za to?"
"Ma, idi u vražju mater, čoveče! Kao što rekoh, En kaže da su prestali da kopaju ove mohoule na
sedamdeset petoj zato što je litosfera ovde tanja." Kojot značajno klimnu glavom. "Nameravam da
odem do jednog zatvorenog mohoula i pokrenem tamošnje robote, da vidim mogu li da kopaju
dovoljno duboko da pokrenu vulkan."
Svi se nasmejaše. Ali jedna žena odmahnu glavom. "Ako to učiniš, doći će dole da ispitaju šta je
posredi. Ako stvarno nameravaš da to uradiš, treba da odeš na sever i da probaš sa nekim od
mohoula na šezdesetom uporedniku. I oni su zatvoreni."
"Ali En kaže da je litosfera deblja tamo gore."
"Tačno, ali su i mohouli dublji."
"Hmm", reče Kojot.
 Razgovor skrenu na ozbiljnije teme, uglavnom neizbežna pitanja nestašica i situaciju na severu.
Ali kada su na kraju nedelje napustili Višnjak, kroz drugi, duži tunel, uputili su se na sever, i svi
Kojotovi pređašnji planovi bili su bačeni kroz prozor. "Takav ti je moj život, dečko."
Pete noći vožnje krševitim visijama juga, Kojot uspori rover i poveze ga oko ivice velikog starog
kratera, gotovo poravnatog sa okolnim zemljištem. Kroz procep u drevnom prstenu videlo se da je
peščano dno kratera obeleženo džinovskom, okruglom crnom rupom. Ovako je, očito, mohoul
izgledao sa površine. Na visini od sto metara iznad rupe, u vazduhu je lebdeo oblak retke izmaglice,
pojavljujući se ni iz čega kao nekim mađioničarskim trikom. Ivica mohoula bila je optočena
zakošenim betonskim pojasom koji se spuštao unutra pod uglom od četrdeset pet stepeni; bilo je teško
odrediti veličinu ovog obruba, jer je mohoul činio da izgleda kao obična vrpca. Na spoljnjem rubu
trake nalazila se visoka žičana ograda. "Hmm", reče Kojot, zureći kroz vetrobran. Vratio je vozilo u
procep i parkirao ga, a onda se uvukao u hodač. "Brzo se vraćam", reče i uskoči u komoru.
Bila je to duga, nespokojna noć za Nirgala. Gotovo uopšte nije spavao, i sledećeg jutra bio je u
narastajućoj agoniji brige, ali se Kojot tada pojavio ispred komore rovera, malo pre sedam, baš kada
je trebalo da iziđe sunce. Bio je spreman da se požali na dužinu njegovog nestanka, ali kada je Kojot
ušao u vozilo i skinuo šlem, videlo se da je u rđavom raspoloženju. Dok su čekali da prođe dan,
Kojot je zaneto radio na svojoj VI, gadno psujući, nesvestan prisustva svog gladnog, mladog
štićenika. Nirgal je sam podgrejao obroke za obojicu, a onda je zapao u nemirni dremež, iz koga se
probudio kada se rover pokrenuo napred. "Pokušaću da prođem kroz kapiju", reče Kojot. "Dobro su
osigurali tu rupu. Još jedna noć i kraj, ovako ili onako." Obišao je krater i zaustavio vozilo na
suprotnoj ivici, i u sumrak je ponovo izišao.
Opet je bio odsutan celu noć, i Nirgal opet nije mogao da zaspi. Pitao se šta da radi ako se Kojot
ne vrati.
I zaista, Kojot se nije vratio u zoru. Dan koji je usledio bio je sigurno najduži dan u Nirgalovom
životu, a to veče nije imao pojma šta da radi. Da pokuša da ga izbavi; da pokuša da se odveze do
Zigota, ili do Višnjaka; da siđe u mohoul i prepusti se obezbeđenju koje je pojelo Kojota: sve mu se
činilo nemoguće.
Ali jedan sat posle zalaska sunca začuo je kako Kojot kuca tik-tik-tik po šasiji, a onda se nađe
unutra; lice mu je bilo maska besa. Popio je ceo litar vode i veći deo drugog, i dunuo kroz usne od
gađenja. "Da se kupimo u tri lepe odavde", reče.
Posle par sati vožnje u tišini, Nirgal odluči da promeni temu ili da je bar proširi, pa reče:
"Kojote, koliko misliš da ćemo morati da se krijemo?"
"Ne zovi me Kojot. Ja nisam Kojot. Kojot je tamo napolju u brdima, već udiše vazduh i radi šta
mu je volja, gad jedan. A ja se zovem Dezmond, i ima da me zoveš Dezmond, jasno?"
"U redu", reče Nirgal, uplašen.
"Što se tiče toga koliko ćemo još morati da se krijemo, rekao bih zauvek."
Odvezli su se nazad na jug do mohola Ralej, gde je Kojot (činilo se da više nije Dezmond) isprva
nameravao da ode. Ovaj mohoul je bio sasvim napušten, neosvetljena rupa u planinama. Njegova
termalna isparenja lebdela su iznad njega kao duh ili spomenik. Ovde su mogli da se odvezu pravo na
peskom pokriveni parking i u garažu na njegovom rubu, usred male flote robotskih vozila, prekrivenih
ceradama i nanesenim peskom. "Ovo je već bolje", mrmljao je Kojot. "A sad da zavirimo unutra.
Hajde, upadaj u hodač."
Bilo je neobično biti napolju na vetru, stajati na rubu jedne ovako ogromne rupe u svetu. Pogledali
su preko zida u visini grudi i ugledali ugnutu betonsku ivicu oko rupe, koja se koso spuštala nekih dve
stotine metara. Da bi imali bolji pogled u okno, morali su da pređu ceo kilometar niz krivudavi put
usečen u beton. Tek tada su mogli da zastanu i da pogledaju preko ivice puta, dole u tamu. Kojot je
stajao na samom rubu, što je Nirgala činilo nervoznim. Spustio se na kolena i šake da pogleda. Nigde
dna; činilo im se da gledaju u samo srce planete. "Dvadeset kilometara", reče Kojot preko interkoma.
Pružio je ruku iznad ponora; Nirgal učini isto. Osećao je uzlaznu struju. "U redu, da vidimo možemo
li da pokrenemo robote." Popeše se opet putem.
Kojot je proveo mnogo dnevnih sati proučavajući stare programe preko svoje VI, i sada, kada je u
dve robotske nemani na parkingu bio upumpan vodonik iz njihove prikolice, uključio se u njihove
kontrolne table i počeo da radi. Kada je završio, bio je siguran da će obaviti ono što je potrebno na
dnu mohoula, i ispratili su pogledom kako dva robota, sa točkovima četiri puta višim od Kojotovog
vozila, silaze prilaznim putem.
"U redu", reče Kojot, već bolje raspoložen. "Upotrebiće solarnu energiju da proizvedu sopstvene
vodoničke eksplozive i gorivo, i radiće polako i uporno, sve dok eventualno ne naiđu na nešto vruće.
Možda smo pokrenuli vulkan."
"Je li to dobro?"
Kojot se divlje nasmeja. "Ne znam! Ali ovo još niko nije učinio, pa je bar to neka preporuka."

Ponovo su putovali prema zacrtanom planu, između skrivenih i otvorenih utočišta, i Kojot se
svuda raspitivao: "Prošle nedelje pokrenuli smo mohoul Ralej, jeste li možda videli vulkan?"
Niko nije video tako nešto. Činilo se da se Ralej ponaša kao i uvek, jer mu je termalna izmaglica
bila nepromenjena. "Pa, možda nije uspelo", rekao bi Kojot. "Možda neće odmah. Sa druge strane,
kako znate da taj mohoul sada nema dno od tečne lave?"
"Znamo", odgovarali su mu ljudi. Neki bi dodali: "Šta ti bi da napraviš takvu glupost? Mogao si
lepo da pozoveš Prelaznu Vladu i da im kažeš da siđu i potraže nas ovde."
Kojot posle ovoga više nije pominjao tu stvar. Vozili su se od utočišta do utočišta: Mos Hajd,
Gramši, Terase, Kristijanopolis... Nirgala su svuda radosno dočekivali i često su već znali za njega
po čuvenju. Nirgal je bio veoma iznenađen raznovrsnošću i brojem utočišta od kojih je bio sastavljen
njihov čudni svet, istovremeno skriven i otvoren. Ako je sam bio tek delić marsovske civilizacije,
kako li tek izgledaju površinski gradovi na severu? Bilo je to izvan njegove moći poimanja - iako mu
se činilo da uz neprestano nova čudesa putovanja ta moć polako raste. Na kraju krajeva, čovek ne
može naprosto da pukne od čuđenja.
"Pa", rekao bi Kojot dok su vozili (naučio je i Nirgala), "možda smo pokrenuli vulkan, a možda i
nismo. Bilo kako bilo, zamisao je nova. To je možda ono najbolje u marsovskom projektu, dečko.
Sve je novo."
Ponovo su se uputili na jug, sve dok se sablasni zid polarne kape nije ukazao na horizontu. Uskoro
će opet biti kod kuće.
Nirgal pomisli na sva utočišta koja su obišli. "Stvarno misliš da ćemo morati zauvek da se
krijemo, Dezmonde?"
"Dezmond? Dezmond? Ko ti je taj Dezmond?" Kojot dunu kroz usne. "Ne znam, čoveče. Niko to
ne može znati. Ljudi koji se ovde kriju bili su odbačeni u čudno vreme, kada im je bio ugrožen način
života, a nisam siguran da je i sada tako u površinskim gradovima koje grade na severu. Gazde na
Zemlji naučile su lekciju, i ljudima je ovde sada udobnije. Ili je stvar u tome što još nije postavljen
novi lift."
"Misliš da ne bi moglo da dođe do još jedne revolucije?"
"Ne znam."
"Ili bar ne pre postavljanja drugog lifta?"
 "Ne znam! Ali lift stiže, a tamo napolju grade i nova velika ogledala, ponekad se vidi kako sijaju
noću, ili danju, oko sunca. Zato pretpostavljam da je sve moguće. Ali revolucija je retka stvar. Pored
toga, mnoge su reakcionarne. Znaš, seljaci imaju svoju tradiciju, vrednosti i običaje koji im pomažu u
bivstvovanju. Ali, s druge strane, žive tako blizu ivice, da bi brza promena mogla da ih gurne preko,
tako da u ovim vremenima to nije politika, već borba za opstanak. I sam sam video nešto slično kada
sam bio tvojih godina. Ljudi koje su sada poslali ovamo nisu bili siromašni, ali su imali svoje
tradicije i bili su bespomoćni podjednako kao oni siromašni. I kada se dogodio onaj priliv 2050,
njihova tradicija bila je izbrisana. Zato su se borili za ono što im je pripadalo. I, budimo iskreni,
izgubili su. Više ne možeš da se boriš protiv vlasti, jer su oružja previše razorna, a naša skloništa
previše ranjiva. Morali bismo da se dobro naoružamo, ili tako nešto. Zato, znaš već. Krijemo se, a
oni naseljavaju Mars drugačijom vrstom ljudi, ljudima naviknutim na teške uslove na Zemlji, tako da
ih odvašnja situacija ne pogađa previše. Dobijaju tretman i zadovoljni su. Sve je manji broj onih koji
su zainteresovani za prelazak u utočišta, kao što je bilo pre šezdeset prve. Ima ih, ali su malobrojni.
Sve dok ljudi imaju tretman kao sopstvenu malu tradiciju, znaš, neće podići ni prst."
"Ali..." poče Nirgal, pa zaćuta.
Kojot mu vide lice i nasmeja se. "Hej, ko zna? Uskoro će na Pavonis Monsu biti postavljen novi
lift, i sasvim je verovatno da će početi ponovo da zaseravaju, alavi kopilani. A vama mladima se
možda neće dopasti da vam Zemlja ovde kroji kapu. Videćemo, kad dođe vreme. U međuvremenu se
zabavljamo, zar ne? Održavamo vatru."

Te noći, Kojoto je zaustavio vozilo i rekao Nirgalu da obuče hodač. Sišli su na pesak, i Kojot
okrenu Nirgala prema severu. "Posmatraj nebo."
Nirgal je stajao i gledao; i vide novu zvezdu kako se rađa, tamo iznad severnog horizonta, i
narasta, za svega nekoliko sekundi, u kometu sa belim repom, u preletu sa zapada na istok. Kada je
bila otprilike na polovini puta preko neba, vatrena glave komete se raspade i rasu na sve strane svoje
blistave krhotine, belo u crno.
"Jedan od ledenih asteroida!" uzviknu Nirgal.
Kojot frknu. "Tebe je, izgleda, nemoguće iznenaditi, a, dečko? U redu, reći ću ti nešto što nisi
znao: bio je to asteroid 2089 C. Jesi li video kako se razleteo na kraju? Ovo je bio prvi. Namerno su
to uradili. Dizanje u vazduh asteroida pri ulasku u atmosferu omogućava im da koriste veće asteroide
bez ugrožavanje površine. A to je bila moja ideja! Sam sam im rekao da to urade, ostavio sam
anonimni predlog u VI kod Grega, kada sam prčkao po njihovom kom-sistemu, i oni su je jedva
dočekali. Sada će to stalno da rade. Biće po jedan ili dva u svakoj sezoni, zato što veoma brzo
obogaćuju atmosferu. Pogledaj kako zvezde trepere. Na Zemlji su treperile po celu noć. E, dečko... I
ovde će, jednog dana. I vazduh koji možeš da udišeš kao ptica na nebu. Možda će nam to pomoći da
izmenimo poredak stvari na ovom svetu. Sa ovakvim stvarima, nikad se ne zna."
Nirgal sklopi oči i vide crvene svetlace koje je ledeni meteor ostavio na pozadini njegovih
kapaka. Meteori nalik na beli vatromet, rupe prokopane sve do plašta, vulkani... Okrenu se i ugleda
Kojota kako skače preko ravnice, mali i mršav, sa šlemom koji je na njemu izgledao neobično veliki,
kao da je mutant ili šaman sa glavom svete životinje, u vilenjačkom plesu na pesku. To je bio pravi
Kojot. Njegov otac!

Potom su napravili krug oko sveta, visoko na južnoj polulopti. Polarna kapa se dizala iznad
obzorja i rasla, i na kraju su se našli pod ledenom terasom, koja više nije izgledala tako visoka kao
na početku putovanja. Obišli su led na putu kući, ušli u hangar, izišli iz malog rovera koji je Nirgalu
postao tako blizak u prethodne dve nedelje, i ukočeno se uputili kroz komore i dugački tunel prema
kupoli. Onda se odjednom nađoše okruženi poznatim licima, usred zagrljaja, poljubaca i pitanja.
Nirgal se stidljivo povlačio pred njihovom pažnjom, ali nije bilo potrebe, jer je Kojot pričao i
umesto njega, a njemu je preostalo da se smeje i da poriče odgovornost za ono što su učinili.
Gledajući preko svojih bližnjih, video je kako je njegov svet, zapravo, mali; kupola je bila široka
manje od 5 kilometara i visoka 250 metara iznad jezera. Mali svet.
Posle dočeka, izišao je u svetlost ranog jutra, osećajući radosni ujed vazduha, zagledajući zgrade i
stabla bambusa u selu, ugneždenom među brežuljcima i drvećem. Sve je izgledalo tako neobično i
malo. Onda je zašao među dine i pošao prema Hirokinom stanu u društvu galebova koji su mu kružili
iznad glave, često zastajući da osmotri ovo ili ono. Udisao je hladni miris soli i algi obale; moćna
bliskost ovog mirisa prizvala je milion sećanja odjednom, i znao je da je kod kuće.
5.
Ali kod kuće više nije bilo isto. Ili se on promenio. Od pokušaja da spasi Sajmona do putovanja
sa Kojotom, postao je mladić mimo drugih; one slavne pustolovine za kojima je toliko žudeo su se
dogodile, i samo su ga odvojile od prijatelja. Džeki i Harmakis još su se više slizali i bili su kao štit
između njega i mlađih senseija. Nirgal je ubrzo otkrio da mu se nimalo ne dopada da bude različit.
Jedina želja bila mu je da ponovo postane deo ove male, prisne skupine, da bude jedno sa svojom
braćom i sestrama.
Ali kad god bi se umešao među njih, nastala bi tišina, i Harmakis bi ih poveo na neko drugo
mesto, posle najnelagodnijih situacija koje je ikada doživeo. Mogao je samo da se vrati među
odrasle, koji su, opet, počeli da ga primaju u svoje društvo posle podne. Možda su želeli da ga
koliko-toliko poštede surovog ophođenja njegove družine, ali to ga je samo još više obeležilo. Nije
bilo leka za to. Jednog dana, dok je tužno lutao obalom u kalajnosivo jesenje popodne, pade mu na
pamet da je detinjstvu kraj. Jer tako se osećao: postao je nešto drugo, ni čovek ni dete, samotno biće,
stranac u rođenoj zemlji. Ovo setno zapažanje bilo je pomešano sa izvesnim neobičnim
zadovoljstvom.

Jednog dana posle ručka, Džeki je ostala u učionici sa njim i Hiroko, koja im je tog dana
predavala, i zatražila je da je uključe u poslepodnevnu poduku. "Zašto bi učila samo njega?"
"Nema razloga", reče Hiroko ravnodušno. "Ostani ako želiš. Uzmite beležnice i otvorite Termalni
inženjering, stranu jedan-nula-pet-nula. Kao primer ćemo uzeti kupolu Zigota. Recite mi, koja je
najtoplija tačka ispod kupole?"
Nirgal i Džeki napadoše problem, takmičeći se, ali ipak zajedno. Bio je tako srećan što je ona tu
da se jedva sećao pitanja, i Džeki je digla ruku pre nego što je uspeo da sredi misli. Smejala mu se,
pomalo podrugljivo, ali i sama zadovoljna. Uprkos svim ogromnim promenama u oboma, Džeki je
zadržala sposobnost zarazne radosti, onog smeha koga je bilo tako bolno lišiti se...
"Evo pitanja za sledeći put", reče im Hiroko. "Sva imena Marsa u areofaniji jesu imena koja su
mu dali Zemljani. Otprilike polovina njih znače vatrena zvezda na jezicima iz kojih potiču, ali to je i
dalje ime koje potiče spolja. Pitanje glasi: kako bi Mars nazvao sam sebe?"
Nekoliko nedelja kasnije Kojot ponovo svrati u Zigot, i Nirgal je bio istovremeno srećan i
nespokojan zbog toga. Kojot je uzeo jedno prepodne da ih podučava, ali je Nirgal odahnuo kada je
video da se ovaj ponaša prema njemu kao prema svima ostalima. "Stanje na Zemlji veoma je teško",
rekao im je dok su radili na vakuum-pumpama iz rezervoara sa tečnim natrijumom u Rikoveru, "i biće
sve teže. Zbog toga je njihova kontrola nad Marsom još opasnija po nas. Moraćemo da se krijemo
sve dok ne budemo u stanju da ih se potpuno oslobodimo, a zatim da posmatramo sa sigurne
udaljenosti kako tonu u bezumlje i haos. Zapamtite moje reči; ovo je proročanstvo koje je sušta
istina."
"Džon Bun je govorio drugačije", javi se Džeki. Provodila je mnoge večernje sate proučavajući
Bunovu VI, i sada izvadi kutiju iz džepa na boku; posle kratkog traženja odlomka, iz kutije se javi
poznati glas: "Mars nikada neće biti bezbedan ako to nije i Zemlja."
Kojot se hrapavo nasmeja. "Da, zaista, takav je bio Bun. Ali on je mrtav, priznaćete, a ja sam još
tu."
"Svako može da se skriva", reče oštro Džeki. "A Džon Bun je izišao i vodio. Zato ću uvek biti
bunist."
"Ti si i Bun i bunist!" uzviknu Kojot, zadirkujući je. "A Bunova algebra nikad nije bila logična.
Ali, vidiš, devojko, potrebno je da malo bolje razumeš svog dedu da bi mogla da se nazoveš
bunistom. Ne možeš od Buna da napraviš dogmu i da kažeš da je to on. Znam još takozvanih bunista
koji su to radili, i bili su mi smešni kad god mi od toga nije udarala pena na usta. Da je Bun imao
priliku da te upozna i porazgovara s tobom, završilo bi se tako što bi on postao džekist. A da je sreo
Harmakisa, postao bi harmakist, možda čak i maoist. Zato što je bio takav. I to je bilo dobro, znaš, jer
nas je tako činio obaveznima da mislimo. Primoravao nas je da damo svoj doprinos, jer bez toga nije
mogao da deluje. Njegov stav nije bio da svako može da to uradi, već da svako treba da to uradi."
"Uključujući sve ljude na Zemlji!" odvrati Džeki.
"Opet ona trči pred rudu!" jeknu Kojot. "Oh, devojko, zašto ne ostaviš ove dečake i ne udaš se za
mene, smesta, jer ja ljubim k'o ova vakuum-pumpa, ček' da ti pokažem", i mahnu pumpom prema njoj,
a ona je odbi u stranu, odgurnu ga i pobeže, izazivajući ga da je pojuri. Sada je bila ubedljivo najbrži
trkač u Zigotu, čak ni Nirgal, sa svom svojom izdržljivošću, nije mogao da trči tako brzo, i deca su se
smejala Kojotu dok je poskakivao za njom; i sam dosta brz za starca, naglo se okrenuo i zaleteo
prema grupi, režeći, da bi završio na dnu gomile dece, vičući: "Jao, moja noga, ima da mi platite za
ovo, dečaci, ljubomorni ste jer sam rešio da vam ukradem devojku, jao! Dosta! Joj!"
Nirgalu se nije dopadao ovakav način zadirkivanja, a ni Hiroko. Naredila je Kojotu da prestane,
ali joj se on samo nasmejao. "Pa ti si bila ta koja se odvojila da napravi sebi fini, mali logor
rodoskrvnuća", reče on. "Šta ćeš da radiš s njima? Da ih uškopiš?" Nasmejao se Hirokinom
smrknutom pogledu. "Uskoro ćeš morati da ih razdvojiš, eto šta će biti. Zato bi mogla da mi daš
nekog od njih."
Hiroko mu reče da može da ide, i uskoro je ponovo bio na putu. Sledeći put kada je Hiroko držala
nastavu, odvela ih je sve u banju, gde su posedali na klizave pločice plitkog dela bazena, potopljeni u
toplu, zaparenu vodu, i slušali je. Nirgal je sedeo pored Džekinog vižljastog, nagog tela koje je tako
dobro poznavao, zajedno sa svim dramatičnim promenama u poslednjih godinu dana, i nije smeo da
ga pogleda.
Njegova prastara, naga majka reče: "Poznata su vam načela genetike, ja sam vas učila. Takođe
znate da su mnogi od vas polubraća i polusestre, ujaci i rođaci i tako dalje. Ja sam majka ili baba
mnogima od vas, tako da nije dobro da se sparujete i imate decu unutar grupe. To je, jednostavno,
genetski zakon." Podigla je dlan, kao da bi da kaže: ovo je naše zajedničko telo.
"Ali sva živa bića su ispunjena viriditasom", nastavila je, "zelenom silom, koja se širi. Stoga je
normalno što ćete se voleti, posebno sada kada vam tela sazrevaju. U tome nema ničeg pogrešnog,
bez obzira na to šta kaže Kojot. On se ionako samo šali. Međutim, u jednoj stvari je u pravu: uskoro
ćete se sretati sa mnogo vaših vršnjaka, koji će vam jednom postati partneri i roditelji vaše dece, i
biće vam bliži čak i od srodnika iz plemena, koje tako dobro poznajete i volite kao drugoga. Svi smo
ovde deo svakog od vas, a ljubav je uvek namenjena drugom."
Nirgal nije skidao pogled sa majčinih očiju, ali je tačno znao kada bi Džeki sastavila noge, osećao
je neznatne promene u temperaturi vode koja je strujala između njih. I imao je utisak da njegova
majka nije sasvim u pravu. Iako je tako dobro poznavao Džekino telo, i dalje mu je u većini stvari
bila daleka kao svaka usijana zvezda, blistava i dominantna na nebu. Ona je bila kraljica njihove
male družine, i mogla je da ga zgromi pogledom samo da je htela, dosta često i jeste, iako je
proučavao njena raspoloženja otkad je znao za sebe. Bila je više nego dovoljno druga za njega. I
voleo ju je, bio je svestan toga. Ali ona mu nije uzvraćala ljubav, ne na isti način. Niti je na taj način
volela Harmakisa, činilo mu se, bar ne više; bila je to kakva-takva uteha. Onako kako ju je on gledao,
ona je gledala Pitera. Ali Piter je uglavnom bio odsutan. Stoga u Zigotu nije bilo nikoga koga je
volela onako kako je Nirgal voleo nju. Možda je već osetila ono o čemu je govorila Hiroko, te su
Harmakis i Nirgal i ostali sada bili jednostavno suviše poznati. Njena braća i njene sestre, bez obzira
na učešće gena.

Onda je jednog dana zaista palo nebo. Čitav najviši deo ploče vodenog leda odlomio se od CO 2 i
obrušio se kroz mrežu u jezero i svuda po obali i okolnim dinama. Ovo se, na sreću, dogodilo u rano
jutro, kada tamo nije bilo nikoga, ali su se u selu dovoljno glasno čuli prvi udari i pucanja, i svi su
požurili na prozore, tako da su videli veći deo pada: džinovski komadi belog leda padali su kao
bombe ili se obrtali u padu kao listovi, a onda je eskplodirala čitava površina jezera i zapljusnula
dine. Ljudi su istrčali iz soba, i u toj buci i panici Hiroko i Maja su okupile decu i sklonile ih u školu,
koja je imala poseban sistem za dovod vazduha. Kada su se posle nekoliko minuta uverili da sama
kupola neće pasti, Piter, Mišel i Nađa otrčali su između krhotina leda, obilazeći i preskačući
razmrskane ledene ploče, do druge strane jezera da vide šta je sa Rikoverom. U slučaju da je bio
oštećen, bila bi to samoubilačka misija za njih troje, i smrtna opasnost za sve ostale. Nirgal je sa
prozora učionice video suprotnu obalu jezera, prekrivenu ledenim bregovima. Galebovi su panično
kružili nebom, kričeći. Tri prilike provlačile su se uskom, visokom stazom ispod same ivice kupole,
a onda su nestale u Rikoveru. Džeki je grizla šaku u strahu. Oni se ubrzo javiše telefonom: sve je bilo
u redu. Led iznad reaktora bio je obezbeđen posebno ojačanom i gustom mrežnom konstrukcijom,
koja je izdržala.
Dakle, bili su bar privremeno bezbedni. Ali tokom sledećih nekoliko dana, koje je selo provelo u
neveseloj napetosti, istraga uzroka pada otkrila je da se čitava masa suvog leda neznatno ugnula, od
čega je sloj vodenog leda popucao i obrušio se kroz mrežu. Bilo je očigledno da se sublimacija na
površini polarne kape znatno ubrzala, da je atmosfera postala gušća, a ceo svet topliji.
Ledenjaci u jezeru polako su se topili sledećih nekoliko dana, ali su ploče razbacane po dinama
još bile tamo, jer je njihovo topljenje bilo znatno sporije. Deci je bilo zabranjeno da idu na obalu;
nije se tačno znalo koliko je pouzdan ostatak ledenog sloja.
Desete večeri posle pada, sazvali su zbor u trpezariji. Svi su bili prisutni, dve stotine njih. Nirgal
ih je posmatrao, svoje malo pleme; senseiji su izgledali uplašeno, nizeiji prkosno, iseiji potreseno.
Najstariji su živeli u Zigotu već četrnaest marsovskih godina, i sigurno im je bilo teško da se sete
nekog drugog života; deca to nisu ni mogla, jer za njih nije postojao.
Nije bilo potrebe da pominju svoju rešenost da se ne predaju spoljnjem svetu. S druge strane,
život pod kupolom postajao je sve manje moguć, a sami su bili suviše brojna grupa da bi se nametnuli
nekom drugom skrivenom utočištu. Razdvajanje bi rešilo problem, ali to nije bilo srećno rešenje.
Sve ovo je izneseno za jedan sat. "Da probamo da odemo u Višnjak", reče Mišel. "To je veliko
naselje, i bili bismo rado primljeni."
Ali to je bio dom bogdanovista, a ne njihov. Bila je to poruka na licima najstarijih. Nirgal
odjednom dobi utisak da se baš oni najviše boje.
Zato reče: "Možete se povući dublje pod led."
Svi se zagledaše u njega.
"Da istopimo novu kupolu, misliš", reče Hiroko.
Nirgal slegnu ramenima. Pošto je izrekao ideju, otkrio je da mu se ne dopada.
Ali Nađa reče: "Polarna kapa deblja je tamo pozadi. Proći se mnogo vremena pre nego što
dovoljno sublimira da nas ugrozi. Dotle će se sve promeniti."
Zavlada tišina, a onda Hiroko reče: "To je dobra ideja. Možemo da ostanemo ovde dok se topi
nova kupola, i da premeštamo stvari kada za njih načinimo prostor. Ne bi trebalo da traje duže od
nekoliko meseci."
 "Šikata ga nai", reče Maja ironično. Ne može se drugačije. Naravno da se moglo drugačije. Ali
istovremeno je izgledala zadovoljno zbog novog velikog projekta, Nađa takođe. Ostali su izgledali
srećni što je pronađen način da ostanu zajedno i skriveni. Nirgal odjednom shvati da se iseiji boje
izloženosti. Seo je, zamišljen, prisećajući se otvorenih gradova koje je posetio sa Kojotom.

Upotrebili su parne šmrkove napajane iz Rikovera da otope novi tunel do hangara, a zatim još
jedan ispod kape, sve dok led iznad njih nije dosegao debljinu od tri stotine metara. Na njegovom
kraju počeli su da otapaju novu okruglu pećinu pod kupolom i da kopaju plitko korito za novo jezero.
Najveći deo CO 2 bio je zarobljen, ohlađen na spoljnju temperaturu i oslobođen; ostatak su razdvojili
na kiseonik i ugljenik, i sačuvali za dalju upotrebu.
Dok je trajalo iskopavanje, izvadili su plitko korenje velikih, snežnih bambusa, i odvukli ih na
najvećem kamionu niz tunel do nove pećine, celim putem tarući lišće o zidove tunela. Rastavili su
seoske kuće i preselili ih. Robotski buldožeri i kamioni radili su dan i noć, skupljajući izgaženi pesak
starih dina i odvlačeći ga u novu pećinu; biomasa u njemu bila je suviše vredna (računajući i
Sajmona) da bi je ostavili. U suštini, nosili su sa sobom sve što se nalazilo u školjci Zigota. Kada su
završili, stara pećina bila je samo prazni mehur na dnu polarne kape, gore peščani led, dole ledeni
pesak, vazduh ništa drugo nego marsovska atmosfera, 170 milibara uglavnom gasovitog CO 2, na
temperaturi od 240 stepeni Kelvina. Retki otrov.
Jednog dana, Nirgal je otišao sa Piterom da vidi staro mesto. Bilo je potresno videti jedini dom
koji je ikad imao sveden na praznu ljušturu - led kupole bio je sasvim ispucao, pesak isprevrtan, rupe
na mestima gde su bila stabla zjapile su kao užasne rane, a u koritu jezera nije ostalo ni algi.
Izgledalo je malo i ruševno, nalik na očajničko sklonište neke životinje. Krtice u rupi, rekao je Kojot.
Skrivene od lešinara. "Hajdemo odavde", reče Piter tužno, pa pođoše zajedno niz dugački, pusti,
slabo osvetljeni tunel prema novoj kupoli, betonskim drumom koji je izgradila Nađa, sada sav
izbrazdan tragovima.

Pod novom kupolom napravili su novi raspored, tako da se selo nalazilo na suprotnoj strani od
komore tunela, u blizini pomoćnog tunela koji je vodio duboko pod led, do izlaza u gornjem Ponoru
Australe. Staklenici su postavljeni bliže rubnom osvetljenju, dine su bile više nego pre, a
meteorološka oprema nalazila se odmah pored Rikovera. Bilo je više ovakvih sitnih poboljšanja,
zbog kojih ovo nije bila puka kopija njihovog starog doma. Osim toga, svaki dan bili su toliko
zaokupljeni gradnjom da im nije preostajalo vremena da misle o promeni; prepodnevna nastava u
školi bila je otkazana posle pada, i sada su deca bila još jedna radna ekipa, pojačanje tamo gde je u
određenom trenutku bila najpotrebnija pomoć. Ponekad bi neko od odraslih koji su ih nadgledali
pokušao da pretvori rad u predavanje - Hiroko i Nađa bile su posebno dobre u tome - ali su u suštini
imali malo vremena, i samo su dodavali poneko objašnjenje nalozima koji su ionako bili suviše
jednostavni da bi zahtevali objašnjenje: zatezanje zidnih modula 'Alenovim' ključevima, unošenje
posuda sa biljem i staklenki sa algama u staklene bašte i slično. Bio je to samo posao - bili su deo
radne snage, koja je i sa njima bila nedovoljna za sve zadatke, uprkos raznovrsnim robotima koji su
izgledali kao ogoljeni roveri. Jureći tamo-amo, obavljajući ove poslove, Nirgal je najveći deo
vremena bio srećan.
Ali kada je jednom izišao iz škole i ugledao trpezariju umesto visokih stabala Kreš Kreščenta, taj
prizor ga je naglo vratio u stvarnost. Njegov stari, poznati svet je nestao, zauvek. Nestao je, kao i sve
drugo, u vremenu. Osetio je bol od koga su mu pošle suze, i ostatak dana je proveo u ošamućenom i
odsutnom stanju, sve vreme odvojen od sebe, posmatrajući bez osećanja sve što se dešavalo,
izolovan kao što je bio posle Sajmonove smrti, izgnanik u belom svetu, samo korak izvan zelenog.
Nije bilo ničega što bi nagovestilo da će se ikada prenuti iz ovog melanholičnog stanja, a sam nije
umeo da odgovori da li će. Prošli su dani njegovog detinjstva, nestali su zajedno sa Zigotom, i nikada
se neće vratiti; isto tako će proći i nestati i ovaj dan, i ova kupola će ispariti i urušiti se. Ništa neće
trajati večno. Ima li onda uopšte svrhe? Ovo pitanje opsedalo ga je satima, oduzimajući boju i ukus
svemu oko njega, i kada je Hiroko primetila njegovu povučenost i upitala šta mu je, on joj ga je
jednostavno postavio. Hiroko je imala tu dobru osobinu: mogao si da je pitaš šta god hoćeš,
uključujući i ona suštinska pitanja. "Zašto radimo sve ovo, Hiroko? Kad sve ionako na kraju postaje
belo?"
Posmatrala ga je, nagnuvši glavu u stranu kao neka ptica. On pomisli da taj položaj glave krije
njenu privrženost njemu, ali nije bio siguran; što je postajao stariji, sve ju je manje razumeo (kao i
sve drugo).
Ona reče: "Tužno je što više nema stare kupole, zar ne? Ali moramo da se okrenemo onome što
dolazi. I to je viriditas. Usredsrediti se na ono što ćemo stvarati, a ne na ono što smo stvorili. Kupola
je bila kao cvet koji cveta i vene, ali nosi seme nove biljke, koja će porasti i stvoriti nove cvetove i
novo seme. Prošlost je mrtva. Razmišljanje o njoj samo će te učiniti setnim. Pa i ja sam nekada bila
devojka, u Japanu, na ostrvu Hokaido! Da, isto tako mlada kao ti! Nemaš pojma koliko je to sad
daleko. Ali sada smo ovde, ti i ja, okruženi ovim biljem i ovim ljudima, i ako se okreneš njima, i
tome kako da učiniš da se plode i razvijaju, život će se vratiti u stvari. Dovoljno je da osetiš kami u
svemu oko sebe. Jer mi živimo samo u ovom trenutku."
"A stari dani?"
Ona se na to nasmeja. "Odrastaš. Pa, moraš povremeno da se setiš i starih dana. Bili su dobri, zar
ne? Imao si srećno detinjstvo; to je istinski blagoslov. Ali i ovi dani pred nama biće dobri. Uzmi, na
primer, ovaj trenutak i upitaj se: šta mi sad nedostaje? Hmmm?... Kojot kaže da bi hteo da ti i Piter
pođete s njim na sledeće putovanje. Možda bi valjalo da se opet malo nađeš pod nebom, a?"

I tako su počele pripreme za novo putovanje sa Kojotom, i nastavili su da rade na novom Zigotu,
službeno prekrštenom u Gamet. Uveče, u preseljenoj trpezariji, odrasli su dugo razgovarali o
situaciji. Saks, Vlad i Ursula, kao i mnogi drugi, hteli su da se vrate na površinu. Nisu mogli da rade
svoj posao kako treba krijući se; želeli su da se ponovo nađu u glavnim tokovima medicinske nauke,
teraformiranja, izgradnje. "Na kraju će nas neminovno prepoznati", reče Hiroko. "Niko ne može da
izmeni svoj genom."
"Ne treba da menjamo genome, već dosjea", reče Saks. "Ono što je Spenser učinio. Preneo je
svoje fizičke karakteristike u novi lični dosje."
"A mi smo operacijom izmenili lice", reče Vlad.
"Da, ali je izmena bila minimalna zbog naših godina, zar ne? Niko od nas više ne izgleda kao pre.
Bilo kako bilo, ako uradite onako kako je on uradio, mogli bismo da dobijemo nove identitete."
Maja reče: "Da li je Spenser zaista ušao u sve baze podataka?"
Saks slegnu ramenima. "Bio je ostao u Kairu, i nekako je došao u priliku do dopre do onih koje se
sada koriste u bezbednosne svrhe. To je bilo dovoljno. Hteo bih da pokušam nešto slično. Da vidimo
šta Kojot misli o tome. Njega nema ni u jednoj bazi, pa bi morao da zna kako se to radi."
"On se krio od početka", reče Hiroko. "To je drugo."
"Da, ali možda ima nekih ideja."
"Mogli bismo jednostavno da pređemo u demimond", primeti Nađa, "i da ostanemo izvan mreže.
Mislim da bih volela da pokušam tako nešto."
 Maja klimnu glavom.
Razmatrali su ova pitanja iz noći u noć. "Pa, izgleda da mala promena ne bi bila naodmet. Setite
se da se vratila Filis."
"Ne mogu da verujem da je preživela. Mora da ima devet života."
"U svakom slučaju, prečesto smo se pojavljivali na televiziji. Moramo da budemo oprezni."

Po danu su polako dovršavali Gamet. Ali Nirgalu je i dalje izgledao pogrešno, ma koliko se trudio
da se usredsredi na njegovu gradnju. To jednostavno nije bio njegov dom.
Jedan od putnika doneo je vest da će Kojot uskoro svratiti do njih. Nirgal oseti kako mu se
ubrzava puls; ponovo se naći pod zvezdanim nebom, lutajući noću u Kojotovom maskirnom roveru,
od utočišta do utočišta...
Džeki ga je pomno posmatrala dok joj je govorio o tome. Istog popodneva, pošto su završili
posao, povela ga je do visokih novih dina i tamo ga poljubila. Nekako se sabrao da joj uzvrati, i
počeli su strasno da se ljube, stiskajući se jedno uz drugo i dahćući paru jedno drugom u lice.
Kleknuli su u udubljenje između dve dine, sakriveni retkom, bledom maglom, a zatim su legli zajedno
u čauru načinjenu od gornje odeće, gde su se ljubili i dodirivali, zgulili jedno drugom donji veš i
načinili malo gnezdo od sopstvene topline, izdišući paru i lomeći ledenu koru na pesku ispod ležaja
od kaputa. Bez ijedne reči, stopili su se u jedinstveno, usijano električno kolo, u inat Hiroko i celom
svetu. Znači, tako to izgleda, pomisli Nirgal. Ispod vlasi Džekine crne kose, zrnca peska blistala su
kao dragulji, kao da u sebi nose sićušne ledene cvetove. U svemu sjaj.
Kada je bilo gotovo, otpuzali su do vrha dine da osmotre okolinu, da se uvere da niko ne ide
prema njima, a onda su se vratili u svoje gnezdo i pokrili se kaputima, da sačuvaju toplotu. Ležali su
pripijeni jedno uz drugo, ljubeći se natenane i bez žurbe. Tada ga Džeki ubode prstom u grudi i reče:
"Sada pripadamo jedno drugom."
Nirgal samo srećno klimnu glavom i poljubi dugačku liniju njenog vrata, lica zaronjenog u njenu
crnu kosu. "Sada si moj", reče ona.
Iskreno se nadao da je to istina. Otkad je znao za sebe, želeo je da bude tako.

Ali te večeri, u kupatilu, Džeki je prešla na drugi kraj bazena i zagrlila Harmakisa, pripivši se
telom uz njega. Onda se odvojila i uputila prazan pogled prema Nirgalu; oči su joj bile kao crne rupe
na licu. Nirgal je sleđeno sedeo u plićaku, osećajući kako mu se torzo napinje kao da očekuje udarac.
Jaja su mu još bila bolna od svršavanja u njoj, a ona se tamo trljala o Harmakisa kako već mesecima
nije, zureći u njega pogledom baziliska.
Obuzelo ga je najčudnije osećanje - znao je da će celog života pamtiti ovaj trenutak, ovaj stožerni
čas, tu u zaparenoj udobnosti banje, pod orlovskim pogledom Maje, koju je Džeki mrzela tananom
mržnjom i koja je sad pažljivo motrila sve troje, naslutivši da se nešto događa. Dakle, tako stoje
stvari. Džeki i Nirgal su možda pripadali jedno drugom, on njoj sigurno jeste - ali njeno shvatanje
pojma pripadanja nije bilo isto kao njegovo. Ovo saznanje ostavilo ga je bez daha, bilo je neka vrsta
urušavanja krova njegovog poimanja stvari. Pogledao ju je, potresen, povređen, u rastućem gnevu -
ona je još jače prigrlila Harmakisa - i shvatio. Jednostavno je prisvojila obojicu. Da, u tome je bilo
smisla, bez sumnje je bilo tako; na isti način su joj bili odani i Reul i Stiv i Franc - možda je to bio
samo ostatak njene pređašnje uloge vođe male družine, a možda i nije. Možda je prisvojila sve njih.
A sada, kada je Nirgal za njih postao neka vrsta tuđinca, lagodnije se osećala u Harmakisovom
društvu. Postao je izgnanik u sopstvenom domu, i u srcu svoje voljene. Ako je uopše imala srce!
Nije znao da li su ovi utisci tačni, niti kako to da sazna. Nije bio siguran da li želi da sazna. Izišao
je iz kupatila i ušao u mušku svlačionicu, osećajući kako mu Džekin pogled svrdla po leđima, kao i
Majin.
U svlačionici ugleda poznat lik u jednom od ogledala. Stao je, i prepoznao sopstveno lice,
iskrivljeno od muke.
Prilazeći polako ogledalu, ponovo je osetio kako onaj čudni talas prolazi kroz njega. Opsednuto je
zurio u lice u ogledalu; odjednom je shvatao da se središte svemira ne nalazi u njemu, i da nije sam
sva njegova svest, da je kao i svi drugi, neko koga drugi posmatraju spolja, isto kao što je on njih
posmatrao. A ovaj nepoznati Nirgal u ogledalu bio je naočiti crnokosi dečak smeđih očiju, prodornih
i dubokih, zamalo pa Džekin blizanac, sa gustim, crnim obrvama i... pogledom. Nije više mario ni za
šta od ovoga, ali je osećao kako mu moć tinja u vrhovima prstiju, i sećao se kako ga ljudi posmatraju,
i znao da za Džeki predstavlja jednako opasnu silu kao ona za njega - što je objašnjavalo njeno
pribijanje uz Harmakisa kao pokušaj da ga drži na odstojanju od sebe, da očuva ravnotežu, da
vaspostavi svoju moć. Da mu pokaže da su jednaki - i jedno za drugo. Osetivši da su mu grudi
odjednom oslobođene tereta, on zadrhta i osmehnu se krajem usana. Istina je, pripadaju jednom
drugom. Ali on zbog toga nije prestao da bude svoj.

I zato, kada je Kojot došao da ga pita da pođe s njim na sledeće putovanje, odmah je pristao,
zahvalan zbog prilike. Bilo je bolno video blesak jarosti na Džekinom licu kada je saznala novost, ali
je drugim delom duše uživao u toj nedodirljivosti, u sposobnosti da joj se ne da, ili bar da i sam
održi odstojanje. Trebalo mu je to, bez obzira na to jesu li bili jedno za drugo ili ne.

Nekoliko večeri kasnije, on, Kojot, Piter i Mišel napustiše divovsku masu polarne kape i zađoše u
krševite predele, crne pod pokrivačem satkanim od zvezda.
Nirgal je posmatrao svetlucavu, belu liticu uz pomešana osećanja, ali je među njima
preovlađivalo olakšanje. Tamo, iza njih, sve će se dublje povlačiti pod led, činilo se, sve dok ne
budu živeli pod samim južnim polom - a crveni svet nastaviće da se okreće kroz svemir, neukrotiv
među zvezdama. Odjednom je znao da više nikada neće živeti pod kupolom, da će samo navraćati;
ovo nije bila stvar izbora, već jednostavno sudbina. Biće, dakle, beskućnik, osim ako jednog dana
čitava planeta ne postane njegov dom, svaki poznati krater i klisura, svaka biljka, svaki kamen, svaki
čovek - baš sve, u zelenom i u svetu beline. Ali to je (setio se oluje viđene sa ivice Prometei Rupesa)
bio zadatak za mnogo ljudskih života. Moraće da započne učenje.
Drugi deo: AMBASADOR
Asteriodi sa eliptičnom putanjom koji prolaze kroz orbitu Marsa nazvani su Amorovi asteroidi.
(One koji prolaze kroz Zemljinu orbitu zovu Trojancima.) Godine 2088, Amorov asteroid poznat kao
2034 B presekao je Marsovu putanju nekih osamnaest miliona kilometara iza planete, i ubrzo posle
toga se na njega spustila grupa robotskih desantera poreklom sa Lune. 2034 B bio je hrapava lopta
promera oko pet kilometara, sa masom od oko petnaest milijardi tona. Kada su rakete sletele na
njegovo tlo, asteroid je postao Novi Klark.
Promena je uskoro postala očigledna. Neki lenderi zaronili su u prašnjavu površinu asterioda i
počeli da buše, iskopavaju, sabijaju, prosejavaju, premešraju. Uključila se nuklearna elektrana, i
šipke goriva kliznule su u ležišta. Na drugim mestima upalile su se peći, robotski ložači spremili su
lopate. Otvorila su se teretna vrata drugih lendera i robotski mehanizmi izmileli su na površinu i
usidrili se na neravnim stenama. Kopači tunela rili su u dubinu. Sa asteroida je u svemir letela
prašina, vraćala se ili zauvek odlazila. Lenderi su se međusobno spojili cevima i kablovima. Kamen
asteroida bio je ugljenični hondrit, sa velikim postotkom vodenog leda u venama i mehurovima.
Ubrzo je niz povezanih postrojenja počeo da proizvodi raznovrsne materijale na ugljeničnoj osnovi,
kao i neke kompozite. Izdvajana je teška voda, jedan deo na 6000 delova vodenog leda u asteroidu.
Od teške vode pravili su deuterijum. Od ugljeničnih kompozita pravljeni su delovi, a drugi, doneseni
u potonjim lenderima, bili su spajani sa novima. Tako su nastali novi roboti, načinjeni uglavnom od
materijala samog Klarka. Broj mašina je rastao, a kompjuteri u lenderima upravljali su nastankom
čitavog industrijskog kompleksa.
Proces je posle toga postao jednostavan i trajao je godinama. Glavno postrojenje na Novom
Klarku pravilo je kabl od ugljeničnih mikrocevi. Mikrocevi su bile načinjene od atoma ugljenika
povezanih u lance, tako da su veze koje su ih držale na okupu bile nešto najjače što je čovek bio u
stanju da napravi. Niti su bile dugačke samo po nekoliko desetina metara, ali su bile vezane u
snopove sa upletenim krajevima, onda su i sami snopovi bili upeleteni, sve dok kabl nije dobio
prečnik od devet metara. Fabrike su bile sposobne da proizvode niti i da ih povezuju u snopove
takvom brzinom da je svakog sata nastajalo novih četiri stotine metara kabla, deset kilometara
dnevno, dan za danom, godinama.
Dok se ova tanka nit upletenog ugljenika izvijala u svemir, roboti na drugoj faseti asteroida gradili
su pokretač mase, uređaj koji će koristiti deuterijum iz vode za odašiljanje razlomljenih stena sa
asteroida brzinama od dve stotine kilometara u sekundi. Oko asteroida bile su montirane i punjene
gorivom manje mašine i konvencionalne rakete, čekajući trenutak kada će biti uključene da obavljaju
posao stabilizatorskih mlaznica. Druge fabrike proizvodile su dugačka vozila na točkovima koja će
juriti gore-dole po kablu što je rastao. Usput su mu pridodavali male raketne mlaznice i drugu
mašineriju.
Uključili su pokretač mase. Asteroid je počeo da se pomera na novu orbitu.
Prolazile su godine. Nova putanja asteroida presekla je Marsovu orbitu tako da se asteroid našao
na deset hiljada kilometara od planete, a mlaznice su gurale asteroid u zagrljaj Marsove gravitacije,
na orbitu koja je u početku bila izrazito eliptična. Rakete su se palile i gasile, popravljajući orbitu.
Kabl je rastao. Prolazile su godine.
Posle nešto više od decenije pošto su se spustili lenderi, kabl je dostigao dužinu od približno
trideset hiljada kilometara. Masa asteroida bila je oko osam milijardi tona, a masa kabla sedam
milijardi. Sada su se uključile sve rakete i pokretači mase na Novom Klarku i kablu, neprekidno ili
na mahove. Jedan od najmoćnijih kompjutera koji su ikada napravljeni nalazio se u jednom od
teretnih dokova i koordinirao je podatke iz senzora i uključivao mlaznice. Kabl, koji je u tom trenutku
bio uperen na suprotnu stranu od Marsa, počeo je zanosi prema planeti, pažljivo kao neki osetljiv deo
satnog mehanizma. Orbita asteroida postala je uža i pravilnija.
Prvi put posle prvog sletanja, na Novi Klark spustilo se još raketa, i roboti u njima započeli su
gradnju nove svemirske luke. Vrh kabla počeo je da se spušta prema Marsu. Tu su kompjuterski
proračuni naglo zadobili gotovo metafizičku složenost, i gravitacioni ples asteroida, planete i kabla
postao je još precizniji, prateći muziku koja je bila u neprestanom zaostajanju, tako da je kretanje
velikog kabla, koji se pružao u predviđeni položaj, bilo sve sporije i sporije. Da je neko bio u prilici
da vidi čitav ovaj spektakl, možda bi mu se učinio kao neka veličanstvena fizička demonstracija
Zenovog paradoksa, u kojoj se trkač približava liniji cilja prepolovljavajujući razdaljine... Ali niko
nije video celu predstavu, jer nije bilo svedoka sa odgovarajućim čulima. Kabl je srazmerno bio
mnogo tanji od vlasi ljudske kose - da je bio sveden na prečnik vlasi, opet bi bio dugačak na stotine
kilometara - te je bio vidljiv samo manjim delom svoje dužine. Možda se moglo reći da je kompjuter
koji ga je navodio imao najpotpuniju sliku o njemu. Za posmatrače na površini Marsa, u naselju
Šefild, na vulkanu Pavonis Mons (Paunova Gora), kabl se prvi put ukazao kao veoma mala raketa,
koja se spuštala vukući za sobom tananu nit-vodilju; bilo je to nešto poput blistavog mamca i tankog
najlona, nešto što su vukli bogovi iz susedne Vaseljene. Posmatran iz perspektive morskog dna, kabl
je bolno sporo sledio svoju nit-vodilju prema masivnom betonskom bunkeru istočno od Šefilda, tako
da su ljudi ubrzo prestali da obraćaju pažnju na uspravni crni potez u gornjoj atmosferi.
No, na kraju ipak dođe dan kada je završetak kabla, uključivši mlaznice da održi položaj protiv
naleta vetra, zaronio u otvor na krovu betonskog bunkera i smestio se u ležište. Sada je kabl ispod
areosinhrone tačke vukla sila teže Marsa; deo kabla iznad areosinhrone tačke pokušavao je da prati
centrifugalno udaljavanje Novog Klarka od planete, a ugljenične niti kabla održavale su napetost, i
čitav sklop se okretao jednakom brzinom kao planeta, dižući se iznad Pavonis Monsa u oscilantnom
vibriranju koje mu je omogućavalo da izbegne Deimos; sve je to i dalje kontrolisao kompjuter na
Novom Klarku, i dugački niz raketa poređanih duž ugljenične šine kabla.
Mars je ponovo dobio lift. Sa Pavonisa su se jednom stranom kabla dizala vozila, a sa druge
strane silazila su ona koja su puštali sa Novog Klarka, obezbeđujući protivtežu, tako da je ostvarena
znatna ušteda energije potrebne za obe operacije. Na kosmordom Novog Klarka sletali su svemirski
brodovi, a pri odlasku su poletali kao iz praćke. Gravitacioni bunar planete bio je u znatnoj meri
pripitomljen, a ljudske veze sa Zemljom i ostatkom Sunčevog sistema postale su znatno jeftinije. Bilo
je to slično ponovnom vezivanju pupčane vrpce.
6.
Bio je na sredokraći potpuno običnog života kada su ga regrutovali i poslali na Mars.
Poziv je stigao u obliku faksa koji se pojavio iz telefona, u stanu koji je Art Randolf iznajmio
samo mesec dana pošto je sporazumno odlučio da se privremeno odvoji od supruge. Faks je bio
kratak: Poštovani Arture Randolfe: Vilijem Fort vas poziva na privatni seminar. Avion će poleteti sa
aerodroma u San Francisku 22. Februara 2101. godine, u 9 sati ujutru.
Art je zapanjeno zurio u hartiju. Vilijem Fort bio je osnivač Praksisa, transnacionalke koja je
nekoliko godina ranije kupila Artovu kompaniju. Fort je bio veoma star, i pričalo se da ga sada u
vrhu transnata posmatraju kao neku vrstu polupenzionisanog emeritusa. Ali još je držao privatne
seminare, koji su bili nadaleko čuveni iako je bilo malo opipljivih podataka o njima. Govorilo se da
je pozivao ljude iz svih podružnica transnata; da su se okupljali u San Francisku i da su ih odatle
odvozili avionom na neko neznano mesto. Niko nije znao šta se tamo događa. Učesnici su posle
seminara obično dobijali premeštaj na novo mesto, ili su bili toliko ćutljivi da je to bilo pomalo
zastrašujuće. Posredi je, dakle, bila misterija.
Art je bio iznenađen pozivom, zamišljen, ali u osnovi zadovoljan. Pre kupovine bio je suosnivač i
tehnički direktor male kompanije po imenu Dampmajns, koja se bavila iskopavanjem i
eksploatacijom starih nasipa, prikupljanjem iskoristivih materijala, odbačenih u neko rastrošnije
doba. Činjenica da ih je Praksis kupio bila je iznenađenje, prijatno iznenađenje, jer su zaposleni u
Dampmajnsu time od službenika male kuće postali novi članovi jedne od najbogatijih organizacija na
svetu - dobivši deonice, pravo glasa o korporativnoj politici, slobodu da koriste sve pogodnosti rada
u njoj. Bilo je to kao da su im dodeljene viteške počasti.
Art je, naravno, bio zadovoljan, kao i njegova žena, iako je istovremeno jadikovala nad svojom
sudbinom. Bila je, naime, zaposlena u Micubišijevoj upravi za sintezu, a velike transnacionalke su,
po njenim rečima, bile kao odvojeni svetovi. To što su njih dvoje radili za različite kompanije
neminovno je značilo njihovo udaljavanje, više nego što su i inače već bili. Nisu više bili potrebni
jedno drugom za sticanje prava na tretman dugovečnosti, koji su transnati rutinski obezbeđivali
svojim službenicima. Postali su putnici na različitim brodovima, rekla je, koji isplovljavaju iz San
Franciska u suprotnim smerovima. Kao brodovi koji se mimoilaze u noći, zapravo.
Artu je bio mišljenja da bi mogli da ostvare komunikaciju sa broda na brod, da njegova žena nije
bila toliko zainteresovana za drugog putnika na svom brodu, potpredsednika Micubišija za oblast
istočnog Pacifika. Ali Art je ubrzo bio angažovan u Praksisovom programu arbitracije, što je značilo
česta putovanja i arbitriranje u parnicama između malih članica Praksisa koje su se bavile
prikupljanjem iskoristivih materijala, a kada je bio u San Francisku, Šeron je retko bila kod kuće.
Njihovi brodovi više nisu jedan drugom na vidiku, govorila je, a on je bio suviše razočaran da bi se
pobunio, i uskoro se iselio, na njen predlog. Neko bi to možda nazvao navaljivanjem.
Protrljao je hrapavu, neobrijanu bradu, čitajući faks po četvrti put. Bio je krupan i snažno građen,
pomalo sklon gojaznosti, po rečima njegove žene 'mrcina', po mišljenju njegove sekretarice u
Dampmajnsu 'medvedast', a sam je više voleo ovo poslednje. Uostalom, zaista je posedovao donekle
trapav i neuredan izgled medveda, ali i njegovu iznenađujuću brzinu i snagu. Igrao je beka u
ragbijaškom timu vašingtonskog univerziteta i nije bio munja, ali je znao šta hoće, i bilo ga je veoma
teško oboriti. Zvali su ga Čovek-Medved. Sklanjaj mu se s puta, ako ti je život mio.
Studirao je mašinstvo, i posle studija je radio na naftnim poljima u Iranu i Gruziji, na projektima
novih tehnika izdvajanja nafte iz krajnje iscrpljenih naslaga škriljaca. Magistrirao je na teheranskom
univerzitetu, da bi zatim prešao u Kaliforniju i pridržio se jednom svom prijatelju koji je upravo bio
osnovao kompaniju za proizvodnju opreme za dubinsko ronjenje, korišćene na morskim bušotinama.
Ta delatnost selila se u sve dublje vode, jer su pristupačnije dubine već bile iskorišćene. Art je i
ovom prilikom smislio nekoliko poboljšanja za ronilačku opremu i za opremu za podvodno bušenje,
ali je nekoliko godina provedenih pod staklenim zvonom na kontinentalnoj terasi bilo više nego
dovoljno, pa je prodao svoj udeo ortaku i pošao dalje. Za kratko vreme osnovao je kompaniju za
izgradnju naseobina za oblasti veoma niske temperature, radio za proizvođača solarnih ploča i gradio
raketne rampe. Voleo je sve ove poslove, ali je s godinama došao do saznanja da ga ljudski problemi
više zanimaju od tehničkih. Sve više je učestvovao u rukovođenju projektima, a odatle je prešao u
arbitraciju; dopadalo mu se da uskače u sporove i da ih rešava na sveopšte zadovoljstvo. I to je bila
neka vrsta inženjeringa, šireg i životnijeg, ali i težeg. Nekoliko kompanija za koje je prethodno radio
postale su deo transnacionalki, i našao se usred višestrukog posredovanja, ne samo između članica,
već i u spoljnjim sporovima gde je bila potrebna arbitracija treće strane. Za njega je to bio socijalni
inženjering, nešto sasvim opčinjavajuće.
Zato je, po osnivanju Dampmajnsa, preuzeo posao tehničkog direktora i istakao se na projektu
SuperRetdžesa, džinovskih robotskih vozila za izdvajanje korisnih materija iz nasipa; međutim,
istovremeno se više nego ikad bavio radnim sporovima i sličnim problemima. Ovaj trend u njegovoj
karijeri još se više ubrzao posle pripajanja Praksisu. I kad god se vraćao kući posle uspešnog dana,
znao je da je trebalo da bude sudija, ili diplomata. Jeste - u duši je bio diplomata.
Utoliko je bilo sramnije što je propustio da se izbori za bolji ishod sopstvenog braka. Fordu, ili
nekom drugom ko ga je pozvao na seminar, bilo je svakako dobro poznato da mu je brak pred
raspadom. Možda su mu čak bili ozvučili stari stan i odslušali nevesele zgode iz poslednjih nekoliko
meseci njegovog života sa Šeron, a to nije bilo laskavo ni za jedno od njih. Zgrčio se na tu pomisao, i
dalje trljajući čekinjavu vilicu, a onda je otišao u kupatilo i uključio prenosni grejač vode. Lice u
ogledalu imalo je blago ošamućen izraz. Neobrijani, razvedeni pedesetogodišnjak, veći deo života na
pogrešnim poslovima, kasni početnik u pravom zvanju - bio je, po sopstvenom mišljenju, poslednja
osoba koja je trebalo da dobije faks od Vilijama Forta.
Tada ga je pozvala žena, ili buduća bivša žena, koja takođe nije mogla da poveruje. "Mora da je
greška", rekla je kada ju je Art obavestio.
Zvala ga je zato što je utvrdila da joj nedostaje jedan od objektiva za kameru, pa je pomislila da
ga je Art poneo sa sobom kada se iselio. "Videću da li je kod mene", reče Art. Otišao je do ormana
da pogleda u svoja dva kofera, još neraspakovana. Znao je da objektiv nije u njima, ali ih je ipak
bučno pretražio. Da se pretvarao, Šeron bi odmah primetila. Tražeći, nastavio je da razgovara s
njom, osluškujući slabašni odjek sopstvenog glasa u nenameštenim prostorijama. "To samo pokazuje
koliko je uvrnut taj Fort. Otićićeš u neku Nedođiju, gde će on nositi kutije od Klineks maramica
umesto cipela i govoriće japanski, a ti ćeš prebirati po njegovom đubretu i učiti da levitiraš, i ja te
više nikada neću videti. Jesi li ga naš'o?"
"Ne. Nije ovde." Kada su se razdvojili, podelili su zajedničku imovinu: Šeron je uzela njihov
stan, orman sa uređajima, kompjuter, beležnicu, kamere, biljke, krevet i ostatak nameštaja; Art je uzeo
teflonski tiganj. Bila je to jedna od njegovih slabijih arbitracija, ali je bar sada bio sužen izbor mesta
za traženje objektiva.
Šeron je umela da pretvori običan uzdah u nedvosmislenu optužbu. "Učiće te da govoriš japanski,
i nikada te više nećemo videti. Šta li Vilijem Fort hoće od tebe?"
"Bračni savet?" reče Art.

Na Artovo veliko čuđenje, ispostavilo se da je veliki deo glasina o Fortovim seminarima istina.
Na aerodromu u San Francisku ukrcao se na veliki i moćan privatni mlaznjak sa još šestoro
muškaraca i žena, da bi se odmah posle poletanja prozori mlaznjaka, očigledno dvostruko
polarizovani, potpuno zacrneli, a vrata pilotske kabine bila su sve vreme zatvorena. Dvojica Artovih
saputnika zabavljali su se igrom orijentacije, i pošto je mlaznjak načinio nekoliko blagih zaokreta
levo i desno, složili su se da leti u pravcu između jugozapada i severa. Sedmoro putnika su se
predstavili: svi su bili tehnički direktori ili posrednici iz ogromne mreže Praksisovih kompanija.
Doleteli su u San Francisko sa svih strana sveta. Neki su izgledali uzbuđeno zbog poziva na susret sa
tajanstvenim osnivačem transnacionalke; ostali su bili zamišljeni.
Let je trajao šest sati, i dvojica 'navigatora' provela su sletanje u nagađanju približnog položaja
krajnjeg odredišta; bio je to krug koji je obuhvatao Žino, Havaje, Meksiko Siti i Detroit, mada je
mogao biti i veći, kao što je primetio Art, ako su putovali jednim od onih novih orbitalno-svemirskih
mlaznjaka; možda su prevalili polovinu Zemljine kugle, ili više. Kada se mlaznjak spustio i
zaustavio, poveli su ih kroz minijaturni most do velikog kombija sa zacrnjenim prozorima i
pregradom između njih i vozača. Vrata su bila zaključana spolja.
Vozili su se pola sata, a onda se kombi zaustavio i vozač ih je pustio napolje. Bio je to stariji
čovek u šortsu i majici koja je reklamirala Bali.
Treptali su na suncu. Nisu bili na Baliju. Bili su na malom asfaltnom parkingu okruženom stablima
eukaliptusa, na dnu uske priobalne doline. Kilometar i po dalje na zapadu video se okean ili veliko
jezero, tačnije njegov mali odsečak. Dolinom je tekao potok i ulivao se u lagunu iza obale. Južna
padina doline bila je pokrivena suvom travom, severna kaktusima; grebeni iznad njih bili su od gole,
smeđe stene. "Baja?" nagađao je jedan od navigatora. "Ekvador? Australija?"
"San Luiz Obispo?" reče Art.

Vozač ih je poveo pešice uskim putem do malog kompleksa od sedam jednospratnih drvenih
zgrada, smeštenih među obalskim borovima na dnu doline. Dve zgrade pored potoka bile su
stambene, i pošto su ostavili torbe u dodeljenim sobama, vozač ih je odveo do trpezarije u trećoj
zgradi, gde im je nekoliko kuhinjskih pomoćnika, takođe staraca, poslužilo jednostavan obrok, salatu
i paprikaš. Posle toga su ih otpratili do soba, gde su ih ostavili same.
Okupili su se u središnjoj prostoriji, oko peći na drva. Napolju je bilo toplo, i peć nije bila
naložena.
"Fort ima sto dvanaest godina", reče navigator po imenu Sem. "Tretmani nisu delovali na njegov
mozak."
"Nikad ne deluju", reče Maks, drugi navigator.
Neko vreme su razgovarali o Fortu. Svako od njih čuo je ponešto, jer je priča o Vilijemu Fortu
bila jedna od značajnijih u istoriji medicine, priča o Pasteru njihovog veka: čoveku koji je pobedio
rak, prema preterivanju tabloida. Čoveku koji je pobedio prehladu. Kada je osnovao Praksis, bile su
mu dvadeset četiri godine, da bi ubrzo izbacio na tržište nekoliko sasvim novih antibiotika i do
dvadeset sedme godine postao multimilijarder. Posle toga se posvetio tome da razvije Praksis u
jednu od najvećih svetskih transnacionalki. Osamdeset godina neprestanog metastaziranja, kako je to
opisao Sem. Istovremeno je i sam mutirao u neku vrstu ultra-Hauarda Hjuza, ili se bar tako govorilo,
postajući sve moćniji, sve dok nije potpuno nestao, poput crne rupe na obzorju događaja sopstvene
moći. "Samo se nadam da neće postati još otkačenije", reče Maks.
Ostali polaznici - Seli, Ejmi, Elizabet i Džordž - bili su veći optimisti. No, svi su bili zbunjeni
neobičnim dočekom, ili izostankom dočeka, i pošto do kraja večeri niko nije došao da ih obiđe,
povukli su se u sobe, nespokojni.
 Art je dobro spavao, kao i uvek, i u zoru ga je probudilo duboko hukanje sove. Pod prozorom mu
je žuborio potok. Bila je to siva zora, vazduh je bio ispunjen maglom koja je vlažila borove. Negde
unutar kompleksa čulo se kucanje.
Obukao se i izišao. Sve je bilo natopljeno vodom. Na uskim, ravnim terasama ispod zgrada stajali
su leje salate i nizovi jabukovih stabala, tako potkresanih i vezanih za podupirače da su podsećala na
lepezaste žbunove.
Predmeti su se već zaodevali bojom kada je Art stigao do kraja male farme, iznad lagune. Tu se
pod velikim, starim hrastom, kao neki tepih, prostirao travnjak. Art pođe prema hrastu, privučen
njegovom lepotom. Onda začu glasove; stazom pored lagune prema njemu išla je grupa ljudi, u crnim,
gumenim odelima, noseći daske za surf, ili dugačke, sklopljene zmajeve. Dok su prolazili, prepoznao
je kuhinjske pomoćnike od prethodne večeri i vozača. Vozač mu mahnu i prođe stazom. Art siđe do
lagune. U slanom vazduhu mumlali su talasi, a ptice su plivale među algama.
Posle nekog vremena Art pođe nazad uz stazu, i u trpezariji kompleksa zateče starce kako peku
palačinke. Kada su Art i ostali gosti završili doručak, njihov jučerašnji vozač povede ih na sprat, u
prostranu sobu za sastanke. Posedali su na kaučeve poređane u obliku kvadrata. Veliki prozori na sva
četiri zida propuštali su obilje sive jutarnje svetlosti. Vozač sede na stolicu između dva kauča. "Ja
sam Vilijem Fort", reče. "Drago mi je što ste svi ovde."

Bio je to, kad ga čovek bolje pogleda, neobičan starac; lice kao da mu je izboralo stotinu godina
nemira, ali je njegov izraz trenutno bio vedar i uzdržan. Šimpanza, pomisli Art, stari laboratorijski
šimpanza, sada proučavalac zena. Ili jednostavno duboko ostareli surfer ili jedriličar, kože uštavljene
životom na otvorenom, ćelac, okruglog lica, zatupastog nosa. Sada ih je redom odmeravao. Semu i
Maksu, koji su ga prenebregavali kao šofera i kuvara, kao da je bilo nelagodno, ali se činilo da on to
ne primećuje. "Jedan od pokazatelja", reče, "kojim se meri koliko je svet ispunjen ljudima i njihovim
aktivnostima, jeste stepen iskorišćenja neto proizvoda kopnene fotosinteze."
Sem i Maks klimnuše glavama kao da je to sasvim normalan način da se započne sastanak.
"Mogu li da hvatam beleške?" upita Art.
"Samo izvolite", reče Fort. Pokaza prema niskom stolu u sredini kvadrata od kauča, prekrivenom
hartijom i beležnicama. "Kasnije ćemo se malo igrati, pa sam pripremio beležnice i blokove; uzmite
šta želite."
Većina ih je donela sopstvene beležnice, i nastade trenutak tišine dok su ih vadili i uključivali.
Fort je za to vreme ustao i počeo da šeta u krug oko kauča, obilazeći krug na svakih nekoliko
rečenica.
"Sada koristimo otprilike osamdeset odsto primarnog neto proizvoda kopnene fotosinteze", reče.
"Verovatno je nemoguće postići svih sto odsto, a dugoročno procenjeni potencijali iznose trideset
odsto, tako da smo, kažu, poprilično prenakrcani. Trošili smo prirodni kapital kao da je reč o
tekućem prihodu, i približavamo se potpunom iscrpljenju nekih vitalnih sirovina, kao što su nafta,
drvo, humus, metali, pitka voda, ribe i životinje. Ovo predstavlja prepreku za nastavak ekonomskog
rasta."
Prepreka? zabeleži Art. Nastavak?
"Ali moramo dalje", reče Fort, uz oštar pogled prema Artu, koji diskretno zakloni beležnicu
ramenom. "Nastavak rasta jeste temeljno načelo ekonomije. Samim tim i jedno od osnovnih načela
Vaseljene. Jer sve je ekonomija. Fizika je kosmička ekonomija, biologija je ćelijska ekonomija,
društvene nauke su društvena ekonomija, psihologija je ekonomija uma, i tako dalje."
 Njegovi slušaoci su neveselo klimali glavama.
"Prema tome, sve raste. Ali to ne može da se odvija u suprotnosti sa zakonom očuvanja materije i
energije. Bez obzira na to koliko je delotvoran sam proces, dobitak ne može da bude veći od uloga."
Art zapisa u beležnicu: Dobitak veći od uloga - sve je ekonomija - prirodni kapital -
prenaseljenost.
"U odgovor na ovu situaciju, jedna grupa je ovde u Praksisu radila na nečemu što se zove
ekonomija punog sveta."
"A ne ekonomija prepunog sveta?" upita Art.
Fort kao da ga nije čuo. "Kao što kaže Deli, kapital koji je čovek stvorio i prirodni kapital nisu
međusobno zamenjivi. To je očigledno, ali pošto većina ekonomista i dalje tvrdi da jesu zamenjivi,
potrebno je insistirati na tome. Jednostavno rečeno, ne može se broj šuma zameniti povećanjem broja
strugara. Kada gradiš kuću, možeš da menjaš broj testera i stolara, što znači da su zamenjivi, ali ne
možeš da je sagradiš sa prepolovljenom količinom drvene građe, bez obzira na to koliko imaš testera
ili stolara. Ako pokušaš, dobićeš kuću od vazduha. Takav je i svet u kome danas živimo."
Art zavrte glavom i pogleda na ekran beležnice, koji je ponovo ispisao. Prirodna bogatstva i
kapital babe i žabe - motorne testere/stolari - kuća od vazduha.
"Izvinite", javi se Sem. "Pomenuli ste prirodni kapital?"
Fort se trgnu, okrenu i pogleda Sema. "Da?"
"Mislio sam da je kapital po definiciji čovekov proizvod. Proizvedena sredstva za proizvodnju,
glasi definicija kojoj su nas učili."
"Da. Ali u kapitalističkom svetu reč kapital dobila je više značenja. Na primer, ljudi govore o
ljudskom kapitalu, koji se sakuplja u radu kroz obrazovanje i radno iskustvo. Ljudski kapital razlikuje
se od klasičnog po tome što se ne može naslediti, već samo unajmiti, a ne kupiti ili prodati."
"Ako se izuzme robovlasništvo", reče Art.
Fortu se namršti čelo. "Ovaj koncept prirodnog kapitala zapravo više podseća na tradicionalnu
definiciju nego ljudski kapital. Moguće ga je posedovati i zaveštati, podeliti na obnovljivi i
neobnovljivi, tržišni i netržišni."
"Ali ako je sve kapital ove ili one vrste", reče Ejmi, "jasno je zašto ljudi misle da se jedna vrsta
može zameniti drugom. Ako unapredite kapital koji je čovek stvorio tako da troši manje prirodnog
kapitala, zar to nije zamena?"
Fort odmahnu glavom. "To je delotvornost. Kapital je količina uloženog, a delotvornost je odnos
uloženog i dobijenog. Bez obzira na to koliko je kapital delotvoran, ne može da napravi nešto ni iz
čega."
"Novi izvori energije..." napomenu Maks.
"Ipak je nemoguće napraviti humus od elektriciteta. Fuzija i samogradeće mašine dale su nam
ogromnu moć, ali su nam potrebne osnovne sirovine da bismo je primenili. Tu nailazimo na problem
koji se ne može rešiti nikavom zamenom."
Fort je zurio u sve njih, i dalje zračeći onim spokojem primata koji je Art zapazio na početku. Art
pogleda ekran svoje beležnice. Prirodni kapital - ljudski kapital - klasični kapital - energija protiv
materije - električni humus - bez zamena, molim... Namršti se i pređe na novu stranu.
Fort reče: "Na žalost, većina ekonomista još radi u okviru modela ekonomije praznog sveta."
"Reklo bi se da je ekonomija punog sveta logičan izbor", reče Seli. "Stvar zdravog razuma. Zar je
moguće da je ekonomisti prenebregavaju?"
Fort slegnu ramenima i načini još jedan krug po sobi. Arta je počinjao da boli vrat.
"Ljudi posmatraju svet kroz paradigme. Promena ekonomije praznog sveta u ekonomiju punog
sveta jeste promena osnovne paradigme. Maks Plank je jednom rekao da nova paradigma pobeđuje
ne onda kada ubedi svoje protivnike nego tek kada oni umru."
"A oni još ne umiru", reče Art.
Fort klimnu glavom. "Održavaju ih tretmani. A mnogi od njih imaju stalno zaposlenje."
Seli je izgledala zgađeno. "Onda će morati da nauče da misle drugačije, zar ne?"
Fort se upiljio u nju. "Hajde da pokušamo odmah. Bar u teoriji. Hoću da smislite strategije
ekonomije punog sveta. To je igra koju i sam igram. Ako uključite beležnice u sto, moći ću da vam
dam početne podatke."
Svi se nagnuše napred i uključiše se u sto.

Prva igra koju je Fort želeo da igra bavila se procenjivanjem najvećeg održivog broja žitelja
planete. "Zar to ne zavisi od pretpostavki o načinu života?" upita Sem.
"Načinićemo čitav niz pretpostavki."
Nije se šalio. Išli su od pretpostavki da se svaki ar obradive površine Zemlje koristi uz krajnju
delotvornost, do onih o povratku na lov i sakupljanje; od neograničene svetske potrošnje do
supstitutivne štednje. Njihove beležnice postavile bi početne uslove i oni bi počeli da kucaju, sa
izrazom dosade, ili nervoze, ili nestrpljenja, ili zanosa, koristeći formule koje im je dao sto ili
primenjujući svoje.
Igra se protegla do ručka, a zatim i na celo poslepodne. Art je uživao u igrama, i on i Ejmi su ih
uvek završavali mnogo pre ostalih. Njihovi proračuni najvećeg održivog broja stanovnika bili su u
rasponu od stotinu miliona (model 'besmrtnog tigra', kako ga je nazvao Fort) do trideset milijardi
(model 'mravlje farme').
"Veliki raspon", primeti Sem.
Fort klimnu glavom, strpljivo ih posmatrajući.
"Ali ako se gledaju samo modeli sa najrealnijim uslovima", reče Art, "obično se svodi na tri do
osam milijardi."
"A trenutni broj stanovnika je oko dvanaest milijardi", reče Fort. "Što znači da jesmo prenakrcani.
I šta preduzimamo u vezi s tim? Na kraju krajeva, moramo da vodimo kompanije. Posao neće stati
zato što ima previše ljudi. Ekonomija punog sveta nije kraj ekonomije, već kraj poslovanja kakvo
poznajemo. Hoću da Praksis bude prvi u tome. Eto. Plima se povlači, i ja odoh napolje. Možete mi se
pridružiti. Sutra ćemo igrati igru po imenu 'Puno, i preliva se'."
S tim rečima iziđe iz prostorije i ostavi ih same. Vratili su se u svoje sobe, da bi odmah zatim
zaputili u trpezariju, pošto se bližilo vreme za večeru. Fort nije bio tamo, ali su zatekli nekoliko
njegovih sredovečnih pratilaca od prethodne večeri, a s njima u društvu bila je grupa mladića i
devojaka, vitkih, vedrih lica, zdravog izgleda. Izgledali su kao planinarsko društvo ili plivački klub, i
više od polovine njih bile su žene. Semove i Maksove obrve su se dizale i spuštale u jednostavnoj
Morzeovoj šifri "Aha! Aha!" Mladići i devojke nisu se obazirali na to i mirno su im poslužili večeru,
a onda su se vratili u kuhinju. Art je žurno jeo, pitajući se jesu li Sem i Maks u pravu sa svojim
pretpostavkama. Onda je odneo svoj tanjir u kuhinju i počeo da pomaže kod mašine za sudove, pa se
usput obratio jednoj od devojaka: "Šta vas dovodi ovde?"
"Neka vrsta stipendijskog programa", reče ona. Zvala se Džojs. "Svi smo pripravnici, službenici
Praksisa od prošle godine, i izabrani smo da dođemo ovamo na predavanja."
"Da se niste nekim slučajem danas bavili ekonomijom punog sveta?"
"Ne, odbojkom."
Art se vratio u trpezariju, žaleći što nije izabran za njihov program. Pitao se da li u kompleksu
postoje tople kupke, negde tamo dole, sa pogledom na okean. Činilo mu se sasvim moguće; okean je
bio hladan, i ako je sve ekonomija, bila bi to neka vrsta ulaganja. U održavanje ljudske infrastrukture,
recimo.
U salonu, njegovi saputnici analizirali su dan koji su ostavili iza sebe. "Mrzim ovakve stvari",
reče Sem.
"To nam je što nam je", reče sumorno Maks. "Uhvati se u kolo, ili letiš sa posla."
Ostali nisu bili toliko pesimistični. "Možda je samo usamljen", reče Ejmi.
Sem i Maks zakolutaše očima i pogledaše prema kuhinji.
"Možda je oduvek želeo da bude učitelj", reče Seli.
"Možda želi da održi rast Praksisa od deset posto godišnje", reče Džordž, "pa bio svet pun ili ne."
Sem i Maks na ovo klimnuše glavom, a Elizabet se pobuni. "Možda želi da spasi svet!" reče.
"Kako da ne", reče Sem, a Maks i Džordž se zacerekaše.
"Možda je ozvučio ovu sobu", reče Art i preseče razgovor kao na giljotini.

Dani koji su usledili bili su slični prvom. Sedeli su u sali za sastanke, a Fort je kružio oko njih i
govorio, celo prepodne, ponekad povezano, ponekad ne. Jednog jutra je tri sata govorio o feudalizmu
- kako je to bio najčistiji politički izraz dinamike dominacije sisara, kako nikad nije sasvim iščezao,
kako je transnacionalni kapitalizam feudalizam u velikom, kako je svetska aristokratija morala da
pronađe način da podvede rast kapitala pod državnu monolitnost feudalnog modela. Drugog jutra je
govorio o kalorijskoj teoriji vrednosti, zvanoj eko-ekonomija, koju su izgleda razvili prvi doseljenici
na Marsu; Sem i Maks su na tu novost kolutali očima, a Fort je mleo o jednačinama Tanejeva i
Tokareve, žvrljajući neke neraspoznatljive znake na tabli u uglu.
Ali ova kolotečina nije potrajala, jer je nekoliko dana posle njihovog dolaska počeo da duva južni
vetar, pa je Fort otkazao sastanke i provodio cele dane surfujući ili jedreći iznad talasa na zmaju, koji
je bio lak telesni oklop širokih krila, fleksibilna jedrilica koja je pretvarala pokrete mišića letača u
odgovarajuća poluukočena ustrojstva potrebna za uspešan let. Oko njega su leteli brojni mladi
stipendisti, dižući se kao Ikari i ponirući i lebdeći velikom brzinom na vazdušnim jastucima iznad
talasa, surfujući u vazduhu kao pelikani koji su izmislili taj sport.
Art je takođe bio napolju i zabavljao se na dasci, uživajući u vodi, koja je bila hladna, ali ne
toliko da se ne bi moglo bez gumenog odela. Držao se na mestu gde je surfovala Džojs i ćaskao s
njom za vreme predaha, pa je tako saznao da su ostali kuhinjski pomoćnici Fortovi stari prijatelji,
veterani iz prvih godina Praksisovog uspona ka vrhu. Mladi školarci pominjali su ih kao
Osamnaestoro besmrtnih. Od njih Osamnaestoro, neki su stanovali u kampu, dok su drugi svraćali u
neku vrstu neprekidnog okupljanja, da bi razmatrali probleme, vodili seminare i predavanja, i igrali
se na talasima. Oni koji nisu marili za vodu radili su u baštama.
Dok je pešačio prema kompleksu, Art je pažljivo zagledao baštovane. Radili su na način koji je
podsećao na usporen film, neprestano razgovarajući među sobom. Trenutno je glavni posao bio berba
izmuštranih grmova jabuka.
Jugo je onda zamro, i Fort je ponovo okupio Artovu grupu. Jednog dana tema je bila 'Mogućnosti
poslovanja u punom svetu', i Art je počeo da uviđa zašto su on i njegovih šestoro drugara pozvani da
učestvuju: Ejmi i Džordž radili su na kontraceptivnim sredstvima, Sem i Maks na industrijskom
dizajnu, Seli i Elizabet na poljoprivrednoj tehnologiji, a on sam bavio se rekuperacijom sirovina. Svi
su već radili na poslovima punog sveta, i u popodnevnim igrama dosta su uspešno smišljali nove.
Drugi put, Fort je predložio igru u kojoj su rešili problem punog sveta tako što su ga ponovo
pretvorili u prazan svet. Trebalo je da oslobode vektor kuge koji će ubiti sve one koji nisu prošli
kroz gerontološki tretman. Koji bi bili prednosti i nedostaci takvog čina?
Grupa je zurila u svoje beležnice, zbunjena. Elizabet izjavi da nema nameru da igra igru koja se
zasniva na tako čudovišnoj zamisli.
"Zamisao jeste čudovišna", složi se Fort. "Ali nije nemoguća. Ponekad čujem priče, znate.
Razgovore u određenim krugovima. Među rukovodstvima velikih transnacionalki, na primer.
Rasprave. Svađe. Tu se čuju svakojake zamisli, sasvim ozbiljno izrečene, od kojih su neke nalik na
ovu. Niko ih ne podržava i razgovor prelazi na drugu temu. Ali niko ne kaže da su tehnički
neizvodljive, a čini se da ima onih koji misle da bi tako bili rešeni neki inače nerešivi problemi."
Grupa je sumorno razmišljala o ovome. Art nabaci da bi došlo do manjka poljoprivrednih
radnika.
Fort je posmatrao okean. "To je osnovni problem kod svakog kolapsa", reče zamišljeno. "Kada ga
pokreneš, niko ne može pouzdano da kaže kada će se zaustaviti. Idemo dalje."
Nastavili su, dosta primireni. Igrali su Redukciju Populacije, i s obzirom na alternativu o kojoj su
upravo čuli, uložili su dosta žara. Svako od njih dobio je priliku da bude, po Fortovim rečima,
Vladar sveta, i da izloži svoj plan.
Kada je došao red na Arta, on reče: "Ja bih svakom čoveku dao pravo da ima tri četvrtine deteta."
Svi se nasmejaše, uključujući i Forta. Ali Art je bio ozbiljan. Objasnio je da bi tako svaki par
roditelja imao pravo na jedno i po dete; pošto bi rodili prvo, mogli bi da prodaju pravo na polovinu
drugog deteta ili da otkupe pravo da rode drugo dete od nekog drugog para. Cene polovine deteta
menjale bi se prema klasičnom tržišnom odnosu ponude i potražnje. Društvene posledice bile bi
pozitivne; ljudi koji žele još jedno dete morali bi nečega da se odreknu da bi ga stekli, a drugi bi
dobili izvor prihoda za izdržavanje deteta koje imaju. Kada broj stanovnika dovoljno opadne, Vladar
sveta mogao bi da razmisli da svakome da pravo na jedno dete, što bi bilo blizu demografskoj
ravnoteži; ali s obzirom na postojanje tretmana dugovečnosti, ograničenje na tri četvrtine deteta
moglo bi da važi dosta dugo.
Završivši sa izlaganjem svog predloga, Art podiže pogled sa beležnice. Svi su ga posmatrali.
"Tri četvrtine deteta", ponovi Fort, kezeći se, i svi se ponovo nasmejaše. "Ovo mi se dopada."
Smeh prestade. "Time bi ljudski život konačno zadobio novčanu vrednost, i to na otvorenom tržištu.
Dosad se na tome prilično kilavo radilo. Celovekovni prihodi i izdaci i tome slično." On uzdahnu, pa
zavrte glavom. "U stvari, ekonomisti najveći broj svojih proračuna vrše u ostavi. Vrednost, zapravo,
nije ekonomska računica. Ne, ovo mi se stvarno dopada. Hajde da probamo da izračunamo vrednost
polovine deteta. Siguran sam da bi tu bilo špekulacija, posrednika, čitav tržišni aparat."
I tako su ostatak popodneva igrali tri četvrtine deteta, sve do robnog tržišta i zapleta sapunskih
opera. Kada su završili, Fort ih je pozvao na roštilj na obali.

Vratili su se u sobe, obukli vetrovke i sišli niz stazu kroz dolinu u bleštanje sunca. Na obali, ispod
jedne dine, gorela je velika vatra, koju je održavalo nekoliko mladih stipendista. Kada su prišli i
posedali na ćebad oko vatre, desetak Besmrtnih spustiše se iz vazduha, trčeći preko peska i polako
obarajući krila, zatim počeše da se izvlače iz letačkih okvira, sklanjajući mokru kosu sa lica i
razgovarajući među sobom o vetru. Pomogli su jedno drugom da skinu dugačka krila i ostali u
kupaćim kostimima, naježeni, drhteći: stogodišnji letači sa žilavim rukama ispruženim prema vatri,
žene podjednako žilave kao muškarci, lica podjednako izboranih od dugogodišnjeg žmirenja na suncu
i smeha pored vatri. Art je posmatrao kako se Fort šali sa svojim starim drugovima, prirodnost sa
kojom su sušili jedni druge peškirima. Tajni život bogatih i slavnih! Jeli su kobasice i pili pivo.
Letači su otišli iza dine i vratili se odeveni u trenerke da se još malo ogreju kraj vatre, češljajući
mokru kosu. Sumrak je bio oblačan i večernji povetarac sa mora bio je slan i hladan. Velika masa
narandžastog dima igrala je na vetru i bacala svetlost i senku na Fortovo majmunoliko lice. Kao što je
Sem jednom rekao, nije izgledao ni dan stariji od osamdeset godina.
Seo je među svojih sedmoro gostiju, koji se se držali zajedno, zagledao se u vatru i ponovo počeo
da govori. Ljudi na drugoj strani vatre nastavili su razgovor, ali se Fortovih sedmoro gostiju nagnuše
bliže da ga čuju kroz vetar, talase i pucketanje drveta, pomalo izgubljeni bez beležnica.
"Ljude ne možete da naterate da nešto urade", reče Fort. "Treba da promenimo sebe. Ljudi će tako
videti i moći će da biraju. U ekologiji postoji takozvano načelo osnivača. Mala grupa naseljenika
osniva ostrvsku koloniju, tako da poseduje samo deo gena matične grupe. To je prvi korak u stvaranju
vrste. Mislim da su nam danas potrebne nove vrste, u ekonomskom smislu reči. I sam Praksis je
ostrvo. Način na koji ga organizujemo jeste neka vrsta inženjeringa na genima koje smo uneli u njega.
Nemamo nikakvu obavezu da poštujemo pravila koja trenutno važe. Slobodni smo da stvorimo novu
vrstu. Ne feudalnu. Kod nas postoji kolektivno vlasništvo i odlučivanje, politika konstruktivnog
delovanja. Radimo na stvaranju korporativnog društva nalik na civilno društvo kakvo su osnovali u
Bolonji. To je neka vrsta komunističkog ostrva, svetionika usred kapitalizma koji ga okružuje, mesta
gde se trude da stvore bolji život za čoveka. Mislite li da je moguća takva demokratija? Jedno
popodne ćemo se poigrati i sa tim."
"Šta god vi kažete", reče Sem i zaradi oštar pogled od Forta.

Sledeće jutro bilo je sunčano i toplo, i Fort je odlučio da je vreme suviše lepo da se sedi u kući.
Zato su se vratili na obalu i posedali ispod velike nadstrešnice blizu ognjišta, među hladnjacima i
visećim ležajevima razapetim između nosača nadstrešnice. Okean je bio tamnoplave boje, svetlucav,
talasi mali, ali zapenjeni, i nosili su mnogo surfera u nepromočivim kostimima. Fort je sedeo na
jednom od ležaja i govorio im o sebičnosti i altruizmu, uzimajući primere iz ekonomije,
sociobiologije i bioetike. Zaključio je da, strogo govoreći, ne postoji altruizam. Da je to samo
sebičnost na duži rok, priznavanje stvarne cene ponašanja i njeno plaćanje da bi se izbeglo naknadno
dugoročno otplaćivanje dugova. Veoma zdrava ekonomska praksa, u stvari, ako se pravilno vodi i
primenjuje. Potom je to pokušao da dokaže u igrama sebičnosti-altruizma, koje su se zvale
Zatvorenikova nedoumica i Tragedija običnih.
Sutradan su se ponovo okupili u logoru surfera, i posle razuđene priče o dobrovljnoj
jednostavnosti, igrali su igru koju je Fort zvao Marko Aurelije. Artu se dopala ova igra i igrao ju je
dobro. Međutim, njegove beleške postajale su svaki dan sve kraće; tog dana je zapisao samo:
Potrošnja - apetit - veštački nastale potrebe - prirodne potrebe - stvarni troškovi - slamarice!
Posledice po životnu sredinu = stanovništvo x apetit x delotvornost - u trpskim krajevima frižideri
nisu luksuz - društveni frižideri - hladnjače - Ser Tomas Mor.
Te večeri, polaznici seminara večerali su sami i njihov razgovor tokom obroka bio je umoran.
"Pretpostavljam da je ovo mesto neka vrsta dobrovoljne jednostavnosti", primeri Art.
"Da li to obuhvata i mlade stipendiste?" upita Maks.
"Ne vidim da se Besmrtni mnogo mešaju s njima."
"Možda vole samo da gledaju", reče Sem. "Kad si tako star..."
"Pitam se koliko namerava da nas drži ovde", reče Maks. "Tu smo tek nedelju dana, i već je
dosadno."
"A meni nekako prija", reče Elizabet. "Opušta me."
Art otkri da misli kao i ona. Ustajao je rano; jedan od stipendista obeležavao je svako jutro
udarajući u drvenu tablu velikim drvenim maljem, u opadajućem intervalu koji je Arta svaki put
budio iz sna: tok...... tok..... tok.... tok... tok.. tok, tok tok tk-tk-tk-t-t-t-ttttttt. Ustao bi i izišao u sivo,
vlažno jutro, puno dozivanja ptica. Šum talasa uvek je bio tu, kao da mu na ušima drže nevidljive
školjke. Kad god je šetao stazom kroz farmu, nailazio je na nekog od Osamnaestoro besmrtnih, kako
ćaskaju riljajući ili potkresujući, ili sede pod velikim hrastom, posmatrajući okean. Među njima je
često bio i Fort. Art je pešačio ceo sat do doručka, znajući da će provesti dan u vrućini sobe ili u
vrućini obale, razgovarajući i igrajući igre. Je li to bilo jednostavno? Nije znao. Ali je zato bio
siguran da ga opušta; nikada ranije nije tako provodio vreme.
Naravno, tu se krilo mnogo više nego što se na prvi pogled činilo. Bila je to, kako su ih Sem i
Maks neprestano podsećali, neka vrsta testa. Bili su na proceni. Starac ih je posmatrao, a možda i
Osamnaestoro besmrtnih, kao i mladi stipendisti, 'pripravnici', koji su Artu počinjali da izgledaju kao
istinske veličine, mladi stručnjaci koji su vodili veliki broj svakodnevnih poslova u kompleksu, a
možda i u celom Praksisu, sve do najviših nivoa - u dogovoru sa Besmrtnima, ili bez njih. Slušajući
Fortovo naklapanje, shvatao je otkud čoveku želja da ga zaobiđe kada su u pitanju praktične stvari. A
razgovori oko mašine za pranje sudova ponekad su se vodili tonom dece koja razmatraju šta da rade
sa nesposobnim roditeljima...
Sve u svemu, test: jedne noći, Art je otišao u kuhinju da uzme čašu mleka pre spavanja i prošao je
pored male sobe pored trpezarije, gde je nekoliko ljudi, mladih i starih, posmatralo video snimak
njihove jutarnje seanse sa Fortom. Art se vratio u sobu, duboko zamišljen.

Sledećeg jutra, u sobi za sastanke, Fort je kružio oko kauča na svoj uobičajeni način. "Nove
mogućnosti porasta više ne leže u samom porastu."
Sem i Maks se kratko pogledaše.
"To je suština svog ovog mozganja o ekonomiji punog sveta. Stoga moramo da uočimo nova tržišta
među starim tržištima i da ih zauzmemo. Setite se da se prirodni kapital može podeliti na netržišni i
tržišni. Netržišni prirodni kapital je supstrat iz koga potiče sav tržišni kapital. S obzirom na njegovu
retkost i mogućnosti koje rađa, logično je, prema klasičnoj teroji ponude i potražnje, odrediti mu
beskonačnu cenu. U suštini, to je ulaganje u infrastrukturu, ali na najosnovnijem biofizičkom nivou. U
infrainfrastrukturu, moglo bi se reći, ili bioinfrastrukturu. A to je ono što hoću da Praksis počne da
radi. Prikupljamo i obnavljamo svu infrastrukturu koja je bila iscrpljena likvidacijom. Ulaganje je
dugoročno, ali će prihodi biti fantastični."
"Zar nije najveći deo infrastrukture javno dobro?" upita Art.
"Jeste. Znači, tesna saradnja sa zainteresovanim vladama. Praksisov bruto godišnji proizvod veći
je nego u većini zemalja. Potrebno je, dakle, da pronađemo zemlje sa malim BGP-om i lošim NIB-
om."
"NIB-om?" reče Art.
"Nacionalni indeks budućnosti. To je analiza izračunavanja BGP-a, koja obuhvata dugove,
političku stabilnost, stepen zdravlja sredine i slično. Korisna unakrsna provera BGP-a, koja pomaže
u izdvajanju zemalja kojima bi dobro došla naša pomoć. Treba da ih identifikujemo, obratimo im se i
ponudimo im ogromna kapitalna ulaganja, kao i političke savete, obezbeđenje, šta god žele. U zamenu
dobijamo upravu nad njihovom bioinfrastrukturom. Svi vi ćete se baviti diplomatskim poslovima kao
Praksisovi predstavnici, kao i specifičnim poslovima u vezi sa ulaganjima u bioinfrastrukturu.
Podrobnija uputstva daću svakom ponaosob. Danas ćemo ručati ranije, a posle ću se sastati sa svakim
od vas."
Diplomatski posao! zapisa Art u beležnici.
 Proveo je popodne šetajući kroz vrtove, razgledajući kolone žbunova jabuka. Očito je bio među
poslednjima na Fortovom spisku. Slegnuo je ramenima na tu misao. Dan je bio oblačan, i cveće u
vrtovima bilo je vlažno i treperavo. Biće teško vratiti se u studio ispod autoputa u San Hozeu. Pitao
se šta je sa Šeron, da li je bar jednom pomislila na njega. Sigurno je na jedrenju sa svojim
potpredsednikom.
Bližio se sumrak, i već je hteo da se vrati u sobu da bi se pripremio za večeru, kada se na glavnoj
stazi pojavio Fort. "A, tu ste", reče. "Hajdemo dole do hrasta."
Seli su pored debelog, starog stabla. Sunce se probijalo kroz niske oblake, i sve je preuzimalo
boju ruža. "Živite na divnom mestu", reče Art.
Fort kao da ga nije čuo. Posmatrao je oblake, osvetljene odozdo, kako se kovitlaju nebom.
Posle nekoliko minuta tišine, Fort reče: "Od vas očekujemo da kupite Mars."
"Da kupim Mars", ponovi Art.
"Tako je. U smislu o kome sam govorio jutros. Ova nacionalna-transnacionalna ortaštva jesu stvar
koja dolazi, tu nema sumnje. Stari odnosi sa zemljama-paravanima bili su sugestivni, ali ih je
potrebno dalje razviti, tako da steknemo veću kontrolu nad uloženim sredstvima. To smo već uradili u
Šri Lanki, sa toliko uspeha da sada svi drugi veliki transnati slede naš primer, aktivno regrutujući
zemlje u teškoćama."
"Ali Mars nije država."
"Nije. Ali je u teškoj situaciji. Kada je pao prvi lift, uništena je i tamošnja eknomija. Sada je
postavljen novi lift, i sve je spremno da se dogode neke stvari. Hoću da Praksis bude ispred svih.
Naravno, svi veliki ulagači još su tamo i bore se za startni položaj, što će se sada, sa novim liftom,
samo pojačati."
"Ko upravlja liftom?"
"Konzorcijum na čijem čelu je Subaraši."
"Zar to nije problem?"
"Pa, daje im određenu moć. Ali oni ne razumeju Mars. Vide ga kao još jedan izvor metala. Ne
vide mogućnosti."
"Mogućnosti za..."
"Za razvoj! Mars nije samo prazan svet, Randolfe - u ekonomskom smislu, to je gotovo
nepostojeći svet. Njegova bioinfrastruktura tek treba da bude izgrađena, razumeš? Hoću da kažem,
moguće je samo izvaditi metale i poći dalje, kao što, reklo bi se, Subaraši i ostali imaju na umu. Što
je glupo, jer kao baza za operacije, to jest kao planeta, Mars mnogo više vredi nego njegovi metali.
Svi njegovi metali vrede oko dvadeset biliona dolara, ali vrednost teraformiranog Marsa dostiže čak
dve stotine biliona dolara. To je otprilike trećina svetskog bruto proizvoda, ali je i taj iznos daleko
od stvarne vrednosti Marsa, ako se ja pitam. Ne, Mars je ulaganje u bioinfrastrukturu koje sam
pominjao. Upravo ono za čim Praksis traga."
"Ali kupovina..." reče Art. "Mislim, o čemu zapravo govorimo?"
"Ne o čemu. O kome."
"O kome?"
"O podzemlju."
"Podzemlju!"
Fort ga pusti da razmisli o tome. Televizija, tabloidi i mreže bili su puni priča o preživelima iz
2061, nastanjenim u podzemnim skrovištima na divljoj južnoj polulopti, koje vode Džon Bun i Hiroko
Ai, sa tunelima ispod cele planete, u dodiru sa vanzemaljcima i dušama velikana i aktuelnim svetskim
vođama... Art je zurio u Forta, jednog od bona fide aktualnih svetskih vođa, prestravljen pomišlju da
bi ove pelusidarne fantazije mogle biti delimično istinite. "Zar ono zaista postoji?"
Fort klimnu glavom. "Da. Nisam u baš direktnoj vezi sa njima i ne znam kolike su njegove
razmere. Ali siguran sam da su neki od Prvih stotinu još među živima. Sećate se teorija Tanejeva i
Tokareve o kojim sam vam govorio kad ste stigli? E, to dvoje, i Usrula Kol, i čitav biomedicinski
tim, živeli su u Aheronu, severno od Olimpus Monsa. Baza je bila uništena u ratu. Međutim, na
zgarištu nije bilo tela. Pre šest godina, poslao sam Praksisovu ekipu da ponovo izgradi bazu. Kada je
bila dovršena, nazvali smo je Aheronski Institut i ostavili je praznu. Tamo je sve priključeno i
spremno za korišćenje, ali se ništa ne dešava, osim skromne godišnje konferencije o njihovoj eko-
ekonomiji. A prošle godine, po završetku konferencije, jedan od čistača je pronašao nekoliko listova
hartije na izlazu faksa. Komentare na jedan od predstavljenih radova. Bez potpisa, bez izvora. Ali se
u tom materijalu prepoznaje rad Tanejeva ili Tokareve, siguran sam, ili nekoga ko veoma dobro
poznaje njihov rad. I mislim da je reč o malom gestu dobre volje."
Veoma malom gestu dobre volje, pomisli Art. Ali Fort kao da mu je pročitao misli: "Upravo mi je
stigao konkretniji pozdrav. Ne znam od koga. Veoma su oprezni. Ali nema sumnje da su tamo."
Art proguta knedlu. Ako je to istina, reč je o senzacionalnoj vesti. "I vi sad hoćete da ja..."
"Hoću da odete na Mars. Tamo imamo projekt koji će nam biti paravan, spasavanje materijala sa
dela palog kabla lifta. Ali dok budete radili na tome, ja ću srediti da se sastanete sa osobom koja mi
je poslala poruku. Nije potrebno da bilo šta započinjete. Oni će povući prvi potez i stupiti u vezu sa
vama. Ali pazite. U početku im nemojte davati do znanja šta, zapravo, nameravate da uradite. Treba
prvo da ih obradite. Saznajte ko su, kolikih su razmera njihove aktivnosti, i šta žele. I na koji način
možemo da se sporazumemo."
"Znači, biću neka vrsta..."
"Diplomate."
"Neka vrsta uhode, hteo sam da kažem."
Fort slegnu ramenima. "Zavisi sa kim ste. Ovaj projekt mora da ostane tajna. Često sam u dodiru
sa vođama drugih transnata, a to su plašljivi ljudi. Potencijalne pretnje važećem poretku često su
meta brutalnih napada. A neki od njih već misle da Praksis predstavlja pretnju. Zato za sada Praksis
mora da čuva tajno oružje, a ova misija na Marsu treba da bude jedan njegov deo. Stoga, ako uđete u
igru, postajete deo tajnog Praksisa. Mislite da to možete?"
"Ne znam."
Fort se nasmeja. "Upravo sam vas zbog toga izabrao za ovaj zadatak, Randolfe. Izgledate mi kao
jednostavna osoba."
Priglupa osoba, zausti da kaže Art, ali se ugrize za jezik. Umesto toga reče: "Zašto baš mene?"
Fort ga odmeri. "Kada kupujemo novu kompaniju, vodimo istragu o njenom osoblju. Čitao sam
vašu biografiju, i učinilo mi se da imate građe za diplomatu."
"Ili uhodu."
"To su različite strane istog posla."
Art se namršti. "Jeste li ozvučili moj stan? Moj stari stan."
"Ne." Fort se ponovo nasmeja. "Ne bavimo se takvim stvarima. Dovoljni su podaci o karijeri."
Art se priseti kasne noćne projekcije njihove seanse.
"To i ovaj seminar", dodade Fort. "Sasvim dovoljno da vas upoznamo."
Art razmisli o tome. Niko od Besmrtnih nije želeo taj posao, a po svemu sudeći, ni stipendisti.
Naravno, reč je bila o odlasku na Mars, a zatim i u neki nevidljivi svet o kome niko ništa nije znao,
možda zauvek. Ima ljudi koje to ne privlači. Ali za nekoga ko je slobodan, ko traži novo zaposlenje,
ko možda ima smisla za diplomatiju...
 I na kraju se zaista pokazalo da je reč o nekoj vrsti audicije. Za posao koji nikada nije čuo da
postoji. Kupac Marsa. Šef kupovine Marsa. Marsovska krtica. Uhoda u kući Aresovoj. Ambasador u
podzemlju Marsa. Ambasador na Marsu. Auh, brate, pomisli on.
"Pa, šta kažete?"
"Pristajem", reče Art.
7.
Vilijem Fort nije gubio vreme. Onog trenutka kada je Art prihvatio zadatak na Marsu, život mu se
ubrzao kao 'fast-forward' na videu. Te noći ga je ponovo pokupio kombi bez prozora i odvezao do
istog takvog mlaznjaka, ovaj put samog, i kada se obreo na aerodromskom mostu, u San Francisku je
svitalo.
Otišao je do upravo Dampmajnsa i obišao prijatelje i poznanike. Da, ponavljao je, prihvatio sam
posao na Marsu. Prikupljanje materijala kabla starog lifta. Samo privremeno. Dobro se plaća.
Vratiću se.
Isto popodne otišao je kući i spakovao stvari. Bilo je gotovo za deset minuta. Onda se umorno
osvrnuo u praznom stanu. Na ploči štednjaka stajao je tiganj, jedini trag njegovog prošlog života.
Poneo je tiganj do kofera, misleći da će moći negde da ga ugura i ponese sa sobom. Zastao je iznad
kofera, punih i zatvorenih. Onda se vratio i seo na jedinu stolicu u stanu, sa tiganjem koji mu je visio
iz ruke.
Malo kasnije nazvao je Šeron, nadajući se da će se javiti telefonska sekretarica, ali ona je bila
kod kuće. "Idem na Mars", nekako je izustio. Nije htela da mu poveruje. Kada je poverovala,
razbesnela se. To je najobičnije dezerterstvo, on zapravo beži od nje. Ali ti si me već oterala,
pokušao je da kaže, ali je ona prekinula vezu. Ostavio je tiganj na stolu i odneo kofere na pločnik
ispred zgrade. Sa druge strane ulice nalazila se državna bolnica u kojoj su radili tretman
dugovečnosti, opkoljena uobičajenom gomilom, ljudima koji će uskoro dobiti tretman, pa za svaki
slučaj logoruju na parkingu, da se nešto ne dogodi. Tretman je bio zakonski zajemčen svakom
građaninu Sjedinjenih Država, ali su liste čekanja bile tako duge da ljudi nisu bili sigurni hoće li
doživeti svoj red. Art zavrte glavom na taj prizor i zaustavi peditaksi.

Poslednjih nedelju dana na Zemlji proveo je u motelu u Kejp Kanaveralu. Bio je to pomalo
dosadan oproštaj, jer je Kanaveral bio oblast ograničenog pristupa, nastanjena uglavnom vojnom
policijom i pomoćnim osobljem koje je imalo krajnje odbojno držanje prema takozvanim
'neprežaljenima', kako su zvali one koji su čekali na odlazak. Svakodnevna ekstravagancija uzletanja
ostavljala je čoveka ili zamišljenog ili užasnutog, i u oba slučaja privremeno gluvog. Ljudi bi po
podne išli okolo za zvonjavom u ušima, ponavljajući 'Šta? Šta? Šta?' Da bi izbegli ovaj problem,
većina lokalnih žitelja nosila je čepove za uši; postavljali bi sto, recimo, u restoranu, razgovarajući
sa ljudima u kuhinji, a onda bi iznenada pogledali na sat, izvadili čepove iz džepa i gurnuli ih u uši, i
buum, poletela bi još jedna noseća raketa 'Novaja Energija', sa dva prikačena šatla, od čega bi se sav
svet tresao kao pihtije. Neprežaljeni bi istrčali na ulice sa rukama na ušima da vide još jedan prikaz
svoje sudbine, zureći prebledelih lica u biblijski stub dima i ognjenu tačku koja ocrtava luk iznad
Atlantika. Domaći bi ostali gde su, žvaćući žvaku i čekajući da prođe minut odmora. Jedina prilika
kada su pokazali bar malo zanimanja bila je kada je jednog jutra javljeno da je grupa uljeza
iskoristila visoku plimu i preplivala ogradu oko grada, gde ih je dočekala policija i poterala ih u
oblast odakle je tog dana trebalo da poleti šatl; pričalo se da nekoliko njih bilo spaljeno prilikom
lansiranja, i to je bilo dovoljno da izmami neke starosedeoce napolje, kao da su stub dima i vatra
zbog toga izgledali drugačije.
Onda je jednog nedeljnog jutra došao red na Arta. Probudio se i navukao tesni kombinezon koji su
mu dali, osećajući se kao da sanja. Ušao je u kombi sa još jednim čovekom koji je izgledao
podjednako ošamućeno; odvezli su ih do lansirne rampe gde su im izvršili identifikaciju mrežnjače,
otisaka prstiju, glasa i fizičkog izgleda, a zatim su ga, tako rutinski da nije stigao ni da pokuša da
misli o onome što se događa, poveli u lift, pa niz kratak tunel do skučenog sobička sa osam stolica
nalik na zubarske, na kojima je sedelo sedmoro ljudi razrogačenih očiju, posadili ga na stolicu i
vezali; zatvorila su se vrata i nastala je rika od koje se sve treslo i bio je zgnječen u stolici, a onda je
potpuno izgubio težinu. Stigli su na orbitu.
Nešto kasnije, pilot je odvezao pojas, pa su to učinili i putnici, i prišli su prozorima da pogledaju
napolje. Crni prostor, plavi svet, baš kao na fotografijama, ali sa zapanjujućom oštrinom stvarnosti.
Art pogleda dole u Zapadnu Afriku, i talas mučnine preplavi mu svaku ćeliju.

I baš kada je počeo pomalo da mu se vraća apetit, posle beskrajnog intervala svemirske bolesti
koja je u stvarnom svetu navodno trajala tri dana, kao bomba je doleteo jedan od kontinualnih
šatlova, pošto je zaokrenuo oko Venere i usporio na orbiti Zemlje-Meseca, tek toliko da omogući
malim trajektima da ga sustignu. Negde u toku svemirske bolesti, Art i ostali putnici prešli su u jedan
od tih trajekata, koji je u tačno određenom trenutku pojurio u poteru za šatlom. Njegovo ubrzanje bilo
je veće i od onog prilikom poletanja sa Kanaverala, i kada se okončalo, Art je bio potpuno slomljen
od obnovljene vrtoglavice i mučnine. Ponovno bestežinsko stanje bi ga ubilo; zastenjao je na samu
pomisao na to; no, na svu sreću, u šatlu je postojao prsten koji se okretao brzinom što je u nekoliko
prostorija stvarala takozvanu marsovsku težu. Artu su dodelili postelju u zdravstvenom centru koji se
nalazio u jednoj od tih prostorija, gde je i ostao. Nije najbolje hodao u neobičnoj lakoći marsovske
teže: skakutao je i posrtao, i još se osećao oštećen iznutra, i ošamućen. Međutim, bio je pošteđen
mučnine, zbog čega je bio zahvalan, iako osećaj ni tako nije bio Bog zna kako prijatan.
Kontinualni šatl bio je neobična naprava. Zbog čestih ulazaka u atmosfere Zemlje, Venere i Marsa,
imao je oblik sličan čekićastoj ajkuli. Prsten rotirajućih odaja nalazio se u zadnjem delu broda, i iza
njega bio je samo pogon i pristaništa za trajekte. Prilikom okretanja prstena, hodalo se glavom prema
uzdužnoj osi broda, tabana uperenih u zvezde ispod poda.
Posle otprilike nedelju dana putovanja, Art je odlučio da još jednom oproba bestežinsko stanje,
zato što je rotirajući prsten bio bez prozora. Otišao je u jednu od prolaznih komora za prelazak iz
prstena u statične delove broda; bile su smeštene duž uskog prstena koji se okretao zajedno sa
gravitacionim, ali je mogao da uspori do nepomičnosti ostatka broda. Komore su izgledale kao
kabine teretnog lifta, sa vratima na obe strane; kada bi čovek ušao u jednu od njih i pritisnuo pravo
dugme, postepeno bi se zaustavila, i otvorila bi se vrata prema drugom delu broda.
Art je pokušao da to učini. Kada je komora počela da usporava, počeo je da gubi težinu, a utroba
mu se dizala u skladu sa ovim procesom. Kada su se konačno otvorila vrata, bio je sav znojav i
nekako mu je pošlo za rukom da se odbaci prema tavanici, gde je povredio zglob šake u pokušaju da
se zadrži pre nego što udari glavom. Bol se nadmetao sa mučninom, i mučnina je bila jača; trebalo mu
je nekoliko premeta da bi stigao do kontrolne table i pritisnuo dugme koje će ponovo pokrenuti
komoru, i vratiti ga u gravitacioni prsten. Kada su se zatvorila vrata, polako se spustio na pod i minut
kasnije ponovo je bio u marsovskoj teži, a vrata kroz koja je ušao su se otvorila. Zahvalno je iskočio
napolje, srećan što oseća samo bol u iščašenom zglobu. Mučnina je kudikamo neprijatnija od bola,
zaključio je - bar od određenih nivoa bola. Moraće da se zadovolji pogledom napolje preko
televizijskog ekrana.
U tome neće biti usamljen. Većina putnika i celokupna posada provodili su najveći deo vremena u
prstenu, gde je zbog toga vladala prilična gužva, kao u punom hotelu u kome većina gostiju uglavnom
ubija vreme u restoranu i baru. Art je video i čitao priče o kontinualnim šatlovima gde su ovi bili
prikazani kao nekva vrsta letećeg Monte Karla, sa stalnim gostima, bogatim i dokonim: popularne
video serije čiji je smisao bio u samom miljeu. Artov brod, Ganeš, nije bio takav. Bilo je očito da
već dugo pravi skokove kroz Sunčev sistem, uvek pun putnika; enterijeri su već bili pomalo dotrajali,
a njegov unutrašnji prostor, kada se svede na unutrašnjost prstena, delovao je dosta skučeno, mnogo
manje od utiska koji se dobijao o ovoj vrsti brodova iz televizijskih vremeplova o Aresu. Ali Prvih
Stotinu živeli su u pet puta većem prostoru nego što je bio prsten na Ganešu, koji je uz to nosio pet
stotina putnika.
Međutim, let je trajao samo tri meseca. Art se zato opustio i gledao televiziju, birajući
dokumentarce o Marsu. Jeo je u trpezariji, dekorisanoj poput sale u nekom od onih velikih
prekookeanskih brodova iz dvadesetih godina, i malo se kockao u kazinu koji je izgledao kao neki od
vegaskih kazina iz sedamdesetih godina prošlog veka. Ali je uglavnom spavao i gledao televiziju;
ove dve aktivnosti pretapale su se jedna u drugu, tako da je veoma živo sanjao o Marsu, a
dokumentarci su poprimali sasvim nadrealnu logiku. Gledao je čuvenu polemiku Klejbornove i
Rasela, i te noći je sanjao da se neuspešno raspravlja sa En Klejborn, koja je, baš kao i na videu,
izgledala kao žena farmera iz Američkog gotika, samo još sasušenija i sumornija. Video je još jedan
film koji ga je duboko pogodio, snimljen iz bespilotnog modula; modul se spustio sa jedne visoke
litice Marinerisa i padao je skoro čitav minut pre nego što se ispravio i poleteo nisko iznad krša od
kamena i leda na dnu kanjona. Art je sledećih nekoliko nedelja više puta sanjao kako sam pravi to
poniranje i budio se tren pre udara. Činilo se da njegov um podsvesno oseća da je odluka da pođe
bila pogrešna. Odbacio je tu pomisao sleganjem ramena, i nastavio da jede obroke i da vežba
hodanje. Ispunjavao je vreme. Pogrešna ili ne, odluka je bila doneta.
Fort mu je dao sistem šifriranja i uputstva za redovne izveštaje, ali je otkrio da na putu ima malo
toga da se prenese. Ipak je uredno slao mesečne izveštaje, uvek iste: Na putu smo. Izgleda da je sve u
redu. Nije bilo odgovora.
A onda je Mars narastao kao narandža bačena prema televizijskim ekranima, i uskoro su bili tamo,
zgnječeni u svojim gravitacionim ležajevima izuzetno oštrim kočenjem, da bi zatim bili ponovo
zgnječeni u sedištima trajekta, ali je Art prošao kroz ove muke kao veteran, i posle nedelju dana na
orbiti, i dalje kružeći, pristali su uz Novi Klark. Novi Klark imao je neznatnu silu teže, jedva
dovoljnu da održi ljude na podu, i činilo se da im Mars visi iznad glave. Artu se vratila svemirska
bolest, a još je trebalo da čeka dva dana do rezervisanog termina za vožnju liftom.
Vozila lifta bila su kao visoki, vitki hoteli, i pet dana su nosila svoj tesno zbijeni ljudski teret
prema planeti, gotovo sasvim bez sile teže sve do poslednjih dva dana, kada je počela da se
pojačava, a onda je vozilo usporilo i polako se spustilo u prihvatni centar, nazvan Utikač, smešten na
zapadnom rubu Šefilda na Pavonis Monsu, i sila teže postala je slična onoj na gravitacionom prstenu
Ganeša. Ali Arta je sedam dana svemirske bolesti ostavilo sasvim iscrpljenim, i kada su se vrata
vozila otvorila i kada su ih poveli u prostor koji je bio veoma sličan aerodromskom terminalu, otkrio
je da jedva hoda, i čudilo ga je koliko mučnina može čoveku da umanji želju za životom. Prošla su
tačno četiri meseca od dana kada je primio Fortov faks.

Od Utikača do centra Šefilda putovalo se podzemnom, ali je Art bio u tako jadnom stanju da ne bi
opazio vidik ni da ga je bilo. Smrvljen i nesiguran na nogama, otskakutao je na prstima niz visoki
hodnik za nekim iz Praksisa i zahvalno se sručio na krevet u maloj sobi. Marsovska gravitacija
izgledala je u ležećem položaju blaženo stamena, i uskoro je zaspao.
Kada se probudio, nije mogao da se seti gde je. Osmotrio je sobicu, potpuno dezorijentisan,
pitajući se gde je Šeron i zašto je njihova spavaća soba odjednom tako mala. Onda mu je sinulo. Na
Marsu je.
Zastenjao je i seo. Osećao se vrelo, a ipak odvojeno od tela, i sve je neznatno pulsiralo, iako je
izgledalo da osvetljenje u sobi normalno radi. Zid naspram vrata bio je prekriven zavesama, i on
ustade, priđe im i razmahnu ih jednim trzajem.
"Hej!" povika i odskoči unazad. Po drugi put se probudio, ili mu je bar tako izgledalo.
Pogled je bio kao kroz prozor aviona. Beskrajni otvoreni prostor, nebo boje uboja, sunce kao
mehur lave; a duboko ispod njega prostiralo se ravno kamenito polje - ravno i okruglo, jer je ležalo
na dnu ogromne kružne litice - nestvarno pravilne, u stvari, za prirodni oblik. Bilo je teško odrediti
udaljenost suprotne strane litice. Oblici na litici bili su savršeno jasni, ali su sklopovi na rubu sa one
strane bili varljivi; ono što je izgledalo kao opservatorija možda bi stalo na glavu čiode.
Zaključio je da je reč o kazanu Pavonis Monsa. Spustili su se u Šefildu, tako da tu nije moglo biti
sumnje. Stoga je razdaljina do one opservatorije preko puta kruga bila nekih šezdeset kilometara,
koliko se Art sećao iz video dokumentaraca, i na visini od pet kilometara od dna kratera. I sve je
izgledalo potpuno pusto, stenovito, nedirnuto, primordijalno - vukanska stena, gola kao da se ohladila
pre nedelju dana - ni traga od ljudskog prisustva - ili znakova teraformiranja. Mora da je isto tako
izgledalo Džonu Bunu, pola veka ranije. Isto tako... tuđinski. I ogromno. Art je video kazane Etne i
Vezuva, prilikom odlazaka na odmor iz Teherana, i to su po zemaljskim merilima bili veliki vulkani,
ali se u ovome moglo izgubiti hiljadu takvih, u ovoj stvari, ovoj rupi...
Sklopio je zavese i polako se obukao, podražavajući ustima oblik tog nezemaljskog kazana.

Njegov vodič iz Praksisa, srdačna žena po imenu Adrijen, visoka dovoljno da bude rođena
Marsovka, ali sa jakim australijskim naglaskom, povela ga je, zajedno sa još šestoro novopristiglih, u
obilazak grada. Ispostavilo se da su njihove sobe na najnižoj koti grada, iako ne za dugo: Šefild je u
poslednje vreme bio u fazi ukopavanja, da bi što više soba dobilo pogled na kazan koji je tako
uznemirio Arta.
Lift ih je odvezao gotovo pedeset spratova više, i izišli su u predvorje blistave, nove poslovne
zgrade. Prošli su kroz velika obrtna vrata i obreli se na širokom travnatom bulevaru; pošli su pored
niskih zgrada, sa pročeljima od uglačanog kamena i velikim prozorima, razdvojenim uskim,
travnatim, poprečnim ulicama, i mnogobrojnih gradilišta, jer su mnoge zgrade još bile u različitim
fazama izgradnje. Biće to lep grad, uglavnom sa trospratnicama i četvorospratnicama, dok su više
zgrade bile na jugu, dalje od ivice kazana. Na zelenim ulicama bilo je mnogo ljudi, i poneki mali
tramvaj na uskim šinama u travi; vladala je opšta živost i uzbuđenje, bez sumnje zbog dolaska novog
lifta. Grad u zamahu.
Prvo mesto na koje ih je odvela Adrijen bila je ivica kazana sa druge strane bulevara. Povela je
sedmoro došljaka u uski, krivudavi park, do gotovo nevidljivog šatora kojim je bio omotan grad.
Prozirni materijal nosile su podjednako prozirne geodezijske skele, usađene u ivični zid visine
čovekovih grudi. "Ovde na Pavonisu materijal šatora mora da bude jači nego na drugim mestima",
rekla im je Adrijen, "jer je spoljnja atmosfera izuzetno retka. Vazduh će biti uvek ređi nego u niziji, i
to za činilac deset."
Povela ih je u mehur za posmatranje u zidu šatora, gde su, gledajući u providni pod između nogu,
videli sve do dna kazana, nekih pet kilometara niže. Ljudi zu uzvikivali u ushićenom strahu, a Art je
nespokojno oprobavao čvrstinu poda. Polako mu se otvarala širina kazana: severna ivica bila je
otprilike jednako udaljena kao Maunt Tamalpais i brda Nape kada bi se čovek spustio na aerodrom u
San Hozeu. To nije bila neka izuzetna razdaljina. Ali dubina ispod njih, dubina: preko pet kilometara,
ili oko dvadeset hiljada stopa. "Prava jama!" rekla je Adrijen.
Ugrađeni teleskopi i ploče sa nacrtanim mapama omogućili su im da odrede mesto pređašnjeg
Šefilda, sada tamo na dnu kazana. Art je pogrešio u pogledu praiskonske, nedirnute prirode kazana;
beznačajna gomila odronjenih stena sa litice, sa ponekom sjajnom tačkom, zapravo je predstavljala
ruševine prvobitnog naselja.
Adrijen je iscrpno opisala uništenje grada koje se dogodilo 2061. godine. Kabl lifta je, naravno,
zbrisao predgrađa istočno od Utikača već u prvim trenucima pada. Kabl se potom omotao oko
planete, izazvavši masivni drugi udar na južnoj strani grada, udar koji je doveo do širenja
neotkrivene pukotine u bazaltnoj litici. Otprilike trećina grada nalazila se na pogrešnoj strani
pukotine i obrušila se na dno kazana sa visine od pet kilometara. Preostale dve trećine grada bile su
poravnate. Stanovništvo je, srećom, bilo uglavnom evakuisano za ona četiri sata između odvajanja od
Klarka i drugog udara kabla, tako da je bilo malo žrtava. Ali Šefild je bio potpuno razoren.
Mnogo godina posle toga, rekla im je Adrijen, mesto je ležalo napušteno, ruševine nalik na one u
mnogim drugim naseljima posle nemira šezdeset prve. Većina tih naselja ostala je u ruševinama, ali
Šefild je bio na idealnom mestu za usidravanje novog svemirskog lifta, i kada je Subaraši krajem
osamdesetih počeo da priprema izgradnju lifta, ubrzo je krenula i gradnja na planeti. Podrobno
areološko istraživanje potvrdilo je da na južnom rubu nema više pukotina, što je opravdalo obnovu na
samoj ivici, na istom mestu kao ranije. Mašine su raščistile ostatke starog naselja, prebacivši veći
deo materijala preko ivice i ostavivši samo najistočniji deo, oko starog sidrišta, kao neku vrstu
spomenika katastrofe - istovremeno kao središnji element male turističke industrije, koja je
nesumnjivo bila važan deo gradskih prihoda u mršavim godinama pre obnove lifta.
Ovaj sačuvani delić prošlosti bio je sledeće mesto na koje ih je odvela Adrijen. Odvezli su se
tramvajem do kapije u istočnom zidu šatora, iskrcali se i prošli pešice kroz providnu cev u manji
šator, podignut iznad ostataka, gromada betona od starog podnožja lifta i donjeg dela palog kabla. Išli
su stazom sa ogradom od konopaca, raščišćenom od krša, radoznalo posmatrajući temelje i
iskrivljene cevi. Sve zajedno podsećalo je na posledice saturacionog bombardovanja.
Zastali su ispod završetka kabla, i Art je uzeo da ga proučava sa profesionalnim zanimanjem.
Veliki valjak od crnih ugljeničnih vlakana kao da uopšte nije bio oštećen prilikom pada, iako je to
bio deo čiji je udar bio najsnažniji. Adrijen im je objasnila da se završetak kabla zario u veliki
betonski bunker Utikača, da bi se potom vukao nekoliko kilometara dok je kabl padao niz istočnu
stranu Pavonisa. Ovo nije moglo ozbiljnije da ošteti materijal izrađen da izdrži masu asteroida koja
vuče izvan areosinhrone tačke.
A sada je ležao tu, kao da čeka da ga zategnu i vrate na mesto: crna gromada valjkastog oblika,
visoka dva sprata, optočena čeličnim šinama, obručima i ko zna čime još. Šator je pokrivao samo
poslednjih stotinak metara; dalje se pružao otkriven, na istok, duž širokog lučnog platoa na rubu
kratera i gubio se iz vida iza spoljnje ivice, koja im je bila horizont - ostatak planete bio je nevidljiv.
Ali ovde, izvan grada, mogli su bolje da sagledaju koliko je Pavonis Mons ogroman - sama njegova
ivica bila je zapanjujuće prostranstvo, zaravan oblika đevreka široka možda trideset kilometara, od
oštre litice kaldere do postepenije padine vulkanskih strana. Sa njihovog mesta to je bilo sve što se
moglo videti od Marsa, tako da im se činilo da stoje na visokom prstenastom svetu, pod nebom boje
tamne lavande.
Nešto južnije od njih ležala je nova Utičnica, titanski betonski bunker iz koga se dizao kabl novog
lifta, sličan džinovskom indijskom triku sa konopcem, tanak, crn i prav kao vodovodna cev sa neba -
vidljiv samo do visine od nekoliko oblakodera - i, zbog krša usred koga su stajali i ogromnosti golog
stenovitog vrha vulkana, ranjiv kao da je reč o jednom jedinom ugljeničnom vlaknu, a ne o svežnju
milijardi takvih i o najizdržljivijoj tvorevini u čovekovoj istoriji. "Ovo je uvrnuto", reče Art,
osećajući se šuplje i nespokojno.
 Posle obilaska ruševina, Adrijen ih je odvela u kafe na jednom od trgova u centru novog naselja,
gde su ručali. Ovo je moglo da bude mondensko središte bilo kog grada na Zemlji - Hjustona,
Tbilisija ili Otave, negde gde bučne građevinske aktivnosti svedoče o novonastalom blagostanju. Na
povratku u sobe, metro im je bio podjednako poznat prizor - da bi ih, po izlasku iz voza, hodnici
Praksisove zgrade podsetili na neki otmen hotel. Sve je bilo savršeno blisko - toliko blisko da je Art
ponovo bio potresen vidikom sa prozora svoje sobe, strahotnim razmerama kazana vulkana - golom
činjenicom Marsa, džinovskog i kamenitog, koji ga je privlačio poput vakuuma iza prozorskog stakla.
U stvari, kada bi se razbio prozor, to bi se i dogodilo; malo verovatan slučaj, ali svakako
uznemirujuća slika. Navukao je zastor.
Posle toga više nije razmicao zavese i držao se dalje od prozora. Ujutru bi požurio da iziđe iz
sobe, na pripremne sastanke koje je vodila Adrijen, sa još desetinom novajlija. Pošto bi ručao sa
njima, po podne je odlazio da luta po gradu, vežbajući hodanje. Jedne večeri mu pade na pamet da
pošalje poruku Fortu: Na Marsu sam, na obuci za novajlije. Šefild je lepo mestašce. Dobio sam sobu
sa pogledom. Nije bilo odgovora.
Adrijen ih je u okviru obuke odvela u nekoliko zgrada u vlasništvu Praksisa, u Šefildu i na
istočnom rubu, gde su se upoznali sa osobljem za marsovske poslove transnacionalke. Praksis je bio
prisutniji na Marsu nego u Americi. Art je tokom popodnevnih šetnji pokušao da izmeri relativnu
težinu transnacionalki, brojeći pločice na pročeljima zgrada. Bili su prisutni svi veliki transnati -
Armskor, Subaraši, Oroko, Micubiši, 7 švedskih, Šelalko, Džentajn i drugi - i svaki je zauzimao blok
zgrada ili ceo kvart. Bilo je jasno da su tu zbog novog lifta, zbog koga je Šefild ponovo postao
najvažniji grad na planeti. U grad se slivao novac transnacionalki, koje su tu gradile svoje marsovske
urede, a često i čitava predgrađa pod šatorima. Njihovo bogatstvo ogledalo se u obimu gradnje - a po
Artovom mišljenju, i u načinu na koji su ljudi hodali: ulice su bile pune onih koji su, poput njega,
nespretno poskakivali u hodu, novodošlih biznismena, rudarskih inženjera i drugih, namršteno
usredsređenih na to što rade. Nije bilo nimalo teško izdvojiti visoke, mlade domoroce, elegantne
poput mačaka, ali su ovi u Šefildu bili u izrazitoj manjini, i Art se pitao da li je tako svuda na Marsu.
U pogledu arhitekture, najviše se tražio prostor ispod šatora, tako da su dovršene zgrade bile
zdepaste, često kockaste, i zauzimale prostor do same ulice i do krova šatora. Kada sve bude
izgrađeno, samo će mreža od deset trouglastih trgova i širokih bulevara, i park duž oboda, razbijati
slivenu masu glomaznih oblakodera, sa pročeljima od uglačanog kamena u svim prelivima crvene
boje. Bio je to grad sagrađen za biznis.
Art je imao utisak da će Praksis dobiti dobru komadešku tog biznisa. Subaraši je bio glavni
izvođač radova na liftu, ali je Praksis trebalo da obezbedi softver, kao što je bilo i za prvi lift, uz to i
deo vozila i deo komponenti sigurnosnog sistema. Sve ove poslove ustupila je komisija nazvana
Prelazna vlada Ujedinjenih Nacija, navodno deo UN, a stvarno pod kontrolom transnata; Praksis je
bio podjednako agresivan u ovoj komisiji kao i svi drugi. Vilijem Fort je možda bio zainteresovan za
bioinfrastrukturu, ali ni ona obična nije bila izvan Praksisovog delokruga; postojale su grupe u okviru
Praksisa koje su gradile vodovode, železničke piste, kanjonska naselja, generatore na vetar i
areotermalna postrojenja. Poslednje dvoje svi su smatrali sporednim delatnostima, jer je proizvodnja
na novim orbitalnim solarnim kolektorima i u fuzionom postrojenju u Ksanteu išla tako dobro, da se
ne spominju integralni brzi reaktori starije generacije. Ali su svejedno lokalni izvori energije bili
specijalnost Praksisove članice Energija Iz Dubine, koja je zdušno radila na njima tamo u zabitima.
Praksisova lokalna kompanija za prikupljanje materijala, marsovska verzija Dampmajnsa, zvala
se Uroboros, i kao i Energija Iz Dubine, bila je srazmerno mala. U stvari, kao što su ljudi iz
Uroborosa požurili da objasne Artu kada su se jednog jutra sastali, na Marsu nije bilo mnogo
odbačenog materijala; gotovo sve se recikliralo ili bilo korišćeno za pravljenje poljoprivrednog
đubriva, tako da su đubrišta u naseljima bila više privremena skladišta raznovrsnog materijala, gde je
čekao da bude ponovo upotrebljen. Uroboros se, zapravo, bavio traženjem i sakupljanjem otpada ili
otpadnih materija koje su na neki način nepopularne - otrovne, napuštene ili jednostavno nepotrebne -
i pronalaženjem načina da se upotrebe.
Uroborosov tim u Šefildu zauzimao je jedan sprat Praksisovog oblakodera u centru. Kompanija je
započela postojanje na Marsu iskopavanjem starog naselja, pre nego što su ruševine bile onako
bezdušno gurnute u provaliju. Čovek po imenu Zefir vodio je projekt spasavanja materijala palog
kabla, pa su on i Adrijen pošli sa Artom do železničke stanice, gde su seli na lokalni voz koji ih je za
kratko vreme odvezao do istočne ivice vulkana i niza predgrađa pod šatorima. Jedan od šatora bilo je
Uroborosovo prihvatno skladište, i ispred njega se nalazilo, zajedno sa više drugih vozila, zaista
ogromno pokretno postrojenje za obradu, nazvano Zver. Superedž bi pored Zveri izgledao kao auto
na baterije - bila je to više zgrada nego vozilo, i bila je gotovo potpuno robotizovana. Još jedna Zver
pravila je kabl u zapadnom Tarzisu, i Art se upisao za posetu lokacije. Stoga su mu Zafir i nekoliko
tehničara pokazali unutrašnjost trenažnog vozila, završivši obilazak u velikoj prostoriji na
poslednjem spratu, gde se nalazio prostor za boravak živih posetilaca.
Zafir je strasno govorio o onome što je druga Zver pronašla u Tarzisu. "Naravno, već samo
prikupljanje ugljeničnih vlakana i dijamantske paste obezbeđuje nam dovoljan priliv prihoda", reče.
"Osim toga, ide nam dobro i sa nekim egzotičnim metamorfiranim istopinama u oblasti pada završetka
kabla. Ali ono što će vas najviše zanimati jesu bakiloptice." Zafir je bio stručnjak za one male
geodezijske lopte zvane bakminsterfulerini i oduševljeno je nastavio: "Otkrili smo da su temperature
i pritisci u zoni pada u zapadnom Tarzisu slični kao oni prilikom sinteze fulerina u elektrolučnom
reaktoru, tako da tamo postoji potez dugačak stotinu kilometara gde se ugljenik na donjoj strani kabla
sastoji uglavnom od bakiloptica. Poglavito šezdesetice, ali ima i tridesetica, kao i superbakija." A
neki od superbakija nastali su od atoma drugih elemenata, zarobljenih u njihovim ugljeničnim
kavezima. Ovi 'puni fulerini' koristili su se u proizvodnji kompozita, ali je bilo veoma skupo praviti
ih u laboratorijama, zbog velikih količina energije koje su za to bile potrebne. Stoga je to bilo zgodno
otkriće. "Sada sortira različite superbakije, gde će dobro doći tvoja jonska hromatografija."
"A, to već razumem", reče Art. Radeći analize u Gruziji, već je koristio jonsku hromatografiju, i
bio je to razlog koji je naveo za odlazak u unutrašnjost. Zato su u sledećih nekoliko dana Zafir i neki
od operatera Zveri učili Arta kako da upravlja njom, a posle obuke bi večerali zajedno u malom
restoranu u šatoru na istočnoj ivici. Posle zalaska Sunca imali su sjajan pogled na Šefild, nekih
trideset kilometara dalje duž krivine ruba, osvetljen u tami kao svetiljka obešena nad crnim
bezdanom.
Dok su jeli i pili, razgovor je retko skretao na temu Artovog projekta, i ovaj je, razmišljajući o
tome, zaključio da je verovatno reč o namernoj kolegijalnoj diskreciji. Zver je sama upravljala
sobom, i iako je bilo izvesnih poteškoća u sortiranju nedavno pronađenih punih fulerina, tamo je
sigurno bilo ljudi koji su dovoljno poznavali rad na jonskom hromatografu da bi obavili posao. Nije,
dakle, bilo očiglednog razloga da Arta šalju čak sa Zemlje da to uradi, pa je u toj priči moralo biti
još nečega. Zato je grupa izbegavala tu temu, štedeći Arta od pribegavanja lažima, ili nespretnog
sleganja ramenima, ili otvorenog pozivanja na poverljivost.
Art bi se osećao nelagodno u svakom od ova tri načina izvrdavanja, pa im je bio zahvalan na
taktičnosti. Ali to je unelo izvesnu suzdržanost u njihove razgovore. Osim toga, retko je viđao ostale
pridošlice iz Praksisa, osim kada bi se sastali radi obilazaka, i nije poznavao nikog drugog u gradu,
niti na planeti. Zato je bio pomalo usamljen, i dani su mu prolazili u sve jačem nespokojstvu, koje je
prelazilo u opresiju. Zavese na prozoru njegove sobe bile su stalno sklopljene, i hranio se u
restoranima dalje od ivice. Situacija je počela previše da ga podseća na nedelje provedene na
Ganešu, kojih se sećao kao vremena patnje. Ponekad je morao da potiskuje osećaj da je pogrešio što
je došao.
Stoga je, posle poslednjeg časa orijentacije, na zakuski u znak dobrodošlice u Praksisovoj zgradi,
popio više nego što je imao običaj, i nekoliko puta udahnuo iz visoke boce sa azotnim oksidom. Rekli
su mu da je udisanje rekreacionih narkotika bilo lokalni običaj, dosta popularan među marsovskim
građevincima, i da se u nekim muškim javnim toaletima čak nalaze automati sa bočicama raznovrsnih
gasova. Azotni oksid nesumnjivo je činio da šampanjac jače rezi; bila je to zgodna kombinacija, kao
kikiriki i pivo, ili pita od jabuka i sladoled.
Posle je otišao da šeta ulicama Šefilda, nespretno odskačući, osećajući azotirani šampanjac kao
neku vrstu antigravitacionog dejstva koje ga je, zajedno sa marsovskim uslovima, činio suviše lakim.
Tehnički je težio oko četrdeset kila, ali mu se sada, dok je hodao, činilo da nema više od pet. Čudan
osećaj i dosta neprijatan. Kao da hoda po podmazanom staklu.
Umalo nije naleteo na nekog mladića, nešto višeg rasta od njega - momak je bio crnokos, mršav i
graciozan kao ptica, i prvo se hitro izmakao, a onda ga je pridržao, položivši mu šaku na rame, sve u
jednom, tečnom pokretu.
Mladić ga pogleda u oči. "Jeste li vi Artur Randolf?"
"Da", reče Art, iznenađen. "Ja sam. A ko ste vi?"
"Ja sam onaj koji je stupio u vezu sa Vilijemom Fortom", reče mladić.
Art se iznenada zaustavi, zaljuljavši se da povrati ravnotežu. Mladić ga pažljivo zadrža,
prihvativši ga vrelom šakom za mišicu. Posmatrao ga je otvorenim pogledom, prijateljski se smešeći.
Ima najviše dvadeset pet godina, pomisli Art - naočit mladić smeđe kože i gustih crnih obrva, sa
pomalo azijatskim oblikom očiju, široko postavljenih iznad istaknutih jagodica. Pametan pogled, pun
radoznalosti i neke teško odredljive, magnetne privlačnosti.
Artu je odmah postao simpatičan, bez nekog određenog razloga. Bio je to jednostavno osećaj.
"Zovi me Art", reče.
"A ja sam Nirgal", reče mladić. "Hajdemo do parka Vidikovac."
Art pođe za njim niz travnati bulevar do parka na ivici. Tu su pošli stazom pored ivičnog zida, i
usput je Nirgal pomagao Artu u njegovim pijanim zaokretima, hvatajući ga za mišicu i usmeravajući
ga. Njegov stisak imao je neko električno, prožimajuće svojstvo i bio je veoma topao, kao da mladić
ima groznicu, iako se u njegovim tamnim očima to nije videlo.
"Zašto si došao ovamo?" upita Nirgal - a njegov glas i izraz lica učinili su da pitanje bude nešto
više od površne radoznalosti. Art sačeka sa odgovorom, da razmisli šta će reći.
"Da pomognem", reče.
"Znači, pridružićeš nam se?"
I ovo mladićevo pitanje bilo je tako izrečeno da je bilo jasno da je mislio na nešto drugo, nešto
suštinsko.
A Art reče: "Da. Kad god budete hteli."
Nirgal se osmehnu, brzim, razdraganim osmehom koji je dotle jedva obuzdavao, pa reče: "Dobro.
Vrlo dobro. Ali, pazi, ovo radim na svoju ruku. Razumeš? Postoje ljudi koji se ne bi složili. Zato
hoću da te neprimetno umuvam među nas, kao da se slučajno dogodilo. Slažeš li se?"
"Nemam ništa protiv." Art je tresao glavom, zbunjen. "I sam sam planirao da uradim tako nešto."
Nirgal se zaustavi pored posmatračkog mehura, uze Arta za ruku i zadrža je u svojoj. Njegov
pogled, tako otvoren i čvrst, bio je kontakt druge vrste. "Dobro. Hvala ti. Onda samo nastavi kao i do
sad. Idi na taj put u okviru tvog projekta, i tamo će te neko pokupiti. Videćemo se posle toga."
I ode, kroz park u pravcu železničke stanice, krećući se dugačkim, gracioznim korakom osobenim
za sve mlade domoroce. Art je gledao za njim, pokušavajući da se seti svake pojedinosti susreta, da
odredi šta ga je učinilo tako punim značenja. Izraz na mladićevom licu, zaključio je - ne onajnesvesna
napetost što se ponekad može videti na licima mladih, već nešto više - neka duhovna snaga. Art se
seti onog iznenadnog osmeha kada je rekao (obećao) da će im se pridružiti. I sam se nasmeši.
Vrativši se u sobu, ode pravo do prozora i razmaknu zavese. Zatim se vrati do stola pored
postelje, sede, uključi beležnicu i potraži pod Nirgal. Nikog upisanog pod tim imenom. Postojalo je
mesto Nirgal Valis, između basena Argire i Vales Marinerisa. Jedan od najboljih primera kanala
izdubljenih vodom na planeti, pisalo je, dugačak i krivudav. Reč je takođe bila vavilonski naziv za
Mars.
Art ponovo ode do prozora i priljubi nos uz staklo. Gledao je pravo u ždrelo te stvari, u kameno
srce čudovišta. Vodoravni luk zidova, široka, kružna ravnica tako duboko dole, oštra ivica tamo gde
se spajala sa zidom - beskraj senki, boje kestena, rđe, crnih, mrkih, narandžastih, žutih, crvenih -
svuda crvena, svi prelivi crvene... Upijao je sve to, prvi put bez straha. I dok je gledao ovu ogromnu
bušotinu u planeti, novo osećanje zameni strah u njemu, i on zadrhta i poskoči u mestu, odigra kratki
ples. U stanju je da podnese pogled. U stanju je da podnese gravitaciju. Sreo je Marsovca,
pripadnika podzemlja, mladića neobične pojave, i opet će ga videti, videće sve njih... Stigao je na
Mars.
8.
A nekoliko dana kasnije nalazio se na zapadnoj padini Pavonis Monsa, vozeći mali rover uskom
silaznom stazom duž trake razbacanog vulkanskog materijala, kroz koju se pružalo nešto nalik na
zupčaste šine. Poslao je poslednju šifrovanu poruku Fortu, u kojoj ga je obavesti da kreće, i dobio je
prvi odgovor otkako je otišao: Srećan put.
U prvom satu vožnje pred njim se pojavilo ono za šta su mu svi govorili da će biti
najspektakularniji prizor koji će videti na putu: prelazak preko zapadne ivice kazana i početak silaska
niz spoljnju padinu džinovskog vulkana. Ovo se dogodilo šezdesetak kilometara zapadno od Šefilda.
Prešao je jugozapadnu ivicu beskrajnog rubnog platoa i pošao nizbrdo, i tada se daleko u dubini
ukazalo obzorje - pomalo zakrivljena, maglovita, bela pruga, nalik na prizor Zemlje viđen sa prozora
šatla - što je imalo smisla, jer je vrh Pavonisa bio na visini od oko osamdeset pet hiljada stopa iznad
Amazonis Planicije. Bio je to beskrajan vidik, najubedljiviji mogući podsetnik na zapanjujuću visinu
Tarzisovih vulkana. U tom trenutku takođe je imao odličan pogled na Arsija Mons, najjužniji od tri
vulkana Tarzisa, koji se dizao iznad horizonta levo od njega kao neki susedni svet. A ono što je
podsećalo na crni oblak, iza dalekog severozapadnog horizonta, verovatno je bio sam Olimpus Mons!
Celog prvog dana vozio je nizbrdo, ali je zadržao dobro raspoloženje. "Toto, nema izgleda da smo
još u Kanzasu. Idemo... da vidimo čarobnjaka! Čudesnog čarobnjaka sa Marsa!"
Drum je išao pored linije palog kabla. Kabl je pogodio zapadnu stranu Tarzisa strahovitom
snagom, ne tako velikom kao kod poslednjeg namotaja, naravno, ali dovoljnom da izazove nastanak
superbakija koje je Art trebalo da ispita. Zver koja je bila njegovo odredište već je prikupila
materijal kabla u toj oblasti, i kabl gotovo da se više nije mogao videti; sve što je ostalo od njega
bile su staromodne železničke šine, sa trećom zupčastom šinom u sredini. Zver je napravila ove šine
od ugljenika kabla, i upotrebila druge delove kabla i magnezijum iz tla, da načini male samohodne
rudarske vagone, koji su nosili sakupljeni materijal uz padinu Pavonisa do Uroborosovog postrojenja
u Šefildu. Baš zgodno, pomisli Art, posmatrajući kako mali robotski vagon prolazi kraj njega u
suprotnom smeru, uz šine prema gradu. Vagon je bio crne boje, nizak, pokretan jednostavnim
motorom u dodiru sa zupčastom šinom, i nosio je teret koji se sastojao uglavnom od ugljeničnih
mikrocevnih vlakana, sa velikim četvrtastim blokom dijamanta odozgo. Art je čuo za to u Šefildu i
nije bio iznenađen. Dijamant je bio prikupljen iz dvostrukih spirala kojima je bio ojačan kabl, i ovi
blokovi su, u stvari, bili daleko manje vrednosti od ugljeničnih vlakana ispod njih - zapravo su
predstavljali luksuzne poklopce. I zaista su lepo izgledali.
Drugog dana vožnje, Art je sišao sa beskrajne kupe Pavonisa na samu izbočinu Tarzisa. Ovde je
zemljište bilo mnogo više posuto kamenjem i izbušeno kraterima nego na padini vulkana. I sve je bilo
pokriveno slojem snega i peska, pomešanih u naoko jednakim količinama. Bila je to snežna padina
Tarzisa, oblast u kojoj su oluje sa zapada često ostavljale snežne nanose koji se nikada nisu topili
već su rasli, iz godine u godinu, nabijajući sneg na dnu. Za sad se taj materijal sastojao od sabijenog
snega, ali će se jednog dana najniži slojevi pretvoriti u led, a padine u glečere.
Sada su iz snega štrčale velike stene i prstenovi malih kratera, obično manje od kilometra u
prečniku, tako neoštećenog izgleda kao da su iskopani dan ranije, s tim što su bili ispunjeni
peskovitim snegom.
Dok je još bio kilometrima daleko, Art je opazio Zver kako prerađuje kabl. Prvo se iznad
horizonta pojavio vrh Zveri, a onda se sledeći sat pomaljao ostatak. Stojeći posred beskrajne puste
padine, činila se nešto manja od svoje blizanke gore u Istočnom Šefildu, sve dok joj se nije dovezao
uz bok, gde je ponovo shvatio da je velika kao gradski blok. Na dnu jednog njenog boka zjapio je
četvrtasti otvor nalik na ulaz u parking-garažu. Art poveze rover u otvor - Zver se kretala brzinom od
tri kilometra na dan, pa nije bilo teško pogoditi ga - i našavši se unutra, pođe uvis spiralnom rampom,
prateći kratki tunel do komore. Tu se obratio preko radija veštačkoj inteligenciji Zveri, i vrata iza
rovera se bešumno zatvoriše, tako da je minut kasnije mogao da iziđe iz vozila, ode do vrata lifta i
popne se liftom na osmatrački most.
Nije mu trebalo dugo da shvati da život u Zveri nije sinonim za provod, i, pošto se javio u ured u
Šefildu i pogledao jonski hromatograf dole u laboratoriji, vratio se do rovera i odvezao se napolje da
malo bolje osmotri okolinu. Zafir mu je potvrdio da je tako sa svima koji rade sa Zveri; roveri su bile
kao ribe-piloti koje plivaju oko velikog kita, i iako se sa osmatračkog mosta pružao lep i dalek vidik,
ljudi su na kraju veći deo dana provodili vozeći se okolo.
Pa je tako radio i Art. Pali kabl koji se pružao ispred Zveri jasno je pokazivao koliko je ovde
dole posao bio teži nego gore, na početku pada. Kabl je ovde bio ukopan gotovo trećinom prečnika, a
valjak je bio spljošten i obeležen dugačkim pukotinama koje su se pružale duž njega, otkrivajući
njegov sklop koji se sastojao od svežnjeva ugljeničnih vlakana, i dalje jednog od najotpornijih
poznatih materijala, iako se govorilo da je materijal kabla novog lifta još jači.
Zver je bila opkoračila ove ostatke, četiri puta viša od kabla; nagoreli crni poluvaljak gubio se u
otvoru na prednjem kraju Zveri, iz koga se čulo duboko, mumlavo, gotovo podzvučno vibriranje.
Potom bi se, oko dva sata po podne svakog dana, otvorila vrata na zadnjem kraju Zveri, iznad šina
koje su se neprestano produžavale, da propuste jedan od onih vagona sa dijamantskim krovom,
svetlucavim na suncu, koji bi smesta kliznuo dalje prema Pavonisu. Vagoni su nestajali iza visokog
istočnog horizonta, u prividnu 'depresiju', koja se sada nalazila između njega i Pavonisa, desetak
minuta vožnje posle izlaska iz matične mašine.
Pošto bi odgledao ovaj dnevni odlazak, Art bi se provozao u roveru, istražujući kratere i velike
usamljene stene, u stvari tražeći Nirgala, ili, tačnije, očekujući ga. Posle nekoliko dana provedenih u
ovom obredu, dodao je naviku da svakog popodneva obuče skafander i iziđe na par sati u šetnju
pored kabla ili ribe-pilota, ili po okolini.
Bio je to kraj neobičnog izgleda, ne samo zbog miliona crnih stena, ravnomerno rasutih, već i zato
što su peščani vetrovi izvajali čvrsti snežni pokrivač u fantastične oblike: grebene, šupljine, grede,
nanose u obliku suze iza svake izložene stene, i tako dalje - ovi oblici zvali su se sastrugi. Bilo je
zabavno šetati oko ovih neobičnih, aerodinamičnih izbočina od crvenkastog snega.
I tako iz dana u dan. Zver je polako odmicala na zapad. Oktrio je da su vetrometni goli vrhovi
stena često obojeni sićušnim mrljama brzih lišajeva, vrste koja brzo raste, ili bar brzo za lišajeve.
Art je uzeo nekoliko uzoraka kamenja i odneo ih u Zver, gde je sa zanimanjem uzeo da čita o njima.
To su očito bili veštački uzgajeni kriptoendolitski lišajevi, drugim rečima lišajevi koji žive na
kamenu, i na toj visini su živeli na samoj ivici opstanka - prilog o njima tvrdio je da troše više od
devedeset osam odsto energije na puko preživljavanje, a manje od dva odsto na razmnožavanje. Ovo
je bilo veliko poboljšanje u odnosu na zemaljske vrste od kojih su nastali.
Prolazili su dani, pa nedelje; ali šta je drugo mogao da radi? Nastavio je da sakuplja lišajeve.
Prema beležnici, jedan od kriptoendolita koje je našao bio je prva vrsta koja je preživela na površini
Marsa; uzgajili su je članovi legendarnih Prvih stotinu. Razbio je nekoliko kamenova da bolje
pogleda i otkrio trake lišaja unutar prvog centimetra kamena: prvo žuta traka na samoj površini, pa
ispod nje plava, i na kraju zelena. Posle tog otkrića često je zastajao u šetnji da klekne i osloni vizir
šlema na obojeno kamenje koje je štrčalo iz snega, diveći se krastama lišajeva i njihovim bogatim,
bledim bojama - žutoj, maslinastoj, žutozelenoj, tamnozelenoj, crnoj, sivoj.
Jednog popodneva odvezao je ribu-pilota daleko na sever od Zveri i izišao da prošeta i sakupi
uzorke. Kada se vratio, otkrio je da vrata na boku vozila neće da se otvore. "Koji im je moj?" upita
on glasno.
Prošlo je toliko vremena da je zaboravio da nešto treba da se dogodi. To nešto očito je uzelo
oblik elektronskog kvara. Ukoliko je to zaista bilo to, a ne... nešto drugo. Pozvao je preko interkoma i
probao svaku šifru koju je znao na tastaturi pored vrata komore, ali je sve bilo uzalud. Pošto nije
mogao da se vrati unutra, nije mogao ni da uključi sistem za slučaj opasnosti. Interkom u njegovom
šlemu imao je veoma ograničen domet - horizont, zapravo - koji se ovde, ispod Pavonisa, suzio do
marsovskih dimenzija, samo po nekoliko kilometara u svakom pravcu. Zver je bila dosta daleko iza
horizonta, i iako je verovatno mogao da stigne pešice do nje, jedan deo puta će mu i Zver i riba-pilot
biti iza horizonta, i biće sam, u skafandru, sa ograničenom rezervom vazduha...
Odjednom je pejzaž, sa svojim prljavim sastrugijima, zadobio tuđinski, preteći izgled, mračan
usred vedrog, sunčanog dana. "Pa, šta je, tu je", reče Art, napregnuto razmišljajući. Uostalom, zato je
i otišao ovako daleko, da ga pokupe oni iz podzemlja. Nirgal je rekao da treba da izgleda kao
slučajnost. Naravno, ovo ne mora da bude baš ta slučajnost, ali bila ona to ili ne, panika sigurno neće
pomoći. Bolje da pođe od pretpostavke da je reč o stvarnom problemu, i da pođe odatle. Mogao je
da pokuša da stigne do Zveri ili da nekako uđe u rover.
Još je razmišljao o tome i kucao na tastaturi na vratima komore poput vrhunskog daktilografa, kada
ga neko oštro potapša po ramenu. "Aaaa!" dreknu on i okrenu se u skoku.
Iza njega su stajale dve prilike u hodačima, sa izgrebanim, starim šlemovima. Video im je lica iza
vizira: žena sa licem kao u jastreba, koja je izgledala kao da bi ga rado ujela, i nizak crnac mršavog
lica, sa sivim pletenicama oko ivice vizira nalik na ramove slika od upletenih konopaca kakvi se
ponekad mogu videti u primorskim restoranima.
Muškarac je bio taj koji je potapšao Arta po ramenu. Sada je podigao tri prsta, pokazavši prema
svojoj pločici na zglobu. Kanal koji koriste, svakako. Art se uključi. "Hej", povika, sa više olakšanja
nego što je trebalo, zaključivši da je ipak reč o Nirgalovoj nameštaljki i da nije bio u stvarnoj
opasnosti. "Hej, izgleda da ne mogu da otvorim vozilo. Da li biste me povezli?"
Oni su samo zurili u njega.
Smeh muškarca bio je jeziv. "Dobro došao na Mars", reče.
Treći deo: DUGI IZLIV
En Klejborn vozila je niz Ženevsku Mamuzu, zastajući posle svakih nekoliko krivina da iziđe i
uzme uzorke kamena sa preseka druma. Autoput Transmarineris bio je napušten još šezdeset prve i
sada je bio preplavljen rekom prljavog leda i stena koja je potopila dno ponora Koprates. Put je bio
arheološki eksponat, ćorsokak.
Ali En je proučavala Ženevsku Mamuzu. Mamuza je bila završetak mnogo dužeg bedema lave, čiji
je ostatak uglavnom utonuo u visoravan na jugu. Postojalo je nekoliko bedema - obližnji Melas
Dorsa, dalje na istoku Felis Dorsa, na zapadu Solis Dorsa - zrakasto raspoređenih u odnosu na
kanjone Marinerisa, i nepoznatog porekla. Ali sa povlačenjem južnog zida Melasa usled sleganja i
vetra ostala je ogoljena tvrda stena bedema i tako je nastala i Ženevska Mamuza, idealna rampa za
Švajcarce da niz nju spuste svoj drum sa zida kanjona, a sada zgodna baza za Enino istraživanje
bedema. Bilo je moguće da su i Mamuza i svi okolni bedemi nastali koncentričnim širenjem pukotina
prilikom uzdizanja Tarzisa; no, mogli su da budu i mnogo stariji, ostaci tipa 'basen i venac', čestog u
Nojevo doba, kada se planeta još širila usled svoje unutrašnje toplote. Određivanje starosti bazalta u
podnožju bedema pomoći će da se utvrdi koji je od ova dva odgovora pravi.
Zato je polako vozila mali rover niz put prekriven injem. Kretanje vozila biće prilično uočljivo iz
svemira, ali njoj je bilo svejedno. Prethodnih godinu dana vozila se preko cele južne polulopte, ne
preduzimajući nikakve mere predostrožnosti osim kada bi se približila nekom od Kojotovih tajnih
skloništa da dopuni zalihe. I ništa se nije dogodilo.
Stigla je do dna Mamuze, nedaleko od reke leda i kamenja koja je sada zagušila dno kanjona.
Izišla je iz vozila i počela da kucka čekićem po dnu poslednje pukotine na putu. Bila je okrenuta
leđima ogromnom glečeru i nije mislila o njemu. Bila je usredsređena na bazalt. Bedem se dizao
ispred nje prema suncu, savršena rampa do vrha litice oko tri kilometra iznad nje i pedeset
kilometara u pravcu juga. Sa obe strane Mamuze izvijala se džinovska južna litica Ponora Melas, sva
u ogromnim utonima i manjim izbočinama - nevelika tačka na dalekom obzorju sleva, i veliki masiv
nekih šezdeset kilometara zdesna, koji je En zvala Kejp Solis, Rt Solis.

Odavno je En predskazala da će svako navodnjavanje atmosfere pratiti znatno ubrzana erozija, i

litica sa obe strane Mamuze nosila je dokaze da je bila u pravu. Uton između Ženevske Mamuze i
Kejp Solisa oduvek je bio dubok, ali je sada nekoliko svežih klizišta pokazivalo da se brzo
produbljuje. Međutim, čak i najsvežiji ožiljci, kao i ostale šupljine i raslojavanja litice, bili su posuti
injem. Veliki zid imao je boju Siona ili Brisa pod snegom - crvene naslage, isprugane belim.
Na dnu kanjona, kilometar ili dva zapadno od Ženevske Mamuze, uporedo s njom, nalazio se
sasvim nizak crni greben. Radoznala, En ode do njega. Izbliza se činilo da je greben, ne viši od
ljudskih prsa, zaista bio načinjen od istog bazalta kao Mamuza. Uzela je čekić i odbila uzorak stene.
Pogled joj privuče neki pokret i ona naglo podiže glavu. Kejp Solis je ostao bez nosa. Iz njegovog
podnožja dizao se crveni oblak.
Lavina! Ona istog trenutka uključi štopericu na pločici i smaknu dvogled i kapuljaču preko vizira,
podešavajući fokus sve dok se nije jasno ukazao daleki masiv. Sveže ogoljena stena bila je crnkaste
boje i izgledala je bezmalo okomita; pukotina od hlađenja u bedemu, možda - ako je i to bio bedem.
Izgledao je kao bazalt. I činilo se kao da je odron još povisio četiri kilometra visoku liticu.
Duboko u utonu odlomio se i manji deo litice, verovatno zbog vibracija udara. Međutim, izgledao
je kao manji odron u poređenju sa obrušenim masivom, koji mora da je bio sastavljen od miliona
kubnih metara stene. U stvari, bilo je fantastično videti jednu od velikih lavina - većina arheologa i
gelologa morala je da se oslanja na eksplozije ili kompjuterske simulacije. Nekoliko nedelja
provedenih u Marinerisu rešilo bi njihove probleme.
Onda je naišao, valjajući se zemljištem duž ivice glečera, niska tamna masa sa uskovitlanim
oblakom prašine na vrhu, kao ubrzani film približavanja olujnog oblaka, sa zvučnim efektima i svim
ostalim. Bio je podosta odmakao od rta. Ona odjednom shvati da posmatra oblik klizišta poznat kao
dugi izliv. Bila je to neobična pojava, jedna od nerešenih zagonetki geologije. Velika većina klizišta
prelazila je vodoravno manje od dvostruke dužine pada; međutim, neki od najvećih odrona kao da su
prkosili zakonima trenja, prelazeći vodoravno deset puta veću dužinu od visine pada, a ponekad i
dvadeset i trideset puta. Zvali su ih dugi izlivi, i niko nije znao kako nastaju. Kejp Solis je, eto, pao
sa visine od četiri kilometra, te je trebalo da se prostre ne dalje od osam; ali ne, još se valjao dnom
Melasa, niz kanjon, pravo prema En. Ako prevali samo petnaestostruku dužinu pada, pregaziće je i
naleteće na Ženevsku Mamuzu.
Podesila je fokus dvogleda na prednji kraj klizišta, vidljiv tek kao tamna kipuća masa pod
uskovitlanim oblakom prašine. Osećala je kako joj ruka drhti uz šlem, ali osim toga nije osećala ništa
više. Ni strah, ni žaljenje - ništa, zapravo, osim olakšanja. Konačno je svemu kraj, i to ne njenom
greškom. Niko je neće kriviti. Uvek je govorila da će je teraformiranje ubiti. Kratko se nasmejala, a
onda je zažmirila, pokušavajući da bolje vidi prednju ivicu klizišta. Prva standardna hipoteza koja je
objašnjavala duge izlive glasila je da stenje klizi povrh sloja zarobljenog vazduha, ali su onda dugi
izlivi otkriveni na Marsu i Mesecu bacili sumnju na ovu pretpostavku, i En se slagala sa onima koji
su tvrdili da bi se vazduh zarobljen izpod kamena brzo raspršio uvis. Tu je morala da postoji neka
vrsta mazivnog sredstva; druge pretpostavke pominjale su sloj kamena rastopljenog trenjem, zvučne
talase izazvane bukom klizišta, ili jednostavno krajnje energično kretanje čestica uhvaćenih na dnu
klizišta. Ali nijedna postavka nije bila dovoljno ubedljiva, i niko nije znao pravi uzrok. Približavala
joj se fenomenološka tajna.
Ništa u masi koja joj se primicala pod oblakom prašine nije ukazivalo na neku teoriju. Bilo je
očigledno da se ne žari kao rastopljena lava, i iako je bila bučna, nije se moglo prosuditi da li je to
dovoljno da je ponese sopstveni zvučni udar. Ali je išla napred, bez obzira na vrstu pokretačkog
mehanizma. Izgledalo je da će joj se pružiti prilika da lično ispita o čemu je reč, njen poslednji
doprinos geologiji, izgubljen u trenutku otkrića.
Pogledala je na zglob, i iznenađeno utvrdila da je prošlo već dvadeset minuta. Dugi izlivi bili su
poznati kao brzi; bilo je izračunato da se klizište Blekhok u Mohavi kretalo brzinom od 120
kilometara na sat, spuštajući se nagibom od jedva nekoliko stepeni. Melas je bio dosta strmiji.
Prednji kraj klizišta uistinu se brzo približavao. Buka se pojačavala, kao grmljavina pred oluju.
Oblak prašine je narastao i zaklonio popodnevno sunce.
En se okrenu i pogleda prema velikom ledniku Marinerisa. Već nekoliko puta malo je nedostajalo
da je ubije, kada je niz velike kanjone tekla bujica izlivenog akvifera. Ubio je Frenka Čalmersa i
sahranio ga negde u svom ledu, daleko nizvodno. Njegova smrt bila je posledica njene greške, i
nikada se nije oslobodila kajanja. Bio je to samo trenutak nepažnje, ali svejedno greška; a neke
greške nemoguće je ispraviti.
Potom je umro Sajmon, progutala ga bujica sopstvenih belih krvnih zrnaca. Sada je bio red na nju.
Olakšanje je bilo tako snažno da je bolelo.
Okrenula se prema lavini. Vidljivo kamenje na dnu nije se valjalo kao razbijen talas, već je
odskakalo. Bilo je očigledno da klizi preko nekog mazivnog sloja. Geolozi su otkrili gotovo nedirnute
pojase tla povrh klizišta koja su prevalila više kilometara, te je ovo bila potvrda nečeg već poznatog,
ali je ipak izlgedala čudno, čak nestvarno: niski nasip zemljišta koji se kreće preko terena bez
valjanja, kao nekom magijom. Pod nogama joj je podrhtavalo tlo, i opazila je da su joj šake stisnute u
pesnice. Pomislila je na Sajmona, na njegovu borbu protiv smrti u poslednjim satima, i zašištala kroz
zube; činilo joj se pogrešno da stoji tu i pozdravlja dolazak kraja. Znala je da on to ne bi odobrio. U
znak poštovanja njegove volje ona siđe sa niskog bedema lave i kleknu na koleno iza njega. Hrapavo
zrno njegovog bazalta bilo je mutno u smeđoj svetlosti. Osetila je vibracije i pogledala prema nebu.
Učinila je sve što je mogla, i nema šta da joj se prebaci. Uostalom, bilo je glupo misliti na takav
način; niko nikad neće znati šta je tu radila, čak ni Sajmon. Sajmon je mrtav. A Sajmon u njoj nikada
neće prestati da je proganja, bez obzira na njene postupke. Zato je vreme da se odmori i da bude
zahvalna zbog toga. Oblak prašine prevaljao se preko niskog bedema, digao se vetar...
Buum! Zvučni udar prućio ju je po tlu, podigao i povukao preko dna kanjona, udarao o kamenje.
Nalazila se u tamnom oblaku, na kolenima i rukama, a oko nje svuda prašina, sveispunjavajuća rika
sudaranja kamenja, tlo koje se divlje rita pod nogama...
Bacanje je popustilo. Još je klečala, osećajući hladan kamen kroz rukavice i štitnike za kolena.
Naleti vetra polako su raščišćavali vazduh. Bila je prekrivena prašinom i krhotinama kamena.
Ustala je na drhtave noge. Boleli su je dlanovi i kolena, a jedno koleno bilo joj je obamrlo od
zime. Zglob leve ruke kao da je bio iščašen. Prišla je niskom bedemu i pogledala preko. Klizište se
zaustavilo oko trideset metara nadomak bedema. Zemljište između bilo je posuto kršem, ali je ivica
klizišta bila crni zid od samlevenog bazalta, nagnut unazad pod uglom od oko četrdeset pet stepeni,
visok dvadeset ili dvadeset pet metara. Da je ostala da stoji na bedemu, udar vazduha bi je odbacio i
ubio. "Proklet bio", reče ona Sajmonu.
Severna granica klizišta prostrla se do lednika Melas, otopivši led i pomešavši ga u zadimljen
jarak kamenja i blata. Prašina u vazduhu još je zaklanjala pogled. En prekorači greben i pođe prema
podnožju klizišta. Kamenje na dnu još je bilo vruće. Kao da nije bilo oštećenije od viših slojeva. En
je zurila u novi crni zid, a u ušima joj je zvonilo. Nije pošteno, pomislila je. Nije pošteno.
Okrenula se i pošla prema Ženevskoj Mamuzi, osećajući se slabo i ošamućeno. Rover-stena još je
bio na presečenom putu, prašnjav, ali naizgled neoštećen. Dugo nije mogla da ga dodirne. Gledala je
unazad preko dugačke, zadimljene mase klizišta - crni glečer, odmah pored belog. Onda je konačno
otvorila vrata komore i provukla se unutra. Nije bilo drugog izbora.
9.
En je svakog dana pomalo vozila, a onda bi izišla i hodala planetom, tvrdoglavo radeći svoj
posao, kao automat.
Sa obe strane izbočine Tarzis nalazile su se depresije. Na zapadnoj strani to je bila Amazonis
Planicija, niska ravnica koja je duboko zalazila u južne visove. Na istoku se nalazila uvala Krise,
udubljenje koje se pružalo od basena Argire kroz Margaritifer Sinus i Krise Planiciju, najdublju
tačku uvale. Uvala je bila u proseku dva kilometra niže od okoline, i sav krš Marsa, kao i većina
drevnih izlivnih kanala, nalazili su se u njoj.
En je vozila na istok južnim obodom Marinerisa, sve dok se nije našla između Nirgal Valisa i
Aureum Haosa. Zaustavila se da dopuni zalihe u skloništu zvanom Dolmen Tor, na istom mestu gde su
ih odveli Mišel i Kasei na kraju povlačenja kroz Marineris, 2061. godine. Povratak u malo sklonište
nije uticao na nju; jedva ga se sećala. Polako je gubila sve uspomene, i to joj se činilo utešno.
Zapravo je radila na tome, usredsređujući se na trenutak takvom silinom da je sam trenutak bio
poništen, kao blesak svetlosti u magli, kao stvari koje su joj umirale u glavi.
Uvala je svakako bila starija od krša i izlivnih kanala, koji su se tu nalazili upravo zbog uvale.
Tarzis je bio ogroman izvor isticanja gasova iz usijanog jezgra planete, kao i svih onih radijalnih i
koncentričnih pukotina oko sebe. Voda u regolitu tekla je nizbrdo, u depresije sa obe strane izbočine.
Možda su depresije bile neposredna posledica nastanka izbočine, ugibanje litosfere oko tačke gde je
bila isturena uvis. Ili je kora potonula ispod depresija, kad je bila pretvorena u paru ispod izbočine.
Standardni konvekcioni modeli podržali bi tu zamisao - narasla para morala je negde da se isprazni
na kraju, i to se dogodilo oko izbočine, pri čemu je sa sobom u dubinu povukla i litosferu.
A zatim, gore u regolitu, voda je pojurila nizbrdo na uobičajeni način, skupljajući se u koritima,
sve dok se nisu izlili akviferi, a kora iznad njih se urušila: otuda izlivni kanali i krš. Bio je to dobar
radni model, ubedljiv i moćan, koji je objašnjavao mnoge pojave.
I tako se En svaki dan vozila i pešačila, tražeći potvrdu za pretpostavku konvekcije kore kojom se
objašnjavala uvala Krise, lutajući površinom planete, proveravajući stare seizmografe i skupljajući
kamenje. Postajalo je teško probijati se dalje na sever kroz uvalu: izlivi akvifera iz 2061. gotovo su
presekli puteve, ostavivši samo uzak prorez između istočnog kraja velikog glečera Marinerisa i
zapadne strane manjeg lednika koji je ispunjavao čitavu dužinu Ares Valisa. Ovaj usek bio je prva
prilika istočno od Noktis Labirintusa da se pređe polutar, a da se ne ide preko leda, a Noktis je bio
udaljen šest hiljada kilometara. Stoga su u useku izgrađeni drum i pruga, i prilično veliki grad pod
šatorom na ivici kratera Galilej. Južno od Galileja, najuži deo useka bio je širok samo četrdeset
kilometara, oblast prohodne ravnice smeštena između istočnog ogranka Hidaspis Haosa i zapadnog
dela Aram Haosa. Bilo je teško voziti kroz ovu oblast tako da pista i drum ostanu ispod obzorja, i En
se držala same ivice Aram Haosa, posmatrajući haotični teren ispod.
Severno od Galileja već je bilo lakše. Uskoro je izišla iz useka i našla se na Krise Planiciji. Bilo
je to središte uvale, sa gravitacionim potencijalom -0,65; mesto sa najmanjom težom na planeti,
manjom nego i u Helasu i Izidisu.
Ali jednog dana se dovezla na vrh usamljene uzvisine i videla da tamo u srcu Krise leži ledeno
more. Iz Simud Valisa spustio se dugačak glečer i zaustavio se na najnižoj tački Krise, šireći se sve
dok se nije pretvorio u more leda, koje je prekrivalo zemlju iza horizonta na sever, severoistok i
severozapad. Polako je vozila duž njegove zapadne obale, pa duž severne. Bilo je široko oko dve
stotine kilometara.
Krajem jednog od narednih dana zaustavila je vozilo na ivici utonulog kratera i zagledala se preko
prostranstva neravnog leda. Bilo je tako mnogo izliva šezdeset prve. Bilo je jasno da su u to vreme za
pobunjenike radili neki od najboljih areologa, pronalazeći akvifere i minirajući ih eksplozivom ili
sabotažama na nuklearkama baš na mestima gde su bili najveći hidrostatični pritisci. Koristeći se
mnogim njenim otkrićima, činilo joj se.
Ali to je bila prošlost, sada nevažna. Ovde i sada, postojalo je samo to ledeno more. Stari
seizmografi sa kojih je skupljala sve podatke u poslednje vreme su beležili potrese zemljišta sa
severa, gde je trebalo da bude najmanje aktivnosti. Možda je otapanje severne polarne kape
prouzrokovalo uzdizanje litosfere, i izazvalo niz manjih marsotresa. Ali potresi koje su zabeležili
seizmografi bili su prigušeni kratki udari, više nalik na eksplozije nego na marsotrese. Provela je
mnogo dugih večeri proučavajući ekran VI u vozilu i pitajući se o čemu je reč.
Svakog dana vozila je i pešačila. Napustila je ledeno more i nastavila na sever preko Acidalije.
Velike nizije severne polulopte bile su poznate kao ravne, što su svakako i bile u poređenju sa
krševitim oblastima ili južnim visijama. Međutim, nisu bile ravne kao igralište ili ploča stola -
daleko od toga. Zemljište je svuda bilo talasasto, neprestano smenjivanje brežuljaka i udolina,
grebena ili ispucale stene, šupljina ispunjenih finim peskom, polja posejanih velikim stenama,
kamenih prstenova i malih jama... bilo je nezemaljsko. Na Zemlji bi šupljine bile ispunjene zemljom,
a vetar i voda i bilje izlokali bi gole čuke, te bi potom sve to bilo potopljeno ili pokopano ili
poravnato nanosima leda ili izdignuto tektonskom aktivnošću, bezbroj puta izmenjeno tokom eona i
uvek iznova poravnato vremenskim prilikama i biosferom. Ali ova drevna talasasta polja, njihove
šupljine izdubljene padom meteora, nisu se menjala milijardu godina. A bila su među najmlađim
površinskim oblicima na Marsu.
Bilo je teško voziti ovakvim terenom, a sasvim lako izgubiti se u pešačenju, pogotovo kad čovek
ima vozilo koje se nimalo ne razlikuje od svih onih razbacanih stena; naročito ako je pri tom odsutan.
En je nekoliko puta morala da traži vozilo radio-signalom, a ponekad bi gotovo naletela na njega pre
nego što bi ga prepoznala - a onda bi se probudila, ili osvestila, drhtavih ruku, iz nekog
zaboravljenog zanosa.
Najbolje putanje za vožnju bili su duž niskih greba i bedema od ogoljene stene. Da su ovi visoki
bazaltni drumovi bili povezani, bilo bi lako. No, bili su uglavnom presečeni pukotinama, isprva ne
širim od linije, a potom sve dubljim i širim, u nizovima nalik na popadale kriške hleba, sve dok ne bi
sasvim zinule, ispunjene kršem i peskom, a bedem bi postao samo deo polja posutog stenama.
Nastavila je da napreduje na sever, preko Vastitas Borealisa, Acidalije, Borealisa: stara imena
bila su tako čudna. Trudila se da ne razmišlja, ali tokom dugih sati u roveru to je ponekad bilo
nemoguće. U tim razdobljima bilo je manje opasno čitati nego pokušavati da isprazni um. Stoga je
nasumce čitala iz biblioteke VI. Često je ostajala da zuri u areološke mape, a jedne večeri, posle
zalaska Sunca i još jedne ovakve seanse, pozabavila se temom Marsovih imena.
Ispostavilo se da većina njih potiče od Đovanija Skjaparelija. Na svojim teleskopskim mapama
krstio je više od stotinu oblika albeda, od kojih je većina bila plod zablude kao i njegovi canali. Ali
kada su 1950. godine astronomi načinili mapu oblika koje su svi priznavali - oblika koji su se mogli
fotografisati - zadržani su mnogi Skjaparelijevi nazivi. Bilo je to gest poštovanja nekoj vrsti moći
koju je posedovao, evokativnoj, ako već ne konzistentnoj; bio je klasičan učenjak, proučavalac
biblijske astronomije, pa je među njegovim nazivima bilo pomešanih latinskih, grčkih, biblijskih i
homerovskih referenci. No, ipak je imao sluha za imena. Još jedan dokaz njegovog dara bio je
kontrast između njegovih mapa i konkurentskih mapa Marsa iz devetnaestog veka. Mapa izvesnog
Engleza po imenu Proktor, na primer, oslanjala se na crteže prečasnog Vilijema Douza; otuda je na
Proktorovom Marsu, koji nije imao nikakve prepoznatljive veze ni sa jednim standardnim oblikom
albeda, postojao Douzov kontinent, Douzov okean, Douzov moreuz, Douzovo more i Douzov račvasti
zaliv. Takođe More vazduha, Delaruov okean i Berovo more. Ovo je svakako bilo posveta Nemcu po
imenu Ber, koji je nacrtao još nakaradniju mapu Marsa nego što je bila Proktorova. U poređenju sa
njima, Skjapareli je ipak bio genije.
Ali nije bio konzistentan. Osim toga, u tom melange-u pozajmica bilo je nečeg pogrešnog, nečeg
opasnog. Oblicima na Merkuru bila su data imena velikih umetnika, oni na Veneri zvali su se prema
slavnim ženama; oni koji jednog dana budu leteli ili se vozili tim krajolicima, imaće utisak da žive u
uređenim svetovima. Samo su na Marsu lutali kroz strahotno zamešateljstvo davnih snova, izvor ko
zna sve kakvih zabluda o stvarnom izgledu terena: Jezero Sunca, Zlatno Polje, Crveno More, Paunova
Gora, Feniksovo Jezero, Simerija, Arkadija, Zaliv Bisera, Gordijev Čvor, Stiks, Had, Utopija...

Na tamnim dinama Vastitas Borealisa počele su da joj ponestaju zalihe. Njeni seizmografi su
očitavali svakodnevne potrese na istoku, pa se uputila u tom pravcu. Prilikom izlazaka iz vozila
proučavala je granatne peščane dine i njihove slojeve, koji su svedočili o klimatskim uslovima u
prošlosti kao godovi na panjevima. Međutim, sneg i jaki vetrovi odnosili su vrhove dina. Zapadni
vetrovi umeli su da budu posebno jaki, toliko da su podizali čitave zavese krupnozrnog peska i bacali
ih na njen rover. Pesak bi po zakonima fizike uvek završio kao dine, ali su se ove neprestano
pomerale u sporom maršu oko sveta, tako da su svedočanstva o prošlim dobima na kraju bila
uništena.
Odagnala je tu misao iz glave i proučavala pojavu kao da ne postoje nove veštački izazvane sile
koje je ugrožavaju. Okrenula se radu, kao da u ruci neprestano steže geološki čekić i razbija kamenje.
Prošlost se polako krunila, komad po komad. Krhotine je ostavljala za sobom. Izbegavala je da misli
o tome. Međutim, u nekoliko navrata trzala se iz sna sa slikom dugog izliva koji se valja prema njoj.
Potom bi se potpuno razbudila, oznojena i drhtava, okružena zaslepljujućom svetlošću svitanja, u
kome je Sunce plamtelo kao komad zapaljenog sumpora.
Kojot joj je dao mapu svojih skloništa na severu, i sada je stigla do jednog od njih, zakopanog
usred grozda gromada veličine kuće. Dopunila je zalihe, ostavivši kratku poruku zahvalnosti. Prema
poslednjem planu putovanja koji je dobila od Kojota, ovaj je trebalo uskoro da svrati u taj kraj, ali
od njega nije bilo ni traga i nije bilo svrhe čekati ga. Pošla je dalje.

Vozila je, pešačila. Ali nije mogla protiv toga: opsedalo ju je sećanje na ono klizište. Nije je
mučila činjenica da je imala bliski susret sa smrću, što joj se svakako već mnogo puta dogodilo, a da
to nije ni znala. Reč je bila o tome koliko je čitav događaj bio proizvoljan. U svemu nije bilo ni
pomena o nekoj vrednosti ili pravednosti; bio je to čist sticaj okolnosti. Naglašena ravnoteža, ali bez
ravnoteže. Iza uzroka nisu sledile posledice i nije bilo onoga: kako zabiberiš, tako ćeš i kusati. Ona je
bila ta koja je previše vremena provodila napolju, ali je Sajmon bio taj koji je umro. Ona je zaspala
za volanom, ali je poginuo Frenk. Bila je to, jednostavno, stvar slučaja, proizvoljnog spasenja ili
propasti.
Bilo je teško verovati da prirodno odabiranje igra neku ulogu u takvom svetu. Tu, pod njenim
nogama, u udubljenjima između dina, na zrncima peska, rasle su arhebakterije, ali se istovremeno
atmosfera ubrzano bogatila kiseonikom, te su sve bakterije bile osuđene na propast, osim onih koje su
se slučajno našle pod zemljom, daleko od kiseonika koji su i same uzimale, kiseonika koji je otrov za
njih. Prirodno odabiranje ili slučajnost? Stojiš, udišući gasove, a prema tebi brza smrt - i bivaš
zatrpan stenjem, i umreš, ili prašinom, i živiš. I ništa što učiniš nema uticaja u tom velikom ili-ili.
Uopšte nije važno šta činiš. Jednog popodneva, čitajući nasumce iz VI da zabavi misli do večere,
saznala je da je carska policija izvela Dostojevskog na pogubljenje, i da je bio pomilovan tek pošto
je nekoliko sati čekao da dođe red na njega. En je dovršila čitanje o ovom događaju i ostala da sedi
na vozačevom sedištu, nogu podignutih na kontrolnu tablu, slepo zureći u ekran. Još jedan razmetljivi
zalazak Sunca prosipao se na nju kroz prozor, zalazak u kome je Sunce bilo neprirodno veliko i
blistavo u sve gušćoj atmosferi. Dostojevskog je ovo izmenilo za čitav život, objašnjavao je pisac u
olakom sveznanju biografije. Epileptik, sklon nasilju, sklon beznađu. Nije bio dovoljno jak da
prihvati ovo iskustvo. Večito gnevan. Pun strahova. Opsednut.
En odmahnu glavom i nasmeja se, ljuta na idiotskog pisca koji jednostavno nije razumeo. Naravno
da ne možeš da prihvatiš iskustvo. Zato što je apsurd. Iskustvo koje se ne može prihvatiti.

Sledećeg dana, iza horizonta je izvirio vrh kule. Zaustavila je vozilo i pogledala kroz ugrađeni
teleskop. Iza kule je bilo dosta prizemne magle. Seizmograf je sada beležio veoma snažne potrese, iz
neposredne blizine na severu. Čak je i sama osetila jedan, koji je, s obzirom na amortizere vozila, bio
zaista jak. Činilo se da imaju neke veze sa kulom.
Izašla je iz vozila. Sunce samo što nije bilo zašlo, i nebo je bilo veliki luk silovitih boja, a sunce
nisko na zamućenom zapadu. Svetlost će biti iza nje, čineći je gotovo nevidljivom. Krivudala je
između dina, a onda se oprezno popela do vrha jedne i otpuzila poslednjih nekoliko metara da proviri
preko vrha prema kuli, sada jedva kilometar daleko na istoku. Kada je videla koliko je blizu njeno
podnožje, spustila je bradu sasvim uz zemlju, među grumenje veličine šlema.
Bila je to neka vrsta pokretne bušotine, i to povelike. Masivno podnožje bilo je opremljeno
džinovskim gusenicama, poput onih koje se koriste za premeštanje najvećih raketa na kosmodromima.
Toranj bušilice dizao se iz ove grdosije više od šezdeset metara u visinu, a u podnožju i donjem delu
tornja očito su bile smeštene sobe tehničara, oprema i zalihe.
Iza te stvari, nešto dalje niz blagu padinu prema severu, prostiralo se more leda. Neposredno iza
bušilice, iz leda su još štrčale velike dine - isprva kao valovita obala, a zatim kao stotine polumeseca
ostrvaca. Ali ih nekoliko kilometara dalje više nije bilo, i ostao je samo led.
Led je bio beo, čist - prozirno ljubičast na Suncu smiraja - najprovidniji led koji je ikada videla
na površini Marsa, i gladak, a ne razlomljen kao onaj na glečerima. Neznatno je isparavao, i para je
brzala na vetru prema istoku. A na ledu, nalik na mrave, klizali su ljudi u hodačima i šlemovima.

Postalo joj je jasno čim je ugledala led. Pre mnogo vremena sama je podržala hipotezu o velikom
udaru, koja je objašnjavala nesrazmeru između polulopti: niska i ravna severna polulopta bila je
jednostavno krater strahovitog udara, posledica teško zamislivog sudara u Nojevo doba, sudara
Marsa i planetoida približne veličine. Kamen udarnog tela koji nije ispario postao je deo Marsa, i u
literaturi su postojale tvrdnje da su nepravilna kretanja u kori, zaslužna za nastanak Tarzisa, bila
zakasnele promene izazvane poremećajima posle udara. En nije verovala u to, ali je bilo sigurno da
se dogodio neki veliki sudar, koji je zbrisao površinu cele severne polulopte i načinio je četiri
kilometra nižom u proseku od južne. Zapanjujuća katastrofa, ali tako je bilo u Nojevo doba. Udar
sličnih razmera verovatno je bio uzrok rađanja Meseca iz Zemlje. Bilo je tu i nekih oprečnih
stanovišta koja su se zasnivala na stavu da bi i Mars trebalo da ima mesec približne veličine da je
pretrpeo takav udar.
Ali sada, dok je ležala i posmatrala džinovsku bušilicu, verovala je da je severna polulopta još
niža nego što se isprva činilo, jer joj je stenovita kora bila neverovatno duboka, svih pet kilometara
ispod površine dina. Udar je zasekao toliko duboko, da bi se udubljenje uglavnom popunilo
mešavinom izbačenog materijala, peskom nanesenim vetrovima i prašinom, materijalom kasnijih
udara, erozivnim materijalom koji je skliznuo sa Velikog Nagiba, i vodom. Da, vodom, koja je kao i
uvek potražila najnižu tačku; voda u godišnjem prekrivaču inja, drevni izlivi akvifera, gasovi istekli
iz mehuraste stene, voda polarne kape. Sva se ta voda polako selila u ovu duboku oblast i slivala u
zaista ogroman podzemni rezervoar, ledeni i tečni sabirnik koji se protezao kao traka oko cele
planete, načinivši podzemni sloj ispod svega severno od 60 stepeni severne širine, izuzev, ironije li,
ostrva žive stene na kojoj je počivala sama polarna kapa.
En je sama otkrila ovo podzemno more pre mnogo godina, i tu se po njenoj proceni nalazilo
šezdeset do sedamdeset odsto svih voda na Marsu. Bio je to, u stvari, Okeanus Borealis o kome su
govorili neki teraformeri - ali pod zemljom, duboko pod zemljom i uglavnom zamrznut, pomešan sa
regolitom i sabijenom prašinom; okean permafrosta, delimično tečan dole na najdubljoj steni. I sve je
to, po njenom mišljenju, bilo zauvek zarobljeno tamo dole, jer bez obzira na količinu toplote kojom
su teraformeri uticali na površinu planete, okean permafrosta neće se topiti brže od metra za
milenijum - a i kada se otopi, ostaće pod zemljom usled sile teže.
Otuda ta bušotina pred njom. Crpli su vodu. Crpli su je pravo iz tečnih akvifera, i topili
permafrost eksplozivima, verovatno nuklearnim, a potom sakupljali otopinu i izvlačili je na površinu.
Težina tavanice od regolita pomoći će im da potisnu vodu uz cevi. Težina vode na površini pomoći
će im da potisnu još više. Ako postoji više ovakvih platformi, mogli bi da izvuku ogromnu količinu
na površinu. Na kraju bi dobili plitko more. Ono bi se ponovo zaledilo i privremeno postalo ledeno
more, ali pod uticajem zagrevanja atmosfere, Sunčeve svetlosti, bakterijskog dejstva, pojačanih
vetrova - na kraju bi se opet otopilo. Tako bi nastao Okeanus Borealis. A stari Vastitas Borealis, sa
svojim prstenom crnih granatnih dina oko sveta, bio bi morsko dno. Potopljen.
Išla je kroz sumrak prema vozilu, nespretnih pokreta. Bilo je teško otvoriti komore, skinuti šlem.
Unutra je više od sata sedela ispred mikrotalasne peći, bez pokreta, dok su joj pred očima promicale
slike. Mravi koji gore pod uveličavajućim staklom, mravinjak potopljen iza brane od mulja... Mislila
je da više ništa ne može da je dirne u njenom preposthumnom bivstvovanju - ali ruke su joj se sada
tresle, i nije mogla da pogleda pirinač sa lososom koji se hladio u mikrotalasnoj. Nema više Crvenog
Marsa. Želudac joj je bio mali kamen u utrobi. U nasumičnom toku sveopšte slučajnosti, ništa nije
vredno; a ipak, ipak...
Odvezla se dalje. Nije mogla da smisli ništa drugo. Vratila se na jug, vozeći uz blage padine,
pored Krise i njenog nevelikog ledenog mora. Jednom će to biti zaliv okeana. Okrenula se svom radu,
ili je bar pokušala. Borila se da ne vidi ništa osim kamena, da misli kao stena.

Jednog dana vozila je preko polja od sitnih crnih oblutaka. Polje je bilo ravnije nego obično,
horizont uobičajenih pet kilometara daleko, prizor poznat iz Podbrežja i svih ostalih nizija. Mali svet,
potpuno ispunjen crnim šljunkom, nalik na fosilne lopte iz raznih sportova, samo sve crne i sve sa
ovoliko ili onoliko okanaca. Bili su to ventifakti, tvorevine vetra.
Izašla je iz vozila da prošeta i osmotri okolinu. Kamenje ju je privlačilo. Odlutala je daleko na
zapad.
Preko horizonta se valjao front niskih oblaka, i osećala je kako je vetar gura u naletima. U prerano
paloj tami iznenada olujnog popodneva, kameno polje dobilo je neku nestvarnu lepotu; stajala je u
ploči tmurnog vazduha, koja je jurila između dve ravni neravnog crnila.
Kamenje je bilo nastalo od bazaltne stene, na udaru vetrova sve dok njena izložena površina nije
bila sastrugana u ploču. To je možda trajalo milion godina. Potom su bili odneti donji slojevi gline,
ili je oblast potresao jedan od retkih marsotresa, pa se stena pomerila u novi položaj, izloživši drugo
lice. Proces je počeo iznova. Polako su nastajale nove fasete, brušene neprestanim radom mikronskih
čestica, sve dok se težište stene nije još jednom promenilo, ili se sudarila sa drugom, ili ju je neki
treći razlog pomerio iz ležišta. I sve je počelo iznova. Svaki kamen u tom polju menjao je položaj
otprilike jednom u milion godina, a zatim je nepomično ležao na vetru, dan za danom, godinu za
godinom. Zato je tu bilo einkantera sa jednom fasetom, dreikantera sa tri fasete - fierkantera,
funfkantera - sve do gotovo savršenih heksaedara, oktaedara, dodekaedara. Ventifakti. En je
odmeravala jedan po jedan u šaci, razmišljajući koliko godina predstavlja svaka njihova zaravnjena
strana, pitajući se ima li na njenom mozgu sličnih zaravnjenja, velikih delova izlokanih vremenom.
Počeo je sneg. Prvo lepršave pahuljice, zatim velike meke lopte koje su klizile niz vetar. Napolju
je bilo srazmerno toplo, i sneg je bio vlažan, pa leden, pa gadna mešavina mećave i mokrog snega,
sve to nošeno snažnim vetrom. Sa jačanjem oluje, sneg je postao veoma prljav; očito je bio nošen
gore-dole kroz atmosferu, skupljajući prašinu i čestice dima, kristališući još tečnosti i iznova
uzlećući u uzlaznoj struji olujnog oblaka da sve to ponovi, te bi na kraju pao gotovo crn. Crni sneg.
Na kraju je počelo da pada sleđeno blato, popunjavajući rupe i prostor između ventifakata,
pokrivajući im vrhove i klizeći sa njih, u milion minijaturnih lavina izazvanih vetrom. En se besciljno
teturala okolo, sve dok nije izvrnula članak i stala, škripavog daha, stežući po kamen u obe ledene
šake. Shvatila je da dugi izliv još traje. A blatnjavi sneg pljuštao je iz crnog vazduha, pokopavajući
polje.
10.
Ali ništa ne traje, ni kamen, niti beznađe.
En se vratila u vozilo, ne znajući kako ili zašto. Svakog dana je pomalo vozila, i bez svesne
namere, stigla do Kojotovog skloništa. Tu je ostala nedelju dana, šetajući preko dina i gutajući hranu.
A onda, jednog dana: "En, de di do di?"
Razumela je samo reč En. Užasnuta zbog povratka svoje glosolalije, zgrabila je mikrofon u obe
šake i pokušala da progovori. Uspela je na napravi samo pridavljen zvuk.
"En, de di do di?"
Bilo je to pitanje.
"En", reče ona, kao da bljuje.
Deset minuta kasnije bio je u njenom vozilu, pružajući ruke da je zagrli. "Koliko dugo si već
ovde?"
"Ne... ne dugo."
Seli su. Pokušala je da se sabere. To je kao razmišljanje, glasno razmišljanje. Valjda još misli u
rečima.
Kojot je govorio dalje, možda malo sporije nego obično, pažljivo je posmatrajući.
Upitala ga je o platformi za bušenje leda.
"A. Pitao sam se hoćeš li naići na jednu od njih."
"Koliko ih je tamo?"
"Pedeset."
Kojot uhvati njenu grimasu i kratko klimnu glavom. Proždirao je hranu, i njoj pade na pamet da je
do skloništa stigao bez zaliha. "Ulažu silan novac u te velike projekte. Novi lift, ove vodene bušotine,
azot sa Titana... veliko ogledalo tamo gore između nas i Sunca, da nam donese više svetlosti. Jesi li
čula za to?"
Trudila se da ostane mirna. Pedeset. Bože...
Bila je besna zbog toga. Ljutila se na planetu, zato što joj nije dozvolila počinak. Zato što ju je
prestrašila, ali to nije propratila delom. Ali ovo je bilo drugo, druga vrsta gneva. Sedela je i
posmatrala Kojota kako jede, razmišljajući o potapanju Vastitas Borealisa, osećajući kako se taj bes
grči u njoj, kao predzvezdani oblak prašine, koji pulsira dok ne kolabira i plane. Vreo gnev - bilo je
bolno osećati ga. A to je ipak bio stari poznanik, gnev zbog teraformiranja. To staro sagorelo
osećanje koje je u ono rano doba buknulo kao nova, sada ponovo potpaljeno; nije ga želela, zaista
nije. Ali, bogamu, kad joj se planeta topi pod nogama. Raspada se. Pretvorena u blato iz okna rudnika
nekog zemaljskog kartela.
Nešto se mora učiniti.
Osećala je da mora nešto sama da preduzme, ako ništa drugo, da bi popunila sate pre nego što joj
se smiluje neka nepogoda. Nešto da popuni predzagrobne sate. Osveta zombija - pa, što da ne?
Sklona očajanju, sklona nasilju...
"Ko ih gradi?" upita.
"Uglavnom Konsolidovani. U Mareotisu i na Koti Bredberi postoje fabrike gde ih prave." Kojot je
još neko vreme satirao hranu, a onda je pogleda. "Ne dopada ti se to."
"Ne."
"Volela bi da ih zaustaviš?"
Nije odgovorila.
Kojot kao da ju je razumeo. "Ne mislim da zaustaviš ceo projekt teraformiranja. Ali ima stvari
koje se mogu uraditi. Uništiti fabrike."
"A oni bi ih ponovo izgradili."
"Nikad se ne zna. To bi ih usporilo. Možda bismo dobili dovoljno vremena da se nešto dogodi u
globalnim razmerama."
"Crveni, misliš."
"Da. Mislim da ih ljudi zovu Crvenima."
En odmahnu glavom. "Ja im nisam potrebna."
"Nisi. Ali su možda oni tebi, a? Osim toga, za njih si heroj, znaš. Više bi im značila nego bilo ko
drugi."
Enine misli ponovo su bile negde drugde. Crveni - nikad nije verovala u njih, niti da bi takav
oblik otpora mogao da uspe. Ali sada - pa, i ako ne uspe, bolji je nego da se ne čini ništa. Gurnuti im
prst u oko!
A ako uspe...
"Pusti me da razmislim o tome."
Razgovarali su o drugim stvarima. En se odjednom našla pred zidom umora, što ju je čudilo, jer je
provela toliko vremena ne radeći ništa. Ali umor je bio tu. Govor je iscrpljujući posao, kad se
jednom odvikneš. A Kojot nije bio lak sagovornik.
"Trebalo bi da legneš", reče on, prekinuvši svoj monolog. "Izgledaš umornuo. Ruke su ti..."
Pomogao joj je da ustane. Legla je na krevet, obučena. Kojot je pokri ćebetom. "Umorna si. Pitam se
nije li vreme za novi tretman dugovečnosti za tebe, curo stara."
"Neće više biti tretmana za mene."
"Ne? Iznenađuješ me, bogami. Ali sad spavaj. Spavaj."

Putovala je sa Kojotom na jug u malom karavanu. Večerali su zajedno, i on joj je pričao o

Crvenima. Bila je to pre nepovezana grupa nego organizovan pokret. Kao i samo podzemlje.
Poznavala je neke od osnivača: Ivanu, Džina i Raula iz grupe sa farme, koji su odbacili Hirokinu
zamisao o areofaniji i njeno insistiranje na viriditasu; Kaseija, Harmakisa i nekolicinu ektogenih iz
Zigota; priličan broj Arkadijevih sledbenika, koji su sišli sa Fobosa da bi se potom sukobili sa
Arkadijem oko značaja teraformiranja za revoluciju. Mnogi bogdanovisti, među njima Stiv i Merien,
postali su Crveni u godinama posle 2061, kao i pristalice biologa Šnelinga, i izvestan broj radikalnih
japanskih nizeija i sanseija iz Sabišija, i Arapi čija je želja bila da Mars zauvek ostane arapski, i
odbegli zatvorenici iz Koroljeva, i puno drugih. Gomila radikala. Sve ljudi sa kojima se ne bi
družila, razmišljala je En, sa iznova oživelim utiskom da je njeno otpor prema teraformiranju bio stav
racionalnog naučnika. Ili bar odbranjiv etički ili estetki stav. Ali tada u njoj ponovo planu bes, te
odmahnu glavom, gadeći se sebe. Ko je ona da sudi o etici Crvenih? Oni su bar izrazili svoj gnev i
reagovali. Verovatno im je bilo lakše posle toga, čak i ako nisu postigli ništa. A možda i jesu, bar u
prošlosti, pre nego što je teraformiranje ušlo u fazu transnacionalne megalomanije.
Kojot je tvrdio da su Crveni znatno usporili teraformiranje. Neki od njih čak su vodili beleške ne
bi li odredili razmere promena koje su izazvali. Takođe je postojalo, rekao joj je, sve jače
raspoloženje među Crvenima da se prihvati stvarnost i da se prizna da je teraformiranje neizbežna
stvar, ali da se izrade dokumenti koji će zagovarati najblaže oblike teraformiranja. "Postoje neki vrlo
razrađeni predlozi o stvaranju atmosfere prvenstveno od ugljen-dioksida, sa toplom i suvom klimom,
koja će pogodovati razvoju biljaka, gde će ljudi disati kroz maske i neće pokušavati da sabiju svet u
neki zemaljski model. Veoma zanimljivo. Ima takođe nekoliko predloga o stvaranju takozvanih
ekopoezisa ili areobiosfera. To su svetovi u kojima su nizije arktičke oblasti, jedva pogodne za život
ljudi, dok su visije iznad glavnog dela atmosfere, dakle u prirodnom stanju, ili bar blizu njega. U
takvom svetu, grotla četiri najveća vulkana ostala bi posebno nedirnuta, tako bar tvrde."
En je sumnjala u ostvarivost većine ovih predloga, ili u predviđene učinke. Ali Kojotova priča
svejedno ju je zainteresovala. Činilo se da je on veliki pristalica svih akcija Crvenih, i od početka im
je bio od velike koristi, dostavljajući im pomoć od pribeglica u podzemlje, povezujući jedne s
drugima, pomažući im da sagrade sopstvena utočišta, koja su se najčešće nalazila u mezama i
izlokanom terenu Velikog Nagiba, gde su bili blizu velikih projekta teraformiranja i u boljoj prilici
da ih ometaju. Da, Kojot je bio Crveni, ili bar njihov simpatizer. "Ja, u stvari, nisam ništa. Običan
matori anarhist. Danas bi možda mogla da me nazoveš Bunovcem, utoliko što verujem u
objedinjavanje svega što bi doprinelo nastanku slobodnog Marsa. Ponekad čak poverujem u argument
da je površina osposobljena za život ljudi dobra stvar za revoluciju. Onda promenim mišljenje. U
svakom slučaju, Crveni su gnezdo gerilaca. I potpuno se slažem sa onim njihovim stavom, znaš, da
nismo ovde da bismo reprodukovali Kanadu, za ime Božje! Zato pomažem. Dobar sam u sakrivanju i
volim da to radim."
En klimnu glavom.
"Znači, htela bi da im se pridružiš? Ili da se bar sastaneš sa njima?"
"Razmisliću o tome."

Njena usredsređenost na kamen bila je razbijena. Sada nije mogla da ne primeti koliko je znakova
života prisutno svuda okolo. Na samom jugu, led iz izlivnih glečera tekao je nizbrdo, prosecajući
zemlju novim, prvobitnim tokovima i pretvarajući talusne padine u ono što ekolozi nazivaju fel-
poljima, onim kamenitim delovima zemljišta koji su bili dom prvih životnih zajednica posle
povlačenja leda, sastavljenih od algi, lišajeva i mahovine. Peskoviti regolit, izložen uticaju vode i
mikrobakterija koje su proticale kroz njega, šokantnom brzinom postajao je fel-polje, otkrila je, a
krhki zemljišni oblici brzo su nestajali. Veliki deo regolita na Marsu bio je izrazito bezvodan, toliko
da je njegov dodir sa vodom izazivao silovite hemijske reakcije - oslobađanje velike količine
vodonik-peroksida i kristalizaciju soli - u suštini razaranje tla, koje je oticalo u obliku peskovitog
blata da bi se taložilo nizvodno, na razuđenim terasama zvanim soliflukcioni rubovi, i na zaleđenim
novim proto-fel-poljima. Oblici tla su nestajali. Zemlja se topila. Posle jedne celodnevne vožnje kroz
ovako izmenjen predeo, En reče Kojotu: "Možda ću razgovarati s njima."

Ali prvo su se vratili u Zigot, ili Gamet, gde je Kojot imao nekog posla. En je odsela u Piterovoj
sobi, jer ovaj nije bio tu, a soba koju je delila sa Sajmonom bila je upotrebljena u druge svrhe.
Ionako ne bi pristala da boravi u njoj. Piterova soba bila je ispod Harmakisove, okrugli zglob
bambusovog stabla u kome su se nalazili sto, stolica, dušek na podu, sa prozorom koji je gledao na
jezero. U Gametu je sve bilo isto i drugačije, i uprkos godinama koje je provela redovno posećujući
Zigot, nije osećala nikakvu povezanost sa njim. Bilo je, zapravo, teško setiti se kako je Zigot
izgledao. Nije ni želela da se seća, i predano je uvežbavala zaborav; svaki put kada bi joj došla neka
slika iz prošlosti, požurila bi da započne nešto što zahteva usredsređenost, proučavala je uzorke
kamenja ili očitavala seizmografe, kuvala složena jela ili izlazila da se igra sa decom - sve dok slika
ne bi izbledela i prošlost bila proterana. Čovek može da uvežba da potpuno potisne prošlost.
Jedne večeri na vratima Piterove sobe pojavi se Kojotova glava. "Jesi li znala da je i Piter
Crveni?"
"Šta?"
"Jeste. Ali radi samostalno, uglavnom u svemiru. Mislim da mu je ona vožnja liftom razvila ukus
za to."
"Bože", reče ona, s gađenjem. Bila je to još jedna slučajnost; da postoje pravila, Piter bi poginuo
prilikom pada lifta. Koja je verovatnoća da tuda doplovi svemirski brod i primeti ga, samog u
areosinhronoj orbiti? Ne, to je bio apsurd. Ne postoji ništa sem proizvoljnosti.
Ali još je osećala bes.
Otišla je na počinak mučena ovim mislima, i u istrzanom spavanju sanjala je da šeta sa Sajmonom
najraskošnijim delom Ponora Kandor, na onom prvom zajedničkom putovanju, kada je sve bilo
nedirnuto, nepromenjeno milijardu godina - a oni prvi ljudi koji hodaju tim ogromnim slojevitim
ždrelom beskrajnih zidova. Sajmon je bio oduševljen isto koliko i ona, i bio je tako ćutljiv, tako
obuzet stvarnošću od kamena i neba - nije bilo boljeg saputnika za tako svečanu kontemplaciju. Tada
je u snu jedan od zidova džinovskog kanjona počeo da se ruši, i Sajmon je rekao: "Dugi izliv", a ona
se smesta probudila, sva u znoju.
Obukla se i izišla iz Piterovog stana u mali mikrokosmos pod kupolom, sa belim jezerom i
krumholz-om na niskim dinama. Hiroko je bila čudna vrsta genija, kad je uspela da smisli ovakvo
mesto i da nagovori sve te ljude da dođu tu da žive sa njom. I da začne svu tu decu, bez odobrenja
očeva, slobodno manipulišući genima. Neka vrsta ludila, u stvari, bilo ono božansko ili ne.
Duž zaleđene obale njihovog jezerca u susret joj je išla grupa Hirokine čeljadi. Više se nisu mogli
smatrati decom, jer su najmlađi među njima bili stari petnaest ili šesnaest zemaljskih godina, a oni
najstariji - pa, najstariji su bili raštrkani svuda po svetu; Kaseiju je sada sigurno bilo pedeset, a
njegovoj kćerki Džeki skoro dvadeset pet, i bila je diplomac novog univerziteta u Sabišiju, aktivna u
politici demimonda. Ova grupa ektogenih bila je u Gametu u poseti, kao i En. Išli su obalom prema
njoj. Na čelu grupe bila je Džeki, visoka, vitka, crnokosa, mlada žena, bez sumnje predvodnik
pokolenja. Ukoliko to nije bio vedri Nirgal, ili ćutljivi Harmakis. Ali Džeki je bila ispred svih -
Harmakis ju je sledio s psećom odanošću, a ni sam Nirgal nije je ispuštao iz vida. Sajmon je voleo
Nirgala, i Piter, i En je razumela zašto: bio je jedini u družini Hirokinih ektogenih koji ju je prihvatio.
Ostali su bili okrenuti svome krugu, kraljevi i kraljice svog malog sveta, ali je Nirgal napustio Zigot
neposredno posle Sajmonove smrti, i retko se vraćao. Studirao je u Sabišiju, što je i Džeki navelo na
isto, i sada je najveći deo vremena provodio tamo, ili napolju sa Kojotom ili Piterom, ili u posetama
gradovima severa. Je li zbog toga i on bio Crveni? Nije mogla da odredi. Ali bilo je sigurno da ga
sve zanima, da sve primećuje, svuda ide, mlađa, muška verzija Hiroko, ako je takvo biće bilo
moguće, ali ovozemaljskije nego Hiroko, zainteresovanije za druge; više ljudsko. En nikada nije
uspela da vodi normalan razgovor sa Hiroko, koja kao da je bila neka tuđinska svest, sa sasvim
različitim značenjima za svaku reč u jeziku i, uprkos njenoj genijalnosti u projektovanju ekostistema,
ne naučnik u pravom smislu reči, već pre neka vrsta proroka. Nirgal, opet, kao da je nagonski
pogađao u srž onoga što je bilo važno za sagovornika - i bio usredsređen na to, postavljao pitanja,
radoznao, prijemčiv, saosećajan. Posmatrajući ga kako ide za Džeki niz obalu, trčkarajući tamo-
ovamo, En se setila kako je polako i pažljivo hodao uz bok Sajmonu. Kako je uplašen izgledao one
noći kada ga je Hiroko na svoj neshvatljiv način dovela da se oprosti. Bilo je surovo izložiti dečaka
svemu tome, ali En je to tada prećutala; bila je očajna, spremna da pokuša bilo šta. Još jedna greška
koju nikada neće moći da ispravi.
Zurila je u bledi pesak pod nogama, nespokojna, sve dok ektogeni nisu prošli kraj nje. Bila je šteta
što je Nirgal toliko zavisan od Džeki, jer je ova malo marila za njega. Džeki je na svoj način bila
izuzetna žena, ali suviše nalik Maji - ćudljiva i proračunata, nespremna da se veže za muškarca, osim,
možda, za Pitera - koji je na sreću (iako to tada nije izgledalo tako) imao vezu sa Džekinom majkom i
uopšte nije bio zainteresovan za Džeki. Ružna priča, zbog koje su se Piter i Kasei udaljili jedan od
drugoga, a Ester se nikada nije vratila. Piter je imao i svetlijih trenutaka. A posledice po Džeki... Oh,
da, bilo je posledica (pazi se, eto još jedne crne praznine u tvojoj prošlosti), jeste, i to je je tako išlo
u krug, njihovi prljavi, mali životi, u besmislenom ponavljanju...
Pokušala je da se usredsredi na sastav čestica peska. Ta žuta boja nije baš bila svojstvena
marsovskom pesku. Veoma retka granitna materija. Pitala se da li je Hiroko svesno tragala za njom,
ili je naprosto imala sreće.
Ektogeni su otišli, tamo na drugu stranu jezera. Bila je sama na obali. I Sajmon, negde ispod njenih
nogu. Bilo je teško ostati odvojen od svega toga.
Neko je išao preko dina prema njoj. Bio je to nizak muškarac, i isprva je pomislila da je Saks,
zatim da je Kojot, ali ovo je bio neko treći. Zastao je kad ju je opazio, i po tom pokretu shvatila je da
je zaista posredi Saks. Ali Saks je u tom slučaju malo ličio na sebe. Vlad i Ursula izvršili su nekoliko
plastičnih operacija na njegovom licu, dovoljno da u njemu više niko ne prepozna onog pređašnjeg
Saksa. Nameravao je da pređe u Barouz i da se zaposli u tamošnjoj kompaniji za biotehnologiju, uz
pomoć švajcarskog pasoša i jednog od Kojotovih virusnih identiteta. Vraćao se u projekt
teraformiranja. Okrenula se prema vodi. Prišao je i obratio joj se, na način neobičan za Saksa,
izmenjen u licu, naočit stari momak; no, to je još bio onaj stari Saks, i ponovo ju je obuzeo gnev,
toliko da je jedva mogla da misli, a nekmoli da zapamti o čemu se govori. "Stvarno izgledaš
drugačije", bilo je sve što je uspela da smisli. I slične besmislice. Posmatrajući ga, pomisli: taj se
nikada neće promeniti. Ali bilo je nečeg zastrašujućeg u ranjenom izrazu njegovog novog lica, nečeg
što je moglo da dozove neke pogubne uspomene, ako joj ne pođe za rukom da to spreči... i zato je bila
oštra s njim sve dok se nije poslednji put namrštio i otišao.
Posle je dugo sedela na istom mestu. Postajalo je sve hladnije, a ona je bila sve odsutnija.
Konačno je spustila glavu na kolena i zapala u nešto nalik na san.
Sanjala je da svih Prvih stotinu stoje oko nje, živi i mrtvi. U sredini je bio Saks, sa svojim starim
licem i onim novim, opasnim, ranjenim izrazom. Rekao je: "Čist dobitak u složenosti."
Vlad i Ursula rekoše: "Čist dobitak u zdravlju."
Hiroko reče: "Čist dobitak u lepoti."
Nađa reče: "Čist dobitak u dobroti."
Maja reče: "Čist dobitak u snazi osećanja", a iza njenih leđa Džon i Frenk zakolutaše očima.
Arkadije reče: "Čist dobitak u slobodi."
Mišel reče: "Čist dobitak u razumevanju."
Frenk reče iz pozadine: "Čist dobitak u moći", a Džon ga munu laktom i povika: "Čist dobitak u
sreći."
A onda se svi zagledaše u En. Ona ustade, drhteći od besa i straha, svesna da samo ona od svih
njih ne veruje u mogućnost bilo kakvog čistog dobitka, da je postala neka vrsta sumanutog
reakcionara; mogla je samo da uperi prst u njih i da izgovori: "Mars. Mars. Mars."

To veče, pošto su večerali i posedeli u prostranoj sali za sastanke, En odvoji Kojota u stranu i
reče: "Kada ponovo ideš napolje?"
"Za nekoliko dana."
"Jesi li još spreman da me upoznaš sa ljudima o kojima si pričao?"
"Pa, da, naravno." Nakrenuo je glavu i pogledao je. "Tamo ti je mesto."
Ona samo klimnu glavom. Osvrnula se po zajedničkoj sobi, misleći: zbogom, ja odoh. Hvala
Bogu.
 Nedelju dana kasnije poletela je sa Kojotom u ultralakoj letelici. Leteli su na sever, noću, prema
polutarnoj oblasti, zatim dalje do Velikog Nagiba, do Deuteronilus Mense severno od Ksantea -
divlji, nabran teren, nalik na arhipelag ostrva naređanih usred peščanog mora. Jednog dana to će biti
pravi arhipelag, pomislila je dok je Kojot spuštao avion između dva niza, ako se nastavi
ispumpavanje vode na severu.
Kojot ih je spustio na kratak potez prašnjavog peska i odvezao letelicu u hangar usečen u liticu
jedne meze. Pored aviona dočekali su ih Stiv i Ivana i nekoliko drugih, i uveli ih u lift do sprata pri
samom vrhu meze. Severni kraj ove meze sužavao se u oštar kameni šiljak, na čijem je vrhu bila
iskopana velika soba za sastanke u obliku trougla. Ušavši, En zastade, iznenađena; soba je bila
prepuna ljudi, bilo ih je bar nekoliko stotina, za dugačkim stolovima gde je upravo trebalo da bude
posluženo jelo. Sipali su jedni drugima vodu. Onda su je za jednim stolom ugledali i zaustavili se u
pokretu, zatim se to dogodilo za drugim stolom - sve dok se ista reakcija nije proširila celom
prostorijom i dok nije zavladao opšti tajac. Tada svi počeše da joj pljeskaju, frenetično, ozarenih
lica, da bi se pljeskanje pretvorilo u klicanje.
Četvrti deo: NAUČNIK KAO HEROJ
Pridrži to između palca i srednjaka. Oseti zaobljenu ivicu, osmotri glatke obline stakla.
Uveličavajuće staklo: ta stvar poseduje jednostavnost, eleganciju i masivnost paleolitskog oruđa.
Sedi sa njim kad je sunčan dan, i postavi ga iznad gomilice suvaraka. Podiži ga i spuštaj, sve dok ne
vidiš da ona tačka na grančicama ne postaje blistavija. Sećaš li se svetlosti? Bilo je kao da je drvo
zarobilo malo sunce.
Asteroid Amor od koga je ispreden kabl lifta sastojao se uglavnom od ugljeničnih hondrita i vode.
Dva asteroida Amor, koje je presrela grupa robotskih lendera u leto 2091, bili su najvećim delom od
silikata i vode.
Materijal Novog Klarka bio je izvučen u dugačku ugljeničnu nit. Robotske radne ekipe pretvorile
su materijal dva silikatna asterioda u folije solarnih jedara. Silikonska para bila je solidifikovana
između deset kilometara dugačkih valjkova i razvučena u ogromne reflektujuće folije obložene tankim
slojem aluminijuma, koje su potom brodovi sa ljudskom posadom raširili u kružne tvorevine za
hvatanje inercije i Sunčeve svetlosti.
Sa jednog asterioda, gurnutog u Marsovu polarnu orbitu i nazvanog Birč, rastegli su ogledala u
prsten prečnika sto hiljada kilometara. Ovo prstenasto ogledalo kružilo je oko Marsovog pola,
okrenuto Suncu, pod takvim uglom da se svetlost odbijala sa njega i sabirala u tački unutar Marsove
orbite, blizu kote Lagranž Jedan.
Drugi silikatni asteriod, nazvan Soletavil, bio je gurnut u blizinu kote Lagranž. Tamo su tvorci
solarnih jedara izatkali složenu mrežu rebrastih prstenova, povezanih i postavljenih pod uglovima
tako da su podsećali na sočivo načinjeno od kružnih venecijanskih roletni, koji su se okretali oko
srebrne kupe osovine čiji je otvoreni deo bio okrenut prema Marsu. Ovo džinovsko i lomno
ustrojstvo, prečnika deset hiljada kilometara, blistavo i veličanstveno na putanji između Marsa i
Sunca, zvalo se soleta.
Sunčeva svetlost odbijala se sa solete, padajući na sunčanu stranu jednog ogledala, zatim na
Marsovu stranu drugog, i tako dalje do Marsa. Sunčeva svetlost sa prstena na polarnoj orbiti odbijala
se do unutrašnje kupe solete i nazad, opet do Marsa. Tako je svetlost padala na obe strane solete,
koju su ovi naizmenični pritisci održavali u putanji, oko sto hiljada kilometara od Marsa - bliže u
perihelu, dalje u afelu. Uglove ploča nerpestano je podešavala VI solete, da bi je održala na orbiti i u
fokusu.
U deceniji kada su ova dva velika zvrka bila građena od njihovih asteroida kao što kameni pauci
pletu silikatne mreže, posmatrači gotovo da nisu mogli da ih vide. Ponekad bi neko opazio lučnu belu
liniju na nebu, ili povremene odsjaje tokom dana ili noću, kao da se sjaj neke mnogo veće Vaseljene
probija kroz istanjena mesta u potki naše sfere.
A kada su dva ogledala bila dovršena, odbijena svetlost prstenastog ogledala bila je usmerena
prema kupi solete. Kružna rebra solete bila su podešena, a ona sama se pomerila u nešto izmenjenu
putanju.
Onda su jednog dana žitelji Marsa na strani gde je Tarzis pogledali nebo, koje se zamračilo. Bili
su svedoci pomračenja Sunca kakvo Mars nikada nije video: Sunce je bilo načeto kao da neki mesec
veličine onog Zemljinog stoji na putu njegovim zracima. Pomračenje se potom nastavilo kao na
Zemlji, srp tame koji odseca sve više od blistavog kruga dok se soleta premeštala u svoju putanju
između Marsa i Sunca, sa ogledalima još nespremnim da propuste svetlost: nebo je postalo
tamnoljubičasto, tama je progutala veći deo diska, ostavivši samo srp svetlosti dok i on nije potonuo,
oivičen tek nagoveštajem korone, a onda sasvim nestao. Potpuno pomračenje Sunca...
 Na mračnom disku pojavila se slaba akvarelna šara svetlosti, nepojmljiva za pomračenja Sunca.
Na dnevnoj strani Marsa svima zastade dah i ljudi žmireći pogledaše nebo. A tada, kao kad neko
naglo raskrili šalone, u jednom mahu se pojavi Sunce.
Zaslepljujuća svetlost!
Bila je blistavija nego ikada pre, jer je sjaj Sunca bio vidno jači nego pre pomračenja. Dobili su
pojačano Sunce, čiji je disk bio otprilike iste veličine kao gledan sa Zemlje, sa dvadeset odsto
svetlosti više - bilo je primetno svetlije, i više je grejalo na potiljku - crveno prostranstvo polja bilo
je znatno vidljivije. Kao da je neko odjednom uključio reflektore i ostavio ih na velikoj pozornici.
Nekoliko meseci posle toga, u visine Marsove atmosfere spušteno je treće ogledalo, znatno manje
od solete. Bilo je to još jedno sočivo od kružno raspoređenih rebara, nalik na srebrni NLO. Hvatalo
je deo svetlosti sa solete i dodatno ga fokusiralo nadole, na tačke na površini planete prečnika
manjeg od kilometra. I letelo je iznad sveta poput jedrilice, održavajući taj koncentrisani zrak
svetlosti u žiži tako da se činilo da na planeti cevtaju mala Sunca, od kojih se topio i sam kamen,
prelazeći iz čvrstog u tečno stanje. A potom, u vatru.
11.
Podzemlje nije bilo dovoljno široko za Saksa Rasela. Želeo je da se vrati na posao. Mogao je da
pređe u demimond, da možda uzme zvanje predavača na novom univerzitetu u Sabišiju, koji je radio
izvan mreže, okupljao mnoge njegove stare saradnike i školovao veliki broj dece podzemlja. Ali
pošto je razmislio, odlučio je da ne podučava, niti da ostane na periferiji - već da se ponovo uključi u
teraformiranje, ako je moguće u samo srce projekta, ili bar što je bliže moguće. A to je značilo
povratak u svet na površini. Prelazna vlada osnovala je u to vreme komisiju za koordinaciju poslova
teraformiranja, pa je ekipa vođena iz Subarašija dobila stari projekt sinteze koji je nekada pripadao
Saksu. Bila je to nesrećna okolnost, zato što Saks nije govorio japanski. Ali je rukovođenje
biološkim delom projekta bilo povereo Švajcarcima, i vodila ga je grupa švajcarskih kompanija za
biotehnologiju zvana Biotik, sa sedištima u Ženevi i Barouzu, i u bliskoj vezi sa transnatom Praksis.
Zbog svega ovoga bilo je najvažnije uvući se u Biotik pod lažnim imenom i dobiti zadatak u
Barouzu. Dezmond je preuzeo ovu operaciju na sebe i stvorio kompjuterski identitet za Saksa, sličan
onome koji je pribavio Spenseru mnogo godina ranije, u vreme kada je Spenser prešao u Vidikovac
Ehus. Spenserov identitet i nešto kozmetičke hirurgije omogućili su mu uspešan rad u laboratorijama
za materijale u Vidikovcu Ehus, pa u Kasei Valisu, samom srcu službe sigurnosti transnata. Saks je
zato verovao u Dezmondov sistem. Novi identitet zadržao je Saksove telesne podatke - genom,
mrežnjaču, glas i otiske prstiju - sa neznatnim izmenama, tako da su i dalje bili gotovo istovetni
Saksovim, ali bi prošli svako uporedno ispitivanje u mreži. Ovim podacima bilo je dato novo ime sa
punim zemaljskim istorijatom, kreditnim stanjem i imigracionim dosijeom, kao i sa virusnim
podteksom, da bi se sprečio svaki pokušaj konkurentske VI da prisvoji podatke, i čitav paket je bio
poslat u švajcarski ured, koji je izdavao pasoše ovim pridošlicama bez primedbi. A u
balkanizovanom svetu transnatskih mreža, to kao da je vršilo posao. "Oh, da, taj deo radi bez
problema", reče Dezmond. "Ali vi Prvih stotinu svi ste filmske zvezde. Trebaće ti i novo lice."
Saks je bio istog mišljenja. Razumeo je potrebu, a staro lice mu ionako nikad nije ništa značilo.
Osim toga, u poslednje vreme u ogledalu nije prepoznavao onog sebe od nekada. Zato je nagovorio
Vlada da se pozabavi njim, posebno naglasivši potencijalnu korist od svog prisustva u Barouzu. Vlad
je postao jedan od vodećih teoretičara otpora Prelaznim vlastima, i odmah je video na šta Saks cilja.
"Većina nas ionako bi trebalo da živi u demimondu", rekao je, "ali nije loše imati nekoliko krtica u
Barouzu. Stoga neće škoditi ako budem malo vežbao kozmetičku hirurgiju na beznadežnom slučaju
kao što si ti."
"Beznadežan slučaj!" reče Saks. "Usmeni ugovori su takođe obavezujući. Očekujem da ispadnem
zgodniji."
Tako je, nekim čudom, i bilo, iako se nije videlo sve dok se nisu povukle modrice. Dobio je zubne
navlake, podebljali su mu tanku donju usnu i dali izrazit profil njegovom prćastom nosu, pomalo
povijen. Stanjili su mu obraze i pojačali bradu. Čak su mu podsekli neke mišiće u očnim kapcima
tako da više nije tako često treptao. Kada mu se lice oporavilo, izgledao je, kao što reče Dezmond,
kao prava filmska zvezda. Kao bivši džokej, rekla je Nađa. Ili bivši učitelj plesa, rekla je Maja, koji
je godinama uredno išao na sastanke Anonimnih Alkoholičara. Saks, koji nikada nije voleo dejstvo
alkohola, samo je odmahnuo rukom na to.
Dezmond ga je fotografisao i upotpunio novi identitet slikama, a onda je uspešno uneo konstrukt u
datoteke Biotika, zajedno sa nalogom za premeštaj iz San Franciska u Barouz. Nedelju dana posle
toga, identitet se pojavio na švajcarskim pasoškim listama, na šta se Dezmond samo zakikotao. "Gle'
ti ovo", reče, pokazavši na Saksovo novo ime. "Stiven Lindholm, švajcarski državljanin! Ovi ljudi
nas pokrivaju, nema sumnje. Kladim se u šta 'oćeš da su stavili zabranu na taj identitet i uporedili
tvoj genom sa starim podacima u arhivi, i da znaju, uprkos izmenama koje sam načinio, tvoj pravi
identitet."
"Jesi li siguran?"
"Nisam. Pa, ne oglašavaju se, zar ne? Ali verujem da je tako."
"Je li to dobro?"
"Teorijski, ne. Ali u praksi, ako se neko zakači za tebe, lepo je znati da su prijateljski nastrojeni.
Ovo je peti put kako izdaju pasoše ljudima kojima sam izradio identitet. Čak su i meni izdali jedan, i
sumnjam da su uspeli da provale ko sam, jer podaci o meni nikada nisu prošli kroz VI, kao što je bilo
sa vama, Prvom stotinom. Zanimljivo, zar ne?"
"Boga mi, jeste."
"Zanimljiv je to svet. Imaju sopstvene planove, ko zna kakve, ali mi se dopadaju. Mislim da su
odlučili da nas ne odaju. Možda samo hoće da znaju gde smo. Nikada nećemo saznati pravi razlog,
jer Švajcarci ljubomorno čuvaju svoje tajne. Ali šta te briga zašto kada znaš kako."
Saksu je ovaj osećaj bio malo mučan, ali ne i saznanje da će biti bezbedan pod zaštitom
Švajcaraca. Bili su to ljudi njegovog soja - racionalni, oprezni, metodični.

Nekoliko dana pre nego što će poleteti sa Piterom na sever u Barouz, otišao je u šetnju oko
Gametovog jezera, što mu nije bilo običaj prethodnih godina. Jezero je bilo zaista izvrsno
napravljeno. Hiroko se ponovo pokazala kao odličan projektant sistema. Kada je sa svojom grupom
nestala iz Podbrežja, Saks je bio u čudu; nikako nije mogao da shvati svrhu tog čina i strahovao je da
će početi da se suprotstavljaju teraformiranju. Kada je uspeo da navede Hiroko da mu se javi preko
mreže, bio je delimično razuveren; činilo se da se ona u načelu slaže sa osnovnom svrhom
teraformiranja, i njen koncept viriditasa podsećao je na varijantu iste ideje. Ali Hiroko je, izgleda,
uživala u tajnovitosti, što je bilo sasvim nenaučno od nje, toliko da je u svom dugogodišnjem
skrivanju ugrozila i samu informaciju. Nije je bilo lako shvatiti ni kao ličnost, i bile su potrebne
godine sabivstvovanja da se Saks uveri da i ona želi Marsovsku biosferu u kojoj će moći da žive
ljudi. Za njega je to bilo sasvim dovoljno od nje. Nije mogao da se seti boljeg saveznika za projekt
koji ga je očekivao, osim možda predsednika nove komisije u okviru Prelazne vlade. A sasvim
verovatno i same komisije. U stvari, nije ni bilo mnogo protivnika.
Ali postojao je jedan, koji je sedeo tamo na obali. En Klejborn. Saks zastade, ali ga je ona već
opazila. Zato je pošao dalje, sve dok nije stao pored nje. Podigla je glavu i pogledala ga, a onda se
ponovo zagledala u belinu jezera. "Stvarno izgledaš drugačije", reče.
"Da." Još je imao bolne tačke na licu i oko usta, iako su se modrice bile povukle. Imao je utisak
da nosi masku, i to odjednom izazva nelagodnost u njemu. "Al' sam još onaj isti", dodade.
"Naravno." Nije ga pogledala. "Znači, ideš u spoljnji svet?"
"Da."
"Vraćaš se na posao?"
"Da."
Ona ga pogleda. "Koja je, po tvom mišljenju, svrha nauke?"
Saks slegnu ramenima. Bila je to njihova stara rasprava, uvek ista, bez obzira na to kako su je
započinjali. Teraformirati ili ne teraformirati, pitanje je sad... Odavno je odgovorio na to pitanje, kao
i ona, i želeo je da se već jednom slože da se ne slažu, i da to više ne pominju. Ali En je bila
neumorna.
"Shvatanje stvari", reče on.
 "Ali teraformiranje nije shvatanje stvari."
"Teraformiranje nije nauka. Nikad nisam rekao da jeste. To je ono što ljudi rade s naukom.
Primenjena nauka ili tehnologija. Kako god hoćeš. Izbor šta ćeš učiniti sa naučnim saznanjima.
Nazovi to kako ti volja."
"To je, znači, stvar vrednovanja."
"Valjda." Saks razmisli o tome, pokušavajući da pronikne u tu mutnu temu. "Pretpostavljam da je
naš... naše neslaganje još jedan delić onoga što ljudi nazivaju problemom činjenice-vrednosti. Nauka
se bavi činjenicama, kao i teorijama koje činjenice pretvaraju u primere. Vrednovanje je druga vrsta
sistema, ljudska tvorevina."
"I nauka je ljudska tvorevina."
"Jeste. Ali je nejasna veza između ovih sistema. Pošavši od istih činjenica, dolazimo do različitih
vrednosti."
"Ali i sama nauka je puna vrednosti", bila je uporna En. "Govorimo o teorijama koje poseduju
moć i eleganciju, govorimo o jasnim rezultatima ili o divnom eksperimentu. I sama želja za znanjem
predstavlja vrednost, ako pretpostavimo da je znanje bolje od neznanja ili zagonetke. Zar ne?"
"Valjda", reče Saks, pošto je razmislio.
"Tvoja nauka je red vrednosti", reč En. "Svrha tvoje vrste nauke jeste uspostavljanje zakona,
pravilnosti, tačnosti i izvesnosti. Želiš da stvari budu objašnjene. Želiš da odgovoriš na pitanja, sve
do velikog praska. Ti si redukcionist. Za tebe su vrednosti u parsimoniji, eleganciji i ekonomiji, a
uspeh je ako se stvari pojednostave, zar ne?"
"Ali takav je sam naučni metod", primeti Saks. "To nisam ja, već suština prirode. Fizika. I sama
radiš isto."
"U fiziku su ubačene ljudske vrednosti."
"Nisam baš siguran u to." Ispružio je ruku da je načas prekine. "Ne kažem da u nauci nema
vrednosti, ali materija i energija rade ono što rade. Ako hoćeš da govorimo o vrednostima, bolje da
govorimo samo o njima. Jeste, istina je da na neki način proizlaze iz činjenica. Ali to je druga tema,
neka vrsta sociobiologije ili bioetike. Možda je bolje da govorimo o samim vrednostima. Najveće
dobro za većinu ili tako nešto."
"Neki ekolozi bi rekli da je to naučni opis zdravog ekosistema. Drugi naziv za optimalni
ekosistem."
"To je vrednosni sud, čini mi se. Nešto kao bioetika. Zanimljivo, ali..." Saks je radoznalo osmotri
i odluči da promeni taktiku. "A što ne bismo pokušali da postignemo optimalmi ekosistem, En? Ne
može se govoriti o ekosistemima bez živih bića. Pre nas na Marsu nije postojala ekologija. Postojala
je samo geologija. Možeš čak da kažeš da je ovde postojao začetak ekologije - nekada davno, pre
nego što je nešto pošlo naopako i sve se zaledilo - koji mi sada ponovo pokrećemo."
Ona na to zareža, i on ućuta. Znao je da ona veruje u neku vrstu unutrašnje vrednosti mineralne
stvarnosti Marsa; bila je to verzija takozvane etike tla, ali bez biota. Etika kamena, moglo bi se reći.
Ekologija bez života. Prava unutrašnja vrednost!
On uzdahnu. "Možda govorim sa stanovišta vrednosti. Možda pretpostavljam životne sisteme
neživima. Izgleda da ne možemo da izbegnemo vrednosti, kao što si rekla. Čudno je to... Ono što
osećam uglavnom je želja da shvatim stvari. Zašto se ponašaju onako kako se ponašaju. Ali ako me
pitaš zašto to želim - ili šta bih želeo da se dogodi, čemu težim..." Slegnuo je ramenima, nastojeći da
razume sebe. "Teško je to izraziti. Možda, recimo, čitsom dobitku u informacijama. Čistom dobitku u
redu." Za Saksa je ovo bilo dobro, funkcionalno objašnjenje samog života, njegove odbrane od
entropije. Pružio je ruku prema En, nadajući se da će ga ona razumeti, da će se bar složiti sa
paradigmom njihove rasprave, sa definicijom krajnje svrhe nauke. Uostalom, oboje su naučnici, i to
je njihovo podeljeno iskustvo...
Ali ona samo reče: "I u to ime uništavaš lice cele jedne planete. Planete sa pamćenjem starim
skoro četiri milijarde godina. To nije nauka. To je stvaranje tematskog parka."
"To je upotreba nauke za postizanje određene vrednosti. Vrednosti u koju verujem."
"Kao i transnacionalke."
"Može biti."
"To im svakako pomaže."
"I svim živim bićima."
"Ukoliko ih ne poubija. Zemljište je postalo nestabilno; svaki dan nastaju klizišta."
"To je istina."
"Koja ubijaju. Biljke, ljude. To se već događalo."
Saks zavrte šakom, i En trgnu glavu uvis i besno ga pogleda.
"Šta je to, neophodno ubistvo? Kakva je to vrednost?"
"Ne, ne. To su nesrećni slučajevi, En. Ljudi treba da ostanu na stenovitom terenu, van zona
klizišta, i tako to. Privremeno."
"Ali čitave oblasti biće pretvorene u mulj, ili potpuno potopljene. Govorimo o polovini površine
planete."
"Voda će se sliti nizbrdo. Načiniće sabirna korita."
"Potope, misliš. I potpuno izmenjenu planetu. Prava vrednost, nema šta! I svi oni koji vrednost
Marsa vide u tome da ostane kakav jeste... Borićemo se protiv vas, na svakom koraku."
On uzdahnu. "Bilo bi bolje da to ne radite. U ovom trenutku nam je biosfera od veće pomoći nego
transnacionalke. Transnati mogu da upravljaju iz šatora, i da iskopavaju na površini pomoću robota, a
mi se krijemo i najveći deo snage trošimo na to da preživimo i da nas ne pronađu. Kada bismo mogli
da živimo na površini, bilo bi nam mnogo lakše da pružamo sve vidove otpora."
"Sve osim onog koji pružaju Crveni."
"Da, ali kakva je svrha takvog otpora danas?"
"Mars. Samo Mars. Mesto koje nikada nisi upoznao."
Saks pogleda belu kupolu iznad njih, osećajući uzrujanost kao iznenadni napad artritisa. Bilo je
beskorisno raspravljati se sa njom.
Ali nešto u njemu teralo ga je da nastavi sa pokušajima. "Vidiš, En, ja sam zagovornik takozvanog
minimalnog modela preživljavanja. To je model koji predviđa atmosferu pogodnu za disanje do
visine od samo dva ili tri kilometra. Iznad ove granice vazduh bi ostao suviše razređen za ljude, i
tamo gotovo da ne bi bilo života - tek poneka vrsta visinskih biljaka, a na još većoj visini ne bi bilo
ničega, ili bar ničega vidljivog. Vertikalni reljef Marsa tako je oštar da bi ogromne oblasti ostale
iznad većeg dela atmosfere. To je plan koji mi se čini razuman. Izražava jasan red vrednosti."
Nije odgovorila. To ga je izluđivalo. Jednom je, da bi shvatio En, da bi se pripremio da razgovara
s njom, uzeo da proučava filozofiju nauke. Pročitao je obimnu literaturu, usredsredivši se posebno na
etiku tla, kao i na odnos činjenica i vrednosti. Na žalost, pokazalo se da od toga nema previše koristi;
u razgovoru sa njom nikad nije uspeo Bog zna kako uspešno da primeni ono što je naučio. Sada,
gledajući je odozgo, osećajući bol u zglobovima, setio se nečega što je Kun napisao o Pristliju - da
naučnik koji nastavi da se suprotstavlja i kada je čitava njegova profesija pretvorena u novu
paradigmu može da bude savršeno razuman i u pravu, ali ipso facto prestaje da bude naučnik. Činilo
se da se nešto slično dogodilo sa En, ali šta je onda time postala? Kontrarevolucionar? Prorok?
Izgledom je svakako podsećala na proroka - gruba, mršava, gnevna, nepopustljiva. Neće se nikada
promeniti, niti će mu ikada oprostiti. A sve ono što je želeo da joj kaže, o Marsu, Gametu, o Piteru - o
Sajmonovoj smrti, koja kao da je više opsedala Ursulu nego nju... nikada neće moći da bude
izrečeno. Zbog toga je već nekoliko puta donosio odluku da više ne razgovara sa En: bilo je tako
frustrirajuće vrteti se neprestano u krug, suočavati se sa odbojnošću nekoga koga poznaješ više od
šezdeset godina. Iz svake rasprave izlazio je kao pobednik, ali ga to nikud nije odvelo. Neki ljudi
naprosto su takvi, ali njemu od toga nije bilo ništa lakše. Bilo je, u stvari, začuđujuće koliko se
psihološke nelagodnosti može stvoriti običnom emocionalnom reakcijom.

En je sutradan otputovala sa Dezmondom. Saks se ubrzo posle toga odvezao sa Piterom na sever,
u jednom od malih aviona, nevidljivih za radare, kojima je Piter leteo svuda po Marsu.
Piterov plan leta do Barouza vodio ih je preko Helespontus Montesa, i Saks je usput radoznalo
posmatrao veliki basen Helasa ispod njih. Nazreli su ivicu ledenog polja koje je prekrivalo Nisku
Kotu, belu masu na tamnoj podlozi noći, ali je sama Niska Kota ostala iza horizonta. Saks je žalio
zbog toga, jer ga je zanimalo da vidi šta se dogodilo iznad mohoula Niska Kota. Kada ga je napunila
poplava, bio je dubok trinaest kilometara i bilo je sasvim verovatno da je voda na toj dubini ostala u
tečnom stanju i verovatno dovoljno topla da ledeno polje na toj tački bude, zapravo, ledom pokriveno
more, sa vidljivim razlikama na površini.
Ali Piter nije hteo da promeni putanju radi boljeg vidika. "Time ćeš moći da se za pozabaviš kad
postaneš Stiven Lindholm", reče, cereći se. "Možeš to da uključiš u posao koji ćeš raditi za Biotik."
I tako su leteli dalje. Sledeće noći spustili su se u krševita brda južno od Izidisa, još na višoj
strani Velikog Nagiba. Saks je tada otišao do ulaza u tunel, ušao u tunel i prošao njim do službene
garderobe u podrumu stanice Libija, male železničke postaje na ukrštanju piste Barouz-Helas i
novopostavljene piste Barouz-Elizijum. Kada je voz za Barouz ušao u stanicu, Saks se pojavio iz
službenog dela i pomešao se sa ljudima koji su se ukrcavali u voz. Na glavnoj stanici u Barouzu
dočekao ga je čovek iz Biotika. Od tog trenutka postao je Stiven Lindholm, novajlija u Barouzu i na
Marsu.
Čovek iz Biotika, sekretar za kadrovska pitanja, pohvalio je njegov izvežban hod i odveo ga u stan
sa studijom visoko u Hant Mezi, blizu centra starog grada. Biotikove laboratorije i uredi takođe su
bili u Hantu, ispod samog platoa meze, sa zastakljenim zidovima koji su gledali na park oko kanala.
Deo grada sa visokom zakupninom, u skladu sa ugledom kompanije koja je vodila bioinženjerijski
deo projekta teraformiranja.
Sa prozora Biotikovog sedišta mogao je da vidi veći deo starog grada, koji je izgledao otprilike
isti kakvim ga se sećao, samo što su zidovi meza bili više išarani nizovima staklenih prozora,
živopisnim vodoravnim trakama, bakarnim, zlatnim, metalnozelenim ili plavim, kao da su same meze
u slojevima nekih čudesnih mineralnih naslaga. Nestali su i šatori sa vrhova meza, a zgrade su se
slobodno dizale pod novim, mnogo većim šatorom koji je pokrivao svih devet meza, i sve između i
oko njih. Tehnologija izgradnje šatora dostigla je stepen razvoja u kome je bilo moguće pokrivati
prostrane mezokozme, i Saks je čuo da jedan od transnata namerava da pokrije Ponor Hebes, projekt
koji je nekada En predložila kao alternativu teraformiranju - predlog koji je sam Saks prezrivo
odbacio. Sada je i to bilo pred ostvarenjem. Očigledan dokaz da se nikada ne smeju potceniti
mogućnosti nauke o materijalima.
Barouzov stari park oko kanala, kai i široki, travnati bulevari koji su od parka vodili uvis među
meze, sada su bili zelene trake, usečene između narandžastih krovova od crepova. Stari dvostruki niz
stubova od soli još je stajao pored plavog kanala. Otada se očito dosta gradilo, ali je konfiguracija
grada ostala ista. Samo se na rubovima grada moglo jasno videti koliko su se stvari promenile i
koliko je grad porastao; gradski zid ležao je daleko iza devet meza, tako da je dobar komad okolnog
zemljišta sada bio zaklonjen, i već je započela gradnja.
Sekretar za kadrove poveo je Saks u kratak obilazak Biotika, upoznajući ga sa toliko ljudi da nije
mogao da ih zapamti. Potom su ga zamolili da sledećeg jutra dođe u svoju laboratoriju, i dali mu
ostatak dana da se smesti.
Kao Stiven Lindholm, nameravao je da ispoljava znake intelektualne energije, društvenosti,
radoznalosti i optimizma; stoga je, sasvim u skladu s tim, proveo popodne istražujući Barouz, lutajući
od četvrti do četvrti. Išao je travnatim bulevarima, usput razmišljajući o zagonetnoj pojavi rasta
gradova. Bio je to kulturni proces bez valjane fizičke ili biološke analogije. Nije mu bilo jasno zašto
je ovaj niski deo Izidis Planicije izabran da na njemu nikne najveći grad na Marsu. Nijedan od
prvobitnih razloga da grad bude smešten baš ovde nije bio dovoljan da to objasni; koliko je njemu
bilo poznato, u početku je to bila obična usputna stanica pruge između Elizijuma i Tarzisa. Možda je
uzrok procvata ležao upravo u nedostatku strateške lokacije, jer je to bio jedini grad koji nije bio
oštećen ili razoren u događajima 2061. godine, te mu je to dalo prednost u razvoju u posleratnim
godinama. Po analogiji sa evolutivnim modelom poremećene ravnoteže, moglo se reći da je ova vrsta
slučajno preživela udar koji je slistio većinu ostalih vrsta i ostavio joj slobodnu ekosferu za širenje.
Osim toga, lučni oblik te oblasti, sa arhipelagom malih meza, ostavljao je upečatljiv utisak. Dok je
šetao okolo širokim, travnatim bulevarima, devet meza kao da su bile pravilno razmeštene, i svaka je
imala ponešto drugačiji izgled, hrapavi kameni zidovi bili su obeleženi osobenim izbočinama,
stepenicama, glatkim zidovima, terasama, pukotinama - a sada i vodoravnim trakama raznobojnih
ogledala prozora, i građevinama i parkovima na ravnim platoima na vrhovima. Sa svakog mesta na
ulicama moglo se odjednom videti nekoliko meza, razbacanih poput veličanstvenih katedrala, i taj
prizor bio je prijatan za oko. A kada bi se čovek popeo liftom na neki zaravnjeni vrh meza, stotinak
metara iznad nivoa ulice, pred njim bi se pružio pogled na krovove nekoliko okolnih četvrti, i na
susedne meze iz drugog ugla, a iza njih, na više kilometara širok potez zemljišta oko grada, dalje nego
na drugim mestima na Marsu, zato što su se nalazili na dnu udubljenja u obliku činije: preko ravnice
Izidisa na severu, uz tamnu padinu prema Sirtisu na zapadu, dok se na jugu videlo daleko uzvišenje
Velikog Nagiba, koje se dizalo iznad obzorja poput Himalaja.
Naravno, bilo je pitanje koliko je lep vidik bio važan za nastanak grada, ali su prema tvrdnji nekih
istoričara mnogi gradovi u antičkoj Grčkoj svoj položaj imali da zahvale baš vidiku, uprkos mnogim
drugim nedostacima, tako da je to ipak bio jedan od mogućih razloga. Bilo kako bilo, Barouz je sada
bio bučna metropola sa oko sto pedeset hiljada stanovnika, najveće naselje na Marsu. I još je rastao.
Pri kraju svog popodnevnog razgledanja, Saks se povezao jednim od velikih spoljašnjih liftova na
boku Branč Meze, u samom središtu grada severno od Kanal parka, i sa platoa je video da su severna
predgrađa načičkana gradilištima sve do zida šatora. Gradilo se i oko nekih dalekih meza izvan
šatora. Očito je u nekoj vrsti psihologije grupe postignuta kritična masa - nešto slično nagonu
okupljanja u stado, zbog čega je mesto postalo prestonica, društveni magnet, središte događanja.
Dinamika grupe u najmanju ruku je složena, čak (tu mu se lice iskrivilo) neobjašnjiva.

A to je, kao i uvek, bila nesrećna okolnost, jer je Biotik Barouz bio veoma dinamična grupa, i
Saks je tokom narednih dana utvrdio da nije lako odrediti svoje mesto u gomili naučnika koji rade na
istom projektu. Izgubio je veštinu snalaženja u novoj sredini, ukoliko ju je ikad imao. Formula kojom
se izračunava broj mogućih odnosa u grupi je n(n-1)/2, gde je n broj pojedinaca u grupi; po njoj je, za
hiljadu ljudi u Biotik Barouzu, bilo 499.500 mogućih odnosa. Saksu je taj broj izgledao nepojmljiv -
čak i 4950 mogućih odnosa u grupi od stotinu ljudi, hipotetizovani 'projektni limit' za veličinu ljudske
grupe, činio se nerešiv. U Podbrežju, gde su imali priliku da ga isprobaju, pokazao se takav.
Stoga je trebalo pronaći manju grupu unutar Biotika, i Saks se latio tog posla. Činilo mu se
logično da se isprva usredsredi na svoju laboratoriju. Pridružio im se kao biofizičar, što je bilo
rizično, ali ga je dovelo na željeno mesto u kompaniji, i nadao se da će uspeti da se održi. Ako mu ne
uspe, imaće izgovor da je na biofiziku prešao iz fizike, kako je i bilo. Šefica mu je bila Japanka po
imenu Kler, sredovečna po izgledu i veoma prijatna žena koja je uspešno vodila njihovu laboratoriju.
Odmah po dolasku dala mu je da radi u timu koji je odgajao biljke drugog i trećeg pokolenja za
glacijalne oblasti severne hemisfere. Ove nedavno navodnjene sredine pružale su izuzetne
mogućnosti za botanički inženjering, i inženjeri više nisu morali da zasnivaju sve vrste na pustinjskim
kserofitima. Saks je to predvideo od onog trenutka kada je video bujicu kako se valja niz Ponor Jus u
Melasu, još 2061. I tek sada, četrdeset godina kasnije, pružila mu se prilika da nešto učini u pogledu
toga.
Zato se sa oduševljenjem uključio u rad. Prvo je morao da se upozna sa onim što je već bilo
urađeno u glacijalnim oblastima. Čitao je manijački, po starom običaju, i gledao video trake,
doznavši da sa tako retkom i hladnom atmosferom sav novi led na površini sublimira sve dok mu se
gornji slojevi ne pretvore u sitnu čipku. Ovo je podrazumevalo postojanje milijardi većih i manjih
džepova, pogodnih za razvoj života, na samom ledu; zato su se među prvim rasprostranjenim
oblicima nalazile razne vrste snežnih i ledenih algi. Ove alge bili su poboljšane freatofitskim
svojstvima, jer i tamo gde je novi led bio čist, dobijao je oblogu od soli, nastalu od raznovrsnih
čestica nošenih vetrom. Genetskim inženjeringom stvorene alge otporne na so dobro su uspevale,
rastući na prošupljenim površinama lednika, a ponekad i na samom ledu. Pošto su bile tamnije boje
od leda, ružičaste, crvene, crne ili zelene, led ispod njih se topio, naročito tokom letnjih dana, kada
su temperature bile znatno iznad tačke smrzavanja. Tako su sa lednika počeli da se slivaju mali
dnevni potoci, i duž njihovih ivica. Ove vlažne morenolike oblasti bile su slične nekim zemaljskim
polarnim i planinskim sredinama. Bakterije i veće biljke iz ovih zemaljskih sredina, genetski
izmenjene da bi mogle da prežive na prevashodno slanoj podlozi, prve su zasejali Biotikovi timovi
nekoliko m-godina ranije, i uglavnom su napredovale kao i alge.
Sada su inženjerski timovi koristili ove prvobitne uspehe kao osnovu za uvođenje više vrsta
krupnijih biljaka, i nekih insekata, sa razvijenom otpornošću na visok sadržaj CO 2 u vazduhu. Biotik
je imao širok izbor matičnih biljaka za uzimanje nizova hromozoma, kao i 17 m-godina opita na
terenu, tako da je Saks imao dosta posla da dostigne ostale. Tokom prvih nedelja u laboratoriji i
arboretumu kompanije na platou Hant, usredsredio se na nove biljne vrste i isključio sve ostalo,
očekujući da će vremenom steći uvid u širu sliku.
U međuvremenu, kada nije sedeo za stolom i čitao ili gledao različite marsovske staklenke kroz
mikroskop, čekao ga je svakodnevni posao igranja uloge Stivena Lindholma. U laboratoriji se to nije
mnogo razlikovalo od uloge Saksa Rasela. Ali na kraju radnog dana često je morao da uloži svesni
napor da se pridruži grupi koja je odlazila sprat više, u jedan od kafea na platou, na piće i razgovor o
proteklom danu, a potom i o svemu ostalom.
Čak je i tamo otkrio da nije teško 'biti' Lindholm, koji je, kako je otkrio, stalno nešto zapitkivao i
često se smejao; nove usne bile su nekako pogodnije za smeh. Pitanja koja su mu postavljali ostali -
obično Kler, jedna doseljenica iz Engleske po imenu Džesika i Kenijac po imenu Berkina - retko su
imala veze sa Lindholmovom zemaljskom prošlošću. Kada jesu, Saks je otkrio da nije teško dati
kratak odgovor - Dezmond je Lindholmu dodelio prošlost provedenu u Saksovom domu u Bolderu u
Koloradu, što je bio razuman potez - a da zatim okrene tok razgovora prema ispitivaču, koristeći
tehniku koju je često upotrebljavao Mišel. Ljudi su rado prihvatali priliku da govore. A ni sam Saks
nikada nije bio posebno ćutljiv čovek, kao što je bio Sajmon. Uvek je bio u središtu svog
konverzacijskog kruga, i ako je izvan njega retko imao isto učešće, bilo je to samo zato što ga
razgovor ispod određenog nivoa nije zanimao. Ćeretanje je obično bilo gubljenje vremena. Ali je
istovremeno pomagalo da prođe to vreme, koje bi inače bilo izluđujuće prazno. Takođe se činilo da
ublažava osećaj samoće. Uostalom, njegove kolege obično su se bavile dosta zanimljivom stručnom
tematikom. Tako je i on davao svoj doprinos, pričajući im o svojim šetnjama po Barouzu, raspitujući
se o onome što je video, kao i o njihovoj prošlosti, Biotiku, situaciji na Marsu, i tako dalje. Bilo je to
podjednako svojstveno Lindholmu i Saksu.
U tim razgovorima, njegove kolege, posebno Kler i Berkina, potvrdili su ono što je zapazio u
šetnjama - da Barouz na neki način postaje de facto prestonica Marsa, utoliko što su se u njemu
nalazila sedišta svih najvećih transnacionalki. Transnacionalke su u to vreme praktično vladale
Marsom. Pomogle su Jedanaestorici i drugim bogatim industrijskim državama da pobede ili bar da
opstanu u ratu 2061. godine, i sada su svi zajedno činili jedinstvenu strukturu moći, tako da više nije
bilo bitno ko drži konce na Zemlji, nacije ili suprakorporacije. Na Marsu je to bilo očigledno.
UNOMA se raspala još 2061, poput grada pod kupolom, a agencija koja ju je zamenila, Prelazna
vlada Ujedinjenih Nacija, bila je administrativna grupa sastavljena od izvršilaca transnata, čije su
odluke sprovodile snage obezbeđenja transnata. "UN, zapravo, nema nikakve veze s tim", rekao mu je
Berkina. "UN je mrtav na Zemlji kao UNOMA ovde. Naziv je samo paravan."
Kler reče: "Ionako ih svi zovu Prelazna vlada."
"Oni znaju ko je ko", reče Berkina. I zaista, u Barouzu su se često mogle videti uniformisane
policijske snage transnacionalki. Nosile su građevinske kombinezone boje rđe, sa širitima različitih
boja. Ništa preterano preteće, ali svuda prisutno.
"Ali zašto?" upita Saks. "Koga se plaše?"
"Strahuju od silaska bogdanovista sa brda", reče Kler i nasmeja se. "Smešno."
Saks podiže obrve, ali oćuta. Bio je radoznao, ali i svestan da je reč o opasnoj temi. Bolje da
sačeka da je neko ponovo pokrene. Ipak, kada je posle toga šetao Barouzom, pažljivije je posmatrao
gomilu, tražeći prisustvo policije po njihovim oznakama na rukavima. Konsolidejted, Ameks,
Oroko... bilo mu je neobično što nisu osnovali jedinstvene snage. Verovatno zato što su
transnacionalke bile takmaci koliko i ortaci, te je pojava konkurentnih sistema obezbeđenja bila
sasvim prirodna. Ovo je verovatno objašnjavalo i mnoštvo sistema identifikacije, što je stvorilo
pukotine koje su Dezmondu omogućile da ubaci svoje identitete u jedan od sistema i pusti ih da
procure u ostale. Saksov slučaj dokazao je da je Švajcarska voljna da pokrije neke ljude koji su se
niotkuda pojavili u njenom sistemu, a isto su bez sumnje radile i druge države i transnacionalke.
Informativna tehnologija je stoga, u trenutnoj političkoj situaciji, pre stvarala balkanizaciju nego
totalitarizam. Arkadije je predvideo takav razvoj događaja, ali ga je Saks smatrao suviše
iracionalnim da bi bio verovatan. Sada je morao da prizna da se prevario. Kompjuterske mreže nisu
mogle da kontrolišu situaciju zato što su postojale uporedo sa drugim; otuda policija na ulicama, da
motri na ljude poput Saksa.
Ali on je bio Stiven Lindholm. Stanovao je u Lindholmovom stanu u Hant Mezi, radio je
Lindholmov posao, nasledio njegove navike, običaje i prošlost. Njegov mali apartman u potkrovlju
malo je podsećao na mesto u kome bi Saks odabrao da živi: odeća je visila u ormanima, na frižideru i
postelji nije bilo opitnih posuda, čak je bilo i reprodukcija na zidovima, Ešera, Hundertvasera i
nekoliko Spenserovih nepotpisanih crteža, bezopasna indiskrecija. Bio je bezbedan u svom novom
identitetu. A i kada bi ga otkrili, bio je siguran, posledice ne bi bile tako strašne. Možda bi mu čak
bilo omogućeno da se vrati na položaj blizak onom koji je nekada zauzimao. Oduvek je bio
apolitičan, zainteresovan samo za teraformiranje, i odlučio je da nestane u onom bezumlju šezdeset
prve jer mu se činilo da bi sve drugo bilo pogubno. Nije sumnjao da bi bar nekoliko transnacionalki
to posmatralo na isti način i da bi mu ponudile posao.
Ali sve je to bilo samo teorija. U stvarnosti je bio zadovoljan da živi kao Lindholm.

Pri tom je otkrio da neizmerno uživa u novom poslu. U ono drugo vreme, kada je bio na čelu
čitavog projekta teraformiranja, bilo je nemoguće ne zaglibiti se u administrativnim poslovima, ili se
rasplinuti na čitav spektar tema, trudeći se da odradi dovoljno od svake da bi mogao da donese
upućene strateške odluke. To ga je prirodno odvelo u nedostatak dubine u svakoj disciplini ponaosob,
i konačno u neobaveštenost. Sada je, međutim, sva njegova pažnja bila posvećena stvaranju novih
biljaka za jednostavne ekosisteme koji su nastajali u glacijalnim oblastima. Nekoliko nedelja radio je
na novom lišaju, predviđenom da proširi granice novih biopodručja, zasnovanom na čazmoendolitu iz
Rajt Velisa na Antarktiku. Matični lišaj živeo je u pukotinama u antarktičkoj steni, i Saks je
nameravao da postigne isto na Marsu, ali je hteo da zameni algalni deo lišaja bržom algom, da bi
dobijeni simbiot brže rastao nego matični organizam, koji je bio notorno spor. Istovremeno je
nastojao da u fungus lišaj unese neke freatofitske genea iz biljaka otpornih na so, kao što su tamarisk i
divlji krastavac. Ove biljke mogu da žive u sredinama sa tri puta većim sadržajem soli nego morska
voda, a njihovi mehanizmi su, zbog nečega u vezi sa propustljivošću ćelijskih zidova, bili donekle
prenosivi. Kada bi uspeo u tome, dobio bi veoma otpornu i plodnu vrstu slanog lišaja. Bilo je veoma
ohrabrujuće biti svedok napretka koji je načinjen u ovoj oblasti od njihovih prvih, primitivnih
pokušaja da stvore organizam koji će opstati na površini, tamo u Podbrežju. Naravno, uslovi na
površini bili su u to vreme mnogo nepovoljniji. Ali njihovo poznavanje genetike i izbor metoda ipak
su se znatno poboljšali.
Problem koji se pokazao veoma uporan bilo je navikavanje biljaka na oskudicu azota na Marsu.
Većina značajnijih nalazišta nitrita bila je iskopana odmah po otkriću i puštena u atmosferu u obliku
azota; proces čiji je začetnik bio sam Saks, četrdesetih godina, bio je jednoglasno odobren, budući da
je atmosfera bila gotovo bez azota. Ali isto je važilo i za zemljište, pa je zbog ispuštanja tolikih
količina u vazduh trpeo biljni život. Bio je to problem koji nije imala nijedna zemaljska biljka, bar ne
toliko drastičan, tako da nisu postojala adaptivna svojstva koja bi mogla biti uneta u gene areoflore.
Problem azota bio je neprestano obnavljana tema prilikom njihovih sedeljki posle radnog vremena
u kafeu Loven, na ivici platoa meze. "Azot je toliko dragocen da je postao moneta među pripadnicima
podzemlja", rekao je Berkina Saksu, koji je samo nelagodno klimnuo glavom na ovu dezinformaciju.
I samo društvo iz kafea pokazalo je kolika je važnost azota, udišući N2O iz malih rezervoara, koji
su išli od osobe do osobe za stolom. Tvrdili su, više u dobrom raspoloženju nego iz ubeđenja, da
njihovo udisanje gasa pomaže teraformiranju. Kada je boca prvi put došla do Saksa, sumnjičavo ju je
osmotrio. Već je zapazio da se boce mogu kupiti u zajedničkim prostorijama - u svakom muškom
toaletu prodavala se čitava farmakologija: zidni automati sa bocama azotnog oksida, omegendorfa,
pandorfa i drugih gasova sa primesama narkotika. Inhalacija je očito bila trenutno najpopularniji
način uzimanja droga. Nikada nije bio zainteresovan za tako nešto, ali je sada uzeo bocu od Džesike,
koja mu se naslanjala na rame. Bila je to oblast u kojoj su se Stivenova i Saksova zanimanja
razilazila. Stoga je ispustio dah i pritisnuo masku preko usta i nosa, osećajući Stivenovo usko lice
ispod plastike.
Udahnuo je hladni mlaz gasa, kratko ga zadržao, izdahnuo i osetio kako ga napušta težina - bio je
to subjektivni utisak. Bilo je zabavno videti koliko je raspoloženje podložno hemijskoj manipulaciji,
uprkos onome što je ta činjenica govorila o čovekovoj emotivnoj ravnoteži, pa čak i o stanju razuma.
Nimalo ohrabrujuća činjenica. Ali ga to, trenutno, nije mnogo brinulo. Čak mu je izazvalo i osmejak.
Pogledao je preko ograde prema krovovima Barouza i prvi put primetio da novi susedi na zapadu i
severu stavljaju krovove od plavih crepova i kreče zidove u belo, pa su te četvrti sve više ličile na
grčka naselja, dok su stari delovi grada izgledali više španski. Džesika je ulagala očigledne napore
da im mišice ostanu u dodiru. Verovatno je dobro raspoloženje uticalo i na njenu ravnotežu.
"Ali vreme je da se ide izvan alpskih oblasti!" govorila je Kler. "Sita sam lišaja, mahovina i
trava. Naša polutarna fel-polja pretvaraju se u livade, imamo čak i krummholze, sa dovoljnim
godišnjim prilivom Sunčeve svetlosti, a atmosferski pritisak u podnožju nagiba je kao na
Himalajima."
"Na vrhovima Himalaja", primeti Saks, a onda se obuzda; bila je to opaska tipična za Saksa. Kao
Lindholm, reče: "Ali i na himalajskim visovima postoje prašume."
"Tačno. Stivene, otkako si stigao napravio si čuda sa tim lišajevima, pa biste ti, Berkina, Džesika
i Si-Džej mogli da počnete da radite na subalpinskim biljkama. Da pokušamo da uzgajimo šume i u
tim oblastima."
Zamisao je pozdravljena još jednim cugom azotnog oksida, a vizija smrznutih ivica izlivnih
basena akvifera pretvorenih u livade i šume zbog nečega je svima bila izuzetno zabavna. "Potrebne su
nam krtice", reče Saks, pokušavajući da ukloni kez sa lica. "Krtice i poljski miševi veoma su bitni u
menjanju fel-polja u livade; pitam se da li bismo mogli da uzgajimo soj arktičkih krtica otpornih na
CO 2."
Njegovim sagovornicima ovo je zazvučalo urnebesno smešno, ali on to nije ni primetio, jer je bio
zaokupljen mislima.
"Slušaj, Kler, šta misliš da odemo do jednog glečera da pogledamo? Da malo radimo na terenu?"
Kler prestade da se kikoće i klimnu glavom. "Svakako. U stvari, podsetio si me. Na ledniku Arena
imamo stalnu opitnu stanicu, sa dobro opremljenom laboratorijom. Osim toga, obratila nam se grupa
za biotehnologiju u okviru Armskora, dosta uticajna kod Prelazne vlade. Hoće da ih povedemo da
vide stanicu i lednik. Čini mi se da nameravaju da izgrade sličnu stanicu u Marinerisu. Možemo da
pođemo sa njima kao domaćini i da usput radimo na terenu, da jednim udarcem ubijemo dve muve."
Planovi za put dospeli su iz kafea do laboratorije, a zatim i do glavnog ureda. Kao i obično u
Biotiku, nije trebalo dugo čekati odobrenje. Saks je zbog toga dve nedelje bio u velikom poslu,
vršeći pripreme za rad na terenu, a onda je spakovao torbu i jednog jutra se odvezao podzemnom do
Zapadne Kapije. Tamo, u švajcarskoj garaži, opazio je neke kolege sa posla, u grupi sa nekoliko
stranaca. Još je bilo u toku upoznavanje. Saks im priđe, a Kler ga opazi i uvuče u grupu, uzbuđena.
"Stivene, da te upoznam sa našom gošćom na putovanju." Žena odevena u neku vrstu odore koja je
prelamala svetlost okrenu se prema njemu, a Kler reče: "Stivene, ovo je Filis Bojl. Filis, ovo je
Stiven Lindholm."
"Drago mi je" reče Filis, pruživši ruku.
Saks joj stisnu šaku. "I meni", reče.
Vlad mu je zarezao glasne žice da bi imao izmenjen vokalni zapis u slučaju testiranja, ali su se svi
u Gametu slagali da zvuči isto kao pre. Filis takođe nagnu glavu i radoznalo ga pogleda, kao da je
nešto primetila. "Jedva čekam da pođemo", reče on i pogleda prema Kler. "Nadam se da vas nisam
zadržao?"
"Ne, ne, još nisu stigli ni vozači."
"A." Saks uzmaknu. "Baš mi je milo što smo se upoznali", reče joj učtivo. Filis klimnu glavom i
uputi mu još jedan radoznao pogled pre nego što se okrenula malopređašnjim sagovornicima. Saks
pokuša da se usredsredi na ono što je Kler govorila o vozačima. Izgleda da je vožnja rovera na
otvorenom postala posebno zanimanje.
Baš sam bio 'ladan, pomisli on. Naravno, hladnoća je bila Saksova osobina. Verovatno je trebalo
da se raspameti što ju je upoznao, da joj kaže da je zna iz starih dokumentaraca i da joj se već
godinama divi, i slično. Mada nije mogao da zamisli da bi neko mogao da se divi Filis. Imajući u
vidu da je iz rata izišla kompromitovana; na strani pobednika, ali jedina od Prvih stotinu koja je to
izabrala. Kako su to zvali, kvisling? Tako nešto. Pa, nije baš bila jedina od Prvih stotinu: Vasilije je
do kraja ostao u Barouzu, a Džordž i Edvard bili su na Klarku kada se odvojio od kabla i bio izbačen
iz ravni ekliptike. Trebalo je to preživeti. Bilo mu je teško da poveruje u to - ali eto nje tu, kako
ćaska sa svitom obožavalaca. Sva sreća da je znao da je preživela, jer bi inače sad bio u šoku.
I dalje je izgledala kao da joj je najviše šezdeset, iako je bila Saksova vršnjakinja, dakle rođena
pre sto petnaest godina. Srebrna kosa, plave oči, nakit od zlata i rubina, bluza od materijala koji se
prelivao svim bojama spektra - leđa su joj u tom trenutku bila treperavo plave boje, ali su, kada se
okrenula da ga pogleda preko ramena, prešla u smaragdno zelenu. Pretvarao se da ne primećuje njen
pogled.
Tada stigoše vozači, i svi se ukrcaše u rovere i pođoše. Zahvaljivao je Bogu što se Filis našla u
drugom vozilu. Roveri su bili velike mašine na hidrazinski pogon i išli su drumom prema severu, pa
Saks nije shvatao potrebu za profesionalnim vozačima, ako to nije bilo zbog brzine vozila: išli su oko
sto šezdeset kilometara na sat, i Saksu je takva vožnja izgledala brza i tečna, jer je bio navikao na
četiri puta manje brzine. Ostali putnici žalili su se na neravan put i sporo napredovanje - ekspresni
vozovi sada su lebdeli iznad pista brzinama od oko šest stotina kilometara na sat.
Glečer Arena nalazio se nekih osam stotina kilometara severozapadno od Barouza i spuštao se od
visija Sirtis Majora na severu prema Utopija Planiciji. Prostirao se jednom od Arena Fosa, dužinom
od tri stotine kilometara. Kler, Berkina i ostali u vozilu ispričali su Saksu prošlost lednika, a on je
dao sve od sebe da pokaže budno zanimanje; priča je doista bila zanimljiva, jer se ispostavilo da im
je poznato da je Nađa skrenula izliv akvifera Arena. Neki od onih koji su bili sa Nađom kada je to
učinila posle rata su zavšili u Južnoj Fosi, gde je priča prvi put bila ispričana, da bi postala legenda.
U stvari, izgledalo je da ti ljudi znaju dosta toga o Nađi. "Bila je protiv rata", rekla mu je Kler u
poverenju, "i učinila je sve što je mogla da ga zaustavi i da potom izgradi porušeno, čak i dok je rat
još trajao. Ljudi koji su je videli u Elizijumu kažu da uopšte nije spavala, već je uzimala stimulante
da je održe na nogama. Kažu da je za tih nedelju dana u Južnoj Fosi spasila deset hiljada života."
"Šta je bilo sa njom?" upita Saks.
"To niko ne zna. Nestala je iz Južne Fose."
"Bila se uputila prema Niskoj Koti", reče Berkina. "Ako se našla tamo u vreme poplave,
verovatno je poginula."
"E", reče Saks zamišljeno. "Bilo je to gadno vreme."
"Veoma gadno", reče brzo Kler. "Tolika razaranja. Vratilo je teraformiranje desetine godina
unazad, sigurna sam."
"Mada su izlivi akvifera bili korisni", promrmlja Saks.
"Da, ali su mogli da budu izazvani i na kontrolisan način."
"Tako je." Saks slegnu ramenima i pusti da se razgovor nastavi bez njega. Posle susreta sa Filis,
bilo mu je pomalo suviše da se upušta u priču o šezdeset prvoj.
Još nije mogao da veruje da ga nije prepoznala. Kabina za putnike u kojoj su se nalazili imala je
glatke magnezijumske ploče preko prozora, i tamo, među licima njegovih novih kolega, nalazilo se
sitno lice Stivena Lindholma. Ćelavi starac sa pomalo kukastim nosem, zbog koga su mu oči bile pre
kao u jastreba nego samo ptičje. Izražene usne, jaka vilica, brada - ne, nimalo nije ličio na sebe. Nije
bilo razloga da ga ona prepozna.
Ali nije sve u izgledu.
Pokušao je odagna misli o tome dok je vozilo jedva čujno hitalo drumom na sever. Usredsredio se
na okolinu. Kabina za putnike imala je staklenu kupolu na krovu i prozore na sva četiri zida, tako da
se pružao dosta dobar pogled. Vozili su uz padinu zapadnog Izidisa, oblast Velikog Nagiba koja je
podsećala na veliki goli nasip. Iznad horizonta na severozapadu dizala su se nazubljena, mračna brda
Sirtis Majora, oštra kao sečivo testere. Vazduh je bio bistriji nego u stara vremena, iako je bio
petnaest puta gušći. Sada je u njemu bilo manje prašine, jer su snežne mećave obarale čestice na
zemlju i zadržavale ih u ledu. Naravno, ovu ledenu koru često su lomili vetrovi, i dizali zarobljenu
prašinu u vazduh. Ali to se dešavalo na sve manjoj površini, i mećave-čistačice vazduha polako su
dobijale rat.
Zbog toga je i nebo menjalo boju. Nad glavom je bilo bogate ljubičaste boje, a iznad brda na
zapadu beličaste boje, sa prelazom između lavande i ljubičice, za koji Saks nije umeo da pronađe
naziv. Oko može da razluči razliku u frekvenciji svetlosti od samo nekoliko talasnih dužina, tako da je
ono malo imena za boje između crvene i plave bilo nedovoljno da opiše pojavu. Ali kako god da ste
ih zvali, ili niste, boje neba su malo podsećale na mrke i ružičaste nijanse iz prvih godina na Marsu.
Naravno, peščana oluja uvek bi vratila nebu onaj prvobitni oker ton, ali kada bi se vazduh pročistio,
njegova boja ponovo bi odgovarala gustini i hemijskom sastavu. Odjednom zainteresovan za to kakav
pogled mogu da očekuju u budućnosti, Saks izvadi beležnicu iz džepa da pokuša da izračuna.
Zurio je u malu kutiju, odjednom shvativši da je to beležnica Saksa Rasela - koja bi ga, u slučaju
provere, odala. Bilo je to kao da sa sobom nosi prvobitni pasoš.
Odagnao je tu misao, jer je bilo kasno da se bilo šta učini. Ponovo se usredsredio na boju neba.
Kada je vazduh bio čist, boja neba bila je ishod vrednosti rasipanja svetlosti u molekulima vazduha.
Otuda je sve zavisilo do gustine atmosfere. Pritisak vazduha, u vreme njihovog dolaska, bio je oko 10
milibara, a sada je u proseku iznosio oko 160. Ali s obzirom na to da je vazdušni pritisak posledica
težine vazduha, za pritisak od 160 milibara na Marsu bilo je potrebno oko tri puta toliko vazduha na
bilo kojoj tački koliko bi bilo potrebno da se dobije takav pritisak na Zemlji. Stoga je 160 milibara
trebalo da rasipa svetlost kao 480 milibara na Zemlji; to je značilo da bi nebo trebalo da ima boju
sličnu onoj tamnoplavoj sa fotografija snimljenih na planinama višim od četiri hiljade metara.
Ali boja na prozorima i kupoli rovera imala je mnogo više crvene u sebi, i čak i u vedra jutra
posle jakih oluja Saks nikad nije opazio onu plavu kakvu je imalo nebo Zemlje. Pozabavio se time.
Druga posledica slabe gravitacije Marsa bila je da je vazdušni sloj bio viši nego na Zemlji. Bilo je
moguće da su najsitnije čestice zarobljene, oduvane iznad najviših oblaka, gde su bile pošteđene od
oluja. Setio se da postoje snimci slojeva izmaglice na visini od svih pedeset kilometara, dobrano
iznad oblaka. Drugi činilac mogao je da bude sastav atmosfere; molekuli ugljen-dioksida mnogo su
delotvornije rasipali svetlost od molekula kiseonika i azota, a Mars je, uprkos svim Saksovim
naporima, i dalje imao više CO 2 u atmosferi. Posledice ove razlike mogle su se izračunati. Ukucao je
jednačinu za Ralejev zakon rasipanja, koji glasi da je energija rasute svetlosti po jedinici zapremine
vazduha obrnuto srazmerna snazi talasne dužine svetlosnog zračenja na četvrti stepen. Žvrljao je na
ekranu beležnice, menjajući promenljive, proveravajući priručnike ili unoseći vrednosti po sećanju
ili otprilike.
Došao je do zaključka da će nebo, ako atmosfera postane gušća za vrednost od jednog bara,
veovatno dobiti mlečno belu boju. Takođe je potvrdio u teoriji da bi nebo Marsa trebalo da ima
mnogo intenzivniju plavu boju nego što je to slučaj, kao i da bi rasuta plava svetlost trebalo da bude
šesnaest puta jača od crvene. Ovo je ukazivalo da čestice u visinama atmosfere verovatno daju nebu
crvenkastu nijansu. Ako je ovo objašnjenje bilo ispravno, moglo se dalje zaključiti da će boja i
prozirnost Marsovog neba još mnogo godina biti podložne svakojakim promenama, zavisno od
vremenskih uslova i drugih činilaca koji utiču na čistoću vazduha...
Stoga je radio dalje, trudeći se da računicom obuhvati vrednosti zračenja svetlosti na nebu,
Čandrasekarovu jednačinu prenosa zračenja, hromatske skale, hemijske sastave aerosola, Ležendrove
polinomijale za izračunavanje vrednosti ugaonog rasipanja, Rikati-Beselove funkcije za
izračunavanje preseka rasipanja i slično - zaposlivši se dobar deo puta do lednika Arena, tvrdoglavo
prenebregavajući svet oko sebe i situaciju u kojoj se našao.

Početkom popodneva stigli su do malog naselja po imenu Bredberi, koje je pod svojim šatorom
klase Nikozija izgledalo kao nešto preneseno iz Ilinoisa: asfaltirane ulice sa drvoredima, kuće na
sprat sa verandama i krovovima od šindre, glavna ulica sa dućanima i parking-satovima, u centru
park sa belim gazebom, baštenskom kućom za orkestar ispod džinovskih javorova...
Odatle su manjim putem pošli na zapad, preko vrha Sirtis Majora. Put je bio nasut od crnog peska,
očišćenog od kamenja i poprskanog vezujućim sredstvom. Cela ova oblast bila je izrazito mrke boje -
Sirtis Major bio je prva osobenost Marsove površine uočena kroz teleskop sa Zemlje, a čovek koji je
to učinio bio je Kristijan Hajgens, 28. novembra 1659, i upravo je ta mrka stena bila zaslužna za
otkriće. Tlo je bilo gotovo crno, mestimično indigo boje, bregovi, jame i padine između kojih se
provlačio put bili su crni, rebraste meze bile su crne, crni su bili beskrajni nizovi thulleya ili
rebaraca; sa druge strane, ogromni komadi izbačenog materijala bili su često boje rđe, i veoma su ih
podsećali na boju od koje su se privremeno rastali.
Onda su prešli crnu stenu jednog od rebara i pred njima se ukazao lednik, prostrt sleva nadesno
poput munje urezane u predeo. Sa druge strane glečera pružalo se sledeće rebro, uporedo sa onim na
kome su se nalazili, i zajedno su izgledala kao dve stare lateralne morene, iako su bila samo uporedni
grebeni koji su usmerili tok poplave.
Lednik je bio širok oko dva kilometra. Činilo se da mu debljina nije veća od pet-šest metara, ali
se očito pružao dužinom kanjona, tako da je moralo biti skrivenih dubina.
Delovi njegove površine, neravni i prašnjavi, ličili su na običan regolit, sa nekom vrstom
šljunkovite površine koja je skrivala tragove leda ispod. Na drugim mestima podsećao je na krš, ali
nesumnjivo krš od leda, sa svežnjevima belih ledenica koje su štrčale iz leda poput stena. Neke od
ledenica bile su u obliku slomljenih ploča, nakostrešenih kao leđa stegosaurusa, providno žutih na
Suncu koje je zalazilo iza njih.
Sve je bilo nepomično, od obzorja do obzorja - nigde ni pokreta. Prirodno, s obzirom na to da je
lednik Arena bio tu već četrdeset godina. Ali Saks nije mogao da se ne seti poslednje prilike kada je
video sličan prizor i morao je da skrene pogled prema jugu, kao da bi odatle svakog trenutka mogla
da se dovalja nova bujica.

Biotikova stanica nalazila se nekoliko kilometara uzvodno, na pregači malog kratera, pa se sa nje
pružao savršen pogled na lednik. Pred sam zalazak Sunca, dok su neki od redovnih posetilaca
aktivirali stanicu, Saks je otišao sa Kler i gostima iz Armskora, uključujući Filis, do velike
osmatračke sobe sa poslednjem spratu stanice, da pogledaju razbijenu masu leda na izmaku dana.
Čak i u srazmerno vedro popodne kao što je bilo ovo, vodoravni zraci Sunca bojili su vazduh u
blistavu tamnocrvenu boju, a površina glečera svetlucala je na hiljadu mesta, gde je nedavno
odlomljeni led odbijao svetlost poput ogledala. Većina ovih skerletnih iskri ležala je u neravnoj liniji
između njih i Sunca, ali ih je bilo i drugde na ledu, gde su se odbojne površine dizale pod različitim
uglovima. Filis primeti da Sunce izgleda uvećano, sad kada je postavljena soleta. "Zar nije divno?
Gotovo da se mogu videti ogledala, zar ne?"
"Izgleda kao krv."
"Izgleda kao nešto iz Jure."
Saksa je podsećalo na zvezdu tipa G na daljini od jedne astronomske jedinice. Ovo je bilo
značajno, pošto su bili na daljini od jedne i po astronomske jedinice. A to o rubinima, ili očima
dinosaurusa...
Sunce kliznu ispod obzorja i sve iskre crvene svetlosti odjednom zgasnuše. Nebom se raširi velika
lepeza sutonskih zraka, stubova ružičaste svetlosti koji su presecali tamnoljubičasto nebo. Filis
oduševljeno uzviknu na pojavu ovih boja, koje su bile odista veoma čiste i jasne. Ona reče: "Pitam se
šta stvara ove veličanstvene zrake", i Saks automatski otvori usta da joj objasni o senkama brda ili
oblaka iznad horizonta, ali se onda seti da je to, pod a, retoričko pitanje (verovatno), i, pod b, da bi
suvoparan tehnički odgovor bio odveć svojstven Saksu Raselu. Stoga je zadržao jezik za zubima i
razmišljao šta bi Stiven Lindholm rekao u ovakvoj situaciji. Ova vrsta samosvesti bila je nova za
njega, i svakako opterećujuća, ali je bio prinuđen da govori, bar s vremena na vreme, jer su i duga
ćutanja bila sasvim raselovska i nimalo nalik na Lindholma koga je tako dobro igrao. Zato se
potrudio da smisli opasku.
"Pomislite samo koliko je malo nedostajalo da ti fotoni završe na Marsu", reče on, "a sad će
morati da putuju čak na drugi kraj svemira."
Ljudi skupiše obrve na ovu neobičnu primedbu. Međutim, postigla je da ga prime u grupu, što joj
je i bila svrha.
Posle toga su sišli do trpezarije, da pojedu testo i sos od paradajza, sa sveže ispečenim hlebom.
Saks je ostao za glavnim stolom, i jeo je i razgovarao koliko i drugi, trudeći se da ispuni normu,
nastojeći da poštuje nepostojana pravila konverzacije i drušvenih odnosa. Oduvek su bila preteška za
njega, pa je utoliko više razmišljao o njima. Znao je da važi za večnog ekscentrika; čuo je onu priču o
stotinu transgenetskih pacova koji su mu ovladali mozgom. Čudan osećaj, stajati izvan laboratorije u
mraku, i slušati legendu koja je uz urnebesni smeh prelazila iz pokolenja u pokolenje diplomaca,
osećajući neobičnu nelagodnost utiska da si neko drugi, neko sasvim uvrnut.
Ali Lindholm je bio nešto drugo; bio je društven čova. Umeo je da upliva. Bio je osoba koja ume
da podeli bocu utopijskog zinfandela, koja ume da sa svoje strane potpomogne dobrom raspoloženju
na večernjem koktelu. Osoba koja intiuitivno shvata tajanstvene algoritme druženja, pa joj uspeva da
rukuje sistemom i ne razmišljajući o njemu.
Stoga je povlačio kažiprstom duž svog novog nosa i pio vino koje mu je zaista blokiralo
parasimpatički nervni sistem, do te mere da ga je činilo opuštenijim i slobodnijim, tako da je sasvim
uspešno ćaskao, činilo mu se, iako se nekoliko puta usplahirio zbog načina na koji je bio uvučen u
razgovor sa Filis, koja je sedela preko puta - i zbog načina na koji ga je posmatrala - ali i zbog
načina na koji joj je uzvraćao poglede! Postojali su protokoli i za te stvari, ali ih on uopšte nije
shvatao. Prisetio se kako se Džesika naslanjala na njega tamo u Lovenu, ispio još pola čaše vina i
osmehnuo se, nespokojno razmišljajući o seksualnoj privlačnosti i njenim posledicama.
Neko je postavio Filis neizbežno pitanje o njenom bekstvu sa Klarka, i ona se upustila u priču,
povremeno bacajući poglede prema Saksu, kao da ga uverava da je priča namenjena pre svega njemu.
On je učtivo slušao, odupirući se težnji da ukrsti očima, što je moglo da ukaže na njegovu zbunjenost.
"Nije bilo nikakvog upozorenja", reče Filis osobi koja je postavila pitanje. "U jednom trenutku
smo kružili oko Marsa na vrhu lifta, bolesni zbog onoga što se dešavalo na površini, mučeći se da
smislimo neki način da zaustavimo nerede, a već sledećeg trenutka sve se zatreslo kao da je
zemljotres, i našli smo se na putanji koja nas vodi izvan Sunčevog sistema." Osmehnula se i zaćutala
pre smeha koji je usledio, i Saks vide da je već više puta pričala tu priču na isti način.
"Mora da je bilo zastrašujuće!" reče neko.
"Pa", reče Filis, "čudno je kako u opasnosti, zapravo, nema vremena za to. Čim smo shvatili šta se
dogodilo, znali smo da svaki sekund duže koji provedemo na Klarku umanjuje naše izlgede da
preživimo za stotine kilometara. Stoga smo se okupili u kontrolnom centru, prebrojali prisutne i
dogovorili se šta da radimo i šta imamo na raspolaganju. Dogovaranje je bilo žučno, ali ne i panično,
ako me razumete. U svakom slučaju, ispostavilo se da se u hangarima nalazi uobičajen broj teretnih
vozila Zemlja-Mars, a proračuni VI pokazali su da će nam biti dovoljan njihov ukupni potisak da se
vratimo u ravan ekliptike na vreme da presretno Jupiterov sistem. Nalazili smo se na putanji koja je
vodila uvis i napolje, otprilike prema Jupiteru, što je bilo kao blagoslov. E, tada je počelo ludilo.
Morali smo da iznesemo sve teretnjake iz hangara i da poletimo na njima pored Klarka, a onda da ih
sve povežemo i nakrcamo sa onoliko vazduha i gorivo koliko su mogli da ponesu, i tome slično.
Zatim smo se otisnuli u tom sklepanom splavu samo trideset sati posle poletanja, što mi sada, kada se
prisetim svega, izgleda gotovo neverovatno. Tih trideset sati..."
Zatresla je glavom, i Saks opazi da su njenu priču odjednom prožela istinska sećanja, koja su je
malo potresla. Trideset sati predstavljalo je zaista brzu evakuaciju, i to vreme je svakako proletelo
kao san, u stanju uma toliko različitom od normalnog vremena da se moglo smatrati transcendencijom.
"Posle toga je preostalo samo da se zbijemo u dva prostora za posadu - nas dve stotine osamdeset
šestoro - i da izlazimo u EVA-ma da odsečemo nepotrebne delove teretnjaka. I da se nadamo da
ćemo imati dovoljno goriva da postignemo putanju prema Jupiteru. Prošlo je više od dva meseca dok
se nismo uverili da ćemo presresti Jupiterov sistem i deset nedelja pre nego što zaista jesmo.
Iskoristili smo sam Jupiter kao gravitacioni rukohvat i zaokrenuli prema Zemlji, koja je u tom trenutku
bila bliža od Marsa. Zaokret oko Jupitera bio je tako snažan da su nam bile potrebne Zemljina
atmosfera i Mesečeva gravitacija da nas uspore, jer smo bili istovremeno najbrži ljudski putnici u
istoriji i bez goriva. Osamdeset hiljada kilometara na sat, čini mi se da je bila naša brzina kada smo
prvi put zašli u stratosferu. Korisna brzina, u stvari, jer smo su nam vazduh i hrana bili na izmaku. Pri
kraju smo baš ogladneli. Ali smo se izvukli. I videli smo Jupiter sa ove blizine", reče na kraju, držeći
palac i kažiprst na par centimetara rastojanja.
Slušaoci se nasmejaše, a sjaj trijumfa u Filisinim očima nije imao nikakve veze sa Jupiterom. Ali
je istovremeno bilo neke zategnutosti u uglovima njenih usana, kao da je na kraju priče nešto
pomračilo njenu slavu.
"A vi ste bili vođa, je li?" upita neko.
Filis podiže ruku, kao da će reći da ne može da porekne, iako bi volela. "Bio je to zajednički
poduhvat", reče. "Ali ponekad je potreban neko ko će odlučiti kada treba stati ili ubrzati. A ja sam
pre katastrofe bila na čelu uprave Klarka."
Podarila im je svoj široki osmeh, uverena da su uživali u priči. Saks se smešio sa ostalima, i
klimnu glavom kada je pogledala prema njemu. Privlačna žena, pomisli on, ali ne naročito bistra. Ili
je to zato što nikad nije posebno mario za nju. Bila je bez sumnje na neki način inteligentna, dobar
biolog kada se bavila biologijom, i svakako sa visokim rezultatima na testovima inteligencije. Ali
postoji više vrsta inteligencije, i ne mogu se sve analitički testirati. Saks je to shvatio još u
studentskim danima: postoje ljudi koji bi postigli visok rezultat na svakom testu inteligencije, uspešni
u svom poslu, ali isto tako mogu da uđu u sobu punu ljudu i da za jedan sat postignu da im se svi
smeju, ili čak da ih mrze, što nije naročito pametno. S druge strane, čak i najplitkoumnija od školskih
predvodnica navijača, recimo, koja je uspevala da bude ljubazna sa svima i zbog toga bila miljenica
svih, pokazivala je, po Saskovom mišljenju, inteligenciju koja je bila podjednako moćna kao ona u
nekog uvrnutog matematičara - računica međuljudskih odnosa bila je mnogo finija i sa više
promenljivih nego fizika, i donekle ga je podsećala na novo polje u matematici, takozvani kaskadni
rekombinantni haos, ali nije bila tako jednostavna. Ne, postoje barem dve vrste inteligencije, a
verovatno i mnogo više: prostorna, estetska, moralna ili etička, analitička, sintetička, i tako dalje.
Stoga samo oni ljudi sa raznorodnom inteligencijom mogu da se smatraju izuzetnima.
A Filis, koja se hranila pažnjom svojih slušalaca, većinom mlađih ljudi od nje i, bar na površini,
punih divljenja prema njenoj istorijskoj slavi - Filis nije bila od tih polimata. Naprotiv, kada je bila
reč o prosuđivanju onoga što ljudi misle o njoj, izgledala je prilično priglupo. Svestan da i sam ima
isti nedostatak, Saks ju je posmatrao sa najboljim Lindholmovim osmehom koji je uspeo da namesti.
Ali mu se njena predstava istovremeno činila očigledno sujetna, čak i pomalo arogantna. A
arogancija je uvek glupa. I maska za neku vrstu nesigurnosti. Bilo je teško odrediti koja je nesigurnost
posredi, kod tako uspešne i privlačne osobe. A ona je bila izuzetno privlačna.
Posle večere vratili su se na osmatračnicu na vrhu stanice, i tamo, pod blistavom zdelom zvezda,
posada iz Biotika pustila je muziku. Bila je to vrsta zvana nuevo kalipso, najnoviji šik u Barouzu, i
nekoliko članova grupe donelo je instrumente i počelo da prati melodiju, a ostali su se pomerili u
sredinu prostorije i zaigrali. Ritam muzike bio je, po Saksovoj računici, otprilike stotinu taktova u
minutu, savršen psihološki metod za neznatnu stimulaciju srca; tajna svake plesne muzike,
pretpostavljao je.
Onda se kraj njega našla Filis, zgrabila ga za ruku i povukla ga među igrače. Saks se jedva
obuzdao da ne istrgne ruku iz njene, i bio je siguran da je njegov odgovor na njen nasmejani poziv bio
u najboljem slučaju ljigav. Nikada u životu nije igrao, bar koliko je mogao da se seti. Ali to je bio
život Saksa Rasela. Stiven Lindholm je sigurno često igrao. Zato je počeo da lako poskakuje gore-
dole u ritmu čeličnog bas-bubnja, nesigurno mašući rukama kraj bokova, smešeći se Filis u
očajničkoj simulaciji dobrog raspoloženja.

Kasnije te večeri, dok je mlađi deo posade Biotika još plesao, Saks je sišao liftom da donese tube
ledenog mleka iz kuhinje. Kada je ponovo ušao u lift, tamo je bila i Filis, koja se vraćala iz
spavaonica. "Daj da ti pomognem s tim", reče i uze dve od četiri plastične kesice koje su mu visile iz
prstiju. Preuzevši ih, ona se sagnu (bila je nekoliko centimetara viša od njega) i poljubi ga pravo u
usta. On uzvrati poljubac, ali je to bio takav šok da nije osetio poljubac sve dok se nije odmakla;
sećanje na jezik između njegovih usana bilo je kao novi poljubac. Pokušao je da ne izgleda smeteno,
ali je po njenom smehu zaključio da mu to nije uspelo. "Sad vidim da nisi baš toliki otrov za žene kao
što izgledaš", reče ona, što kod njega izazva još veću paniku. U stvari, bilo je prvi put da mu neko
uradio tako nešto. Pokušao je da se sabere, ali kabina uspori i vrata se uz šištanje otvoriše.
Kada su poslužili dezert i do kraja zabave Filis mu nije više prilazila. Ali kada je, tokom
vremenskog pomaka, otišao do liftova da siđe u svoju sobu i kada su vrata kabine počela da se
zatvaraju, Filis kliznu unutra, i kada je lift pošao dole već ga je ponovo ljubila. On je obgrli i uzvrati
poljubac, pitajući se šta bi Linholm učinio u ovakvoj situaciji i da li postoji način da se izvuče bez
težih posledica. Kada je kabina usporila, Filis se nasloni na zid sa sanjivim, zamućenim pogledom i
reče: "Dođi, otprati me do sobe." Malo se povodeći na nogama, držeći je za mišicu kao da nosi
osetljiv deo laboratorijske opreme, Saks je pustio da ga odvede do svoje sobe, tesne kabine kao što
su bile i ostale spavaće sobe. Na vratima sobice ponovo su se poljubili, uprkos Saksovom snažnom
osećaju da mu je to poslednja prilika da umakne; ali je pri tom primetio da i on nju ljubi prilično
strasno, i kada se odmakla da promrmlja: "Pa, mogao bi i da uđeš", pošao je za njom bez reči;
uostalom, penis mu je bio zaglavljen na pola puta u svom slepom stremljenju prema zvezdama, a svi
hromozomi u telu glasno su mu pevali, sirote budale, zbog ove prilike da postigne besmrtnost. Prošlo
je mnogo vremena otkako je vodio ljubav sa nekim drugim osim Hiroko, a ti susreti, iako prijateljski
i prijatni, nisu bili strastveni, već više produžetak njihovog kupanja; Filis je, međutim, petljajući sa
njihovom odećom kada su, ljubeći se, pali na krevet, bila vidno uzbuđena, i to uzbuđenje prenosilo se
na njega nekom vrstom neposrednog prenosa. Njegov ukrućeni ud slobodno poskoči uvis kada mu je
Filis smakla pantalone niz butime, kao da ilustruje sebičnu teoriju gena, a on se na to samo nasmeja i
povuče dugački vertikalni zatvarač njenog kombinezona. Lišen svih briga, Lindholm bi svakako bio
uzbuđen susretom. Tu nije bilo sumnje. Zato je morao da bude i on. I mada mu Filis nije bila posebno
draga, znao ju je; ona stara veza između Prvih stotinu još je bila živa, sećanje na prve zajedničke
godine u Podbrežju - bilo je nečeg izazovnog u pomisli na seks sa ženom koju je tako dugo poznavao.
U Prvih stotinu gotovo svi su bili poligamni, činilo se, svi osim njega i Filis. Sada su to
nadoknađivali. Osim toga, ona je bila tako privlačna. I doticalo ga je, primetio je, što ga neko želi.
U tom trenutku su sve ove racionalizacije izgledale istinito, i potom bile potpuno zaboravljene u
navali seksualnih senzacija. Ali odmah po završetku čina, Saks poče ponovo da brine. Da li da se
vrati u svoju sobu, ili da ostane? Filis je zaspala sa rukom na njegovom boku, kao da je htela da se
obezbedi da će on ostati. U snu svi ličimo na decu. Osmotrio je dužinu njenog tela, još jednom
pomalo šokiran različitim ispoljavanjima seksualnog dimorfizma. Disanje joj je bilo tako spokojno.
Biti željen... njeni prsti, još napeti preko njegovih rebara. Zato je ostao, ali je sasvim malo spavao.
12.
Saks se bacio na posao na glečeru i okolnom terenu. Filis je povremeno izlazila napolje, ali se
uvek uzdržano ponašala prema njemu; Saks je sumnjao da Kler (ili Džesika!) i svi ostali podozrevaju
šta se dogodilo - ili da se to svakih nekoliko dana dešava ponovo. Bila je to još jedna komplikacija;
kako bi Lindholm reagovao na Filisinu očiglednu želju za skrivanjem osećanja? Ali to pitanje nikada
se nije postavilo. Lindholm je bio manje ili više primoran, iz poštovanja, poslušnosti ili nečeg u tom
smislu, da se ponaša kako bi se ponašao Saks. Stoga su čuvali svoju vezu za sebe, kao što bi radili i u
Podbrežju, ili na Aresu, ili na Antarktiku. Stare navike teško umiru.
Uz posao na ledniku, bilo je lako ostati neprimećen. Led i rebrasti krajolik oko njega bili su
očaravajuće sredine, i bilo je dosta toga što je trebalo da prouče i da pokušaju da shvate.
Pokazalo se da je površina glečera veoma neravna, baš kao što je na to ukazivala literatura -
pomešana sa regolitom tokom izliva i prožeta zarobljenim mehurovima od karbonacije. Kamenje i
stenje na površini topilo je led pod sobom, da bi se on potom ponovo obrazovao oko njih, u
svakodnevnom ciklusu zbog koga je tlo bilo gotovo sasvim utonulo. Svi seraci, ledeni šiljci koji su se
dizali iznad haotične površine glečera kao titanski dolmeni, bili su, osmotreni izbliza, duboko
usađeni. Led je bio lomljiv zbog velike hladnoće i sporo se kretao nizbrdo zbog male sile teže; no,
ipak se pomerao nizvodno, kao usporena reka; budući da joj je izvor bio iscrplen, čitava masa na
kraju će završiti u Vastitas Borealisu. Znaci kretanja mogli su se naći svakog dana u novim lomovima
leda - novim pukotinama, palim seracima, napuklim bregovima. Ove sveže površine ubrzo bi pokrili
kristalni ledeni cvetovi, čija je slanost samo ubrzavala kristalizaciju.
Opčinjen ovim okruženjem, Saks je stekao naviku da svakog jutra iziđe sam i pođe stazama koje je
obeležila posada stanice. U prvi sat dana sav led je tinjao u treperavim ružičastom tonovima,
odražavajući kolorit neba. Kada bi Sunčevi zraci pravo obasjali izlomljene površine lednika, iz
pukotina i zaleđenih bara počela bi da se diže para, a ledeni cvetovi presijavali su se kao jeftin nakit.
U jutrima bez vetra, inverzioni sloj vazduha zarobio bi maglu dvadesetak metara iznad tla u redak
narandžasti oblak. Dokaz da se voda lednika brzo rasipa u svet.
Pešačeći na hladnom vazduhu, opažao je brojne vrste snežnih algi i lišaja. Strane dva grebena
okrenute prema ledniku bile su posebno bogato nastanjene, isprskane mrljama zelene, zlatne,
maslinaste, crne, smeđe i mnogih drugih boja - možda svih trideset ili četrdeset. Saks je oprezno
hodao po ovim pseudomernama, pazeći da ne gazi po biljkama kao što bi pazio da ne zgazi neki
eksperiment u laboratoriji. Činilo se, doduše, da većina lišaja to ne bi ni osetila. Bili su žilavi; bila
im je dovoljna gola stena, voda, i svetlost - sasvim malo svetlosti - i rasli su pod ledom, unutar leda,
čak i u poroznim komadima providnih stena. U gostoljubivoj sredini kao što je bila pukotina u moreni
doslovno su bujali. Svaka pukotina u koju je Saks zagledao sadržala je čvorove islandskog lišaja,
žute i bronzane, koji su pod lupom otkrivali sićušne račvaste stabljike, oivičene bodljama. Na
ravnom kamenju našao je koraste lišaje: dugmasti lišaj, prutasti lišaj, štitasti lišaj, reljefni lišaj
candellaria, boje zelene jabuke, i crveno-narandžasti draguljni lišaj koji je pokazivao koncentraciju
natrijut-nitrata u regolitu. U grumenovima pod ledenim cvetovima nalazili su se naraštaji bledog sivo-
zelenog snežnog lišaja, koji je pod uvećanjem imao stabljike kao islandski lišaj, čitave mase
stabljika, nežnih kao svila. Crvasti lišaj bio je tamnosive boje i pod uvećanjem je pokazivao roščiće
izuzetno osetljivog izgleda. Ali u slučaju da se odlome, ćelije algi unesene u njihove niti samo bi
nastavile da rastu i razvile bi se u nove lišaje, koji su se vezivali za svaku podlogu na kojoj bi se
našli. Razmnožavanje fragmentacijom; korisna stvar u ovakvoj sredini.
Lišaji su, dakle, bujali, a pored vrsta koje je Saks uspevao da imenuje uz pomoć snimaka na
malom ekranu zglobne pločice, bilo je i mnogo drugih koje nisu ličile ni na jednu od navedenih vrsta.
Bio je toliko radoznao u pogledu ovih neznanki da je ubrao nekoliko uzoraka i odneo ih da ih pokaže
Kler i Džesiki.
Ali lišaji su bili samo početak. Na Zemlji su oblasti izlomljenih stena, tek otkrivenih posle
povlačenja leda ili formiranja novih planina, bile zvane stenovita polja, ili talus. Odgovarajuća zona
na Marsu zvala se regolit - zapravo, veći deo površine planete. Talusni svet. Na Zemlji su ove
oblasti prvo nastanjivale mikrobakterije i lišaji, koji su, pored hemijske erozije, počinjali da drobe
kamen u tanak sloj zemlje, koji je polako ispunjavao pukotine između stena. Vremenom se u ovoj
matrici taložilo dovoljno organskog materijala da ishrani druge vrste flore, i te zone su se u ovoj fazi
zvale fel-polja, gde fel (fell) na galskom znači kamen. Bio je to tačan naziv, jer to zaista behu
kamenita polja, sa površinom načičkanom kamenjem, i slojem zemlje između i ispod, tanjim od tri
centimetra, od koga je živela zajednica malih prizemnih biljaka.
A sada su fel-polja postojala i na Marsu. Kler i Džesika predložile su Saksu da pređe lednik i
pođe nizvodno duž bočne morene, što je on jednog jutra (dok je Filis spavala) i učinio, i posle pola
sata hoda zastao na jednoj steni, visokoj do kolena. Ispod njega, nagnut prema kamenitoj jaruzi,
nalazio se vlažan komad zemlje, blistav u svetlosti poznog jutra. Bilo je očigledno da je preko njega
gotovo stalno tekla otopljena voda - već je u tišini jutra čuo curkanje potočića ispod ivice glečera,
nalik na hor sićušnih drvenih zvonaca. A na ovoj minijaturnoj vododerini, među nitima vode, videle
su se boje, svuda, koje su privlačile pogled - cvetovi. Fel-polje, dakle, sa svojim osobenim
millefleur efektom, sivo pustopolje pobibereno tačkama, crvenim, plavim, žutim, ružičastim, belim...
Cvetovi su bili na vrhu majušnih čupavih drški ili ušuškani među dlakavim lišćem. Sve biljke
stajale su nisko uz mrku zemlju, koja je verovatno bila osetno toplija od vazduha; samo su niti trave
štrčale više od nekoliko centimetara od tla. Oprezno je išao sa kamena na kamen, pazeći da ne zgazi
nijednu biljku. Kleknuo je na šljunak da ispita sićušno rastinje, sa lupom na viziru podešenom na
najjače. Blistavi na jutarnjoj svetlosti, tu su se nalazili klasični organizmi pustopolja: rumenika, sa
prstenovima sićušnih ružičastih cvetova na tamnozelenoj podlozi; plamenak; pet centimetara visoke
stabljike vlaske, nalik na osvetljeno staklo, koja je koristila koren plamenka da usidri svoje krhke
korenčiće... zatim šušljevak boje magente, sa žutim prašnicima i tamnozelenim lišćem, koja je tvorila
uske kanale kuda je voda tekla u rozetu. Mnoge biljke imale su čupavo lišće. Bio je tu i jarkoplavi
nezaboravak, sa laticama toliko natopljenim zagrevajućim antocijaninima da su bile gotovo ljubičaste
- a to je bila boja koju će Marsovo nebo zadobiti na oko 230 milibara, prema Saksovim proračunima
na putu do Arene. Čudilo ga je da ne postoji naziv za tu boju, iako je bila tako samosvojna. Možda bi
mogla da bude cijansko plava.
Jutro je neopaženo prošlo dok se on tako premeštao od biljke do biljke, služeći se vodičem na
pločici da imenuje šušljevak, macine šape, patuljastu obrniku, patuljastu detelinu i njenu imenjakinju
sasafrasu. Kamenolomku. Nikada ih nije video u divljini, i dugo je posmatrao prvu koju je opazio:
arktičku sasafrasu, Saxifraga hirculus,, sićušnih stabljika, prekrivenih dugačkim listovima, koje su se
završavale bledoplavim cvetovima.
A lišaji, među njima je bilo mnogo biljaka koje nije mogao da prepozna; imale su osobine više
različitih vrsta, čak i rodova, ili su bile potpuno neopisive, po izgledu nasumična mešavina osobina
iz egzotičnih biosfera, neke nalik na podvodno rastinje, ili pak na nove vrste kaktusa. Verovatno
veštački dobijene vrste, mada je bilo čudno što ih nema u vodiču. Mutanti, možda. Ah, ali tamo gde je
široki procep sakupio debeo sloj humusa i uzak potočić, nalazio se žbun kobrezije. Kobrezija i druge
oštrice rastu tamo gde je vlažno, i njihov sunđerasti žbun brzo menja hemijski sastav tla na kome
raste, obavljajući važan posao u sporom prelasku iz pustopolja u alpske pašnjake. Sada je već
opažao minijaturne vodene tokove, obeležene svojim susetkama oštricama, koji su krivudali između
kamenja. Klečeći na ojačanom jastučetu za kolena, Saks isključi uvećavajuće naočare i pogleda
okolo; iako nisko u odnosu na okolni teren, on tad prvi put ugleda čitave nizove malih fel-polja,
rasutih po padini morene poput zakrpa na persijskom tepihu, razdvojenih pokretnim ledom.

Vrativši se u stanicu, zatvorio se u laboratoriju i dugo posmatrao primerke biljaka pod

mikroskopima, vršio razne opite i prepričavao nalaze Berkini, Kler i Džesiki.
"Uglavnom su poliploidi?" upita Saks.
"Tako je", reče Berkina.
Na Zemlji je poliploidija česta pojava na velikim visinama, tako da tu nije bilo ničeg neobičnog.
Pojava je sama po sebi bila neobična - udvojavanje, utrojavanje ili učetvoravanja prvobitnog broja
hromozoma biljke. Diploidne bilje, sa deset hromozoma, naslediće poliploidi sa dvadeset, trideset ili
čak četrdeset hromozoma. Biolozi su godinama koristili tu pojavu da stvore novo baštensko bilje, jer
su poliploidi obično bili krupniji - veći listovi, cvetovi, plodovi, ćelije - i često su zauzimali veće
prostore nego matične biljke. Ova vrsta prilagodljivosti bila je pogodna za osvajanje novih oblasti,
kao što je bio prostor unutar ili ispod lednika. Na zemaljskom Arktiku bilo je oblasti gde su
osamdeset odsto biljaka bili poliploidi. Saks je pretpostavljao da je reč o strategiji izbegavanja
prekomernog broja mutacija, što je objašnjavalo njihovo prisustvo u oblastima sa visokom stopom
ultraljubičastog zračenja. Jako ultraljubičasto zračenje razorilo bi određeni broj gena, ali ako su ovi
bili kopirani u drugim hromozomskim nizovima, mogućnost pojave genotipskih oštećenja bila je
gotovo odstranjena, kao i svako ograničenje razmnožavanja.
"Otkrili smo da, čak i kada ne počnemo sa poliploidima, a obično počinjemo, biljke se posle
nekoliko pokolenja same menjaju."
"Jeste li otkrili pokretački mehanizam za to?"
"Ne."
Još jedna zagonetka. Saks je zurio kroz mikroskop, zbunjen ovom zapanjujućom pukotinom u
sramotno razuđenom tkanju bioloških nauka. Ali tu se ništa nije moglo; i sam se bavio tom materijom
u svojim laboratorijama u Vidikovcu Ehus, još tamo pedesetih godina, i pokazalo se da pojačano
ultraljubičasto zračenje podstiče poliploidiju u organizmu, ali ostalo je neobjašnjeno kako ćelije
znaju za ovu razliku i kako potom višestruko povećavaju broj hromozoma...
"Moram priznati da sam iznenađen kako sve buja."
Kler se zadovoljno osmehnu. "Bojala sam se da ćeš posle Zemlje pomisliti kako je sve pusto."
"Pa, ne." Pročistio je grlo. "Biće da nisam očekivao ništa. Ili samo alge i lišaje. Ali ova fel-polja
izgleda da su veoma plodna. Mislio sam da će to duže trajati."
"I bi, na Zemlji. Ali ne smeš da zaboraviš da ovde nismo samo pobacali seme i čekali da vidimo
šta će se dogoditi. Svakoj vrsti pojačali smo otpornost i ubrzali rast."
"Osim toga, svakog proleća ponovo smo zasejavali", reče Berkina, "i đubrili bakterijama koje
vezuju azot."
"A ja sam mislio da je bila reč samo o bakterijama za denitrifikaciju."
"Njih smo zasejavali na zemljištima bogatim natrijum-nitratom, da bi oslobađale azot u atmosferu.
Ali tamo gde gajimo kulture potrebno nam je više azota u tlu, te zato zasejavamo vezivače azota."
"Meni to ipak nekako izgleda prebrzo. I sve to mora da se dogodilo pre postavljanja solete."
"Stvar je u tome", reče Džesika za svojim stolom na drugom kraju sobe, "da u ovoj fazi nema
konkurencije. Uslovi su teški, ali je reč o veoma otpornim biljkama, i kada ih zasejemo tamo napolju,
nema toga što bi ih usporilo."
 "Prazna niša", reče Kler.
"A ovde postoje bolji uslovi nego na većini mesta na Marsu", dodade Berkina. "Na jugu imaš
afelovu zimu i visije. Tamošnje stanice izveštavaju da zime donose pravi pomor. S druge strane,
ovdašnja, perihelova zima, mnogo je blaža, a visina iznosi samo jedan kilometar. To su prilično
gostoljubivi uslovi. Umnogome bolji nego na Antarktiku."
"Posebno što se tiče sadržaja CO 2", reče Berkina. "Pitam se da li je to razlog te brzine o kojoj
govoriš. Kao da su biljke dopingovane."
"A", reče Saks, klimajući glavom.
Fel-polja su, dakle, bila bašte. Pospešeni rast umesto prirodnog. Naravno, znao je da je tako - to
se radilo svuda na Marsu - ali su fel-polja, kamenita i raspršena, izgledala dovoljno prirodno i divlje
da ga na trenutak prevare. I sad, kada se dosetio da je reč o baštama, bio je iznenađen njihovom
plodnošću.
"Pa još sa soletom koja zasipa površinu Sunčevom svetlošću!" uzviknu Džesika. Zatresla je
glavom, kao da joj se to ne dopada. "Prosečna vrednost osunčanosti bila je četrdeset pet odsto u
odnosu na Zemlju, a sa soletom treba da poraste do pedeset četiri."
"Kažite mi nešto više o soleti", reče Saks oprezno.
Ispričali su mu na smenu. Grupa transnacionalki, predvođena Subarašijem, izgradila je kružno
ustrojstvo rebrasto postavljenih Sunčevih jedara-ogledala, postavljeno između Sunca i Marsa i tako
usmereno da upravlja i sabira svetlost koja bi inače promašila planetu." Pomoćni prsten ogledala,
koji se okretao na orbiti iznad pola, odbijao je svetlost nazad do solete da ublaži priliv Sunčeve
svetlosti, pa je i ta svetlost bila usmeravana prema Marsu. Oba ova sistema ogledala bila su ogromna
u poređenju sa pređašnjim tegljačkim jedrima koja je Saks uposlio da odbijaju svetlost prema
površini, i količina svetlosti koju su unosili u sistem bila je itekako značajna. "Gradnja mora da je
koštala čitavo bogatstvo", promrmlja Saks.
"Oh, da. Veliki transnati ulažu neverovatna sredstva."
"I to nije sve", reče Berkina. "Nameravaju da naprave sočiva koja će leteti na visini od samo
nekoliko stotina kilometara iznad površine i sabirati deo svetlosti koja pristiže dok ne zagreje
površinu do fantastičnih temperatura, recimo pet hiljada stepeni..."
"Pet hiljada!"
"Da, mislim da sam čuo taj podatak. Planiraju da istope pesak i regolit ispod njega, i da tako
oslobode gasove u atmosferu."
"Ali šta će biti sa površinom?"
"Radili bi to u pustim predelima."
"U linijama", reče Kler. "Tako da dobiju jarkove?"
"Kanale", reče Saks.
"Tako je." Nasmejaše se.
"Kanale sa staklenim stranama", reče Saks, uznemiren pomišlju na oslobođene gasove. Među
njima bi bilo dosta ugljen-dioksida, možda čak najviše.
Ali nije hteo da pokaže preveliko zanimanje za glavna pitanja teraformiranja. Stoga je oćutao, i
razgovor se ubrzo vratio na njihov zadatak. "Pa", reče Saks, "izgleda da će se neka od ovih fel-polja
uskoro pretvoriti u alpske pašnjake."
"Oh, pa već jesu", reče Kler.
"Stvarno?"
"Da, ali su mala. Ali pođi tri kilometra dalje duž zapadne ivice, ako već nisi. Tamo ćeš ih videti.
Alpski pašnjaci i krummholz. Nije bilo tako teško. Posadili smo drveće koje čak nismo mnogo ni
menjali, jer se pokazalo da mnoge vrste omorike i bora bolje podnose hladnoću nego u svojim
staništima na Zemlji."
"Čudna stvar."
"Zaveštanje Ledenog doba, pretpostavljam. Ali je dobro došlo."
"Zanimljivo", reče Saks.
Ostatak tog dana proveo je za mikroskopima, slep za sve ostalo, izgubljen u mislima. Život je
prožet duhom, govorila je Hiroko. Ta energija živih stvari bila je neshvatljiva, ta težnja ka množenju,
pojava koju je Hiroko zvala zelena plima, viriditas. Nagon za ponavljanjem: sve to ga je činilo tako
radoznalim.
Sledećeg jutra, u zoru, probudio se u Filisinoj postelji, pored Filis, umotane u čaršave. Posle
večere, cela grupa bila se vratila u osmatračnicu, po novom običaju, i Saks je nastavio razgovor sa
Kler, Džesikom i Berkinom, i Džesika je ponovo bila vrlo predusretljiva prema njemu, a Filis je to
primetila i pošla je za njim do toaleta pored lifta i tamo mu se ponudila onim svojim šokantno
zavodljivim zagrljajem, tako da su, umesto da se vrate, sišli do spavaonica, i završili u njenoj sobi.
Iako se osećao nelagodno što je nestao iz društva bez pozdrava, Saks je dosta strasno vodio ljubav s
njom.
A sada, dok ju je posmatrao, sećanje na taj nagli odlazak bilo mu je mučno. Za objašnjenje takvog
ponašanja bila je dovoljna najobičnija soociobiologija: borba za parnjaka, jedna od osnovnih
životinjskih aktivnosti. Naravno, Saks nikada do tada nije bio predmet ovakvog nadmetanja, ali u
njemu nije nalazio ništa čime bi se ponosio; jedini razlog što mu se to dogođalo bila je Vladova
kozmetička hirurgija, koja mu je slučajno preuredila lice u ustrojstvo koje je privlačilo žene. A zašto
je ovaj ili onaj raspored crta lica privlačniji od drugog, upšte mu nije bilo jasno. Odavno je čuo
sociobiološka objašnjenja seksualne privlačnosti, i bilo mu je jasno da neka od njih imaju logike:
muškarac će tražiti partnerku sa širokim kukovima jer veruje da će mu ona lakše roditi decu, i sa
izraženim grudima da bi dojila tu decu, i tako dalje; žena će tražiti snažnog muškarca da obezbedi
hranu njenoj deci i da bude otac snažne dece, i tako dalje, i tako dalje. U tome je bilo smisla; ali crte
lica nisu imale nikakve veze sa svim tim. Kod crta lica, sociološka objašnjenja postajala su prilično
nategnuta: široko postavljene oči kao znak dobrog vida, lepi zubi kao znak zdravlja, izražen nos kao
znak otpornosti prema prehladama - koješta. Ovde nije bila dovoljna logika. Ovde je bila reč o
slučajnim ustrojstvima, o nečemu što privlači pogled. Estetski sud u kome male, nefunkcionalne
odlike mogu da igraju značajnu ulogu, što je pokazivalo da praktični razlozi tu nemaju nikakav značaj.
U njegovom slučaju bila je reč o bliznakinjama sa kojima je išao u školu - istovetnim bliznakinjama,
sasvim nalik jedna drugoj, a opet je jedna od njih bila nekako obična, a druga prelepa. Ne, suština je
bila u milimetrima kože, mesa, kosti i hrskavice, slučajno raspoređenim u raspored koji je dopadljiv
ili nije dopadljiv. Dakle, Vlad je načinio neke izmene na njegovom licu, i sada su se žene nadmetale
za njegovu pažnju, iako je ostao ista osoba kao pre. Osoba za koju Filis nije pokazivala ni trunku
zanimanja, onda kada je izgledao onakav kakvim ga je priroda stvorila. Bilo je teško ne biti ciničan
zbog toga. Biti željen, da, ali željen iz trivijalnih razloga...
Ustao je iz kreveta i obukao jedan od onih nedavno izmišljenih superlakih kostima, mnogo
udobniji za kretanje od starih rastegljivih hodača; i dalje je bilo potrebno zaštititi se od niskih
temperatura i nositi šlem i rezervoar sa vazduhom, ali je pritisak koji je štitio od ozleda kože postao
nepotreban. Sto šezdeset milibara bilo je sasvim dovoljno za to, i topla odeća, čizme i šlem. Stoga
mu je trebalo samo nekoliko minuta da se opremi i da se ponovo nađe napolju na ledniku.
Drobio je čizmama noćnu pokoricu leda na glavnoj stazi od zastavica, da bi zatim skrenuo nizbrdo
duž zapadne ivice, prolazeći pored malih millefleur fel-polja, obloženih injem koje je već počinjalo
da se topi na Suncu. Stigao je do mesta gde je lednik pravio neveliku padinu, ledopad nestvarnog
oblika; skretala je nekoliko stepeni levo, prateći korito od kamenih rebara. Odjednom vazduh ispuni
glasan pucanj, praćen niskofrekventnom tutnjavom od koje mu je poigravao želudac. Led se kretao.
Zastao je, osluškujući. Začu udaljen žubor potočića negde ispod leda. Pošao je dalje, svakim
korakom se osećajući lakše i srećnije. Jutarnja svetlost bila je sasvim bistra, para na ledu poput
belog dima.
A onda, u okrilju ogromnih stena, naiđe na amfiteatar pusto-polja, posut cvetovima kao kapima
boje; a u dnu tog polja nalazio se mali alpski pašnjak, okrenut ka jugu i zapanjujuće zelen, od tepiha
trave i oštrika, ispresecanih ledom oivičnim potočićima. Duž ivica amfiteatra, zaklonjeno u
pukotinama i pod stenama, gurilo se nekoliko patuljastih stabala.
Bio je to krummholz, koji je u evoluciji planinskih oblasti bio sledeća faza posle alpskih pašnjaka.
Patuljasto drveće koje je opazio pripadalo je običnim vrstama, uglavnom porodici belih omorika,
Picea glauca, koje su u tim škrtim uslovima i same rasle manje, prilagođavajući se zaklonjenim
mestima na kojima su izrasle. Ili, još verovatnije, bile zasađene. Video je i nekoliko građevinskih
borova, Pinus contorta,, pomešanih sa brojinijim belim omorikama. Bilo je to drveće sa najvećom
otpornošću na hladnoću na Zemlji, kome je osoblje Biotika verovatno ugradilo i otpornost na slanu
podlogu, uzetu od drveća kao što je tamarisk. Da bi im se pomoglo, urađeno je dosta genetskog
inženjeringa, ali su teški uslovi ipak omeli njihov rast, tako da su stabla koja su mogla da izrastu i
trideset metara u visinu čučala u zaklonima visokim do kolena, potkresivana vetrovima i smetovima
kao baštovanskim makazama. Otuda ime krummholz, na nemačkom 'patuljasta šuma', ili možda
'vilinska šuma' - oblast u kojoj je drveće prvi put iskoristilo rad na vezivanju gornjeg sloja zemlje
obavljen na pustopoljima i alpskim pašnjacima. Drvorod.
Saks je polako šetao amfiteatrom, gazeći po kamenju, razgledajući mahovine, oštrike, trave i
svako stablo ponaosob. Te niske, čvornovate stvari bile su iskrivljene kao da su ih odgajili
poremećeni baštovani bonsaija. "Što je lepo", ponavljao je glasno, razgledajući granu ili stablo, ili
glatku koru koja se ljuštila kao lisnato testo. "Baš je lepo. Još kad bi bilo krtica. Krtica i miševa,
mrmota i kuna, lisica."
Ali je u atmosferi još bilo gotovo trideset odsto CO 2, što je iznosilo oko pedeset milibara.
Nijedan sisar ne bi dugo preživeo na takvom vazduhu. Saks je zbog toga bio od samog početka
protivnik teraformiranja u dve faze, koje je predviđalo masivno početno unošenje CO 2 u atmosferu.
Kao da je zagrevanje planete bilo jedini cilj! Ali zagrevanje nije ni bilo cilj. Cilj su bile životinje na
površini. Ne zato što je to dobro samo po sebi, već zato što je dobro i za biljke, kojima je često
potrebno da postoje životinje. Naravno, većina biljaka na fel-poljima samostalno se razmnožavala, a
bilo je i nekoliko vrsta insekata, poboljšanih u Biotiku, koji su zujali okolo na tvrdoglav, opstajući
način insekata, poluživi i jedva sposobni da obave svoj posao sakupljanja polena. Međutim, bilo je i
mnogo drugih simbiotskih ekoloških funkcija za koje su bile potrebne životinje, kao areacija tla koju
su obavljale krtice i miševi, ili raznošenje semenki preko ptica, i bez njih ne bi bilo plodnosti
biljaka, a neke biljke ne bi ni mogle da opstanu. Ne, moraće da smanje sadržaj CO 2 u vazduhu,
verovatno na početnih deset milibara koliko je težio kada su došli, kada je sam sačinjavao sav
vazduh na planeti. Zbog toga je plan koji su pomenule njegove kolege, da se istopi regolit pomoću
letećih sočiva, izgledao tako opasno. Samo će otežati njihov problem.
U međuvremenu, ova neočekivana divota. Proveo je sate istražujući primerak po primerak,
posebno zadivljen spiralnim stablima i granama, oguljenom korom i gustim iglicama jednog malog
bora - bio je kao neka razbarušena skulptura. Nalazio se na kolenima, sa licem u oštriki i stražnjicom
u vazduhu, kada su Filis, Kler i ostali iz grupe nagrnuli u dolinu, smejući mu se i bezobzirno gazeći
živu travu.
13.
Filis je ostala s njim tog popodneva, kao i u nekoliko prethodnih prilika, i vratili su se zajedno.
Saks je isprva pokušao da igra ulogu domorodačkog vodiča, pokazujući joj biljke čija je imena
naučio tokom protekle nedelje. Ali Filis nije pokazala zanimanje za njih, i činilo se da ga uopšte ne
sluša. Kao da joj je bio potreban samo kao slušalac, svedok njenog života. Zato je odustao od
predstavljanja biljaka i počeo da postavlja pitanja, sluša i ponovo pita. Uostalom, bila je to dobra
prilika da sazna više o trenutnom ustrojstvu vlasti na Marsu. Iako je preuveličavala svoju ulogu u
tome, bilo je korisno slušati je. "Nisam verovala da će Subaraši tako brzo izgraditi i postaviti novi
lift", reče ona.
"Subaraši?"
"Oni su glavni izvođači."
"Ko ih je odabrao, UNOMA?"
"A, ne. UNOMA-u je zamenila Prelazna vlada UN."
"Znači, kada si bila predsednik Prelazne vlade, bila su, u stvari, predsednik Marsa."
"Pa, članovi vlade smenjuju se na tom položaju, tako da on ne donosi veću vlast nego što je ima
svaki član ponaosob. To je više za potrebe medija i vođenje sednica. Šminka."
"Ipak..."
"Ma, znam." Nasmejala se. "To je položaj koji su želeli mnogi moji nekadašnji prijatelji, ali ga
nisu dobili. Čalmers, Bogdanov, Bun, Tojtovna - pitam se šta bi mislili kada bi saznali. No, kladili su
se na pogrešnog konja."
Saks skrenu pogled sa nje. "Dobro, kako je Subaraši dobio da radi novi lift?"
"Tako je glasao koordinacioni odbor PV. Konkurisao je i Praksis, ali njih niko ne voli."
"Sad kad ponovo imamo lift, misliš da će se stvari opet promeniti?"
"Sigurno! Sigurno! Mnogo toga je zamrznuto još od nemira. Naseljavanje, izgradnja,
teraformiranje, trgovina - sve je to bilo usporeno. Jedva smo uspeli da obnovimo neka porušena
naselja. Bila je to neka vrsta prekog suda, naravno neophodnog, s obzirom na sve što se dogodilo."
"Naravno."
"Ali sada! Sav metal koji se nagomilao tokom ovih četrdeset godina sada može da ode na tržišta
Zemlje, i to će neverovatno podstaći ekonomiju dva sveta. Videćemo više proizvoda sa Zemlje, i
više uloženih sredstava, a porašće i broj doseljenika. Konačno možemo da otpočnemo sa nekim
stvarima."
"Sa soletom, na primer?"
"Tako je! Savršen primer onoga što sam mislila. Postoje mnogobrojni planovi za ovdašnju
izgradnju."
"Kanali sa stranama od stakla", reče Saks. U poređenju sa tim, mohouli su izgledali beznačajno.
Filis je govorila nešto o tome kako stvari stoje sjajno za Zemlju, i on zatrese glavom da je pročisti
od nagomilanih džula po kvadratnom centimetru. Reče: "Mislio sam da Zemlja ima ozbiljne
probleme."
"Oh, Zemlja uvek ima ozbiljne probleme. Moraćemo da se naviknemo na to. Ne, veliki sam
optimista. Hoću da kažem, ovdašnja recesija teško ih je pogodila tamo dole, posebno mlade tigrove i
bebe tigrove, a naravno i manje razvijene zemlje. Ali će priliv industrijskih metala odavde podstaći
ekonomiju za sve, uključujući i ekološku industriju. A izgleda da će odumiranje, na žalost, rešiti i
mnoge druge njihove probleme."
Saks se usredsredio na deo morene kojim su se peli. Ovde je soliflukcija, dnevno topljenje leda u
tlu strmine, izazvalo klizanje regolita naniže u nizovima udubljenja i nanosa, i iako je izgledao sivo i
beživotno, bleda šara nalik na minijaturne pločice svedočila je da je zapravo prekriven plavo-sivim
pahuljastim lišajem. U udubljenjima su se videli grumenovi tvari slične sivom pepelu, i Saks zastade
da ubere jedan manji uzorak. "Vidi", prekinu Filis u govoranciji, "snežna mahovina."
"Izgleda kao prljavština."
"To je parazitska gljiva koja raste na njoj. Sama biljka, u stvari, je zelena, vidiš ove listiće? Taj
deo još nije obrasla gljiva." Mladi listovi podsećali su pod lupom na zeleno staklo.
Ali Filis nije htela ni da pogleda. "Ko je to odgajio?" upita, tonom koji je govorio da odgajivač
nije imao ukusa.
"Ne znam. Možda niko. Ima dosta novih vrsta koje su se same razvile."
"Može li evolucija da bude tako brza?"
"Pa, znaš - da li je polipolidija evolucija?"
"Ne."
Filis je išla dalje, nezainteresovana za mali, sivi uzorak. Snežna mahovina. Verovatno sa
neznatnim genetskim uplivima ili sasvim samorodna. Probni uzorci, bačeni ovde zajedno sa ostalima
da se vidi kako će uspevati. I zato veoma zanimljivi, po Saksovom mišljenju.
Ali Filis je negde usput postala nezainteresovana. Nekada je bila prvoklasni biolog, i Saks je
imao teškoća da poveruje da je moguće izgubiti onu radoznalost što leži u samom srcu nauke, onaj
poriv da se pronikne u bit stvari. Ali i oni su starili. Bilo je sasvim verovatno da će se tokom
njihovih sada već neprirodno dugih života svi izmeniti, čak i u dubini duše. Saksu se nije dopadala
ova pomisao, ali je morao da je prizna. Kao i drugi novi stogodišnjaci, sve se teže prisećao
pojedinosti iz prošlosti, posebno iz svojih srednjih godina, stvari koje su se dogodile između
dvadeset pete i devedesete godine. Tako su se godine pre šezdeset prve, kao i razdoblje provedeno
na Zemlji, gubili u magli zaborava. A sa oštećenim sećanjem, bilo je izvesno da će se promeniti.

Zato je, kada su se vratili na stanicu, otišao u laboratoriju, uznemiren. Možda su, pomislio je, i
sami bili zahvaćeni poliploidijom, ne kao jedinke već u kulturnom smislu - mnoštvo naroda, koji su
dolazili ovamo i, zapravo, učetvorostručavali korenske niti, stvarajući prilagodljivost koja će
omogućiti da se preživi na ovom tuđinskom tlu uprkos svim mutacijama izazvanim stresom...
Ali ne. To je pre bila analogija nego homologija. Ono što bi u humanim naukama nazvali herojski
uzor, ako je dobro razumeo pojam, ili metafora, ili već neka druga vrsta književne analogije. A
analogije su obično bile besmislene - pre stvar fenotipa nego genotipa (ako se upotrebi još jedna
analogija). Najveći deo pesništva i proze, u stvari celokupne humane nauke, da se ne pominju
društvene, bio je, po Saksovom mišljenju, fenotipski. Smatrao ih je delom ogromne zbirke
besmislenih analogija, koje ne samo da ne pomažu naporu da se objasne stvari, već i kvare
percepciju istih. Neka vrsta neprestanog konceptualnog pijanstva, moglo bi se reći. Saks je oduvek
davao prednost tačnosti i moći tumačenja, a zašto i ne bi? Ako je napolju 200 stepeni Kelvina, zašto
to ne reći, nego govoriti o veštičjim sisama, i slične stvari, i tako vući sa sobom čitavo brdo prtljaga
iz neznalačke prošlosti da bi se pomutio svaki susret sa čulnom stvarnošću? Besmisleno.
Dobro, dakle, kulturna poliploidija ne postoji. To je samo predodređena istorijska situacija,
posledica svega što je prethodilo - donesenih odluka, njihovih učinaka koji su se raširili planetom u
potpunom neredu, menjajući se, neko bi rekao razvijajući se, bez ikakvog plana. Neplanski. U tom
pogledu je postojala sličnost između istorije i evolucije, utoliko što su obe bile stvar uslovnosti i
slučajnosti, kao i šablona razvoja. Ali su razlike, posebno u vremenskim rasponima, bile tako
drastične da se sličnost ponovo pretvarala u puku analogiju.
 Ne, bolje je usredsrediti se na homologije, one strukturne sličnosti koje ukazuju na stvarne fizičke
odnose, koje zaista objašnjavaju. Ovo je u suštini bio povratak nauci. Ali posle susreta sa Filis, bilo
je to sve što je želeo.
Zato se ponovo posvetio proučavanju biljaka. Zapazio je da mnogi organizmi pustopolja imaju
dlakavo lišće, koje je pomagalo biljkama da se zaštite od snažnih ultraljubičastih zraka Marsovog
Sunca. Ova prilagođavanja lako su mogla biti primeri homologija, u kojima su vrste sa zajedničkim
precima zadržale sve porodične odlike. Ili su bila primeri podudarnosti, u kojima su vrste iz
različitih phyla došle do jednakih oblika usled funkcionalnih potreba. U poslednje vreme mogle su da
budu i ishod bioinženjeringa, u kome su odgajivači dodelili iste odlike različitim biljkama da bi im
omogućili iste pogodnosti. Da bi se utvrdilo da li je ovo ili ono, trebalo je prepoznati biljku, a onda
proveriti u dokumentaciji da li ju je odgajio neki od timova za teraformiranje. U Elizijumu je
postojala Biotikova laboratorija koju je vodio Hari Vajtbuk, gde je bila razvijena većina uspešnih
površinskih biljaka, naročito oštrika i trava, pa je provera u Vajtbukovom katalogu često pokazivala
da je u sve umešana i njegova ruka, i u tom slučaju su sličnosti često bile stvar veštački izazvanih
podudarnosti, to jest Vajtbukovog ugrađivanja osobina kao što je dlakavo lišće u gotovo svaku biljku
koju je odgajio.
Zanimljiv primer slučaja u kome istorija oponaša evoluciju. A pošto im je bila namera da za
kratko vreme stvore biosferu na Marsu, možda sto sedam puta brže nego što je to trajalo na Zemlji,
bilo je sasvim prirodno da su morali neprestano da utiču na čin evolucije. Stoga marsovska biosfera
neće biti slučaj filogenije kao sažimanja ontogenije, što je, uostalom, bila odbačena teorija, već
istorije kao sažimanja evolucije. Ili oponašanja, do one mere u kojoj je to bilo moguće s obzirom na
marsovsku sredinu. Ili čak upravljanja. Istorija koja upravlja evolucijom. Obeshrabrujuća zamisao.
Vajtbuk je radio svoj posao sa dosta žara; uzgajio je, recimo, freatofitske grebene lišaja, koji su
stvarali soli i ugrađivali ih u neku vrstu mikroporoznih koralnih struktura, tako da su dobijene bilje
bile maslinasto ili mrkozelene mase polukristalastih blokova. Hodati između njih bilo je kao da idete
kroz liliputanski biljni lavirint koji je bio izlomljen, napušten i napola zatrpan peskom. Pojedini
blokovi biljke bili su slomljeni ili popucali, i tako čvornovati da su izgledali obolelo, od neke bolesti
koja kao da je okamenjivala žive biljke, ostavljajući ih da se muče unutar slomljenih ljuštura od
malahita i žada. Izgledale su neobično, ali su bile veoma uspešne; Saks je pronašao priličan broj ovih
grebena od lišaja na vrhu rebra zapadne morene, kao i na škrtijem regolitu iza nje.
Tamo je proveo nekoliko jutara, proučavajući ih; jednog jutra, prelazeći greben, osvrnuo se da
pogleda preko lednika i ugledao peskoviti kovitlac kako juri povrh leda, svetlucavi, mali tornado
boje rđe koji se kretao nizvodno. Odmah zatim zahvatio ga je snažan vetar, sa udarima od preko sto, a
potom i sto pedeset kilometara na sat; morao je da čučne iza grebena, povremeno podižući ruku da
proveri brzinu vetra. Bilo je teško odrediti je, jer je sve gušća atmosfera pojačala snagu vetrova,
učinivši da izgledaju brži nego što su bili. Sve procene zasnovane na nagonima iz Podbrežja postale
su krajnje neprecizne. Udari koji su ga šibali možda nisu bili brži od osamdeset kilometara na sat, ali
su bili puni peska, koji mu je šištao po viziru i smanjivao vidljivost na stotinak metara. Posle sata
provedenog u čekanju da mine peščana oluja, odustao je i vratio se u stanicu, krećući se sasvim
polako preko lednika, od zastave do zastave, pazeći da ne izgubi načinjenu stazu - važna
predostrožnost, ako je čovek hteo da ostane izvan oblasti opasnih pukotina.
Čim je prešao led, Saks se žurno vratio u stanicu, razmišljajući o onom minijaturnom tornadu koji
je najavio dolazak vetra. Neobična meteorološka pojava. Unutra je pozvao meteorološki kanal i uneo
sve podatke o vremenu tog dana, a onda se zagledao u satelitski snimak oblasti koji mu je stigao. Sa
Tarzisa se prema njima spuštalo ciklonsko jezgro. Sa zgušnjavanjem vazduha, vetrovi sa Tarzisa
postali su veoma siloviti. Saks je pretpostavljao da će izbočina zauvek ostati sidrišna tačka u
marsovskoj klimatologiji. Vazdušne struje sa severa kružiće veći deo vremena uz severni obod i oko
njega, kao što su zemaljske severne struje kružile oko Stenovitih Planina. Ali će, s vremena na vreme,
vazdušne struje preći rub Tarzisa između vulkana i u tom usponu ispustiti vlagu na zapadni Tarzis.
Potom će se ove suve vazdušne mase sjuriti niz istočnu padinu, kao maestral Velikog Čoveka, ili
široko, ili fen, sa vetrovima koji će biti tako brzi i snažni da će sa zgušnjavanjem atmosfere postavi
pravi problem; neki šatorski gradovi na otvorenoj površini već su bili do te mere ugroženi da se
činilo da će morati ponovo da se povuku u kratere ili kanjone, ili bar da znatno ojačaju šatore.
Saksu je ovaj problem klime izgledao tako uzbudljiv da je poželeo da napusti svoje botanička
istraživanja i da mu se potpuno posveti. U stara vremena tako bi i učinio, i na mesec dana ili godinu
zaokupio bi se klimatologijom, sve dok ne bi utažio radoznalost, i uvek je uspevao da doprinese
rešavanju problema koji su se pojavljivali.
Ali sada je video da je to bio dosta nedisciplinovan pristup, koji je vodio ka nekoj vrsti
nasumičnog metoda, čak i izvesnog diletantizma. Sada, radeći kao Stiven Lindholm za Kler i Biotik,
bio je prinuđen da se odrekne klimatologije, sa čežnjivim pogledom na satelitske snimke i njihove
sugestivno uskovitlane nove sisteme oblaka, i da se zadovolji time da obavesti ostale o vihoru, a da o
vremenu razgovara rekreativno, u laboratoriji ili tokom večere - dok su se njegovi glavni napori
vratili malom ekosistemu i njegovom bilju, kao i pronalaženju načina da im se pomogne. I što je više
osećao da počinje da upoznaje sve pojedinosti Arene, ova ograničenja njegovog novog identiteta sve
su mu manje izgledala rđava. Jednostavno su značila da mora da se usredsredi na jednu disciplinu,
što nije činio još od postdoktorskog rada. A koristi od usredsređenosti postajale su sve očiglednije.
Bivao je bolji naučnik.

Već sledećeg dana, na primer, pošto je vetar donekle opao i postao samo oštar, ponovo je izišao i
pronašao koral od lišaja koji je proučavao kada je naišla oluja. Sve pukotine strukture bile su
ispunjene peskom, što je verovatno i inače bio slučaj. Stoga je očistio jedan otvor i pogledao unutra
kroz povećanje od dvadeset puta na viziru. Zidovi otvora bili su obloženi sićušnim dlakama, sličnim
onima na izloženim listovima alpskog petolista. Ove dobro zaklonjene površine očito su bile
dovoljno zaštićene. Možda im je svrha bila da oslobađaju višak kiseonika iz tkiva polukristalne
spoljnje mase. Spontano ili planirano? Prelistao je opise na zglobu šake, i dodao opis najnovijeg
uzorka, koji je zbog dlačica izgleda bio nova vrsta. Izvadio je mali fotoaparat iz džepa na boku i
napravio snimak, stavio uzorak dlačica u kesu, vratio aparat i kesu u džep i pošao dalje.
Sišao je da pogleda glečer, stupivši na njega na jednom od mnogih spojeva gde se njegov rub
spuštao i glatko nastavljao na strminu morene. Sredinom je na ledniku sve bleštalo, kao da je sav
posut odlomcima slomljenog ogledala koji odražavaju svetlost. Pod nogama su mu krckali komadi
leda. Mali vodeni tokovi spajali su se u potoke dubokih korita, koji su naglo zaranjali u rupe na ledu.
Ove rupe, kao i pukotine, bile su u svim prelivima plave boje. Rebra morene sijala su kao zlato, i kao
da su se ugibala u isparenjima. Nešto u tom prizoru podsetilo je Saksa na plan solete, i on zazvižda
kroz zube.
Uspravio se i protegao krsta, osećajući se poletno i radoznalo, sasvim u svom elementu. Naučnik
na poslu. Učio se da voli uvek mlad prvobitni napor 'istorije prirode', njeno iscrpno posmatranje
pojava u prirodi; opis, kategorizacija, taksonomija - prvobitni napor da se objasni, ili, tačnije, njen
prvi korak da jednostavno opiše. Kako su mu srećno izgledali istoričari prirode u svojim spisima,
Lineus i njegov divlji latinski, Lajel i njegovo kamenje, Valas i Darvin i njihov veliki iskorak iz
kategorije u teoriju, iz opservacije u paradigmu. Saks je to osećao, upravo tu, na ledniku Arena u
godini 2101, sa svim tim novim vrstama, taj životni proces određivanja vrsta, koliko ljudski toliko i
marsovski - proces kome će jednom biti potrebne sopstvene teorije, neka vrsta evoistorije, ili
istorijske evolucije, ili ekopoezije, ili jednostavno areologije. Ili, možda, Hirokinog viriditasa.
Teorije o projektu teraformiranja - ne samo o njegovim ciljevima, već i o načinu sprovođenja.
Ukratko, istorija prirode. Malo od onoga što se dešavalo moglo se proučavati pomoću opitne
laboratorijske nauke, tako da se istorija prirode vraćala na svoje mesto među naukama, kao jednaka
među jednakima. Ovde, na Marsu, sve hijerarhije bile su osuđene na pad, i ovo nije bila besmislena
analogija, već precizna opaska onoga što je svima bilo očigledno.
Ono što je svima bilo očigledno. Da li bi to shvatio, da nije provodio vreme ovde napolju? Da li
bi En shvatila? Posmatrajući divlje ispucalu površinu glečera, uhvati sebe kako misli o njoj. Jasno je
video svako brdašce i pukotinu, kao da još ima povećanje od dvadeset puta na viziru, ali sa
beskrajnom dubinom polja - svaki preliv ružičaste boje i boje slonove kosti na izbušenim
površinama, svaki odsjaj u barama otopljenog leda, zaobljeni brežuljci na horizontu - sve je, na
trenutak, bilo hirurški čisto i izoštreno. Pade mu na pamet da ova vizija nije slučajnost (uvećanje kroz
suze na njegovoj rožnjači, na primer), već posledica novog i sve većeg razumevanja predela. Bila je
to neka vrsta saznajne vizije, i nije mogao da se ne seti Eninih ljutitih reči: Mars je mesto koje nikad
nisi upoznao.
Tada je to shvatio kao stilsku figuru. Ali sad se setio Kuna, koji je tvrdio da naučnici koji koriste
različite paradigme doslovno žive u različitim svetovima, jer je epistemologija sastavni deo
stvarnosti. Tako aristototelovci jednostavno nisu videli Galilejevo klatno, jer je ono za njih bilo telo
koje pada na otežan način; i uopšte, naučnici koji su raspravljali o relativnim vrednostima
suprotstavljenih paradigmi govorili su sami sa sobom, koristeći iste reči da opišu različite stvarnosti.
I ovo je smatrao za stilsku figuru. Ali sada, razmišljajući o tome, upijajući halucinantnu jasnoću
leda, morao je da prizna da je to dobar opis svih njegovih razgovora sa En. Bilo je to osujećenje za
oboje, i kada mu je En doviknula da nikada nije upoznao Mars, što je u izvesnom smislu bila netačna
izjava, verovatno je mislila da nije upoznao njen Mars, Mars stvoren njenom paradigmom. A to je
svakako bila istina.
Sada je, međutim, upoznavao Mars koji nikada ranije nije poznavao. Ali je preobražaj došao kroz
nedelje posvećene onom delu marsovskog predela koji je En prezirala, novim oblicima života. Zato
je sumnjao da je Mars koji je upoznao, sa njegovim snežnim algama i ledenim lišajima, bio Enin
Mars. Niti je to bio Mars njegovih kolega teraformera. Bila je to funkcija onoga u šta je sam verovao
i što je želeo - bio je to njegov Mars, koji se razvijao tu, pred njegovim očima, neprestano u procesu
pretvaranja u nešto novo. Kao ubod u srce, osećao je želju da zgrabi En za ruku baš u tom času, i da
je povuče za sobom niz zapadnu morenu, uzvikujući: Vidiš? Vidiš? Vidiš?

Umesto nje je imao Filis, možda najmanje filozofski nastrojenu osobu koju je ikad poznavao.
Izbegavao ju je kad god je to moglo da prođe neprimećeno, i provodio dane na ledu, na vetru, pod
beskrajnim nebom severa, ili na morenama, krećući se četvoronoške i razgledajući bilje. Na stanici,
uz večeru, razgovarao je o svojim nalazima sa Kler i Berkinom i ostalima, i o tome šta oni znače.
Posle večere bi se povukli na osmatračnicu da nastave razgovor, a ponekad, posebno petkom i
subotom, da igraju. Muzika koju su puštali uvek je bila novi kalipso, gitare i čelični bubnjevi u brzim
istovremenim melodijama i složenim ritmovima koje Saks nikako nije uspevao da analizira. Često je
to bio takt od 5/4 koji se smenjivao, ili postojao uporedo sa onim od 4/4, i činilo mu se da je to neko
smislio da on izgubi korak. Srećom, najnoviji plesni stil bio je neka vrsta slobodnog kretanja koje
ionako nije imalo mnogo veze sa ritmom, tako da je bio prilično siguran da njegove neuspehe da
ostane u ritmu nije primećivao niko osim njega samog. U stvari, bilo je dosta zabavno truditi se da
prati ritam, sam za sebe, skakućući sa dodatnim poskokom na petoj četvrtini. Kada se vratio za sto i
čuo Džesiku kako kaže: "Stvarno dobro igraš, Stivene", prsnuo je u smeh, zadovoljan uprkos saznanju
da to samo pokazuje Džesikino nepoznavanje plesa ili pokušaj da mu se dodvori. Mada je bilo
moguće da mu je svakodnevno hodanje po stenama razvilo osećaj ravnoteže i ritma. Svaka fizička
aktivnost, pravilno naučena i izvedena, može se izvoditi sa priličnom veštinom, ako već ne i sa
strašću.
On i Filis razgovarali su i plesali jedno sa drugim koliko i sa svima ostalima, a grlili su se, ljubili
i vodili ljubav samo u privatnosti svojih soba. Bio je to stari obrazac potajne veze, i jednog jutra,
oko četiri posle ponoći, dok se vraćao u svoju sobu iz njene, obuzela ga je iznenadna drhtavica od
straha; odjednom mu je palo na pamet da će ga trenutno pristajanje i saučesništvo u ovakvom
ponašanju prokazati kod Filis kao jednog od Prvih stotinu. Ko bi se drugi tako spremno uklopio u
ovako bizaran aranžman, kao da je to nešto najnormalnije?
A opet, Filis mu nije izgledala kao neko ko ima osećaj za ovakve nijanse. Saks je gotovo digao
ruke od nastojanja da shvati njen način razmišljanja i motivaciju, jer su podaci bili protivurečni i,
uprkos činjenici da su prilično redovno provodili noći zajedno, dosta oskudni. Činilo se da nju pre
svega zanima manevrisanje transnacionalki koje je bilo u toku u Šefildu i tamo na Zemlji - pomeranja
u redovima službenika, filijalama i cenama zaliha, inače nesumnjivo efemerna i beznačajna, ali za nju
potpuno očaravajuća. Kao Stiven, bio je živo zainteresovan za sve ovo, i tražio bi da mu to pokaže
kad god bi govorila o tome, ali kada ju je zapitao šta svakodnevne promene znače u širem strateškom
smislu, nije znala ili nije htela da mu valjano odgovori. Tema joj je očigledno više bila zanimljiva
kao pojedinačne sudbine njenih poznanika nego kao svedočanstvo o sistemu koje su njihove karijere
predstavljale. Jedan bivši visoki službenik Konsolidejteda, sada zaposlen u Subarašiju, postavljen je
za rukovodioca projekta lifta, jedan Praksisov službenik nestao je u divljini, Armskor je nameravao
da detonira desetine vodoničnih bombi u megaregolitu ispod severne polarne kape, u cilju povećanja
mase i zagrevanja severnog mora; ovaj poslednji podatak nije joj bio ništa zanimljiviji od prethodna
dva.
A možda i nije bilo tako glupo pratiti pojedinačne karijere ljudi na čelu najvećih transnacionalki,
kao i mikropolitiku borbe za vlast među njima. Uostalom, bili su to trenutni gospodari sveta. Saks je
zato ležao pored Filis, slušao je i stavljao Stivenove primedbe, nastojeći da odredi mesta svim tim
imenima, pitajući se da li je moguće da je osnivač Praksisa zaista ostareli surfer, i hoće li Ameks
preuzeti Šelalko, i zašto su rukovodstva transnata u tolikoj međusobnoj gložnji, s obzirom na to da
već vladaju svetom i imaju baš sve u privatnim životima. Možda je sociobiologija imala odgovor na
to, onaj o dinamici dominacije primata, stvar povećanja ličnih reproduktivnih postignuća u
korporativnoj sferi - što nije obavezno bila samo analogija, ako se kompanija posmatra kao rod. S
druge strane, u svetu gde je životni vek mogao da traje unedogled, bila je to obična samozaštita.
'Opstanak najspremnijih', što je Saks oduvek smatrao beskorinom tautologijom. Ali ako su socijalni
darvinisti preuzimali prevlast, možda je i ovaj koncept dobio na težini, kao religijska dogma
vladajuće klase...
Ali tada bi ga Filis pokrila telom i poljubila, i našao bi se u carstvu seksa, gde se činilo da važe
drugačija pravila. Na primer, iako je sve manje podnosio Filis što ju je bolje upoznavao, njegova
želja za njom nije imala nikakve veze sa tim, već je opadala i rasla prema nekim sopstvenim
načelima, bez sumnje na hormonskoj osnovi i pod uticajem hormona; tako je ponekad morao da se
prisili da prihvati njena milovanja, a drugi put je osećao požudu koja kao da je bila jača što je manje
bila povezana sa osećanjima. Ili još besmislenije, požudu pojačanu odbojnošću. Ova poslednja
reakcija bila je, ipak, retka, i što je njihov boravak na Areni duže trajao, a čar novog u njihovoj vezi
bledela, Saks je sve češće bio odsutan dok su vodili ljubav, i sve je češće prilikom tog čina morao da
mašta, postajući u sve većoj meri Stiven Lindholm, koji je, izgleda, voleo da zamišlja da miluje žene
koje Saks nije poznavao ili je jedva čuo za njih, kao što su bile Ingrid Bergman ili Merilin Monro.

Posle jedne od takvih noći, u zoru, Saks je ustao da iziđe na glečer, a Filis se promeškoljila i
probudila, i odlučila da pođe s njim.
Obukli su se i izišli u vedro purpurno jutro, i u tišini pošli niz bližu morenu do ruba lednika, da bi
se popeli na njega uz stepenice usečene u ledu. Saks se uputi preko glečera najjužnijom stazom od
zastavica, sa namerom da se popne što više uzvodno duž zapadne morene u toku jutra.
Krivudali su između izbočina na ledu, visokih do kolena i izbušenih poput švajcarskog sira,
išaranih ružičastim snežnim algama. Filis je kao i obično bila opčinjena fantastičnim oblicima krša, i
glasno je komentarisala neobičnije ledene šiljke, poredeći one kraj kojih su prošli tog jutra sa
žirafom, Ajfelovom kulom, obrisima Evrope, i tako dalje. Saks je često zastajao da ispita komade
žadnog leda, prožete ledenim bakterijama. Žadni led je na nekoliko mesta ležao izložen u barama
otopine, ružičastim od snežnih algi; učinak je bio vrlo neobičan, kao beskrajno polje sladoleda od
pistaća.
Njihovo napredovanje zato je bilo sporo, i još su bili na glečeru kada se iznenada, jedan za
drugim, pojavilo više malih, uskih kovitlaca, niotkuda, kao deo nekakvog mađioničarskog trika:
smeđi, prašnjavi đavolci, svetlucavi od čestica leda, u nepravilnoj liniji koja se kretala preko leda
prema njima. Kovitlaci tada podjednako naglo zamreše, i njih uz glasan zvuk ošinu vetar, zviždeći
nizbrdo takvom silinom da su morali da kleknu da bi održali ravnotežu. "Kako duva!" uzviknu mu
Filis u uho.
"Katabatički vetar", reče Saks, posmatrajući kako grozd šiljaka nestaje u prašini. "Sa Tarzisa."
Vidljivost je opadala. "Trebalo bi da pokušamo da se vratimo na stanicu."
Pošli su nazad stazom između zastavica, od jedne smaragdne tačke do druge. Ali vidljivost je
nastavila da opada, sve dok nisu videli samo najbližu oznaku. Filis reče: "Hajde da se sklonimo
između onih ledenih bregova."
Uputila se prema mutnom obličju ledene izbočine, i Saks požuri za njom, govoreći: "Pazi, puno
šiljaka okruženo je pukotinama", i baš je posegnuo da je uhvati za ruku, kada ona propade u led kao u
neki šaht. On je zgrabi za izbačen zglob šake i bi snažno povučen naniže, bolno udarivši kolenima o
led. Filis je još padala, klizeći niz strminu na dnu plitke pukotine; za njega je bilo najpametnije da je
pusti, ali ju je ipak nagonski držao, pa se i sam strmoglavio preko ivice. Zajedno su skliznuli do
nagomilanog snega na dnu pukotine, koji odmah popusti pod njima i oni ponovo propadoše, da bi
posle kratkog i zastrašujućeg slobodnog pada tresnuli na sleđeni pesak.
Pošto je bio pao preko Filis, Saks sede neozleđen. Od Filis su preko interkoma dolazili zlokobni
zvuci teškog disanja, ali ubrzo postade jasno da joj je samo bio isteran vazduh iz pluća. Povrativši
dah, oprezno je opipala udove i izjavila da je sve u redu. Saks se divio njenoj čvrstoći.
Njemu je bilo samo pokidano odelo na kolenu. Izvadio je lepljivu traku iz džepa na boku i prekrio
rupu; mogao je slobodno da savija koleno, i zato zaboravi na to i ustade.
Otvor koji su probili u snegu bio je oko dva metra iznad njegove podignute ruke. Nalazili su se u
prostoru oblika izduženog mehura, donjoj polovini udubljenja koja je u celini imala oblik peščanog
sata. Gornja polovina zida njihovog ledenog mehura bila je od leda, a donja od ledom obložene
stene. Nepravilni krug vidljivog neba iznad njih imao je mutnu boju breskve, a plavičasti ledeni zid
udubljenja svetlucao je odsjajima prašnjave svetlosti Sunca, tako da je ukupno dejstvo bilo donekle
mlečno i prilično živopisno. Međutim, bili su zarobljeni.
"Signal našeg bipera biće prekinut, pa će doći da nas traže", reče Saks Filis kada je stala pored
njega.
"Da", reče Filis. "Ali hoće li nas naći?"
Saks slegnu ramenima. "Biper ostavlja podatke o mestu sa koga dolazi."
"Da, ali ovaj vetar! Vidljivost može da se smanji na nulu!"
"Ostaje da se nadamo da će naći neko rešenje za to."
Pukotina se protezala na istok poput tesnog, niskog hodnika. Saks se provuče ispod jednog luka i
osvetli svetiljkom prostor između leda i stene; pružao se dokle god mu je dopirao pogled, prema
istočnom rubu lednika. Činilo mu se moguće da vodi čak do jedne od brojnih pećinica na boku
lednika, i pošto je pomenuo ovu misao Filis, on pođe da to ispita, ostavivši je na istom mestu da
spasioci, kad pronađu rupu, zateknu nekoga na njenom dnu.
Izvan bleštavog snopa svetlosti njegove svetiljke, led je bio jake kobaltno plave boje, ishod istog
Ralejevog rasipanja koje je nebo bojilo u plavo. Bilo je dosta svetlosti čak i kada bi isključio
svetiljku, što je nagoveštavalo da led iznad njega nije previše debeo. Onda je zaključIo da je
verovatno približno jednake debljine kao visina njihovog pada.
Filisin glas u uhu upita ga da li je sve u redu.
"Jeste", reče on. "Mislim da je ovaj prostor nastao tako što je lednik prešao poprečnu izbočinu.
Stoga je sasvim moguće da ima izlaz."
No, prevario se. Stotinu metara dalja, led se sa leve strane zatvorio i spojio sa ledom drugog zida,
i tu je hodniku bio kraj: ćorsokak.
Vraćajući se, hodao je sporije, zastajući da ispita pukotine u ledu i komade stene pod nogama,
verovatno iščupane iz izbočine. U jednom procepu, kobalt leda prelazio je u plavozelenu boju, pa on
gurnu unutra prst u rukavici i izvuče dugačku tamnozelenu tvar, na površini zaleđenu ali meku iznutra.
Bila je to dugačka dendritska masa plavozelene alge.
"Opa", reče on i otkinu nekolikozamrznutih niti, a ostatak ponovo ćušnu u pukotinu. Čitao je da se
alge urivaju duboko u stenu i led palnete, a bakterije još dublje; ali je to što je ipak našao jednu od
njih na ovom mestu, tako daleko od Sunca, ipak bilo čudesno. Ponovo je isključio svetiljku, i oko
njega zatinja kobaltno plava glacijalna svetlost, mutna i bogata. Toliki mrak, i hladnoća; kako bilo šta
živo može da opstane ovde?
"Stivene?"
"Stižem. Vidi", reče on Filis kada je stigao do nje, "to je plavozelena alga, čak na ovoj dubini."
Pružio joj je da pogleda, ali je ona samo okrznu pogledom. Seo je, izvadio vrećicu za uzorke iz
džepa, stavio kratku nit alge unutra i zagledao se u nju kroz uvećanje od dvadeset puta na viziru.
Sočiva nisu bila dovoljno moćna da mu pokažu sve što je želeo da vidi, ali su otkrila dugačke trake
dendritskog zelenila, naočigled slinave dok su se otapale. U njegovoj beležnici nalazili su se katalozi
sa fotografijama sličnih uvećanja, ali nije bilo nijednog jednakog ovom. "Mogla bi da bude nova",
reče on. "Zar to ne bi bilo sjajno? Čovek ne može da se ne zapita da li je stepen promena ovde
napolju veći od standardnih vrednosti. Trebalo bi da razvijemo opite kojima ćemo to utvrditi."
Filis je ćutala.
Saks je zadržao svoje misli za sebe i nastavio da traži u katalozima. Još je bio zaokupljen tim
poslom kada se preko radija začulo pucketavo pištanje i krčanje, i Filis počeva da doziva preko
zajedničke frekvencije. Uskoro su preko interkoma mogli da razaznaju glasove, i ubrzo posle toga, u
otvoru iznad njih pojavi se okrugli šlem. "Ovde smo!" povika Filis.
"Sačekajte trenutak", reče Berkina, "doneli smo lestvice od užeta."
 Posle nespretnog veranja nemirnim lestvicama, konačno se ponovo nađoše na površini lednika,
trepćući na prašnjavoj, treperavoj svetlosti dana, pognuti zbog još jakih udara vetra. Filis se smejala,
objašnjavajući u svom stilu šta im se dogodilo - "Držali smo se za ruke da ne izgubimo jedno drugo,
kad tras, odosmo dole!" - a njihovi spasioci opisivali su im silinu pojedinih udara vetra. Činilo se da
je ponovo sve kako je bilo; ali kada su se vratili u stanicu i skinuli šlemove, Filis mu uputi kratak
ispitivački pogled - u stvari, veoma neobičan pogled, kao da joj je odao nešto što ju je učinilo
opreznom, kao da ju je nečime podsetio na nešto, tamo dole, u rupi. Kao da je njegovo držanje bilo
takvo da je prokazalo, na beznadežno nedvosmislen način, njenog starog druga Saksifrejdža Rasela.
14.
Nastavili su da rade na glečeru tokom cele severne jeseni, dok su dani kraćali, a vetrovi bili sve
oštriji. Svake noći na ledniku su rasli veliki, složeni ledeni cvetovi, topeći se tek sredinom dana, i to
samo na obodu, a zatim ponovo očvršćavali i služili kao osnova za još finije latice koje bi se
pojavile sledećeg jutra: sitne, oštre kristalne pahuljice širile su se u svim pravcima od krupnijih
peraja i račvanja. Svaki njihov korak neumitno je drobio čitave fraktalne svetove dok su krc-krckali
preko leda, tražeći biljke, sada prekrivene injem, da bi videli kako se nose sa sve jačom zimom.
Gledajući preko neravne bele pustoši, osećajući kako mu vetar reže kroz jedan od bolje izolovanih
hodača, Saks je imao utisak da će biti neizbežan veliki zimski pomor.
Ali to je bio samo privid. Oh, bilo je pomora, naravno; ali biljke su se privikavale, ili, kako su to
zvali njihovi zimski baštovani, aklimatizovale na dolazak zime. Bio je to proces u tri faze, zaključio
je Saks, kopajući po tankom, tvrdom snegu u potrazi za tragovima. U prvoj, fitohromski časovnici u
lišću osećali su kraće dane - i lišće je sada ubrzano kraćalo, sa tamnim frontovima koji su dolazili
otprilike svake nedelje, izbacujući prljavobeli sneg iz crnih kumulonimbusa opuštenih trbušina. U
drugo fazi prestajao je rast, ugljeni hidrati su prelazili u korenje, a u lišću nekih povećavao se sadržaj
apscizične kiseline sve dok ne bi otpalo. Saks je pronašao mnogo takvih listova, požutelih ili smeđih,
kako još vise na peteljkama, priljubljeni uz tlo, pružajući još živoj biljci nešto veći zaklon. Tokom
ove faze, voda se selila iz ćelija u međućelijske kristale leda, ćelijske membrane postajale su čvršće,
a molekuli šećera zamenjivali su molekule vode u nekim proteinima. U poslednjoj, najhladnijoj fazi,
oko ćelija se obrazovala glatka ledena opna, ne oštećujući ih, u procesu koji se zove vitrifikacija.
U ovoj fazi, biljke su podnosile temperature i do 220 stepeni Kelvina, što je otprilike bila
prosečna temepratura na Marsu pre njihovog dolaska, a sada najniža. A sneg koji je padao za vreme
sve češćih mećava u stvari je služio kao prekrivač za biljke, i pod njim je bilo toplije nego napolju,
na vetru. Kopajući utrnulim prstima po snegu, Saks je ovaj podsnežni svet video kao čarobno mesto,
naročito prilagođavanje biljaka spektralno selektovanoj plavoj svetlosti koja je zračila i kroz tri
metra visoke snežne smetove - još jedan primer Ralejevog rasipanja. Imao je želju da ostane da
proučava ovaj zimski svet svih šest meseci, koliko je trajalo godišnje doba; otkrio je da mu prija
boravak ispod niskih, tamnih talasa oblaka, na beloj površini zavejanog glečera, saginjanje na vetru i
probijanje kroz smetove. Ali Kler je htela da se on vrati u Barouz i da radi sa laboratorijama na
projektu tamariska za tundre, koji je uspešno napredovao u marsovskim teglama. Vraćali su se i Filis
i njeni saputnici iz Armskora i Prelazne vlade. I uskoro je došao dan kada su ostavili stanicu
nevelikoj posadi istraživača-uzgajivača, obrazovali karavan vozila i odvezli se ponovo na jug.
Kada je čuo da se Filis i njena grupa vraćaju s njima, Saks je zastenjao od muke. Bio se nadao da
će fizičko razdvajanje prekinuti njegovu vezu sa Filis i udaljiti ga od onog ispitivačkog pogleda. Ali
pošto su se vraćali zajedno, činilo mu se da će morati nešto da preduzme. Zamisao da se spetlja s
njom bila je pogrešna od samog početka; neobjašnjivost nagona, nije nego! Ali sa nagonima je bilo
svršeno, i ostao je u društvu osobe koja je, osim što je bila odbojna, bila i opasna za njega. Nije bilo
nimalo utešno to što je sve vreme gajio pogrešne nade. Svaki njegov postupak u proteklom razdoblju
izgledao je kao bezazlen hir, ali se sve zajedno izrodilo u nešto prilično čudovišno.
I kada je prve večeri u Barouzu njegova pločica zazujala i pojavila se Filis da ga pozove da iziđu
na večeru, pristao je, prekinuo vezu, a zatim počeo nespokojno da gunđa. Biće to neprijatno veče.
Izašli su u restoran-terasu na Elis Bjutu, zapadno od Hant Meze, koji je Filis poznavala od ranije.
Zbog Filis su seli za sto pored ograde, sa pogledom na visoku četvrt između Elisa i Tejbl Mauntina,
gde su šume Prinses Parka bile oivičene novim zdanjima. Tejbl Mauntin, sa druge strane parka, bio je
toliko išaran staklenim zidovima da je podsećao na džinovski hotel, pogotovo što udaljenije meze
nisu bile toliko kitnjaste.
Konobari i konobarice doneli su bocu vina, pa večeru, prekidajući Filis u priči koja se uglavnom
odnosila na nove građevinske poduhvate na Tarzisu. Ali ona kao da je bila voljna da razgovara sa
njima, potpisujući im salvete, raspitujući se odakle su došli, koliko su na Marsu, i slično. Saks je
ćutke jeo i posmatrao Filis i Barouz, čekajući da večeri dođe kraj. Činilo mu se da traje satima.
Ali obed se konačno završio, i ušli su lift do dna doline. Lift je oživeo sećanje na njihovu prvu
zajedničku noć, i Saks se zbog toga osećao veoma nelagodno. Možda je isto bilo i sa Filis, jer se
povukla na drugi kraj kabine, i dugi silazak prošao je u tišini.
A dole, na travi bulevara, ovlaš ga je poljubila u obraz, uz kratak i čvrst zagrljaj, i rekla: "Veče je
bilo divno, Stivene, kao i vreme provedeno na Areni. Nikada neću zaboraviti našu malu pustolovinu
pod glečerom. Ali sada moram da se vratim u Šefild, jer se nakupilo toliko posla, znaš kako je.
Nadam se da ćeš me posetiti ako se nađeš tamo."
Saks se mučio da namesti izraz lica, pitajući se kako bi se Stiven osećao i šta bi rekao. Filis je
bila sujetna žena, i bilo je moguće da će brže zaboraviti čitavu stvar ako bude izbegavala pomisao da
je povredila onog drugog kada ga je odbacila, nego ako bude razmišljala otkud kod njega toliko
olakšanje. Zato je pokušao da pronađe u sebi onaj glas manjine koji je bio uvređen njenim
postupkom. Zategao je uglove usana i oborio pogled u strahu. "Ah", izusti.
Filis se nasmeja kao devojka i privuče ga u srdačan zagrljaj. "'Ajde, 'ajde", tešila ga je. "Bilo nam
je lepo, zar ne? I videćemo se ponovo, kada dođem u Barouz, ili ti u Šefild. A dotle, šta se može,
moramo ovako. Ne budi tužan."
Saks slegnu ramenima. Ovo je bilo izvedeno tako prirodno da je savršeno odgovaralo gestu
razočaranog i nezadovoljnog udvarača, iako joj nikada nije dao povoda da pomisli da je takav. Na
kraju krajeva, oboje su bili stogodišnjaci. "Znam", reče on i podari joj nervozan, ožalošćen osmejak.
"Samo mi je žao što se rastajemo."
"Znam." Ponovo ga je poljubila. "I meni. Ali srešćemo se ponovo, a onda ćemo videti šta ćemo."
On klimnu glavom, pogleda uperenog u zemlju, sa puno novostečenog razumevanja za probleme
glumaca. Šta sad?
Ali ona prva ode, uz kratko zbogom. Saks joj otpozdravi kada se osvrnula, mahnuvši joj.

Prešao je Bulevar Velikog Nagiba, prema Hant Mezi. Dakle, i to je prošlo. Lakše nego što je
mislio, svakako. U stvari, na najbezbolniji način. Ali zbog nečega je još osećao tragove
nezadovoljstva. Osmotrio je svoj odraz u izlozima kraj kojih je prolazio, u podnožju Hanta. Matori
švaler; privlačan? Ko će ga znati. Privlačan za neke žene, povremeno. Sada ga je jedna zbarila i
nekoliko nedelja koristila kao partnera u krevetu, i šutnula ga kad je došlo vreme da se pođe dalje.
To se verovatno događalo i mnogim drugima, ženama svakako češće nego muškarcima, s obzirom na
nejednakost kulture i reprodukcije. Ali sada, sa isključenom reprodukcijom i rascepkanom kulturom...
Stvarno je bila gad. S druge strane, nije imao nikakvog prava da se žali; bezuslovno je pristao na sve
što mu se dogodilo i lagao je od samog početka, ne samo o tome ko je, već i svojim osećanjima
prema njoj. A sada se toga oslobodio, i svega što je to podrazumevalo. Uključujući opasnost.
Osećajući se poletno kao posle doze azotnog oksida, popeo se uz široke stepenice predvorja
Hanta na spratu gde se na kraju hodnika nalazio njegov mali stan.

Krajem te zime, tokom dve nedelje u drugom februaru, u Barouzu je održana godišnja konferencija
o projektu teraformiranja. Bila je to deseta konferencija ove vrste, od organizatora naslovljena 'M-
38: Nova dostignuća i nove smernice', i na njoj je trebalo da uzmu učešća naučnici odasvud sa
Marsa, gotovo tri hiljade njih. Sednice su se održavale u velikom kongresnom centru u Tejbl
Mauntinu, a gostujući naučnici bili su smešteni u hotelima širom grada.
Svi iz Biotik Barouza prisustvovali su sednicama i žurili nazad u Hant Mezu da provere kako se
odvijaju započeti opiti. Saks je, naravno, bio posebno zainteresovan za sve teme konferencije, i
prvog jutra po otvaranju u samu zoru otišao je u Kanal Park, na brzinu uzeo kafu i pecivo, i uputio se
prema kongresnom centru, gde je bio među prvima u redu ispred prijavnog stola. Uzeo je svoj
primerak programa, prikačio karticu sa imenom na rever i otišao da šeta hodnicima oko dvorana za
sastanke, pijuckajući kafu, čitajući program za to jutro i razgledajući posterske ekrane postavljene u
za to određenim delovima centra.
Ovde se, prvi put za više godina nego što je mogao da izbroji, osećao sasvim u svom elementu.
Svi naučni kongresi su isti, u svim vremenima i na svakom mestu, sve do načina na koji se učesnici
oblače; muškarci u konzervativnim, pomalo ofucanim profesorskim sakoima, mrkim, smeđim i u boji
potamnele rđe; žene, možda trideset odsto ukupnog broja prisutnih, u preterano sumornim i strogim
poslovnim kostimima; mnogo ih je bilo sa naočarima, iako je preostalo malo problema sa vidom koje
hirurgija nije mogla da otkloni; većina ih je sa sobom nosila programske pakete; kartica sa imenom
svima je bila zakačena za levi rever. Saks je prolazio kroz polumračne sale u kojima su već počeli
razgovori, i tamo je takođe bilo sve nepromenjeno: govornici su stajali ispred video ekrana na
kojima su svetleli njihovi grafikoni, tabele i molekularne strukture, i govorili u svečanim kadencama,
usklađenim sa ritmom smenjivanja slajdova, koristeći štap da pokažu deo prenatrpanih dijagrama o
kojima govore... Publika, sastavljena od trideset do četrdeset najzainteresovanijih kolega za
predstavljeni rad, sedela je zajedno u redovima stolica, pažljivo slušajući i pripremajući pitanja koja
će postaviti na kraju prezentacije.
Za one kojima je taj svet bio prirastao srcu, ovo je bio razgaljujući prizor. Saks je zavirio u
nekoliko sala, ali ga nijedan razgovor nije dovoljno privukao da uđe, i uskoro se našao u predvorju
punom posterskih ekrana, nastavivši da razgleda.
'Solubilizacija policikličnih aromatičnih ugljovodonika u površinski aktivnim monomerskim i
micelarnim rastvorima.' 'Posteksploatativna sleganja u južnom Vastitas Borealisu.' 'Epitelna otpornost
na gerontološki tretman trećeg doba.' 'Pojava akvifera sa radijalnom frakturom na rubovima
meteorskih kratera.' 'Niskonaponska elektroporacija plazmida dugog vektora.' 'Katabatički vetrovi u
Ponoru Ehus.' 'Genomska matrica za novi kaktus genera.' 'Ponovno dizanje marsovkih visija u
oblastima Amentis i Tirena.' 'Stratifikacija natrijum-nitrata u Nilosirtisu.' 'Metod procene stepena
izloženosti u radu sa hlorofenatima analizom kontaminirane radne odeće.'
Kao i uvek, posteri su bili ukusna papazjanija. Bilo je nekoliko razloga što je bila reč o posterima,
a ne o usmenim prikazima - bilo je dosta radova diplomaca iz Sabišija, ili su se odnosili na teme koje
su bile sporedne za konferenciju - ali se tu moglo naći od svega ponešto, i razgledanje je bilo veoma
zanimljivo. Osim toga, na ovoj konferenciji nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se posteri tematski
rasporede po hodnicima, pa se 'Rasprostranjenost Rhizocarpon geographicum-a u istočnom delu
Karitum Montesa', sa mapama širenja krastavog lišaja koji može da živi i četiri hiljade godina,
nalazio naspram važne meteorološke studije 'Poreklo pojave Graupelovog snega u česticama soli
pronađenim u cirusnim, altostratusnim i altokumulusnim oblacima u severnom Tarzisu'.
Saksa je sve to zanimalo, ali se najduže zadržao kod postera koji su opisivali delove projekta
teraformiranja koje je sam pokrenuo, i nekada u njima učestvovao. Jedan od ovih, 'Procena efekta
akumulacije toplote ispuštene iz vetrenjača iz Podbrežja', naterao ga je da se ukopa u mestu. Dvaput
ga je pročitao, osećajući pri tom laku duhovnu raspekmeženost.
 Prosečna temperatura na površini Marsa pre njihovog dolaska bila je oko 220 stepeni Kelvina, a
jedan od opšte prihvaćenih ciljeva teraformiranja bio je da se ona podigne nešto iznad tačke
smrzavanja vode, dakle iznad 273 stepena Kelvina. Postići porast prosečne temperature na površini
čitave planete za više od 53 stepena Kelvina bio je zastrašujući izazov, budući da je za to bilo
potrebno, po Saksovoj računici, postepeno unošenje više od 3,5 x 106 džula po kvadratnom
centimetru površine Marsa. Saks je u izradi sopstvenih modela planirao da postigne prosek od oko
274 stepena Kelvina, očekujući da će sa tim prosekom na planeti većim delom godine biti dovoljno
toplo da se obrazuje aktivna hidrosfera, a potom i biosfera. Bilo je puno onih koji su se zalagali za
još veće zagrevanje, ali Saks nije video potrebu za tim.
U svakom slučaju, svi metodi za povećanje toplote u sistemu bili su procenjeni po tome koliko su
povisili prosečnu globalnu temperaturu; i podaci na ovom posteru, koji se bavio prikazom učinka
Saksovih malih vetrenjača-grejača, merenog tokom više od sedam decenija, pokazivali su da je
porast temperature iznosio samo 0,05 stepeni Kelvina. Nije mogao da nađe nikakvu grešku u
zaključcima i proračunima datim na posteru. Naravno, grejanje nije bilo jedini razlog zbog kojih je
posejao vetrenjače; takođe je želeo da obezbedi grejanje i zaklon za razne vrste uzgajenih
kriptoendolita koje je nameravao da isproba na povšini. Ali svi ovi organizmi izumrli su odmah po
puštanju na površinu ili ubrzo posle toga. Stoga se nije moglo reći da je to bio jedan od njegovih
boljih pokušaja u okviru celokupnog projekta.
Pošao je dalje. 'Primena hemijskih podataka procesnog nivoa u hidrohemijskom modeliranju:
izvor u Dao Valisu, u Helasu.' 'Poboljšanje otpornosti na CO 2 kod pčela.' 'Epilimnetičko sakupljanje
radionuklida od Komptonske katastrofe iz ledenih jezera Marinerisa.' 'Uklanjanje prašine sa
reaktivnih železničkih šina.' 'Globalno zagrevanje kao posledica ispuštanja halokarbona u atmosferu.'
Ovaj poslednji poster ponovo ga je zaustavio. Poster je bio rad atmosferskog hemičara S. Simona
i grupe njegovih studenata, i čitajući ga, Saks poče da se oseća znatno bolje. Godine 2042, kada je
došao na čelo projekta teraformiranja, odmah je pokrenuo izgradnju fabrika koje će proizvoditi i
puštati u atmosferu posebnu mešavinu gasa, koja se sastojala uglavnom od ugljeničnog tetrafluorida,
heksafluoretana, i sumpornog heksafluorida, sa nešto malo metana i azotnog oksida. Poster je ovu
mešavinu zvao 'Raselov koktel', kako ju je u ono vreme nazvao tim u Vidikovcu Ehus. Halokarboni u
koktelu bili su snažni izazivači dejstva staklene bašte, i njihova najbolja osobina bila je to što su
upijali izlazno planetno zračenje na talasnoj dužini od 8 do 12 mikrona, takozvani 'prozor', gde ni
vodena para ni CO 2 nisu pokazali dobre rezultate. Otvoren, ovaj prozor je dopuštao gubitak
fantastičnih količina toplote u svemiru, i Saks je još u početku odlučio da ga zatvori, tako što će se
osloboditi dovoljna količina gasnog koktela da obrazuje deset ili dvadeset delova atmosfere na
milion, po uzoru na već klasični model Mekeja et al. I tako je, počev od 2042. godine, bio započet
veliki projekt gradnje automatizovanih postrojenja, rasutih svuda po planeti, koja će proizvoditi
gasove koristeći lokalne izvore ugljenika, sumpora i fluora. Proizvodnja gasa povećavana je svake
godine, čak i pošto je postignut odnos od dvadeset delova na milion, da bi se održala ta srazmera u
sve gušćoj atmosferi i zato što je bilo potrebno nadoknaditi stalno visinsko razgrađivanje
halokarbona usled ultraljubičastog zračenja.
Iz tabela na Simonovom posteru moglo se jasno videti da su fabrike nastavile da rade i tokom
2061. i u narednim decenijama, održavajući nivo od oko dvadeset šest delova na milion; zaključak je
bio da su ovi gasovi zagrejali površinu za oko 12 stepeni Kelvina.
Pošao je dalje, sa osmejkom koji mu je dugo poigravao na licu. Dvanaest stepeni! E, to je već bilo
značajno! - više od dvadeset odsto potrebnog zagrevanja, i sve zbog pravovremene i stalne primene
dobro odmerenog gasnog koktela. Zaista elegantno. Obična fizika umela je da bude tako zahvalna
stvar...

Bilo je već deset sati, trebalo je da započne glavna prezentacija dana, koju je vodio H. E.
Borazjani, jedan od najboljih atmosferskih hemičara na Marsu, na temu globalnog zagrevanja.
Borazjani je trebalo da iznese svoje proračune učinka svih pokušaja zagrevanja završno sa 2100.
godinom, kada je bila postavljena soleta. Posle ocene pojedinačnih doprinosa projektu, trebalo je da
pokuša da da sud o tome da li je bilo sinergističkih efekata. Ova rasprava stoga je bila jedna od
najvažnijih na konferenciji, jer je trebalo da obuhvati i proceni radove velikog broja drugih naučnika.
Za ovu sednicu određena je jedna od najvećih sala za sastanke, i bila je potpuno popunjena. Bilo
je prisutno najmanje dve hiljade ljudi. Saks je ušao na sam početak, i ostao da stoji iza poslednjeg
reda stolica.
Borazjani je bio omalen čovek mrke puti i sede kose; govorio je ispred velikog ekrana, sa
pokazivačem u ruci, a na ekranu su se smenjivali video prikazi različitih oprobanih metoda
zagrevanja: crna prašina i lišaji na polovima, orbitalna ogledala koja su dojedrila sa Meseca,
mohouli, fabrike gasa za staklenike, ledeni asteroidi gurnuti da sagore u atmosferi, bakterije za
denitrifikaciju, kao i ostatak biota.
Saks je pokrenuo sve ove procese u četvrtoj i petoj deceniji veka, i sada je žudno posmatrao
snimke, sa više pažnje od svih prisutnih. Jedina očigledna strategija zagrevanja koju je u to vreme
izbegavao bila je ispuštanje velikih količina CO 2 u atmosferu. Oni koji su zastupali ovu strategiju
nameravali su da izazovu naglo dejstvo staklene bašte i da podignu nivo CO 2 do vrednosti od 2 bara,
tvrdeći da će to znatno zagrejati planetu, zaustaviti ultraljubičasto zračenje i pospešiti razvoj biljnog
sveta. Sve je to, naravno, bilo tačno; ali bi ovakva atmosfera bila otrovna za ljude i životinje, i iako
su zastupnici ovog plana govorili o drugoj fazi u kojoj će atmosfera biti očišćena od viška CO 2 i
stvorena takva koja će se moći udisati, njihovi metodi bili su neodređeni, kao i procene trajanja
projekta, koje su bile u rasponu od sto do dvadeset hiljada godina. A nebo bi za sve to vreme bilo
mlečnobele boje.
Saksu ovakvo rešenje problema nije izgledalo elegantno. Mnogo mu se više dopadao model koji
je sam razvio, jer se njime neposredno išlo na postizanje željenog cilja. Model je podrazumevao da
će uvek postojati izvestan manjak toplote, ali je Saks smatrao da ima razloga da tako ostane. Zato je
dao sve od sebe da nađe zamenu za toplotu koju bi se dobila oslobađanjem CO 2, na primer iz
mohula. Na žalost, Borazjani je procenio da je toplota dobijena iz mohoula bila prilično
zanemarljiva; svi zajedno, povećali su prosečnu temperaturu za samo 5 stepeni Kelvina. Pa, to se nije
moglo dugo zaobilaziti, pomisli Saks, unoseći podatke u svoju beležnicu - jedini pogodan izvor
toplote bilo je Sunce. Otuda njegovo agresivno zalaganje za orbitalna gledala, koja su svake godine
sve više rasla, u skladu sa pristizanjem sunčanih jedrilica sa Meseca, gde su postojala veoma
produktivna postrojenja koja su ih proizvodila od lunarnog aluminijuma. Ove flote, rekao je
Borazjani, toliko su narasle da su dodale još 5 stepeni Kelvina prosečnoj temperaturi planete.
Smanjeni albedo, pokušaj koji nikada nije imao dovoljno jaku podršku, dodao je još oko dva
stepena. Dve stotine i nešto nuklearnih reaktora raštrkanih po planeti povećalo je toplotu za jedan i
po stepen.
Borazjani potom pređe na koktel gasova 'staklene bašte', ali umesto da koristi brojku od 12 stepeni
Kelvina sa Simonovog postera, govorio je o 14 stepeni Kelvina i navodio dvadeset godina star rad
Dž. Votkinsa da potkrepi svoje tvrdnje. Saks opazi Berkinu kako sedi u poslednjem redu, nedaleko od
njega, pa mu se primaknu, nagnu se, dok mu se usta nisu našla kraj Berkininog uha, i šapnu: "Zašto ne
koristi Simonov rad?"
Berkina se naceri i tiho odgovori: "Pre nekoliko godina, Simon je objavio rad u kome je upotrebio
veoma složenu računicu o međudejstvu halokarbona i ultralčjubičastog zračenja koju je pozajmio od
Borazjanija. Neznatno ju je izmenio, i taj prvi put ju je pomenuo kao Borazjanijevu, ali je kasnije,
koristeći je, navodio samo svoj prvi rad. Borazjani je besan zbog toga, a ionako smatra da su
Sajmonovi radovi na ovom polju nastali na osnovu Votkinsovog rada, i kad god govori o zagrevanju,
vraća se na njega i pravi se da Simonov uopšte ne postoji."
"A", reče Saks. Uspravi se, smešeći se i protiv svoje volje na Borazjanijevu malu, ali delotvornu
osvetu. I stvarno, Simon je bio tamo u sali, sav natmuren.
Borazjani je u međuvremenu prešao na toplotni učinak vodene pare i CO 2 koji su bili ispušteni u
atmosferu, i procenio da su, ukupno gledano, povećali temperaturu za još 10 stepeni Kelvina. "Nešto
od ovoga moglo bi se nazvati sinergističko dejstvo", reče on, "budući da je desorpcija CO 2
uglavnom posledica drugih vrsta zagrevanja. Ali ako izuzmemo taj slučaj, mislim da ne možemo da
tvrdimo da je sinergija imala neku značajniju ulogu. Ukupni stepen zagrevanja postignutog svim ovim
pojedinačnim metodima sasvim je približan temperaturama navedenim u vremenskim izveštajima
širom planete."
Na ekranu se pojavi konačna tabela, i Saks načini uprošćenu kopiju u svojoj beležnici:

Od Borazjanija, 14. februara (2), 2102.:

Halokarboni: 14
H 2O i CO 2:10
Mohouli: 5
Ogledala pre solete: 5
Smanjenje albeda: 2
Nuklearni reaktori: 1,5

Borazjani nije uračunao vetrenjače-grejače, ali ih Saks unese u beležnicu. Konačni zbir je bio
37,55 stepeni Kelvina, korak vredan poštovanja, pomisli Saks, prema krajnjem cilju, +53 na oK.
Zagrevanje je trajalo samo šezdeset godina, i letnji dani su već gotovo redovno dostizali temperature
iznad tačke smrzavanja, što je pogodovalo razvoju arktičkih i alpskih biljaka, u šta se uverio u oblasti
lednika Arena. I sve se ovo dogodilo pre postavljanja solete, koja je povećala priliv Sunčevih zraka
za dvadeset odsto.
Došlo je vreme za postavljanje pitanja, i neko pomenu soletu, upitavši Borazjanija da li misli da
je neophodna, s obzirom na napredak postignut drugim metodima.
Borazjani slegnu ramenima, baš kao što bi to Saks učinio. "Šta znači neophodna?" odgovori.
"Zavisi od toga koliko toplote želite. Prema standardnom modelu, koji je razvio Rasel u Vidikovcu
Ehus, važno je održati što niži sadržaj CO 2. Ako to ostvarimo, moraće da se primene drugi metodi
zagrevanja da bi se nadoknadio gubitak toplote koja bi se ostvarila pomoću CO 2. O soleti se može
razmišljati kao o kompenzaciji za eventualnu redukciju CO 2 na nivo pogodan za disanje."
Saks je nesvesno klimao glavom.
Neko drugi ustade i reče: "Zar ne mislite da je standardni model neadekvatan, s obzirom na
količinu azota kojom raspolažemo?"
"Ne, ako se sav azot pusti u atmosferu."
Ali to je bilo malo verovatno, što je Borazjanijev sagovornik odmah primetio. Znatan postotak
azota ostaće u zemljištu, jer je bio potreban biljkama. Azota je, dakle, bilo nedovoljno, što je Saks
oduvek znao. A ako održe najniži mogući sadržaj CO 2, u vazduhu, sadržaj kiseonika biće opasno
visok, zbog njegove zapaljivosti. Sledeći diskutant iz publike izjavi da je moguće nadoknaditi manjak
azota oslobađanjem inertnih gasova, prvenstveno argona. Saks napući usne; argon je pod njegovom
upravom bio ispuštan u atmosferu još od 2042, jer je predvideo problem, i zato što je regolit bio
bogat argonom. Međutim, njegovi inženjeri otkrili su da ga nije nimalo lako osloboditi, što je sada
potvrdilo mnogo prisutnih. Ne, ravnoteža gasova u atmosferi pokazala se kao ozbiljan problem.
Žena koja je ustala sledeća primeti da konzorcijum transnata na čelu sa Armskorom gradi sistem
kontinualnih šatlova koji će sakupljati azot iz atmosfere Titana - koja je bila gotovo sam azot -
pretvarati ga u tečno stanje, dovoziti nazad na Mars i ispuštati u gornjim slojevima atmosfere. Saks na
ovo zažmiri i napravi nekoliko brzih proračuna u beležnici. Obrve mu se podigoše kada je video
rezultat. Bio je potreban veliki broj letova da se postignu iole značajniji efekti, ili zaista ogromni
šatlovi. Čudilo ga je kako je iko mogao da pomisli da se isplati ulagati u to.
Sada se ponovo raspravljalo o soleti. Soleta je nesumnjivo mogla da nadoknadi 5 stepeni Kelvina
ili 8 stepeni Kelvina gubitka ako se smanji trenutni sadržaj CO 2 u vazduhu, a verovatno i da doda
više; teorijski, prema Saksovoj računici u beležnici, mogla je da poveća temperaturu za 22 stepena
Kelvina. Neko primeti da pročišćavanje vazduha neće biti lako. Čovek koji je stajao pored Saksa, iz
laboratorije u Subarašiju, obavesti prisutne da je demonstraciona rasprava o soleti i letećim
sočivima predviđena za jedan od narednih dana konferencije, i da će se neka pitanja tada razjasniti.
Na kraju je dodao da su ozbiljni nedostaci u modelu koji predviđa jednu fazu učinili da razvoj
'dvofaznog' modela postane gotovo neizbežan.
Ljudi na ovo zakolutaše očima, a Borazjani izjavi da je vreme da počne sledeći sastanak u sali.
Niko nije pohvalio njegovo umešno izlaganje, koje je tako potpuno saželo dostignuća različitih
metoda zagrevanja. Ali to je na neki način bio znak poštovanja - nije bilo ni oprečnih stavova, čime
je Borazjaniju bio priznat autoritet u ovoj oblasti. Ljudi počeše da ustaju, a neki mu priđoše da
razgovaraju s njim; dok se sala praznila, vodilo se hiljadu razgovora.

Saks je otišao da ruča sa Berkinom, u kafeu pored samog podnožja Branč Meze. Svuda oko njih
bili su naučnici iz svih delova Marsa, koji su jeli i razgovarali o predonevnim događanjima. "Mi
mislimo da je odnos jedan na milijardu." "Ne, sulfati se ponašaju konzervativno." Činilo se da
društvo za susednim stolom smatra da će se preći na dvofazni model. Jedna žena reče nešto o
podizanju prosečne temperature na 295 stepeni Kelvina, sedam stepeni više od prosečne temperature
na Zemlji.
Saks se mrštio na ova ispoljavanja nestrpljenja i gladi za toplotom. Smatrao je da nema potrebe
da bude nezadovoljan postignutim napretkom. Krajnji cilj projekta, uostalom, nije bio sama toplota,
već površina na kojoj se može živeti. Na ostvarene rezultate, po njegovom mišljenju, niko nije imao
razloga da se žali. Atmosfera je trenutno imala gustinu od 160 milibara na nultoj tački i bila je
sastavljena od približno jednakih količina CO 2, kiseonika i azota, sa tragovima argona i drugih
gasova. Ovo nije bila mešavina koju je Saks želeo da postigne na kraju, ali je bila najbolja koja se
mogla postići, za početak, raspoloživim slobodnim gasovima. Predstavljala je značajan korak prema
konačnoj mešavini koju je imao na umu. Njegov recept za ovu mešavinu, prema staroj Fogovoj
formuli, bio je sledeći:

300 milibara azota

 160 milibara kiseonika
30 milibara argona, helijuma, i tako dalje
10 milibara CO 2 =
Ukupni pritisak na nultoj tački, 500 milibara

Svi ovi sadržaji bili su utvrđeni fizičkim zahtevima i raznim vrstama ograničenja. Ukupni pritisak
morao je da bude dovoljno visok da potera kiseonik u krv, a 500 milibara bio je pritisak koji je
vladao na nadmorskoj visini od četiri hiljade metara na Zemlji, blizu gornje granice područja u
kojima ljudi mogu stalno da žive. Budući da je ovo bilo blizu gornje granice, bilo bi najbolje kad bi
tako retka atmosfera imala veći sadržaj kiseonika nego zemaljska, ali ne previše, jer bi tada bilo
teško gasiti vatru. Sadržaj CO 2 istovremeno bi trebalo održavati ispod 10 milibara, jer bi takva
atmosfera bila otrovna. Azota, pak, što više to bolje, u stvari bilo bi idealno ostvariti 780 milibara,
ali je ukupna količina azota na Marsu bila procenjena na manje od 400 milibara, pa je 300 milibara u
vazduhu, ili malo više, bila razumna vrednost, vrednost koja se mogla ostvariti. Manjak azota
zapravo je bio jedan od najvećih problema sa kojima se suočio projekt teraformiranja; bilo im je
potrebno više nego što su imali, u vazduhu i u zemlji.
Saks je zurio u svoj tanjir i nemo jeo, pomno razmišljajući o svim ovim činiocima. Jutarnja
rasprava dala mu je povoda da se zapita da li je 2042. godine doneo prave odluke - da li je količina
slobodnih gasova dovoljna za njegov pokušaj da se na površini ostvare uslovi pogodni za život ljudi
samo u jednoj fazi. Iako to više nije bilo toliko važno. A kada se uzme sve u obzir, i dalje je bio
uveren da je u pravu; shikata ga nai, u stvari, ako su hteli da dožive da slobodno prošetaju površinom
Marsa. Čak i ako im životi budu znatno produženi.
Međutim, bilo je ljudi koje je više zanimala toplota nego mogućnost da udišu vazduh. Očito su bili
ubeđeni da mogu da naduvaju sadržaj CO 2, dramatično povećaju temperaturu i da potom bez
problema smanje sadržaj CO 2. Saks je sumnjao u to; svaka operacija u dve faze imala je izglede da
bude problematična, toliko problematična da je verovao da će morati da se pomire sa vremenskim
rokom od dvadeset hiljada godina, koliko su predviđali prvi 'dvofazni' modeli. Kada bi pomislio na
to, zatreptao bi. Nije video potrebu za tim. Jesu li ti ljudi zaista spremni da rizikuju problem tolikog
trajanja? Da li su stvarno toliko opčinjeni novim, divovskim tehnologijama, da veruju da je baš sve
moguće?
"Kakva je bila pastrmka?" upita Berkina.
"Šta?"
"Pastrmka. U sendviču koji si pojeo, Stivene."
"Oh, dobra, dobra. Siguran sam da je bila dobra."

Popodnevne sednice bile su uglavnom posvećene problemima nastalim posle uspešne globalne
kampanje zagrevanja. Sa porastom temperatura na površini i prodiranjem prvih podzemnih
organizama dublje u regolit, permafrost je počeo da se otapa u dubini, kako je i bilo predviđeno. Ali
se to u nekim područjima, bogatim permafrostom, pokazalo kao katastrofalno. Među njima je, na
žalost, bila i Izidis Planicija. Dobro posećeno izlaganje jedne njihove koleginice, areologa iz
Praksisove laboratorije u Barouzu, opisalo je situaciju: Izidis je bio jedan od drevnih basena nastalih
padom nebeskih tela, površinom približno jednak Argiri, čija je severna ivica bila potpuno
sravnjena, a južna sada bila deo Velikog Nagiba. Podzemni led vekovima se spuštao sa Nagiba i
taložio u basenu. Sada se led bliži površini topio, a zimi ponovo stezao. Ovaj ciklus topljenja i
leđenja izazvao je pokrete leda neočekivanih razmera; širenje je bilo gotovo dvostruko veće nego
kod sličnih pojava na Zemlji, a škrape i pingoi, stotinu puta veći od njihovih zemaljskih parnjaka, bili
su ogromne rupe i podjednako velike humke. Ove džinovske rupe i ispupčenja izobličavali su pejsaž
svuda po Izidisu, i posle izlaganja i niza neverovatnih slajdova, povela je grupu zainteresovanih
naučnika do južnog ruba Barouza, pored Meris Lakus Meze to zida šatora, gde su zgrade izgledale
kao da ih je opustošio zemljotres, a kroz izdignuto zemljište videla se zaobljena masa leda nalik na
glatko golo brdo.
"Ovo je odličan primer pinga", reče žena, tonom zaljubljenika. "Ledene mase srazmerno su čiste u
poređenju sa matričnim materijalom permafrosta, i u matrici se ponašaju slično kamenu - kada se
permafrost noću ili preko zime zaledi, šire se, i u tom širenju sve što je čvrsto biva gurnuto uvis,
prema površini. U zemaljskoj tundri ima dosta ovih pingoa, ali nijedan nije veliki kao ovaj." Povela
je grupu uz razvaljen beton koji je prethodno bio ravna ulica; zastali su na rubu zemljanog kratera,
zagledani u humku prljavobelog leda. "Probušili smo ga, topimo ga i izlivamo u kanale."
"Napolju, na površini, ovakav oblik biće kao oaza", primeti Saks Džesiki. "Leti će se topiti i
navodnjavati okolno zemljište. Trebalo bi da razvijemo zajednicu semenja, spora i rizoma koju
bismo zasejali na ovakvim mestima u unutrašnjosti."
"U pravu si", reče Džesika. "Mada, da budemo realni, veći deo zemljišta u Vastitasu ionako će
postati deo tamošnjeg mora."
"Aha."
Saks je prećutao da je na trenutak zaboravio bušenja i iskopavanja u Vastitasu. Kada su se vratili
u kongresni centar, potražio je raspravu na kojoj su se razmatrali ovi poslovi. Na programu je bila
jedna takva, u četiri sata: 'Nova tehnološka rešenja u postupcima crpljenja vode iz permafrosta
severne polarne kape.'
Ravnodušno je posmatrao izlagačevu video prezentaciju. Podzemno ledeno sočivo koje se pružalo
od severne polarne kape bilo je kao potopljeni deo ledenog brega i sadržalo je desetak puta više
vode od vidljivog dela kape. U permafrostu Vastitasa bilo je još više. Ali vaditi tu vodu na
površinu... kao i dovoženje azota iz atmosfere Titana, bio je to tako ogroman poduhvat da Saks u ono
vreme nije smeo ni da razmišlja o njemu; tada naprosto nije bio izvodljiv. Svi skorašnji veliki
projekti - soleta, azot sa Titana, vađenje vode iz severnog okeana, česta dovlačenja ledenih asteroida
- bili su takvih razmera da je Saksu bilo teško da ih zamisli. U transnatima se u poslednje vreme
razmišljalo bez ograničenja. Nove mogućnosti u projektovanju i nauci o materijalima, kao i pojava
robotskih fabrika, učinili su da ovi projekti budu tehnički izvodljivi, ali su početna ulaganja ipak bila
ogromna.
Što se ticalo samih tehničkih mogućnosti, opazio je da se dosta brzo privikava na njih. Bilo je to
proširenje onoga što su nekada započeli: kada se reše početni problemi sa materijalima,
projektovanjem i homeostatičkom kontrolom, mogućnosti se dramatično povećavaju. Moglo se reći
da njihov domet više ne zaostaje za njihovim stremljenjima. A to je, s obzirom na to gde su
povremeno ciljali, bila zastrašujuća činjenica.
U svakom slučaju, na šezdesetom stepenu severne širine sada se nalazilo pedesetak crpnih
platformi, koje su bušile bunare i na njihovo dno ubacivale razne naprave za otapanje permafrosta, od
grejnih sabirnih galerija do nuklearnih eksploziva. Sveže otopljena voda potom je bila izvlačena
pumpama i prosipana po dinama Vastitas Borealisa, gde se ponovo ledila. Ovaj ledeni pokrivač
ponovo će se otopiti, delom pod sopstvenom težinom, i nastaće okean u obliku prstena između
šezdesetog i sedamdesetog stepena severne širine, bez sumnje odličan termalni izvor kao i svi okeani,
mada će, dok bude u obliku ledenog mora, izazvati povećanje albeda i gubitak toplote u globalnom
sistemu. Još jedan primer kako se njihove operacije okreću jedna protiv druge. Tako je bilo i sa
položajem Barouza, u odnosu na novo more; grad se nalazio ispod najčešće pominjanog nivoa
budućeg mora, ispod nulte tačke. Ljudi su govorili o bedemu, ili o manjem moru, ali niko nije znao
sigurno. Veoma zanimljivo.
Saks je svakodnevno odlazio na konferenciju i tamo provodio ceo dan, ćaskajući sa kolegama,
autorima postera i susedima na sednicama. Više puta je morao da se pretvara da ne poznaje svoje
stare saradnike, i to ga je činilo tako nervoznim da ih je izbegavao kad god je to mogao. Ali ljudi nisu
pokazivali da ih podseća na nekoga koga su poznavali, i uglavnom je mogao da posveti pažnju
naučnim pitanjima. Učinio je to sa zadovoljstvom. Ljudi su predstavljali radove, postavljali pitanja,
raspravljali o iznesenim činjenicama i o njihovom značaju, sve u jedoobraznoj fluorescentnoj
svetlosti kongresnih sala, u tihom zujanju ventilatora i video uređaja - kao da se nalaze izvan prostora
i vremena, u imaginarnom svetu čiste nauke, svakako jednom od najvećih dostignuća ljudskog duha -
u nekoj vrsti utopijske zajednice, ušuškane, svetle i bezbedne. Za Saksa, naučna konferencija i jeste
bila utopija.

Sednice na ovoj konferenciji, međutim, imale su novi ton, neku vrstu nervozne atmosfere koju Saks
nije ranije sretao, i nije mu se dopadala. Pitanja posle izlaganja bila su agresivnija, odgovori više
odbrambeni. Nevina igra naučne rasprave u kojoj je toliko uživao (i koja očigledno više nije bila
nevina) sada se sve više razvodnjavala u običnom kontriranju, u neskrivenoj borbi za premoć,
pobuđenoj još nečim sem pukog egoizma. U tome nije bilo nikakve sličnosti sa Simonovom
nesvesnom krađom od Borazjanija, i Borazjanijevim finim odgovorom; više je bila reč o direktnim
napadima. Tako je na kraju izveštaja o dubokim mohoulima i mogućnostima dosezanja jezgra jedan
nizak i ćelav Zemljanin ustao i rekao: "Mislim da ovde dat osnovni model litosfere ne valja", i izišao
iz sale.
Saks je posmatrao prizor u potpunoj neverici. "Koji je njegov problem?" upitao je šapatom Kler.
Ona zatrese glavom. "Radi za Subaraši na letećim sočivima, a njima se ne dopada moguća
konkurencija njihovom programu topljenja regolita."
"Gospode Bože."
Postavljanje pitanja i odgovaranje nekako se vuklo dalje, pokvareno ovim gestom nevaspitanja,
ali se Saks iskrao iz sale i radoznalo otpratio pogledom Subarašijevog naučnika niz hodnik. Kakve se
misli ovom vrzmaju u glavi?
Ali ovaj podrivač nije bio jedini koji se čudno ponašao. Ljudi su bili napeti, na ivici nerava.
Naravno, ulozi su bili veliki; iako se pokazalo da je pingo ispod Lakus Merisa bio malih razmera,
nisu se mogle izbeći negativne posledice po postupke koji su razmatrani i predstavljeni na
konferenciji, posledice koje će koštati novca, vremena, života. A tu su bile i finansijske pobude...
Pred kraj konferencije, program je prešao sa usko stručnih tema na opštije prezentacije i radne
sastanke, uključujući prezentacije nekoliko krupnih projekata u glavnoj sali, onih koje su ljudi zvali
'monstrum-projektima'. Ovi projekti bili su tolikih razmera da će imati posledica po gotovo sve druge
programe. Zato su, raspravljajući o njima, zapravo raspravljali o politici, o onome što će se raditi
dalje umesto o onome što se već dogodilo. Ovo je uvek bio podstrek za sukobe - ali nikada više nego
sada, jer su ljudi pokušali da koriste podatke date u prethodnim prezentacijama za svoje svrhe, kakve
god da su bile. Zašli su u mutnu zonu gde se nauka pretvarala u politiku, gde su se radovi pretvarali u
tenderske dokumente; bilo je tužno gledati kako ova mračna zona osvaja dotle neutralan teren
konferencije.
Deo ovoga, razmišljao je Saks za ručkom, bilo je nesumnjivo proizvod 'velike nauke' koju su
propagirali 'monstrum-projekti'. Bili su toliko skupi i složeni da su morali biti povereni većem broju
transnacionalki. Ovo je bila prividno zadovoljavajuća strategija, iz očigledne težnje ka efikasnosti,
ali je na nesreću značila da različite uglove tretiranja problema teraformiranja sada zastupaju
zainteresovani akteri koji ih brane kao 'najbolje' metode, izvrćući podatke u odbranu sopstvenih
zamisli.
Praksis je, na primer, zajedno sa Švajcarskom, bio predvodnik u širokom poduhvatu
bioinženjeringa, pa su njegovi teoretičari branili nešto što se zvalo model ekopoezisa, u kome se
tvrdilo da u sadašnjoj fazi nije potrebno unošenje toplote ili slobodnih gasova, i da će sami biološki
procesi, potpomognuti minimalnim zahvatima bioinženjeringa, biti dovoljni da teraformiraju planetu
do postizanja uslova predviđenih prvobitnim Raselovim modelom. Saks je bio mišljenja da su
verovatno u pravu u svojim procenama, naročito posle postavljanja solete, iako je njihova
predviđanja o trajanju procesa smatrao optimističkim. No, pošto je radio za Biotik, njegovo
prosuđivanje verovatno je bilo nedovoljno pouzdano.
Naučnici iz Armskora, sa druge strane, uporno su tvrdili da će nedovoljne zalihe azota pokvariti
sva ekopoetička očekivanja. Zastupali su zamisao o neophodnosti industrijske intervencije; naravno,
upravo je Armskor pravio šatlove za dopremu azota sa Titana. Ljudi iz Konsolidejteda, zaduženi za
bušenja u Vastitasu, naglašavali su značaj aktivne hidrosfere. A ljudi iz Subarašija, na čelu projekta
postavljanja novih ogledala, uzdizali su velike potencijale solete i letećih sočiva u povećanju
sadržaja gasova i toplote u sistemu, što će ubrzati sve ostalo. U svakom od ovih slučajeva bilo je
sasvim očigledno zašto ljudi nameću svoj program umesto nekog drugog; bilo je dovoljno pogledati
karticu sa imenom i instituciju za koju rade da bi se predvidelo šta će braniti, a šta napadati. Saksa je
veoma bolelo kada bi video kako se otvoreno zloupotrebljava nauka, i imao je utisak da svi oko
njega slično reaguju na to, čak i oni koji su to radili, što je samo povećavalo opštu uzrujanost i
odbranaštvo. Svi su znali šta se događa i bili nezadovoljni time, ali niko to nije hteo da prizna.
To je bilo najprimetnije u raspravi poslednjeg jutra o pitanju CO 2. Sednica se odmah na početku
pretvorila u odbranu solete i letećih sočiva koju je žestoko sprovodilo dvoje naučnika iz Subarašija.
Saks je sedeo u dnu prostorije i slušao njihovo nekritično opisivanje velikih ogledala, osećajući sve
veću napetost i nezadovljstvo. I sam je bio pristalica solete, koja nije bila ništa drugo nego logični
nastavak projekta ogledala koja je još u samom početku postavljao na orbitu. Sa druge strane, leteća
sočiva na niskoj orbiti nesumnjivo su bila izuzetno moćan instrument, i ako se budu koristila na
površini bar približno njihovim mogućnostima, oslobodiće stotine milibara gasova u atmosferu,
najvećim delom CO 2, što nije bilo predviđeno Saksovim početnim jednofaznim modelom, gasova
koji bi u svakoj razumnoj akciji ostali vezani za regolit. Ne, ostalo je nekoliko izuzetno važnih pitanja
o posledicama delovanja letećih sočiva koja je trebalo razjasniti, a ljude iz Subarašija staviti pod
strogi nadzor zbog toga što su otpočeli topljenje regolita pre nego što su konsultovali bilo koga izvan
njihove nadzorne UNTA komisije. Ali Saks nije hteo da privlači pažnju na sebe, i preostalo mu je
samo da sedi pored Kler i Berkine sa uključenom beležnicom, vrpoljeći se na stolici i nadajući se da
će neko postaviti nezgodna pitanja umesto njega.
A pošto su pitanja bila istovremeno očigledna, neko ih je uistinu i postavio; naučnik iz Micubišija,
koji je kod kuće bio u neprestanom ratu sa Subarašijem, ustao je i učtivo zatražio odgovor o
nekontrolisanom dejstvu staklene bašte koji bi mogao da izazove oslobađanje preteranih količina CO
2. Saks je zadovoljno klimao glavom. Ali Subarašijevi naučnici odgovorili su da se upravo tome
nadaju, da toplote nikada nije dosta, i da je eventualni atmosferski pritisak od sedam ili osam stotina
milibara ionako bolji nego onaj od pet stotina. "Ali ne ako je reč o CO 2!" promrmlja Saks za Kler,
koja klimnu glavom.
H. E. Borazjani ustade da to napomene. Pridružiše mu se i drugi; mnogi od prisutnih u sali još su
koristili Saksov prvobitni model kao osnovu za rad i na mnogo načina predstavili su teškoće
uklanjanja velikog viška CO 2 iz vazduha. Ali bilo je i mnogo naučnika iz Armskora i Konsolidejteda
pored onih iz Subarašija koji su tvrdili da uklanjanje CO 2 neće biti tako teško, ili da atmosfera
bogata ugljen-dioksidom i nije tako loša stvar. Ekosistem koji bi činile uglavnom biljke, kao i insekti
otporni na CO 2 i možda neke genetski izmenjene životinje, imao bi povoljne uslove za razvoj u
toploj i zasićenoj atmosferi, a ljudi bi mogli da idu u košuljama, zaštićeni običnim maskama.
Saks se na ovo nakostreši, u čemu na sreću nije bio sam, tako da je mogao da ostane da sedi jer je
mnogo drugih poskakalo na noge da se usprotivi ovoj očiglednoj zameni cilja teraformiranja.
Rasprava ubrzo postade žučna, sa nagoveštajem sukoba.
"Ne treba nam prašumska planeta!"
"Vaš stav krije sugestiju da bi se i kod ljudi genetskim inženjeringom mogla razviti otpornost na
veći sadržaj CO 2, što je besmislica!"
Uskoro je svima bilo jasno da se ovakvim razvojem stvari ništa ne postiže. Niko nikoga nije
slušao, i svako je imao svoje mišljenje, usko vezano za interese poslodavca. To zaista ničemu nije
vodilo. Zajedničko nezadovoljstvo duhom debate nagnalo je sve osim neposrednih učesnika da se
povuku - ljudi oko Saksa su sklapali programe, isključivali beležnice, šaputali svojim susedima, dok
su oni prvi stajali i govorili... neprilična situacija, zaista. Ali bio je dovoljan trenutak razmišljanja da
se uvidi da raspravljaju o poslovnoj politici koja ionako neće biti utvrđena među naučnicima
angažovanim na projektima. To se nikome nije dopadalo, i ljudi su počeli da ustaju i napuštaju salu
usred rasprave. Neutešna domaćica sednice, preučtiva Japanka, pokušavala je da nadjača viku,
ponavljajući predlog da se prekine sednica. Ljudi su masovno izlazili u hodnike, u grupama od kojih
su neke još žučno raspravljale, braneći ovo ili ono stanovište.

Saks je prešao kanal u grupi sa Berkinom i Kler, ostalima iz Biotika, i zajedno su ušli u Hant
Mezu. Popeli su se liftom do platoa i seli da ručaju kod Antonija.
"Ima da nas poplave ugljen-dioksidom", reče Saks, koji više nije mogao da drži jezik za zubima.
"Mislim da im nije jasno kakav će to biti udarac za standardni model."
"Ovo je sasvim novi model", reče Džesika. "Dvofazni, industrijski model."
"Ali to će ljude i životinje na dugo ograničiti na šatore", reče Saks.
"Čelnicima transnata to verovatno ne smeta", reče Džesika.
"Možda baš to i žele", reče Berkina.
Saks napravi grimasu.
Kler reče: "A možda hoće da upotrebe soletu i sočiva, sad kada su ih dobili. Da se poigraju novim
igračkama. Kao desetogodišnjaci koji koriste lupu da pale vatru. S tim što je ova malo jača. Ne mogu
da dočekaju da je upotrebe. A posle će paljevinu da nazovu kanalima..."
"To je tako glupo", reče Saks oštro, i kada ga ostali iznenađeno pogledaše, dodade da ublaži stvar.
"Mislim, malo je šašavo, znate. Neka vrsta razbarušenog romantizma. To neće biti kanali u smislu da
spajaju vodene mase, a i ako ih upotrebe, obale će se pretvoriti u šljaku."
"U staklo, po njima", reče Kler. "A to su samo po nazivu kanali."
"Ali nismo ovde da se igramo", reče Saks. Bilo je izuzetno teško zadržati Stivenov smisao za
humor u ovome; zbog nečega je bio veoma uzrujan. Početak je bio tako dobar, šezdeset godina
značajnih dostignuća - a sada su došli neki drugi ljudi da vršljaju sa novim idejama i novim
igračkama, nadmećući se i radeći jedni protiv drugih, donoseći sve skuplje i moćnije modele, uz sve
manje koordinacije. Njegovom planu pretila je propast!

Završne popodnevne sednice bile su suvišne, i nisu povratile njegovu veru u konferenciju
nezainteresovanih naučnika. Te večeri, u svojoj sobi, pomnije nego ikada pratio je ekološke vesti,
tragajući za odgovorima na pitanja koja nije sasvim uobličio. Obrušavale su se litice. Iz permafrosta
je izbijalo stenje različitih dimenzija, poterano otapanjem i ponovnim leđenjem, dobijajući osobena
geometrijska ustrojstva. U jarugama i tunelima obrazovali su se kameni lednici, od materijala
oslobođenog radom leda, koji je potom klizio niz strmine u masama veoma sličnim glečerima. U
severnim nizijama izbijali su pingoi, tamo gde se nisu izlivala ledena mora iz bušotina, potapajući
zemljište.
Bile su to promene ogromnih razmera, sada svuda uočljive, i svake godine sve izraženije, uporedo
sa porastom letnjih temperatura, a podmorski život prodirao je sve dublje u led - dok se zimi sve
ponovo ledilo, a u letnjim noćima samo delimično. Ovako silovit ciklus otapanja i smrzavanja mogao
je da raskomada svaku vrstu terena, a površina Marsa bila je posebno osetljiva na ta delovanja, jer je
milionima godina bila u neizmenjenom stanju, pusta i ledena. Erozija je svakodnevno izazivala veliki
broj klizišta, i neobjašnjeni nestanci ljudi nisu bili ništa neobično. Putovanja divljinom postala su
opasna. Kanjoni i novi krateri više nisu bili bezbedna mesta za podizanje naselja, čak ni da se u
njima provede noć.
Saks je ustao, otišao do prozora svoje sobe i zagledao se u svetlost grada. Sve se odigravalo baš
kao što mu je En još odavno predskazala. Bio je siguran da ona sada sa gnevom prati izveštaje, ona i
ostali Crveni. Za njih je svako klizište bilo znak da stvari idu naopako. U prošlosti, Saks bi samo
slegnuo ramenima na njihovo reagovanje; erozija je izlagala smrznuto tlo Suncu, zagrevajući ga i
otkrivajući potencijalna nalazišta nitrata i drugih elemenata. Sada, posle konferencije, Saks više nije
bio tako siguran u svoj stav.
Ne videu se dobijao utisak da niko ne mari za to. Na videu nije bilo Crvenih. Urušavanje tla
smatralo se pogodnošću, ne samo za teraformiranje, koje kao da su svi prihvatili kao posao isključivo
u rukama transnata, već i za rudarstvo. Saks je sa očajanjem posmatrao vesti o novootkrivenoj zlatnoj
žili. Bilo je neverovatno kako su ljude opčinjavala otkrića prirodnih bogatstava. Bila je to slika
Marsa na početku dvadeset drugog veka; sa povratkom lifta, kao da se vratila i psihoza zlatne
groznice, očigledno zapisana kob čovekova, ovde na granici, sa moćnim oruđima kojima su
nekontrolisano baratali inženjeri kosmosa, rudari i graditelji. A teraforminje, koje je bilo njegov
posao, jedina okosnica njegovog života više od šezdeset godina, kao da se pretvaralo u nešto drugo...
15.
Saksa je počela da muči nesanica. Prvi put je imao problema sa spavanjem i otkrio je da to ume
da bude veoma neugodno. Probudio bi se, okrenuo na leđa, a onda bi mu proradili zupčanici u mozgu
i ništa ih više nije moglo zaustaviti. Kada bi shvatio da neće ponovo zaspati, ustao bi, uključio ekran
VI i gledao video programe, čak i vesti, što ranije nije imao običaj. Zemlja je pokazivala simptome
neke vrste sociološke disfunkcije. Na primer, činilo se da nije bilo ni pokušaja da se stanovništvo
navikne na posledice porasta populacije, izazvanog gerontološkim tretmanima. Ovo je trebalo da
bude elementarna stvar - kontrola rađanja, kvote, sterilizacija, čitava procedura - ali većina zemalja
nije preduzela ništa od toga. Naprotiv, činilo se da raste zasebna potklasa nepodmlađenih, posebno u
prenaseljenim i siromašnim zemljama. Sad kada je rad UN bio zamro, bilo je teško doći do
statističkih podataka, ali se u jednoj studiji Svetskog suda tvrdilo da je sedamdeset odsto
stanovništva razvijenih zemalja prošlo kroz tretman, a u nerazvijenim samo dvadeset odsto. Ako se
taj trend održi dovoljno dugo, razmišljao je Saks, dovešće do fizikalizacije klase - nova neophodnost
ili retroaktivno ostvarenje Marksove sumorne vizije - ali još crnje od Marksove, jer će se sada
klasne razlike ispoljiti kao stvarna fiziološka razlika izazvana neravnomernom raspodelom, nešto
sasvim slično nastanku vrsta...
Ovo raslojavanje na bogate i siromašne bilo je očigledno opasna pojava, ali je na Zemlji, činilo
se, bila prihvaćena kao neminovnost, deo prirodnog poretka stvari. Kako nisu videli opasnost?
Više nije razumeo Zemlju, ako je to ikada i mogao. Sedeo je, drhteći, u sporom ceđenju svojih
besanih noći, suviše umoran da čita ili da radi; mogao je samo da uključuje zemaljske informativne
programe, pokušavajući da shvati šta se tamo događa. To će morati da učini, ako bude hteo da razume
Mars, jer je ponašanje transnacionalki na Marsu bilo uslovljeno zemaljskim pobudama. Moraće da
razume. Međutim, video vesti izgledale su mu izvan moći razumnog poimanja. Tamo dole, čak i više
nego na Marsu, nije postojao nikakav plan.
Za to mu je bila potrebna nauka o istoriji, ali tako nešto, na žalost, nije postojalo. Istorija je
lamarkijanska, običavao je da kaže Arkadije, i ova fraza bila je preteće sugestivna s obzirom na
pseudospecijaciju izazvanu neravnomernom raspodelom gerontoloških tretmana; ali to mu nije bilo
od stvarne pomoći. Psihologija, sociologija, antropologija, sve je to bilo nagađanje. Naučni metod
primenjen na ljudima ne može da da korisne podatke. Reč je bila o problemu činjenica-vrednost,
iskazanom na drugi način; ljudska stvarnost mogla se objasniti samo pomoću vrednosti. A vrednosti
su veoma otporne na naučnu analizu. Izdvajanje činjenica za proučavanje, upotrebljive hipoteze,
ponovljivi opiti - čitava metodika fizičkih laboratorija bila je jednostavno neupotrebljiva. Istoriju,
koja je celovita, neponovlljiva i konstantna, vode vrednosti. Mogla bi se nazvati lamarkijanskom, ili
sistemom haosa, ali su i ovo nagađanja: o kojim činiocima oni govore, šta se može naučiti, i potom
preneti, proučavanjem, ili prolaskom kroz neki neponovljiv, ali shematski proces?
Niko ne zna.
Misli su mu se ponovo vratile disciplini istorije prirode koja ga je toliko zaokupljala na glečeru
Arena. Primenjivani su naučni metodi za proučavanje istorije prirode, a ta istorija je na mnogo načina
bila podjednako problematičan metodološki problem kao i ljudska istorija, jer bila je u istoj meri
neponovljiva i otporna na eksperimentisanje. Budući da nije morala da se bavi ljudskom svešću,
često je imala priličnog uspeha, iako se uglavnom zasnivala na posmatranju i hipotezama koje su se
mogle isprobati samo daljim posmatranjem. Bila je to prava nauka; otkrila je, tamo usred
proizvoljnosti i nereda, neka vredna načela evolucije - razvoj, prilagođavanje, usložnjavanje i mnoga
druga osobena pravila, koja su potvrdile različite pomoćne discipline.
 Ono što mu je bilo stvarno potrebno bila su slična načela koja utiču na ljudsku istoriju. Ono malo
što je pročitao iz istoriografije nije bilo ohrabrujuće; bilo je to ili jadno oponašanje naučnog metoda
ili čista umetnost. Otprilike svakih deset godina, neko novo tumačenje istorije promenilo bi sve što je
dotle važilo, ali je taj revizionizam očito bio vezan za neka zadovoljstva koja nisu imala nikakve
veze sa opravdanošću samog čina. Sociobilogija i bioetika više su obećavale, ali su najbolja
objašnjenja davale tek u evolucionim vremenskim rasponima, a njemu je bilo potrebno nešto za
poslednjih stotinu godina, i za sledećih stotinu. Ili za prethodnih pedeset i sledećih pet.

Budio se iz noći u noć da bi potom ostao budan, ustajao, sedao za ekran i mozgao o ovim
stvarima, preumoran da bi mu to išlo kako treba. I kako su se ova noćna požarstva ponavljala,
primetio je da se sve češće vraća na emisije o 2061. godini. Postojalo je nekoliko video kompilacija
o događajima iz te godine, i neke od njih drsko su nosila naslov Treći svetski rat! - recimo, najduža
serija o tome, nekih šezedest sati video materijala iz te godine, loše izabranog i pogrešno montiranog.
Bilo je dovoljno pogledati seriju da bi njen naslov postao manje senzacionalistički. Te godine su
širom Zemljine kugle besneli ratovi, pa su čak i analitičari koji su oklevali da ga nazovu Trećim
svetskim ratom došli do zaključka da je dovoljno dugo trajao da bi zaslužio taj naziv. Ili da to nije
bio sukob dveju velikih svetskih alijansi, već nešto mnogo haotičnije i zamršenije: različiti izvori
tvrdili su da je to rat severa i juga, ili mladih i starih, ili UN i nacija, ili nacija i transnacionalki, ili
transnacionalki i zemalja čijom su se zastavom koristile, ili armija i policija, ili policije i građana -
da bi na kraju izgledao kao sve ovo zajedno. Za samo šest ili osam meseci svet se našao u opštem
haosu. Lutajući kroz 'političku nauku', Saks je naišao na jedan grafikon Hermana Kana, nazvan
'lestvica eskalacije', pokušaj kategorizacije sukoba prema njihovoj prirodi i ozbiljnosti. Kanova
lestvica imala je četrdeset četiri stepenice, polazeći od prve, Prividna kriza, pa postepeno kroz
kategorije kao što su Politički i diplomatski postupci, Svečani i službeni proglasi i Značajne
mobilizacije, i manje postepeno kroz Pretnje silom, Nasilni incidenti, Dramatični vojni sukobi, Veliki
konvencionalni rat, zatim u neispitane zone Na ivici nuklearnog rata, Kaznena uništavanja imovine,
Napadi na civile, sve do broja četrdeset četiri, Grča ili Besmislenog rata. Bio je to prilično zanimljiv
pokušaj taksonomije i logičkog sleda, i Saks je opazio da su kategorije preuzete iz brojnih ratova u
prošlosti. Po definicijama iz tabele, 2061. se popela sve do broja četrdeset četiri.
U tom vrtlogu, rat na Marsu bio je samo jedan, možda nešto spektakularniji, od pedeset ratova.
Tek mu je poneka od opštih emisija o šezdeset prvoj posvetila više od nekoliko minuta, i Saks je već
imao prilke da vidi ove nasumično izabrane snimke: zaleđena tela čuvara u Koroljevu, pokidane
kupole, pad lifta i pad Fobosa. Pokušaji analize situacije na Marsu bili su u najboljem slučaju
površni; Mars je bio egzotična nedođija, koju je iz opšteg mutljaga izdvajalo samo nekoliko dobrih
video snimaka. Ne. Jedne besane noći konačno mu je sinulo: ako hoće da razume 2061, mora sam da
je rekonstruiše, od sirovog materijala sa video traka, od poskakujućih snimaka razjarenih masa koje
pale gradove i povremenih konferencija za štampu očajničkih, osujećenih vođa.
Već se puko sređivanje pomenutog materijala u hronološki red pokazalo kao nimalo lak zadatak. I
to je sledećih nekoliko nedelja ponovo (njegov stil iz Ehusa) postalo njegovo glavno zanimanje,
budući da je uklapanje događaja u hronologiju bio prvi korak u stvaranju ukupne slike - koji nužno
prethodi pronalaženju razloga.
Posle nekoliko nedelja počelo je da mu se razjašnjava. Jednostavno zaključivanje bilo je
ispravno; nastanak transnacionalki posle 2040. godine postavio je scenu rat i bio njegov prvobitni
uzrok. U toj deceniji, dok je Saks bio potpuno zaokupljen teraformiranjem Marsa, na Zemlji se rodio
novi planetni poredak, uobličen stapanjem hiljada multinacionalnih korporacija u desetine divovskih
transnacionalki. Proces je podsećao na nastanak planeta, pomislio je jedne noći, u kome planetoidi
postaju planete.
Bio je to sasvim izmenjen poredak. Multinacionalke su uglavnom nastale u bogatim industrijskim
zemljama, pa su transnacionalke bile odraz tih zemalja - proširenje njihove moći na ostatak sveta, na
način koji je Saksa podsećao na ono malo što je znao o imperijalnim i kolonijalnim sistemima koji su
im prethodili. Frenk je pominjao nešto slično: kolonijalizam nikada nije odumro, imao je običaj da
kaže, već je samo promenio naziv i unajmio lokalne policajce. Svi smo mi kolonije transnata.
Po Saksovom mišljenju, bio je to izraz Frenkovog cinizma (žaleći što nema taj teški i gorki um uz
sebe da ga pouči), jer nisu sve kolonije bile jednake. Bila je istina da su transnati toliko moćni da su
pretvarali vlade država u tek nešto više od bezubih slugu. I nijedan transnat nije pokazivao posebno
poštovanje prema bilo kakvoj vlasti ili UN. Ali to su bila deca Zapada - deca koja više nisu marila
za roditelje, premda su ih ipak izdržavala. Naime, podaci su pokazivali da su industrijske zemlje
doživele procvat pod trasnatima, dok su zemlje u razvoju bile prinuđene da se međusobno glože oko
statusa iznajmljivača nacionane zastave. Zbog svega toga su, kada su 2060. godine siromašni u
očajanju udarili na transnate, Sedam Velikih sa svojom vojnom silom stale u njihovu odbranu.
Ali koji je bio neposredni razlog? Iz noći u noć pregledao je video snimke iz četrdesetih i
pedesetih godina, tražeći pravilnosti. Konačno je zaključio da je pokretač svega bio tretman
dugovečnosti. U šestoj deceniji veka tretman je postao dostupan u svim bogatim zemljama,
pokazujući ukupnu ekonomsku nejednakost u svetu kao obojena mrlja na mikroskopskom uzorku. I
kako se tretman širio, situacija je postajala sve napetija, polako se uspinjući uz Kanovu lestvicu
kriza.
Začudo, pokazalo se da je neposredni uzrok eksplozije nasilja 2061. bila prepirka oko
marsovskog svemirskog lifta. Liftom je upravljao Praksis, ali ga je odmah posle pokretanja, tačnije u
februaru 2061, preuzeo Subaraši, u čistom razbojničkom prevratu. Subaraši je u to vreme bio
konglomerat većine japanskih kompanija koje se nisu pretopile u Micubiši, i bio je u naletu, veoma
agresivan i ambiciozan. Pošto je otkupio lift - preuzimanje je imalo odobrenje UNOMA-e - Subaraši
je smesta povećao iseljeničke kvote, i time stvorio kritičnu situaciju na Marsu. Istovremeno, na
Zemlji, Subarašijevi takmaci pobunili su se zbog ovog čina koji je praktično predstavljao ekonomsko
prisvajanje Marsa, i iako se Praksis ograničio na legalne pritužbe kod bespomoćnih Ujedinjenih
Nacija, jednu od zemalja-domaćica Subarašija, Maleziju, napao je Singapur, koji je bio Selalkovo
sedište. U aprilu 2061. veći deo južne Azije već je bio u ratu. Sukobi su uglavnom bili stare
razmirice, kao one između Kambodže i Vijetnama, ili Pakistana i Indije, ali su negde posredi bili
napadi na Subarašijeve domaćine, recimo u Burmi i Bangladešu. Događaji u toj oblasti popeli su se
pogubnom brzinom lestvicom eskalacije kada su se starim neprijateljstvima pridružili novi sporovi
transnata, i ratovi su se do juna proširili na celu Zemlju, a zatim i na Mars. Do oktobra je izginulo
pedeset miliona ljudi, a još pedeset miliona umreće od posledica, jer je mnogo vitalnih sistema bilo
prekinuto ili uništeno, a novooslobođeni vektor malarije ostao bez prave preventive i lečenja.
Saksu se to činilo sasvim dovoljno za titulu svetskog rata, bez obzira na kratkotrajnost. Bila je to,
zaključio je, smrtonosna sinergistička kombinacija sukoba između transnata i ustanaka raznolikih
razvlašćenih grupa protiv prevlasti transnata. Međutim, haos i nasilje poučili su transnate da
okončaju međusobne sukobe, ili bar da ih odlože, i revolucije su propale, posebno pošto su se vojske
Sedmorice umešale da spreče komadanje transnacionalki u zemljama-domaćinima. Sve velike vojne i
industrijske sile našle su se na istoj strani, koja je učinila da ovaj svetski rat bude znatno kraći od
prethodna dva. Kratak, ali užasan - 2061. godina odnela je jednak broj života kao prva dva svetska
rata zajedno.
 Mars je u Trećem svetskom ratu bio tek sporedna kampanja, kampanju u kojoj su neki transnati
preterali u reakciji na žestoku, ali neorganizovanu pobunu. Kada se slegla prašina, Mars se našao u
čvrstom stisku najvećih transnacionalki, uz blagoslov Sedmorice i drugih klijenata transnata. A
Zemlja je posrtala dalje, sa stotinak miliona stanovnika manje.
Ali ništa se drugo nije promenilo. Nijedan problem nije bio rešen. Stoga je sve moglo da se
ponovi. Mogućnost je bila sasvim stvarna. Čak se moglo reći i izgledna.

Saks je i dalje loše spavao. I mada je provodio dane u ustaljenim rutinama posla i navika, činilo
se da se njegov pogled na stvari izmenio posle konferencije. Još jedan dokaz, sumorno je zaključio, o
svesti da je vizija paradigmatički konstrukt. Ali postalo je toliko očigledno da su se transnacionalke
uvukle svuda. U smislu moći, teško da je ostao još neki činilac. Barouz je bio grad transnata, a po
onome što je Filis govorila, i Šefild. U godinama uoči obnove sporazuma nije bilo nastanka novih
naučnih timova, a sa smrću ili nestankom članova Prvih stotinu, tradicija Marsa kao naučne stanice
bila je okončana. Ono nauke što je preostalo bilo je vezano za projekt teraformiranja, i Saks je imao
prilike da vidi u šta se ona pretvara. Ne, najnovije vreme je znalo samo za namenska istraživanja.
Osim toga, morao je da primeti da je preostao jedva poneki trag postojanja starih nacionalnih
država. Iz vesti se sticao utisak da su uglavnom bankrotirale, čak i Sedam Velikih, i da su njihovi
dugovi, ukoliko su postojali kao takvi, u rukama transnata. Po nekim izveštajima je zaključio da
transnati koriste čak i neke manje zemlje kao vid kapitala, u novim poslovno-političkim sporazumima
koji su išli dalje i od nekadašnjeg iznajmljivanja državnih zastava.
Primer ovakvog sporazuma u neznatno izmenjenom obliku bio je sam Mars, koji se praktično
nalazio u posedu velikih transnata. I pošto je lift ponovo proradio, izvoz metala i uvoz ljudi i robe
mnogostruko se ubrzao. Zemaljske berze histerično su rasle da bi pratile ova kretanja, bez kraja na
vidiku, uprkos činjenici da je Zemlja od Marsa mogla da dobije samo određene metale u ograničenim
količinama. Zato je rast berzi podsećao na neku vrstu naduvavanja balona, čije bi pucanje verovatno
bilo dovoljno da se sve ponovo obruši. A možda i ne bi; ekonomija je čudna oblast, i čitavo tržište
akcija ima neke osobine koje ga čine suviše nestvarnim da bi na njega uticalo bilo šta što dolazi
spolja. Ali ko zna šta će biti dok ne bude? Lutajući ulicama Barouza i zagledajući berzanske izveštaje
na ekranima u prozorima ureda, Saks svakako nije bio od onih koji bi to tvrdili. Ljudi se ne uklapaju
u racionalne sisteme.

Ova duboka istina učvrstila se kada se jedne večeri na njegovim vratima pojavio Dezmond.
Čuveni Kojot glavom i bradom, slepi putnik, mlađi brat Velikog Čoveka; stajao je tamo, sitan i mršav
u šljaštećem kombinezonu građevinskog radnika, čije su dijagonalne pruge akvamarinske i kraljevsko
plave boje vodile pogled do otrovno zelenih čizama hodača. Mnogi građevinski radnici u Barouzu (a
bilo ih je podosta), po ceo dan su nosili nove, lakše i elastičnije čizme kao modno obeležje, i sve su
bile jarkih boja, ali je malo njih postiglo zapanjujuću drečavost Dezmondovih fluorescentno zelenih.
Kada je video da Saks zuri u njih, iskezio se svojim napuklim osmehom. "'Su lepe, a? Osim toga,
odvlače pažnju."
Što je bila srećna okolnost, jer su njegove kovrdže bile nagurane u poveliku beretku crvene, žute i
zelene boje, neobičan prizor svuda na Marsu. "Hajde, idemo negde na piće."
Odveo je Saksa do jeftine kafane pored kanala, ukopane u veliki prošupljeni pingo. Lokal je bio
pun građevinskih radnika za dugačkim stolovima, čiji je govor zvučao uglavnom australijski. Napolju
pored kanala jedna posebno bučna družina bacala je ledene grudve veličine topovske đuladi u kanal,
a samo poneka bi doletela i do trave na drugoj obali, što je bilo popraćeno klicanjem i brojnim
turama azotnog oksida za sve. Šetači sa one strane kanala široko su obilazili taj potez.
Dezmond poruči dve duple tekile i inhalator sa oksidom. "Uskoro će nam napolju rasti agave, a?"
"Mislim da bi se to moglo i sada."
Seli su na kraj stola, dodirujući se laktovima, i Dezmond je morao da govori Saksu u uho dok su
pili. Imao je ceo spisak stvari koje je hteo da Saks ukrade iz Biotika. Zalihe semena, spore, rizome,
neke podloge za kulture, neke hemikalije koje je bilo teško sintetizovati... "Hiroko ti je poručila da
joj je sve to veoma potrebno, ali posebno seme."
"Zar ne može da ga uzgaji sama? Ne volim da kradem."
"Život je opasna igra", reče Dezmond, nazdravivši svojoj misli dubokim udisajem oksida, i
zalivši ga tekilom. "Ahhhhhhhhh", reče.
"Nije stvar u opasnosti", reče Saks. "Jednostavno ne volim da kradem. Radim sa tim ljudima."
Dezmond samo slegnu ramenima. Saksu pade na pamet da bi Dezmondu, koji je veći deo dvadeset
prvog veka proveo u krađi, ovakve opaske mogle da zazvuče kao prenemaganje.
"Pa, ne uzimaš od ljudi", reče konačno. "Uzimaš od transnata koji upravlja Biotiokom."
"Ali to su Švajcarci i Praksis", reče Saks. "A Praksis, izgleda, nije tako loš. To je veoma
egalitaran sistem - zapravo, veoma sličan Hirokinom."
"Osim što predstavlja deo globalnog sistema koji sačinjava veoma uska oligarhija što vlada
svetom. Ne smeš zaboraviti kontekst."
"A, ne zaboravljam ga, veruj mi", reče Saks, prisetivši se svojih besanih noći. "Ali moramo da
pravimo i razlike."
"Da, da. Jedna od razlika je i ta što su Hiroko potrebne te stvari, jer ne može da ih napravi, a ne
može zato što mora da se krije od policije koju plaća tvoja plemenita transnacionalka."
Saks zbunjeno trepnu.
"Osim toga, krađa materijala jedan je od retkih izraza otpora koji nam je preostao. Hiroko se
složila sa Majom da je i sam čin obznane postojanja pokreta otpora sabotaža, kao i poziv na odmazdu
i uništenje demimonda. Kaže da je bolje privremeno nestati i držati ih u uverenju da smo uvek bili
malobrojni."
"Dobra ideja", reče Saks. "Ali me čudi da ti radiš kako Hiroko kaže."
"Al' si duhovit", reče Dezmond, iskrivivši lice. "Uostalom, i ja mislim da je to dobra ideja."
"Stvarno?"
"Ma, ne. Ali me je ubedila. Može biti da je tako najbolje. Osim toga, još se može nabaviti dosta
materijala."
"Zar i sama krađa nije znak policiji da smo i dalje tamo negde napolju?"
"A, ne. To je tako opšta pojava da se ono što mi radimo ni ne primećuje. Nema gde se ne muva
iznutra."
"Kao što ja radim."
"Jeste, ali ti to ne radiš za novac, zar ne?"
"Ipak mi se ne sviđa."
Dezmond se nasmeja, otkrivši kameni zub, kao i čudnu asimetričnost vilice i donje polovine lica.
"To je sindrom taoca. Radeći za njih, upoznaješ ih i postaju ti dragi. Moraš imati na umu šta oni,
zapravo, rade ovde. Hajde, dovrši taj kaktus i pokazaću ti neke stvari koje još nisi video, baš ovde u
Barouzu."
Tada nastade nekakvo komešanje, jer je jedna grudva pala na drugu obalu, otkotrljala se u travu i
oborila nekog starca. Ljudi su galamili i podigli na ramena ženu koja je bacila grudvu, ali je starčeva
grupa pojurila prema najbližem mosti. "Ovde postaje previše bučno", reče Dezmond. "Hajde, popij
to pa da idemo."
Saks ispi piće dok je Dezmond praznio inhalator. Potom se žurno udaljiše obalom kanala da
izbegnu neumitnu gužvu. Posle pola sata hoda pored kolona Barejsovih stubova zašli su u Princezin
Park, gde su skrenuli levo i pošli strmom travnatom padinom bulevara Tot. Prošavši Tejbl Mauntin,
ponovo su skrenuli levo niz užu travnatu padinu i stigli do zapadnog zida šatora, koji se pružao u
širokom luku oko Blek Sirtis Meze. "Gledaj, ponovo prave saća za stanovanje radnika", primeti
Dezmond. "U Subarašiju su to sada standardni stanovi, ali vidi kako su ove jedinice ugrađene u mezu.
U Blek Sirtisu je u početku bilo smešteno postrojenje za preradu plutonijuma, kada se meza još
nalazila izvan naselja. Ali sada je Subaraši odmah pored njega podigao stanove za radnike, čiji je
posao da nadgledaju preradu i iznošenje otpada na sever u Nili Fose, gde će ga upotrebiti neki
integralni brzi reaktori. Operacija uklanjanja nekada je bila potpuno robotizovana, ali je robote teško
održavati. Utvrdili su da je za mnoge poslove jeftinije uzeti ljude."
"Da, ali zračenje?" upita Saks, trepćući.
"Tako je", reče Dezmond, sa divljim smeškom. "Izloženost zračenju iznosi četrdeset rema
godišnje."
"Šališ se!"
"Ne šalim se. Upoznali su radnike s tim i dali im nadnice za otežane uslove rada, s tim da posle tri
godine dobiju bonus, to jest tretman."
"Inače ne bi mogli da ga dobiju?"
"Skup je, Sakse. A postoje i liste čekanja. Ovo je način da se preskoči lista i pokriju troškovi."
"Ali četrdeset rema! Ko može da jemči da će tretman izlečiti oštećenja koja mogu da nastanu!"
"Mi to znamo", reče Dezmond prezrivo. "Ali ne i oni."
"A Subaraši to radi da smanji troškove?"
"To je važna stvar kod ovako velikih ulaganja, Sakse. Svaka mera za smanjenje troškova se
primećuje. Svi ovi sistemi kanalizacije u Blek Sirtisu, na primer, jesu jedan sistem - medicinska
klinika, stanovi i postrojenja u mezi."
"Šališ se."
"Ne. Moje šale su smešne."
Saks odmahnu rukom.
"Gledaj", reče Dezmond, "više ne postoje institucije zdravstvene kontrole. Ni građevinski propisi,
ništa. Ovo su stvarni ishodi pobede transnacionalki 2061. godine - sada sami sebi određuju pravila.
A ti znaš koje je njihovo jedino pravilo."
"Ali to je besmisleno."
"Pa, znaš, ovu filijalu Subarašija vode Gruzijci, a oni su kod kuće usred velike obnove
Staljinovog kulta. Patriotski je čin voditi zemlju na idiotski način. I to je posao. Naravno, u vrhu
uprave Subarašija i dalje su Japanci, koji veruju da je Japan postao veliki tako što je pokazao zube.
Kažu da su šezdeset prve dobili ono što su izgubili u Drugom svetskom ratu. To je najbrutalniji
transnat ovde, ali ga svi ostali oponašaju da bi ostal u konkurenciji. Imaj na umu da je Praksis u tom
pogledu anomalija."
"A mi ih nagrađujemo tako što krademo od njih."
"Ti si hteo da radiš za Biotik. Možda bi trebalo da promeniš posao."
"A, ne ja."
"Misliš da bi mogao da nabaviš ove materijale iz neke od Subarašijevih kompanija?"
"Ne."
"Ali možeš od Biotika."
 "Verovatno. Obezbeđenje je dosta strogo."
"Ali bi mogao."
"Verovatno." Saks razmisli o tome. "Tražim nešto zauzvrat."
"Da?"
"Hoćete li me prebaciti avionom da vidim mesta koja je spalila soleta?"
"Naravno! I ja bih voleo da ih ponovo pogledam."

I tako su se sledeće popodne odvezli vozom iz Barouza na jug uz Veliki Nagib i sišli na stanici
Libija, sedamdesetak kilometara od Barouza. Tamo su krišom sišli u podrum, ušli u ostavu i izišli
kroz tunel u stenoviti predeo. U jednom plitkom grabenu pronašli su jedno Dezmondovo vozilo, i
kada se smrklo, odvezli se na istok preko Nagiba do malog skloništa Crvenih na rubu kratera
Dimarterej, pored poteza ravne stene koji su Crveni koristili kao avionsku pistu. Dezmond nije otkrio
Saksov identitet domaćinima. Odveli su ih do malog hangara na litici, gde su se ukrcali u jedan od
Spenserovih starih, nevidljivih aviona, izišli na plato i poleteli, skakutavo ubrzavajući niz pistu.
Uzletevši, polako su se uputili kroz noć na istok.
Neko vreme leteli su u tišini. Saks je samo tri puta opazio svetla na tamnoj površini planete: prvi
put je to bila stanica u krateru Eskalante, drugi put tanana pokreta traka svetlosti voza koji je kružio
oko sveta, i na kraju neidentifikovani treptaj u krševitom predelu iza Velikog Nagiba. "Šta misliš, ko
je to?" upita Saks.
"Nemam pojma."
Posle nekoliko minuta, Saks reče: "Sreo sam Filis."
"Stvarno! Da li te je prepoznala?"
"Ne."
Dezmond se nasmeja. "Dobra, stara Filis."
"Mnogi stari poznanici nisu me prepoznali."
"Ja', ali Filis... Je l' i dalje predsednik Prelazne vlade?"
"Nije. Valjda je mislila da to i nije tako uticajan položaj."
Dezmond se ponovo nasmeja. "Nema ona pojma. Ali uspela je da vrati onu grupu sa Klarka u
civilizaciju, i na tome joj svaka čast. Bio sam ubeđen da im nema spasa."
"Šta znaš o tome?"
"Razgovarao sam sa dvoje ljudi koji su bili tamo. Jedne noći u Pingo baru u Barouzu. Samo su
pričali o tome."
"Da li im se možda nešto dogodilo na kraju leta?"
"Na kraju? Pa, jeste - neko je umro. Izgleda da je nekoj ženi smrskana ruka prilikom evakuacije
Klarka, i Filis je bila jedina koja se koliko-toliko razumela u medicinu, pa je brinula o njoj sve
vreme putovanja, i mislila je da će se izvući, ali mi se čini da im je pri kraju ponestalo nečega, ono
dvoje tu nisu bili najjasniji, pa se dogodilo najgore. Filis ih je okupila da se mole za njen život, ali je
ipak umrla, dva dana pre nego što su ušli u Zemljin sistem."
"Ah", reče Saks, pa dodade: "Filis kao da više nije... toliko religiozna."
Dezmond frknu. "Nikad ta nije bila religiozna, ako mene pitaš. Biznis je njena religija. Kada
posetiš prave hrišćane, kao što su oni u Kristijanopolisu ili u Bingenu, nećeš čuti da govore o profitu
uz doručak, i ne nameću ti onu odvratnu, ljigavu čistotu. Čistota, Bože me sačuvaj - to je, valjda,
najodbojnija čovekova osobina. Čoveku je odmah jasno da je to kuća na pesku, je li? Ali hrišćani
polusveta nisu takvi. Među njima ima gnostika, kvekera, baptista, Baha'i rastafarijanaca, koga sve ne
- i to je najbolji svet u podzemlju, ako mene pitaš, a trgovao sam sa svima. Tako su usrdni. I niko se
ne puva da je najbolji Isusov drugar. Dobri su sa Hiroko i sa Sufijima. Neka vrsta mistične mreže."
Zakikotao se. "Ali Filis i njeni poslovni fundamentalisti - služiti se verom kao maskom za iznuđivanje
- mrsko mi je to. U stvari, otkako smo se spustili na planetu, nisam čuo Filis da govori kao istinski
vernik."
"Jesi li uopšte imao prilike da je slušaš otkako smo se spustili?"
Ponovo smeh. "Više puta nego što misliš! U ono vreme sam znao više od tebe, gospodine
Laboratorijski! Nema mesta gde nemam mišju rupu."
Saks ispusti sumnjičav zvuk, a Dezmond se glasno zasmeja i pljesnu ga po ramenu. "A ko još zna
da ste ti i Hiroko bili u šemi, tamo u Podbrežju, a?"
"Hmm."
"Oh, da, video sam dosta toga. Naravno, ovo poslednje može se reći za gotovo svakog muškarca u
Podbrežju, i biti u pravu. Ta veštica nas je sve držala kao harem."
"Poliandrija?"
"Sedenje na dve stolice, bogamu! Na dvadeset stolica!"
"Hmm."
Dezmond mu se nasmeja.

Pred samo svitanje ugledali su beli stub dima koji je zaklanjao zvezde na celom jednom kvadrantu
neba. Neko vreme je ovaj gusti oblak bio jedina anomalija u okolnom predelu. A onda se, dok su
leteli dalje i dok se pod njima pomerala granica dana i noći, na istočnom obzorju ispred njih ukazao
širok potez svetlog zemljišta - narandžasta traka, ili šanac, koji se pružao sa severoistoka na
jugozapad, nejasan od dima koji se dizao iz jednog njegovog dela. Šanac pod dimom bio je beo i
ključao je, kao da je u toj tački došlo do manje vulkanske erupcije. Nad šancem se dizao zrak
svetlosti - zrak osvetljenog dima, tačnije, tako fokusiran i oštar kao da je reč o čvrstoj materiji,
ustremljenoj pravo uvis, sve neodređenijeg oblika što se dim više proređivao, i potpuno nevidljivoj
tamo gde je dim dostigao najveću visinu, od desetak hiljada metara.
Isprva se nije mogao naslutiti izvor ovog zraka na nebu - uostalom, leteće sočivo bilo je na visini
od četiri stotine kilometara. A onda se Saksu učini da vidi nešto kao duh oblaka, kako lebdi na
velikoj visini. Moglo je to biti sočivo. Dezmond nije bio siguran.
U podnožju svetlosnog stuba, međutim, nije se moglo govoriti o vidljivosti - stub je bio biblijskih
razmera, a istopljena stena ispod njega bila je zaslepljujućeg sjaja, blistavo bele boje. Razlog tome
bila je njegova temperatura od 5000 stepeni Kelvina, i zato što je bio izložen vazduhu. "Moramo da
pripazimo", reče Dezmond. "Ako nas zahvati zrak, bićemo kao leptir na sijalici."
"A unutar onog dima sigurno postoje jake turbulencije vazduha."
"Aha. Paziću da nas vetar ne povuče tamo."
Tamo gde se stub blistavog dima sastajao sa narandžastim kanalom izbijao je novi dim, uz silovito
kovitlanje, osvetljen neprirodnom svetlošću odozdo. Severno od bele tačke, tamo gde je kamen imao
vremena da se rashladi, istopljeni kanal podsećao je Saksa na film o erupcijama havajskih vulkana.
Kanalom tečnog kamena jurili su na sever talasi blistavo žute i narandžaste boje, tu i tamo nailazeći
na prepreku i zapljuskujući tamne obale izdubljenog kanala. Kanal je bio širok oko dva kilometra, i
pružao se od obzorja do obzorja; bilo je vidljivo samo dve stotine kilometara njegove dužine. Južno
od stuba svetlosti, korito kanala bilo je gotovo pokriveno crnim kamenom koji se hladio,
premreženim narandžastim pukotinama. Pravilnost kanala, i samog stuba svetlosti, bila je jedini
pokazatelj da nije reč o prirodnom kanalu lave, ali više nego dovoljan. Osim toga, na površini Marsa
hiljadama godina nije bilo nikakve vulkanske aktivnosti.
 Dezmond usmeri avion prema prizoru, a onda oštro skrenu prema severu. "Zrak iz sočiva pomera
se na jug, tako da ćemo dalje duž njegovog pravca moći da letimo bliže."
Kanal istopljenog kamena pružao se mnogo kilometara na severoistok bez ikakvih promena. A
onda, kada su se udaljili iz zone sagorevanja, narandžasta boja lave je potamnela i počela da se steže
na stranama kanala u crnu glazuru, išaranu narandžastim pukotinama. Kanal je odatle postao potpuno
crn, kao i njegove obale; prava pruga čistog crnila kroz visije Hesperije boje rđe.
Dezmond još jednom skrenu, ovaj put na jug, i poleteše bliže kanalu. Pilotirao je oštro,
nemilosrdno manevrišući avionom. Kada su se ponovo pojavile narandžaste pukotine, toplotne struje
silovito zanesoše avion i neznatno ga skrenuše na zapad. Svetlost istopljene stene osvetljavala je
strane kanala, tako da su podsećale na zadimljene nizove bregova, izrazito crne boje. "Mislio sam da
će biti kao od stakla", reče Saks.
"Obsidijan. U stvari, zapazio sam i neke druge boje. Žile različitih minerala u staklu."
"Koliko daleko se prostire prokop?"
"Od Kerberusa do Helasa, malo dalje na zapad od vulkana Tirena i Hadriaka."
Saks zazvižda.
"Kažu da će to biti kanal između Helasovog mora i severnog okeana."
"Da, da. Ali prebrzo oslobađaju karbonate."
"Pa, time se obogaćuje atmosfera, zar ne?"
"Da, ali sa CO 2! Upropastiće plan! Godinama nećemo moći da udišemo vazduh! Bićemo
zarobljeni u gradovima."
"Možda misle da ćemo moći da pročistimo vazduh od CO 2, kada postane toplije." Dezmond ga
pogleda. "Jesi li video dovoljno?"
"Više nego dovoljno."
Dezmond se nasmeja svojim uznemirujućim smehom i oštro zaokrenu avion. Poleteše za granicom
dana i noći na zapad, nisko nad dugačkim senkama jutra na tlu.
"Razmisli o tome, Sakse. Ljudi će neko vreme morati da borave u gradovima, što je zgodno ako
hoćeš da držiš stvari pod kontrolom. Progoreće kanale pomoću ove leteće lupe, i vrlo brzo ćete
dobiti atmosferu od jednog bara koju ste želeli, i toplu i vlažnu planetu. Onda će primeniti neki metod
za pročišćavanje vazduha od ugljen-dioksida - sigurno imaju neki na umu, industrijski, ili biološki, ili
oboje. Nešto što mogu da prodaju, svakako. I začas posla ćete imati novu Zemlju. Možda će biti
skupo..."
"Sigurno je skupo! Svi ovi veliki projekti mora da veoma opterećuju transnacionalke, a one to
ipak rade, iako smo još daleko od dvesta sedamdeset tri K. Ne shvatam."
"Možda smatraju da je dvesta sedamdeset pet K suviše skroman cilj. Prosečna temperatura tačke
smrzavanja dosta je niska, na kraju krajeva. Neka vrsta Saks Raselove vizije teraformiranja, tako
reći. Praktično, ali..." Zacerekao se. "Ili možda žure. Zemlja je u velikim nevoljama, Sakse."
"Znam", reče Saks oštro. "Proučavao sam to."
"To je dobro za tebe! Ne, stvarno. Poznato ti je, dakle, da ljudi koji nisu prošli kroz tretman
postaju očajni - stare, a izgledi da ga ikad dobiju postaju sve slabiji. Uz to, ljudi koji su dobili
tretman, posebno oni iz vrhuški, nemaju pojma šta da rade dalje. Šezdeset prva ih je poučila šta može
da se dogodi ako stvari izmaknu kontroli. Zato kupuju države kao bajato povrće na kraju pijačnog
dana. Ali to kao da ne pomaže. A ovde u komšiluku imaju novu, nenaseljenu planetu, ne sasvim
spremnu za naseljavanje, ali blizu. Sa ogromnim mogućnostima. Mogući novi svet. Izvan dosega
milijardi nepodmlađenih."
Saks razmisli o tome. "Neka vrsta pomoćnog izlaza. Da zbrišu ako zagusti."
 "Tačno. Mislim da u transnacionalkama ima ljudi koji žele da Mars bude što brže teraformiran, i
to po svaku cenu."
"Ah", reče Saks. I do kraja puta nije progovorio ni reč.
16.
Dezmond se vratio s njim u Barouz, i dok su išli od Južne stanice prema Hant Mezi, pružao im se
pogled preko vrhova drveća u Kanal Parku i čistine između Branč Meze i Tejbl Mauntina do Blek
Sirtisa. "Da li svuda na Marsu rade ovako glupe stvari?" upita Saks.
Dezmond klimnu glavom. "Sledeći put doneću ti spisak."
"Može." Saks je odmahivao glavom dok je razmišljao o tome. "Tu nema logike. Naročito na duže
staze."
"Oni misle kratkoročno."
"Ali će dugo živeti! Verovatno će još biti u vrhu kada im se ovakva politika obruši na glavu!"
"Možda ne misle kao ti. Gore u vrhu često se menjaju položaji. Potom nastoje da steknu ugled
brzim osnivanjem kompanija, da bi odmah zatim na nekom drugom mestu dobili viši položaj, a onda
sve nanovo. Igraju se 'muzičkih stolica'."
"Uopšte nije važno koju će stolicu zauzeti, jer će se srušiti cela soba! Ne poštuju zakone fizike!"
"Naravno da ne. Zar to nisi primetio do sad, Sakse?"
"...Izgleda da nisam."
Ali jeste primetio da su ljudski postupci nerazumni i neobjašnjivi. To je svakome bilo očigledno.
A sada je bio svestan da je živeo u pogrešnom uverenju da ljudi na vlasti ulažu iskrene napore da
razumno upravljaju stvarima i da misle na dugoročnu dobrobit čovečanstva i njegovog biofizičkog
sistema. Dezmond mu se nasmejao kada je pokušao ovo da izrazi, i on uzrujano uzviknu: "Dobro,
zašto se onda prihvataju ovako neizvesnog posla, ako ne u tom cilju?"
"Radi moći", reče Dezmond. "Moći i zarade."
"A."
Saks je oduvek bio toliko nezainteresovan za ove stvari da je imao muke da shvati interesovanje
drugih. Kakva je korist od toga, ako ne sloboda da radiš ono što želiš? I šta je moć, ako ne sloboda
da radiš ono što želiš? I kada konačno stekneš tu slobodu, veće bogatstvo i moć počinju da
ograničavaju stečenu slobodu. Čovek postaje sluga sopstvene moći i bogatstva, primoran da sve
svoje troši štiteći ih. Objektivno posmatrano, sloboda jednog naučnika koji vodi laboratoriju najveća
je moguća sloboda. Veće bogatstvo i moć bili bi joj samo smetnja.
Dezmond je tresao glavom dok je Saks objašnjavao ovu filozofiju. "Neki ljudi vole da govore
drugima šta da rade. To im je draže od slobode. Hijerarhija, znaš. I njihovo mesto u hijerarhiji. Sve
dok je dovoljno visoko. Dok je svako na svom mestu. To je sigurnije od slobode. A mnogi su
kukavice."
Saks odmahnu glavom. "Mislim da je to jednostavno nesposobnost da se shvati koncept
opadajućeg profita. Uverenje da se uvek može imati više. Krajnje nerealan stav. Mislim, u prirodi
nema procesa koji je neprestano nepoštovanje količine!"
"Brzina svetlosti."
"Mani, nevažno. Fizička stvarnost očito nije činilac u ovim proračunima."
"Dobro rečeno."
Saks ljutito zatrese glavom. "Ponovo religija. Ili ideologija. Šta je ono Frenk imao običaj da kaže?
Imaginarna veza sa stvarnom situacijom?"
"Primer čoveka koji je voleo moć."
"Istina je."
"Ali je bio veoma oštrouman."
Svratili su u Saksov stan da se presvuku, a zatim su se popeli na vrh meze, na doručak kod
Antonija. Saks je i dalje mislio na njihov pređašnji razgovor. "Problem je u tome što ljudi sa
hipertrofiranim stavom prema bogatsvu i moći dolaze na položaje koji im daju i jedno i drugo u
izobilju, da bi otkrili da su robovi tih stvari koliko i gospodari. I zbog toga postaju nezadovoljni i
cinični."
"Kao Frenk, misliš."
"Da. Zato se čini da moćnici imaju izvesnu disfunkcionalnu stranu karaktera. Sve od cinizma do
krajnje destruktivnosti. Rečju, nezadovoljni su."
"Ali moćni."
"Tako je. I eto našeg problema. Ljudski postupci..." Saks zastade da pojede valjušku; bio je gladan
kao vuk, "znaš, treba da budu vođeni načelima ekologije sistema."
Dezmond se glasno nasmeja i požuri da uzme salvetu i obriše bradu. Toliko se smejao da su ljudi
za drugim stolovima pogledali prema njima, a Saks počeo da se brine. "Kakva ideja!" povika on i
ponovo prsnu u smeh. "A ha ha! O, Saksifrejdže moj! Naučno rukovođenje, a?"
"A što da ne?" upita Saks tvrdoglavo. "Hoću da kažem, načela na kojima se zasniva ponašanje
dominantnih vrsta u postojanom ekosistemu prilično su jasna, koliko se ja sećam. Kladim se da bi
veće ekologa moglo da sastavi program koji bi stvorio postojano i mirno društvo."
"E, kad bi ti vladao svetom!" uzviknu Dezmond i ponovo se nasmeja. Spustio je čelo na sto i
urlao.
"Ne samo ja."
"Ma, šalim se." Primirio se. "Poznato ti je da Vlad i Marina već godinama rade na svojim
ekosistemima. Čak su od mene tražili da to koristim u trgovini između ilegalnih kolonija."
"Nisam to znao", reče Saks, iznenađen.
Dezmond zatrese glavom. "Moraš da budeš budniji, Sakse. Dole na jugu već decenijama živimo
po načelima eko-ekonomije."
"Moraću da se pozabavim time."
"Da." Dezmond se široko iskezi, na ivici smeha. "Moraš još mnogo toga da naučiš."
Stiglo je jelo koje su poručili, sa bokalom soka od pomorandže, i Dezmond im napuni čaše. Kucnu
svojom čašom o Saksovu i nazdravi: "Dobro došao u revoluciju!"

Dezmond je pošao na jug, pošto je od Saksa izvukao obećanje da će ukrasti sve što bude mogao iz
Biotika za Hiroko. "Treba da se vidim sa Nirgalom." Zagrlio je Saksa i otišao.
Prošlo je mesec i nešto dana, i Saks je za to vreme razmišljao o svemu što je saznao od Dezmonda
i iz video emisija, polako razmatrajući stvar po stvar, bivajući sve zabrinutiji. Budio se svake noći i
satima ostajao budan.
A onda, jednog jutra, posle mučne i jalove noći bez sna, zazujala je njegova pločica na zglobu.
Bila je to Filis, koja je došla u grad zbog nekih sastanaka; htela je da iziđu na večeru.
Saks je pristao, pokazavši svoju iznenađenost i Stivenovo oduševljenje. Te večeri su se našli kod
Antonija. Poljubili su se u evropskom maniru i pošli za konobarom do stola u uglu, sa pogledom na
grad. Pojeli su obrok koji je Saks jedva primetio, pričajući bez reda o novostima u Šefildu i Biotiku.
Posle pite sa sirom pili su brendi. Saks nije žurio da pođe, a nije ni znao šta Filis još ima na umu.
Nije ništa odavala i činilo se da se ni njoj ne žuri.
Onda se zavalila u stolicu i raspoloženo ga pogledala. "To si zaista ti, zar ne?"
Saks nagnu glavu kao da je ne razume.
Filis se nasmeja. "Priznajem, teško je poverovati. Nekada nisi bio ovakav, Sakse Rasele. Nisam
mogla da sanjam da si tako dobar ljubavnik."
 Saks nelagodno zažmiri i pogleda okolo. "Nadam se da to više govori o tebi nego o meni", reče sa
Stivenovom bezbrižnošću. Okolni stolovi bili su prazni, a konobari su ih ostavli na miru. Ostalo je
još pola sata do zatvaranja.
Filis se ponovo nasmeja, ali su joj oči ostale tvrde, i Saks odjednom shvati da je besna. Sigurno
se osećala osramoćeno što ju je obmanuo čovek koga je poznavala osamdeset godina. A bila je besna
zato što ju je svesno obmanuo. Kako i ne bi? Bio je to znak manjka poverenja, posebno od osobe koja
je spavala sa njom. Njegovo ponašanje u Areni sada mu se vratilo, i bio je red na njega da se pita o
čemu je reč. A opet, šta se tu moglo?
Setio se onog trenutka u liftu kada ga je poljubila, kada je bio u jednakom čudu. Tada je bio
zatečen činjenicom da ga nije prepoznala, a sada zato što ga je prepoznala. U tome je bilo neke
simetrije. I u oba navrata se prepustio sudbini.
"Nemaš ništa više da kažeš?" upita Filis.
On raširi ruke. "Ne znam kako ti je to palo na pamet."
Ponovo se nasmejala, ovaj put ljutito, i odmerila ga stisnutih usana. "Sada je tako očigledno", reč
ona. "Napravili su ti novi nos i bradu, rekla bih. Ali oči su iste, kao i oblik glave. Čudno je to, šta
čovek pamti, a šta ne."
"Jeste."
U stvari, nije bila reč o zaboravljanju, već o nesposobnosti da se prizovu uspomene.
Pretpostavljao je da se još nalaze negde, sačuvane.
"Ne mogu da se setim starog lica", reče Filis. "Za mene si uvek bio u laboratoriji, sa nosom u
ekranu. Možda si nosio i beli laboratorijski mantil, koliko se prisećam. Kao neki džinovski
laboratorijski pacov." Sada su joj oči svetlucale. "Ali si međuvremenu prilično dobro naučio da
oponašaš čoveka, zar ne? Dovoljno dobro da obmaneš starog prijatelja kome se dopalo kako
izgledaš."
"Nas dvoje nismo stari prijatelji."
"Ne", odseče ona, "rekla bih da nismo. Ti i tvoji stari prijatelji pokušali ste da me ubijete. Osim
toga, tvoji prijatelji ubili su hiljade drugih ljudi, i razorili gotovo celu planetu. A jasno je da su još
negde napolju, jer ti inače ne bi bio ovde, zar ne? U stvari, izgleda da su se posvuda uvukli, jer kada
sam testirala DNK strukturu tvoje sperme, službene baze podataka PV-a vodile su te kao Stivena
Lindholma. To me je privremeno skrenulo sa traga. Međutim, i dalje me je nešto kopkalo. Ono kada
smo upali u onu pukotinu. To je odlučilo - podsetilo me je na nešto što se dogodilo dok smo bili na
Antarktiku. Ti, Tatjana Demurova i ja bili smo na Nusbaum Rigelu kada se Tatjana spotakla i iščašila
gležanj, a onda je počeo vetar, zahladnilo je i morali su da nas vrate helikopterom u bazu, i dok smo
ih čekali, našao si neku vrstu lišaja..."
Saks odmahnu glavom, istinski iznenađen. "Ne sećam se toga." Godina provedena u obuci i
odabiru bila je puna događaja, ali mu je sećanje na to vreme bilo sasvim mutno i zamagljeno, i nikako
nije mogao da prizove taj događaj; bilo je teško poverovati da se uopšte zbio. Nije se sećao ni kako
je sirota Tatjana Durova izgledala.
Obuzet mislima i u nastojanju da dozove sećanja na tu godinu, propustio je veliki deo onoga što je
Filis govorila, ali se onda ponovo uključio: "...uporedila ponovo sa jednom od starih kopija u
memoriji moje VI, i bio si uhvaćen."
"A možda se jedinice tvoje VI razlažu od starosti", reče on odsutno. "Otkriveno je da se
elektronska kola kvare usled kosmičkog zračenja ako se povremeno ne osveže."
Prenebregla je ovaj slab pokušaj bacanja prašine u oči. "To znači da ljudi koji imaju sredstava da
tako izmene baze podataka Prelazne vlade mogu da budu i te kako opasni. Bojim se da ne mogu da
pustim da ovo prođe tek tako. Čak i kad bih htela."
"Šta to znači?"
"Nisam sigurna. Zavisi od toga šta ćeš uraditi. Možda ću ti pružiti priliku da mi kažeš gde si se
krio, sa kim, i šta se događa. Uostalom, u Biotiku si se pojavio tek pre godinu dana. Gde si bio pre
toga?"
"Na Zemlji."
Njen osmeh krio je nešto zlobno. "Ako nastaviš u tom smislu, biću primorana da zatražim pomoć
nekih mojih saradnika. U Kasei Valisu znam neke bezbednjake koji će umeti da ti osveže pamćenje."
"Ma, hajde."
"Doslovno mislim. Neće te tući da priznaš, niti išta slično. To je više stvar ekstrakcije. Uspavaju
te, stimulišu hipokampus i amigdalu, i postave pitanja. I ljudi naprosto odgovaraju."
Saks se zamisli. Mehanizmi pamćenja još su bili slabo ispitana oblast, ali se sigurno moglo učiniti
nešto primitivno sa delovima mozga za koje se znalo da su zaduženi za taj proces. Brza NMR,
usmereni ultrazvuk i ko zna šta još. U svakom slučaju, nešto opasno...
"Pa?" reče Filis.
Zurio je u njen osmeh, tako besan i likujući. Arogantno keženje. Kroz um su mu proletale nevezane
misli, slike bez reči: Dezmond, Hiroko, deca u Zigotu, kako viču: 'Zašto, Sakse, zašto?' Morao je da
obuzdava mišiće lica da bi sakrio odvratnost koju je osećao prema njoj, odjednom naraslu u njemu
kao plima. Možda je to ono što ljudi zovu mržnja.
Konačno pročisti grlo. "Mislim da bih radije rekao tebi."
Ona čvrsto klimnu glavom, kao da je to odluka koju bi i sama donela. Pogledala je okolo: restoran
je sada bio potpuno opusteo, a konobari su sedeli za jednim stolom i pijuckali grapu. "Hajde", reče
ona, "idemo u moj ured."
Saks klimnu glavom i ukočeno ustade. Desna noga bila mu je utrnula. Zašepao je za njom. Na
izlazu poželeše konobarima laku noć i odoše.
Uđoše u lift, i Filis pritisnu dugme za podzemni nivo. Vrata se zatvoriše, i oni počeše da
propadaju. Ponovo u liftu; Saks duboko udahnu, a onda naglo okrenu glavu, kao da je video nešto
neobično na komandnoj tabli. Filis pogleda u tom pravcu i on je grčevitim pokretom udari pesnicom u
vilicu. Ona udari u zid lifta i skljoka se na pod, ošamućena, hvatajući vazduh. Saks oseti strašan bol u
zglobu desne šake. On pritisnu dugme za drugi sprat iznad podzemne železnice, gde se nalazio
dugačak hodnik kroz Hant Mezu, sa prodavnicama koje su u to vreme bile zatvorene. Uhvati Filis
ispod mišica i podiže je; bila je viša od njega, mlitava i teška, i kada su vrata lifta počela da se
otvaraju, on se pripremi da zove u pomoć. Ali ispred vrata nije bilo nikoga, i on prebaci njenu ruku
iza glave i odvuče je do kolica koja su se nalazila pored lifta u slučaju da neko poželi da se brzo
proveze kroz mezu, ili da preveze teret. Prebacio ju je na zadnje sedište i ona zastenja, kao da dolazi
sebi. On sede napred, nagazi pedalu gasa, i malo vozilo odzuja niz hodnik. Opazio je da teško diše i
da se znoji.
Prošao je pored dva toaleta i zaustavio kolica. Filis skliznu sa sedišta na pod, stenjući sve
glasnije. Uskoro će se osvestiti, ako već nije. On siđe i otrča da vidi jesu li vrata muškog toaleta
otključana. Bila su, i on se vrati do kolica, pridignu Filis i prebaci je sebi na leđa. Zateturao se pod
njenom težinom do vrata toaleta, gde je pusti da sklizne na pod; udarila je glavom o pod i utihnula.
Otvorio je vrata i odvukao je unutra, zatvorio vrata i zaključao ih.
Seo je na pod toaleta pored nje, zadihan. Još je disala, a puls joj je bio slab, ali pravilan. Činilo
se da je sa njom sve u redu; bila je samo još dublje u nesvesti nego posle njegovog udarca. Koža joj
je bila bleda i vlažna, usta otvorena. On oseti sažaljenje prema njoj, ali se onda seti njene pretnje da
će ga predati tehničarima službe bezbednosti, da iščupaju njegove tajne. Koristili su se usavršenim
postupcima, ali to je ipak bilo mučenje. A da su uspeli u tome, saznali bi za utočišta na jugu, i za sve
drugo. Čim bi dobili predstavu o onome što zna, lako bi iz njega izvukli pojedinosti; bilo bi
nemoguće odupreti se kombinaciji narkotika i modifikacije ponašanja.
A i sama Filis znala je previše. Činjenica da je imao tako vešto izrađen lažni ID ukazivala je na
čitavu infrastrukturu koja je dotle bila neotkrivena. Kada bi se saznalo za njeno postojanje, verovatno
ne bi bilo teško uništiti je. Hiroko, Dezmonda, Spensera, koji je bio duboko u sistemu u Kasei Valisu,
potpuno izložen... Nirgala i Džeki, Pitera, En... sve njih. Samo zato što nije bio dovoljno pametan da
izbegne glupu i zlu ženu kakva je bila Filis.
Osvrnuo se po toaletu. Bio je dovoljno prostran da se smeste dve kabine, jedna sa WC-om i druga
sa umivaonikom, ogledalom i uobičajenim automatima na zidu: za pilule sterilnosti i gasove za
zabavu. Zurio je u ove poslednje, zadržavajući dah i razmišljajući. Prevrćući planove u glavi,
šaputao je uputstva veštačkoj inteligenciji u pločici na zglobu. Dezmond mu je dao neke vrlo razorne
virusne programe, i on priključi svoju pločicu na Filisinu i sačeka da se završi prenos podataka. Uz
malo sreće uspeće da razori čitav njen sistem: personalni odbrambeni programi bezbednjaka nisu se
mogli meriti sa Dezmondovim virusnim programima, za koje je ovaj tvrdio da su vojnog porekla.
Ali tu je bila i Filis. Gasovi za zabavu u zidnom automatu bili su uglavnom azotni oksid, u
pojedinačnim inhalatorima sa po dva ili tri kubna metra gasa. Površina prostorije je, po njegovoj
proceni, bila oko trideset pet do četrdeset kubnih metara. Rešetka ventilacije bila je uz samu
tavanicu, i mogla se blokirati papirnim ubrusom za ruke, namotanim u rolnu pored umivaonika.
Gurnuo je platne kartice u automat i kupio celokupnu količinu gasa u njemu: dvadeset bočica
džepne veličine, sa maskama za nos i usta. Azotni oksid biće nešto teži od vazduha u Barouzu.
Iz pregrade za ključeve na pločici izvadio je minijaturne makaze i odsekao široku traku papirnog
ubrusa. Popeo se na kazan toaleta i pokrio ventilacionu rešetku, zatiskujući proreze papirom. Nije sve
pokrio, ali su otvori bili mali. Sišao je i otišao do vrata. Između vrata i poda bilo je gotovo čitav
centimetar prostora. Ustao je i odsekao još ubrusa. Filis je hrkala. Vratio se do vrata, otvorio ih,
išutirao bočice napolje i izišao za njima. Još jednom je pogledao Filis, ispruženu na podu, i zatvorio
vrata. Nagurao je hartiju ispod vrata, ostavivši samo mali otvor u jednom uglu. Zatim je, pogledavši
uz i niz hodnik, seo na pod, uzeo jednu bočicu, prislonio elastičnu masku na otvor koji je ostavio, i
ispraznio sadržaj bočice u toalet. Ponovo je radnju dvadeset puta, trpajući bočice u džepove dok ih
nije napunio, a zatim u vrećicu koju je napravio od komada ubrusa. Ustao je, otišao do vozila i seo za
volan. Dao je gas, i kolica su pojurila uz trzaj, suprotan naglom zaustavljanju koje je svalilo Filis na
pod. To mora da je bolelo.
Onda je zaustavio kolica, izvukao se i otrčao nazad do toaleta, zveckajući bočicama u džepovima.
Trgnuo je vrata, zaustavio dah i ušao, zgrabio Filis za zglobove nogu i izvukao je u hodnik, na
vazduh. Još je disala, a na licu je imala slab osmejak. Saks potisnu želju da je ritne i otrča nazad do
kolica.
Odvezao se punom brzinom do drugog kraja Hant Meze, a odatle sišao liftom do nivoa podzemne.
Ušao je u prvi voz i prešao njim ceo put do drugog kraja grada i Južne stanice. Primetio je da mu
drhte ruke, a ona dva zgloba na desnoj šaci bila su mu otečena i modra. I vraški su bolela.
Na stanici je kupio kartu za putovanje na jug, ali kada ju je predao, zajedno sa svojim ID-om,
službeniku na ulazu u peron, čovekove oči se raširiše, i on i njegove kolege izvukoše pištolje i rekoše
mu da je uhapšen, nervozno tražeći pomoć od ljudi u susednoj prostoriji. Filis se očigledno brže
osvestila nego što je očekivao.
Peti deo: BESKUĆNICI
Biogeneza je, pre svega, psihogeneza. Ova istina nigde nije bila tako jasna kao na Marsu, gde je
noosfera prethodila biosferi - nemu planetu prvo je okružio sloj misli izdaleka, naselivši je pričama,
planovima i snovima, sve do trenutka kada je Džon Bun iskoračio i rekao: 'Dakle, tu smo' - bila je to
iskra koja je zapalila nezadrživi zeleni požar viriditasa, stihiju posle koje je cela planeta treperila od
viriditasa. Bilo je to kao da je sama planeta osećala da joj nešto nedostaje, i da je sa dodirom uma i
stene, noosfere i litosfere, u prazninu uskočila nedostajuća biosfera, prosuvši se niotkuda kao
mađioničarev papirni cvet.
Bio je to utisak koji se nametao Mišelu Divalu, strasnom zaljubljeniku u svaki znak života u
pustoši rđe, istom onom koji je pristupio Hirokinoj areofaniji onako kako se davljenik hvata za
slamku. Za njega je to bilo kao da je dobio novi vid. Da bi izvežbao svoj novi vid, usvojio je Enin
običaj da prošeta napolju u čas uoči zalaska Sunca, i u predelu dugačkih senki nalazio je ushit u
svakom busenu trave. U svakom malom prepletu oštrike i lišaja nalazio je minijaturnu Provansu.
Smatrao je da mu je to zadatak: teški posao izmirenja centrifugalne antinomije Provanse i Marsa.
Osećao je da njegovo prisustvo u ovom projektu predstavljao deo drevne tradicije, jer je jedan od
poslednjih zaključaka u njegovom proučavanju bio da je francuska misao oduvek težila da pomiri
krajnje oprečnosti. Za Dekarta su to bili um i telo, za Sartra frojdizam i marksizam, za Tejara de
Šardena hrišćanstvo i evolucija - lista se mogla još produžiti, i činilo mu se da je taj posebni kvalitet
francuske misli, tenzija i težnja da bude dugi niz veličanstvenih promašaja, bio posledica ovih
ponovljenih pokušaja da se sjedine ove nemoguće krajnosti. Možda je sve zajedno, uključujući
njegove napade na isti problem, bilo borba da se zaleči jaz između duha i materije. I možda je upravo
zbog ovoga francuska misao pozdravljala složene retoričke aparate kao što je semantički
pravougaonik, strukture za koje se verovalo da mogu da uhvate ove krajnosti u mreže, dovoljno jake
da ih zadrže zajedno.
Otuda Mišelov zadatak da strpljivo vezuje zeleni duh i rđavu materiju, da otkriva Provansu na
Marsu. Krastavi lišaj, na primer, činio je da delovi crvene ravnice izgledaju kao da su obloženi
jabukovim žadom. A sada, u svetlim večerima boje indiga (nekadašnje ružičasto nebo davalo je travi
smeđu boju), boja neba dozvoljavala je svakoj vlati trave da zrači tako čistom zelenom bojom da se
činilo da ovi minijaturni travnjaci trepere. Snažan pritisak boje na mrežnjaču... čisto uživanje.
Bilo je, takođe, zastrašujuće, posmatrati kolikom brzinom ova primitivna biosfera hvata koren,
cveta i širi se. Bio je to neki unutrašnji zamah ka životu, zelena električna varnica između polova
stene i uma. Sila nepojamna, koja se pružila ovamo i dodirnula genetske nizove, unela nastavke,
stvorila nove hibride, pomogla im da se prošire, izmenila njihovu okolinu da im omogući da rastu.
Prirodna težnja života ka životu mogla se videti svuda, kako se bori i tako često pobeđuje; ali sada su
tu bile i ruke-vodilje, noosfera koja je od samog početka sve prožimala. A pri svakom dodiru
njihovih prstiju u zemlju je tekla zelena sila.
Ljudska bića su, dakle, bila istinski čudotvorci - svesni stvoritelji, koji su hodali ovim novim
svetom kao mladi bogovi, obdareni strahotnim alhemijskim moćima. Mišel je zato pomno zagledao
svakog koga bi sreo na Marsu, pitajući se, dok je proučavao njihovu često bezazlenu spoljašnjost,
kakav li to novi Paraselzus ili Isak od Holandije stoji pred njim, i hoće li pretvarati olovo u zlato, ili
terati kamen da cveta.
17.
Amerikanac koga su Kojot i Maja spasili nije se na prvi pogled naročito razlikovao od drugih
osoba koje je Mišel sretao na Marsu; možda je bio radoznaliji i, činilo se, oštroumniji; bio je to
medved od čoveka, tamnoputog i ljubopitljivog lica. Ali Mišel je bio navikao da prozire ovakve
obrazine do preobražajnog duha ispod, i ubrzo je zaključio da pred sobom imaju tajanstvenog
čoveka.
Rekao je da se zove Art Randolf i da radi na sakupljanju upotrebljivih materijala iz ostataka palog
lifta. "Ugljenik?" upitala je Maja. Ali on nije primetio ili nije hteo da primeti njen sarkastični ton i
odgovorio je: "Da, ali i...", i odverglao čitav spisak egzotičnih stopljenih materijala. Maja ga je samo
oštro posmatrala, ali on kao da nije bio svestan toga. I samo je zapitkivao. Ko su oni? Šta rade ovde
napolju? Gde ga vode? Kakva su im to vozila? Jesu li zaista nevidljiva iz svemira? Kako su se
oslobodili toplotnih tragova? Zašto im je potrebno da budu nevidljivi iz svemira? Jesu li možda deo
legendarne izgubljene kolonije? Pripadaju li marsovskom podzemnom pokretu? I još jednom, ko su
oni?
Niko nije žurio da mu odgovori na ova pitanja, i Mišel mu konačno reče: "Mi smo Marsovci.
Živimo svoj život ovde."
"Podzemlje. Neverovatno. Pravo da vam kažem, narode, bio sam ubeđen da ste samo mit. Ovo je
sjajno."
Maja prevrnu očima, i kada ih je njihov gost zamolio da ga ostave kod Vidikovca Ehus, ona se
zlobno nasmeja i reče: "Daj, uozbilji se."
"Kako to mislite?"
Mišel mu objasni da ne mogu da ga puste, a da ne otkriju svoje prisustvo, te ga verovatno uopšte
neće ni pustiti.
"Oh, pa ja nikom ne bi rekao."
Maja se ponovo nasmeja.
Mišel reče: "Ovo je suviše važna stvar za nas da bismo verovali neznancu. A možda ne bi ni
mogao da sačuvaš tajnu. Možda bi morao da objasniš kako si dospeo tako daleko od svog vozila."
"Mogli biste da me odvezete do njega."
"Izbegavamo da se zadržavamo oko tih stvari. Ne bismo ni prilazili da nismo primetili da si u
nevolji."
"Pa, to je bilo lepo od vas, ali moram da kažem da ovo i nije neki spas za mene."
"Bolje to nego alternativa", reče mu oštro Maja.
"Potpuno se slažem. I zahvalan sam vam na tome, zaista. Ali obećavam da nikome neću reći. A
vama je poznato da ljudi znaju da ste ovde negde napolju. Tamo na Zemlji TV stalno daje emisije o
vama."
To je ućutkalo čak i Maju. Vozili su se dalje. Maja uključi interkom i kratko se dogovori na
ruskom sa Kojotom, koji je putovao u roveru ispred njihovog, sa Kaseijem, Nirgalom i Harmakisom.
Kojot je bio izričit: pošto su neznancu spasili život, svakako im je dozvoljeno da ga privremeno
izmene da bi izbegli opasnost po sebe. Mišel prenese suštinu njihovom zatočeniku.
Randolf se nakratko zamisli, pa slegnu ramenima. Mišel nikada nije video brže mirenje sa
sudbinom; čovekov sangfroid bio je za divljenje. Mišel ga je pažljivo posmatrao, istovremeno
motreći na ekran prednje kamere. Randolf se ponovo raspitivao, ovaj put o komandama rovera. Samo
je jednom pomenuo nešto u vezi sa situacijom, pošto je osmotrio komande radio-stanice i interkoma.
"Nadam se da ćete mi bar dopustiti da se nekako javim svojoj kompaniji, da znaju da sam živ i zdrav.
Radim za Dampmajns, koji je deo Praksisa. Vi i Praksis imate dosta zajedničkog, u stvari. I oni umeju
da budu veoma tajnoviti. Bilo bi korisno za vas da se povežete sa njima, kunem se. Mora da imate
šifrirane kanale za komunikaciju, zar ne?"
Maja i Mišel su ćutali. Kasnije, dok je Randolf bio u tesnom toaletu rovera, Maja zasikta: "Ovo
je, bre, uhoda. Namerno se našao tamo da bismo ga pokupili."
Tipično za Maju. Mišel nije pokušavao da se raspravlja sa njom, te samo slegnu ramenima. "Pa,
prema njemu se i ponašamo kao da jeste."
Onda im se on ponovo pridružio, i nastavio da zapitkuje. Gde žive? Kako to izgleda neprestano se
kriti? Mišela je počelo da zabavlja njegovo držanje, koje je sve više i više ličilo na predstavu, ili
test; Randolf je na prvi pogled bio potpuno otvoren, iskren, prijateljski nastrojen, a njegovo mrko lice
bezazleno kao u jagnjeta - a opet, oči su mu bile veoma pažljive i budne, i sa svakim neodgovorenim
pitanjem izgledao je zadovoljniji i zainteresovaniji, kao da mu odgovori stižu telepatijom. Svako
ljudsko biće jeste velika sila, svaki čovek na Marsu alhemičar; iako je odavno prestao da se bavi
psihijatrijom, još je umeo da prepozna majstora u svom poslu. Zamalo da se nasmeje sve jačem
porivu u sebi da prizna sve što zna ovoj radoznaloj ljudini, još nespretnoj u marsovskoj sili teže.
Onda se začuo signal njihovog radija, i sa zvučnika je zazujala sabijena poruka, ne duža od dve
sekunde. "Eto", reče Randolf, "istu takvu poruku možete da pošaljete Praksisu."
Ali kada je VI dešifrovala poruku, više nije bilo šale. Saksa su uhapsili u Barouzu.

U zoru su se približili Kojotovom vozilu i proveli dan savetujući se šta da preduzmu. Sedeli su u
skučenom krugu u putničkoj kabini, lica izboranih od brige - svi osim njihovog zatočenika, koji je
sedeo između Nirgala i Maje. Nirgal mu je stisnuo šaku i klimnuo glavom kao da su stari prijatelji,
iako nijedan nije rekao ni reč. Ali jezik prijateljstva ne mora da bude govorni.
Vest o Saksu potekla je od Spensera, a prenela ju je Nađa. Spenser je radio u Kasei Valisu, nekoj
vrsti novog Koroljeva, sedištu službe bezbednosti, veoma sofisticirane i veoma tajnovite. Saksa su
odveli u jedan tamošnji centar, i Spenser je saznao za to i obavestio Nađu.
"Moramo da ga izbavimo", reče Maja, "i to što pre. Tek je par dana kod njih."
"Onaj Saks Rasel?" reče Randolf. "Boga ti! Ne mogu da verujem. Ko ste vi, ljudi? Hej, jeste li vi
Maja Tojtovna?"
Maja ga opsova na ruskom. Kojot nije primećivao nikog od njih; otkako je stigla poruka, nije
rekao ni reč, već je sedeo za ekranom svoje VI, zagledan u nešto što je na prvi pogled ličilo na
satelitske meteorološke snimke.
"Sada biste mogli i da me pustite", reče Randolf u opštoj tišini. "Neću im reći ništa što im Rasel
već nije rekao."
"Neće on njima reći ništa!" odvrati Kasei vatreno.
Randolf mahnu rukom. "Zaplašiće ga, možda čak i lakše povrediti, zatim će ga uspavati, priključiti
elektrode, drogirati ga i stimulisati mu mozak tamo gde treba - i imaće odgovore na svako pitanje.
Napravili su čitavu nauku od toga, koliko sam čuo." Zurio je u Kaseija. "I ti mi izgledaš poznat. Ali
nije važno! A ako i ne uspeju na taj način, postoje i primitivniji metodi."
"Kako ti sve to znaš?"
"Pa, o tome svi pričaju", reče Randolf. "Može biti da je samo priča, ali..."
"Ja kažem da idemo po njega", reče Kojot.
"Ali znaće da smo ovde napolju", reče Kasei.
"Već znaju. Ali ne znaju gde napolju."
"Osim toga", reče Mišel, "reč je o našem Saksu."
 Kojot primeti: "Hiroko neće imati ništa protiv."
"Ako bude imala, reci joj da odjebe!" uzviknu Maja. "Reci joj šikata ga nai!"
"Sa zadovoljstvom", reče Kojot.

Severni i zapadni obronci Tarzisa bili su srazmerno nenaseljeni u odnosu na istočnu padinu prema
Noktis Labirintusu; osim nekoliko areotermalnih stanica i akviferskih crpki, predeo je bio pod
celogodišnjim prekrivačem od snega, leda i mladih lednika. Vetrovi sa juga sudarali su se sa jakim
severozapadnim vetrovima koji su dolazili oko Olimpus Monsa, i bilo je divljih mećava.
Protoglacijalna zona prostirala se uvis od visinske kote od šest ili sedam kilometara sve do podnožja
velikih vulkana; oblast nije bila pogodna za gradnju, ili za skrivanje nevidljivih vozila. S mukom su
napredovali duž grebena i slojevitih brežuljaka lave koje su koristili kao puteve, na sever pored
gromade Tarzis Tolusa, vulkana veličine Mauna Loe, iako je ispod uzvišenja Askreusa izgledao tek
kao gomilica pepela. Sledeće noći sišli su sa snega i pošli na severoistok preko Ponora Ehus, a posle
svanuća krili su se ispod divovskog istočnog zida Ehusa, samo nekoliko kilometara od nekadašnjeg
Saksovog štaba na vrhu litice.
Istočni zid Ponora Ehus bio je najviša tačka Velikog Nagiba - tri kilometra visoka litica, koja se
pružala hiljadu kilometara na sever i jug. Aerolozi su se još svađali oko njegovog porekla, jer se
nijedna poznata sila koja je stvarala oblike tla nije činila dovoljna za ovakav čin. Bio je to, rečju,
prekid u tkanju stvari, razdelna linija između dna Ponora Ehus i visokog platoa Lune Planuma. Mišel
je kao mladić posetio dolinu Jozemajt i još je pamtio tamošnje visoke granitne litice; ali ovaj zid
ispred njega bio je dugačak kao čitava Kalifornija i najvećim delom te dužine visok tri kilometra:
okomiti svet, čije su masivne ravni od crvene stene slepo zurile prema zapadu, sjajeći se svake
samotne večeri kao rub kontinenta.
Ova neverovatna litica postajala je konačno niža na svom severnom kraju, i neposredno iznad 20
stepeni severne širine bila je presečena dubokim i širokim kanalom koji se pružao na istok preko
platoa Lune, do basena Hrise. Taj veliki kanjon zvao se Kasei Valis i bio je jedan od najočiglednijih
tragova drevnih poplava na Marsu. Bio je dovoljan jedan pogled na satelitski snimak da postane
jasno da je u prošlosti niz Ponor Ehus prošla džinovska bujica, sve dok nije dospela do prekida u
visokom istočnom zidu ili do grebena. Voda se neverovatnom snagom sjurila levo u ovu dolinu,
šireći ulaz dok nije načinila glatku krivinu, prolivajući se preko njenog ruba i čupajući spojeve stena
dok nije načinila zamršenu mrežu uskih kanjona. Središnji greben u glavnoj dolini bio je oblikovan u
dugačko peraje ili ostrvo oblika suze, hidrodinamično kao leđa ribe. Unutrašnju stranu ovog fosilnog
vodenog toka presecala su dva kanjona koje voda gotovo da uopšte nije izmenila, dve obične fose
koje su svedočile o izgledu glavnog kanala pre nailaska poplave. Dva kasnija udara meteora u
najvišem delu unutrašnje obale dovršila su oblikovanje terena, ostavivši dva strma mlada kratera.
Posmatrano sa zemlje, u sporoj vožnji spoljnjim rubom obale, najviše su se isticali zaobljeni lakat
doline, greben oblika ribljih leđa, i okrugli bedemi kratera na strmini unutrašnje obale. Bio je to
živopisan predeo, sličan Barouzu po prostornoj veličajnosti, gde je veliki potez glavnog kanala tek
počinjao da se puni tekućom vodom, koja će bez sumnje narasti u plitak zapenjeni potok i brzati
preko kamenja, usecajući nova korita i ostrva iz nedelje u nedelju...
Ali sada je to bilo sedište službe bezbednosti transnacionalki. Dva kratera na unutrašnjoj obali
bila su pokrivena šatorima, kao i veliki delovi mreže kanjona na spoljnjoj obali, i deo glavnog kanala
sa obe strane peraja; no, ništa se od ovoga nije moglo videti u video emisijama, niti je bilo
pominjano u vestima. Nije čak postojalo ni na mapama.
Spenser je, međutim, bio tu od početka gradnje, i njegovi retki izveštaji bili su izvor informacija o
nameni novog naselja. U poslednje vreme, gotovo svi osuđenici na Marsu bili su odvoženi na
asteroidni pojas, da odrade svoje kazne na rudarskim brodovima. Ali je u Prelaznoj vladi bilo onih
koji su hteli zatvor i na Marsu, i Kasei Valis bio je upravo to.
Sakrili su maskirna vozila izvan ulaza u dolinu, u jednom grozdu stena, i Kojot je seo da prouči
meteorološke izveštaje. Maja je besnela zbog zadržavanja, ali ju je Kojot ućutkao. "Ovo neće biti
lako", rekao joj je čvrsto, "a može biti i nemoguće, osim u naročitim okolnostima. Moramo da
sačekamo da stigne pojačanje i da se steknu vremenske prilike. Reč je o nečemu što su mi Spenser i
sam Saks pomogli da postavim, i veoma je delotvorno, ali samo u određenim uslovima."
Vratio se svojim ekranima, isključivši se za okolinu, razgovarajući samo sa sobom ili sa
alhemičarem ekrana, uskog, tamnog lica okupanog njihovom svetlošću. Istinski alhemičar, pomisli
Mišel, mrmlja kao nad destilatorom ili grejnom svetiljkom, vršeći svoje transmutacije na planeti...
moćna sila. Sada u težnji da zagospodari vremenom. Očito je otkrio neke preovlađujuće obrasce u
strujanju vazduha, vezane za određene oblike terena. "Stvar je u okomitoj lestvici", reče on odsečno
Maji, koja je svojim zapitkivanjem počinjala da zvuči kao Art Randolf. "Ova planeta ima raspon od
trideset kilometara od vrha do dna. Trideset hiljada metara! Otuda i snažni vetrovi."
"Kao maestral", dodade Mišel.
"Tako je. Katabatički vetrovi. A jedan od najjačnih spušta se ovamo sa Velikog Nagiba."
Preovlađujući vetrovi u oblasti bili su, ipak, zapadni. Kada bi ovi naleteli na liticu Ehusa,
nastajale su uzlazne struje, koje su letači iz Vidikovca Ehus koristili da lete jedrilicama i zmajevima.
Ali su dosta često nailazili ciklonski sistemi, donoseći vetrove sa istoka, i tada bi hladan vazduh
pojurio preko snegom pokrivenog platoa Lune, podižući sneg i postajući gušći i hladniji, sve dok
čitava oblast drenaže ne bi bila usisana kroz useke u ivici velike litice, i vetrovi bi se obrušili kao
lavine.
Kojot je neko vreme proučavao ove katabatičke vetrove, došavši do zaključka da bi u povoljnim
uslovima - oštri temperaturni kontrasti, razvijen olujni front sa istoka na zapad preko platoa -
neznatne intervencije na određenim mestima učinile da se silazne struje pretvore u okomite tajfune,
koji bi se obrušili u Ponor Ehus i dunuli na sever i jug strahovitom snagom. Kada ih je Spenser
obavestio o prirodi i nameni novog naselja u Kasei Valisu, Kojot je odmah odlučio da stvori uslove
za izvršenje ovih intervencija.
"Oni idioti sagradili su zatvor u tunelu vetrova", progunđao je u jednom trenutku, u odgovor na
Majina pitanja. "Mi smo zato napravili propeler. Ukopali smo nekoliko raspršivača nitrata srebra na
vrhu litice. Ogromne, čudovišne, mlazne šmrkove. Zatim lasere, da sagorimo vazduh iznad oblasti
strujanja. Ovim se stvara nepovoljan odnos pritisaka, brana za normalni protok vazduha, koji postaje
jači kada se konačno probije. A po čitavoj litici postavili smo eksplozive, da podignemo prašinu u
vetar i učinimo ga težim. Vidite, vetar se zagreva u padu, i to bi ga usporilo, da nije tako pun snega i
prašine. Pet puta sam se spuštao niz liticu da sve to postavim, trebalo je to da vidite. Postavili smo i
nekoliko propelera. Naravno, snaga čitave aparature zanemarljiva je u poređenju sa ukupnom snagom
vetra, ali je osetljiva ravnoteža ključ za kontrolu vremenskih uslova, i naši kompjuterski modeli
odredili su mesta gde samo treba na određen način pogurati početne uslove. Bar se nadamo da je
tako."
"Još niste probali?" upita Maja.
Kojot je zurio u nju. "Probali smo, na kompjuteru. Radi k'o bog. Ako postignemo početne uslove,
to jest ciklonske vetrove brzine od sto pedeset kilometara na sat preko Lune, videćete šta će biti."
"Oni u Kaseiju sigurno znaju za ove katabatičke vetrove", primeti Randolf.
"Znaju. Ali su računali da će ovi nastajati jednom u milenijumu, a mi mislimo da možemo da ih
izazovemo kad hoćemo, ako se steknu početni uslovi gore na vrhu."
"Klimatološka gerila", reče Randolf, razrogačenih očiju. "Kako to zovete, klimataža? Ofanzivna
meteorologija?"
Kojot se pravio da ga ne sluša, ali Mišel opazi kratak kez ispod šiški.
Ali njegov sistem bio je delotvoran samo pod određenim početnim uslovima. Ostalo im je jedino
da sede i čekaju, i da im se nadaju.
Tokom tih dugih sati Mišelu se činilo da Kojot pokušava da se projektuje, kroz svoj ekran, u nebo.
"Hajde", poluglasno je vabio ovaj žilavi čovečuljak, unoseći se u ekran. "Guraj, guraj. Guraj. Dođi
preko tog brda, kopilanski vetre. Zaobiđi ga, pa napred. Hajde!"
Išao je po zamračenom vozilu dok su ostali pokušavali da zaspe, mrmljajući: "Gledajte, da,
gledajte", pokazujući pojedinosti na satelitskim snimcima koje niko drugi nije zapažao. Natmureno je
motrio listanje meteoroloških podataka, žvakao hleb i psovao, zviždeći poput vetra. Mišel je ležao na
svom uskom dušeku, sa rukama pod glavom, opčinjeno posmatrajući kako divljak luta tamom vozila,
sitna, senovita, tajanstvena, šamanska prilika. I medveđa pojava njihovog zatočenika, blistavog
vidljivog oka, takođe je bila budan svedok ovog noćnog prizora, trljajući čekinjavu bradu uz glasno
struganje, pogledajući prema Mišelu dok se šaputanje nastavljalo. "Hajde, proklet bio, hajde.
Fijuuuuuuuu... Duni kao oktobarski uragan..."
Konačno, u sumrak drugog dana iščekivanja, Kojot ustade i protegnu se kao mačka. "Vetrovi su
stigli."
Dok su čekali, iz Mareotisa su se dovezli neki Crveni da im pomognu u upadu u zatvor, i Kojot je
sa njima izradio plan napada, na osnovu podataka dobijenih od Spensera. Trebalo je da se razdvoje i
priđu gradu iz nekoliko pravaca. Mišel i Maja odvešće jedno vozilo do ispucalog zemljišta na
spoljnjoj obali, gde će se sakriti u podnožju male meze, nadomak šatora postavljenih na spoljnjoj
obali. U jednom od ovih šatora nalazila se medicinska klinika gde su povremeno odvodili Saksa, po
Spenseru tačka sa najslabijim obezbeđenjem, bar u poređenju sa zatvorskim kompleksom u kome je
Saks boravio između poseta klinici. Njegovi izlasci nisu bili u pravilnim razmacima, i Spenser nije
pouzdano znao gde će ovaj biti u određeno trenutku. Zato će, kada udari vetar, Maja i Mišel ući u
šator na spoljnjoj obali i naći se sa Spenserom, koji će ih čekati, spreman da ih odvede do klinike.
Veće vozilo, u kome će biti Kojot, Kasei, Nirgal i Art Randolf, držaće se, zajedno sa nekima od
Crvenih iz Maerotisa, blizu unutrašnje obale. Druga vozila Crvenih postaraće se da upad izgleda kao
direktan napad iz svih pravaca, posebno sa istoka. "Mi ćemo ići po čoveka", reče Kojot, mršteći se
na svoje ekrane. "A vetar će napasti."

I tako su sledećeg jutra Maja i Mišel sedeli u svom vozilu, čekajući vetar. Pred njima se pružao
pogled niz padinu spoljnje obale do velikog središnjeg grebena. Po danu su zeleni svetovi pod
mehurovima šatora na obali i na grebenu bili vidljivi - mali terarijumi, postavljeni iznad crvenog
peskovitog poteza doline, spojeni providnim pešačkim cevima i jednom ili dvema izvijenim cevima-
mostovima. Prizor je podsećao na Barouz od pre četrdeset godina, zakrpe naselja koje prerastaju i
veliki pustinjski arojo.
Mišel i Maja su spavali, jeli, sedeli, motrili. Maja je hodala po vozilu. Svakog dana bila je sve
nervoznija, i sada je kružila okolo kao tigrica u kavezu, koja je nanjušila krvavi obrok. Iz vrhova
prstiju varničio joj je statički elektricitet dok je milovala Mišelov vrat, čineći dodir bolnim. Bilo je
nemoguće umiriti je; Mišel je stajao iznad nje dok je sedela na pilotskom sedištu, masirajući joj vrat i
ramena kao što je ona njemu, ali je to bilo kao da mesi komade drveta, i ruke su mu postajale napete
od dodira.
 Njihov razgovor bio je nepovezan i improvizovan, u skokovima slobodnih asocijacija. Po podne
su više od jedan sat razgovarali o danima u Podbrežju - o Saks, Hiroko, pa čak i o Frenku i Džonu.
"Sećaš se kad se obrušila jedna od zasvođenih odaja?"
"Ne", reče ona nervozno. "Ne sećam se. A da li se ti sećaš one čuvene rasprave o teraformiranju
između En i Saksa?'
"Ne", reče Mišel s uzdahom, "ne bih rekao."
Mogli su tako da se vrte u krug bez kraja, sve dok ne bi ispalo da su živeli u sasvim različitim
Podbrežjima. Kada bi se oboje setili nekog događaja, bio je to razlog za slavlje. Mišel je primetio da
sećanja svih članova Prvih stotinu počinju da rđaju, i imao je utisak da se većina njih bolje seća svog
detinjstva na Zemlji nego prvih godina na Marsu. Oh, pamtili su one najvažnije događaje, i okvir
priče, ali je svako pamtio neke druge sporedne pojedinosti. Očuvanje i prizivanje uspomena
postajalo je veliki klinički i teorijski problem u psihologiji, posledica novostečene dugovečnosti.
Mišel je povremeno čitao radove na tu temu, i iako je odavno prestao da se bavi kliničkom terapijom,
i dalje je ispitivao svoje stare drugove u nekoj vrsti neformalnog opita, kao sada Maju: Sećaš li se
ovoga, sećaš li se onoga? Ne, ne, ne. Čega se sećaš?
Kako nas je Nađa sve muštrala, reče Maja, na šta se on nasmeši. Teksture bambusovog poda ispod
stopala. Sećaš se kako se onda izdrala na alhemičare? Ne, kako? - odvrati on. I tako u nedogled, sve
dok im se nije činilo da su se Podbrežja u kojima su živeli nalazila u različitim Vaseljenama,
odvojena Rimanovim prostorima koji su se presecali tek u beskonačnosti, a dotle lutali svaki u
sopstvenom dugohodnom idiokosmosu.
"Jedva se prisećam bilo čega", reče konačno Maja, tmurno. "Ponekad još mislim na Džona. I
Frenka. Ne želim to, ali onda nešto pokrene nešto i ne znam ni za šta drugo dok se prisećam toga.
Ovakva sećanja su tako snažna kao da su se dogodila pre jedan sat! Ili se događaju ponovo." Stresla
se pod njegovim rukama. "Mrzim ih. Znaš na šta mislim?"
"Naravno. Memoire involuntaire. Ali takođe se sećam kada se ista stvar dogodila meni, u
Podbrežju. Tako da to nije samo starenje."
"Ne. To je život. Ono što se ne zaboravlja. A opet, kad pogledam Kaseija..."
"Znam. Čudna su ta deca. Kao i Hiroko."
"Boga mi, jeste. Kad smo već kod toga, jesi li bio srećan, tada? Pošto si otišao s njom?"
"Da." Mišel se zamisli, s mukom prizivajući sećanja. Prisećanje je nesumnjivo slaba karika u
lancu... "Mora biti da jesam. Reč je bila o tome da priznam stvari koje sam potiskivao u Podbrežju.
Da smo životinje. Da smo seksualna stvorenja." Gnječio joj je ramena jače no ikad, a ona ih je
valjala pod njegovim rukama.
"Mene ne treba podsećati na to", reče ona, kratko se nasmejavši. "I, da li ti je Hiroko pružila to?"
"Da. Ali ne samo Hiroko. Evgenija, Ria - svi oni, u stvari. Ne neposredno, znaš. Dobro, ponekad i
neposredno. Ali najviše samim priznanjem da imamo tela, da jesmo tela. Radeći zajedno,
posmatrajući i dodirujući se međusobno. Trebalo mi je to. Imao sam velikih problema. A oni su
uspeli da to povežu i sa Marsom. Vi nikada niste imali problema s tim, ali ja jesam, stvarno jesam.
Bio sam bolestan. Hiroko me je spasila. Za nju je to bio čulni čin, da od Marsa načini naš dom i
hranitelja. Kao da je vodila ljubav s njim, oplodila ga, porodila - u svakom slučaju, čulni čin. To me
je spasilo."
"To, i njihova tela, Hirokino, Evgenijino i Rijino." Pogledala ga je preko ramena sa pakosnim
osmehom, i on se nasmeja. "Kladim se da to dobro pamtiš."
"Prilično."
Bila je sredina dana, ali je na jugu, povrh dugačkog grla Ponora Ehus, nebo bilo mračno. "Možda
konačno dolazi vetar", reče Mišel.
Vrh Velikog Nagiba pokrili su oblaci, visoka masa uskovitlanih kumulonimbusa, iz čijih su crnih
trbuha sevale munje, pogađajući vrh litice. Vazduh u ponoru bio je zamućen, pa su šatori Kasei
Valisa bili oštro ocrtani naspram ove pomrčine, kao mehuri čistog vazduha iznad zgrada i nestvarno
nepomičnih krošanja drveća nalik na staklene kugle bačene u vetrovitu pustinju. Tek je bilo prošlo
podne. Moraće da čekaju mrak, čak i ako dođe vetar. Maja je ustala i ponovo se ushodala, isijavajući
energiju, mrmljajući za sebe na ruskom, saginjući se da pogleda kroz niske prozore. Vetar je sve jače
naletao na vozilo, zviždeći i zavijajući preko krša u podnožju male meze iza njih.
Majino nestrpljenje činilo je Mišela nervoznim. Kao da je bio zatvoren sa divljom životinjom.
Bio je utonuo u jedno od sedišta za komandnom tablom, posmatrajući kako se oblaci valjaju sa
Nagiba. Marsovska gravitacija dozvoljavala je olujnim oblacima da dostignu čudesne visine, i ove
ogromne bele mase oblika nakovnja, zajedno sa neverovatnim zidom litice ispod, činile su da svet
izgleda nestvarno veliki. Bili su mravi u ovom pejzažu, onaj mali crveni narod iz priča.
Upad će sigurno biti ostavljen za noć; dugo čekanje se nastavljalo. Kružeći po kabini, Maja se u
jednom trenutku ponovo zaustavila iza njega i počela da mu masira mišiće između ramena i vrata.
Njen dodir izazvao je plimu čulnih impulsa niz njegova leđa i bokove, i unutrašnjom stranom bedara.
Izvijao je leđa u njenom stisku, a onda se okrenuo na sedištu i obgrlio je oko struka, položivši obraz
na njen stomak. Ona se nagnu i poljubi ga u teme. Iako su bili tesno pripijeni jedno uz drugo, Maja
nije prestala da mu masira ramena. Dugo su ostali u tom položaju.
Onda su prešli u putničku kabinu i vodili ljubav. Oboje napeti od iščekivanja, strasno su se
predavali jedno drugom. Mišelu je bilo jasno da je to posledica razgovora o Podbrežju; s
obnovljenim sećanjem na svoju zabranjenu žudnju za Majom iz tih dana, uronio je lice u njenu
srebrnu kosu i pokušao da se što više sjedini s njom, da bude sav u njoj. Bila je kao neka velika
mačka: pritiskala se uz njega podjednakom žestinom da bi ga što bolje primila u sebe, što ga je
potpuno izbezumilo. Bilo je tako dobro što su ostali sami, slobodni da se izgube u iznenadnoj strasti,
stenjući i dahćući od električnih udara užitka, gluvi i slepi za sve drugo.

Posle je ležao na njoj, u njoj, a ona mu je držala lice u šakama, posmatrajući ga. "Voleo sam te,
tamo u Podbrežju", reče on.
"U Podbrežju sam", reče ona polako, "i ja tebe volela. Iskreno. Nisam to nikada pokazala; osećala
bih se glupo, pored Džona i Frenka. Ali sam te volela. Zato sam bila toliko ljuta na tebe kada si
otišao. Bio si mi jedini prijatelj. Jedina osoba sa kojom sam mogla iskreno da razgovaram. Jedina
osoba koja je htela da me sasluša."
Mišel zatrese glavom, prisećajući se. "Nisam baš bio naročito dobar u tome."
"Možda i nisi. Ali ti je bilo stalo do mene, zar ne? Ne zato što ti je to bio posao?"
"Ne zato! Voleo sam te. Sa tobom to nikada nije bio posao, Majo. Ni za koga."
"Laskavče", reče ona, gurajući ga. "Uvek si to radio. Uvek si pokušavao da daš najlepše
objašnjenje za sve one užasne stvari koje sam radila." Nasmeja se.
"Da. Ali nisu bile baš tako užasne."
"Jesu." Napućila je usne. "A onda si nestao!" Lako ga je pljesnula po licu. "Ostavio si me!"
"Nisam te ostavio. Morao sam da odem."
Nezadovoljno je stisnula usne i skrenula pogled u stranu, u duboki ponor proteklih godina.
Kliznula niz spiralu svojih raspoloženja, u neko mračnije i dublje stanje. Mišel je sa slatkom
otupelošću posmatrao kako se ovo događa. Predugo je bio srećan; video je, u tom izrazu njenog lica,
da će, ako ostane u ovome, menjati svoju sreću - delimičnu sreću - za nju. Njegov 'poslovični
optimizam' sve će više biti napor i imaće da rešava još jednu antinomiju u životu, podjednako
oprečnu kao što su bili Provansa i Mars - Maju i opet Maju.
Ležali su jedno uz drugo, svako sa svojim mislima, gledajući napolje i osećajući kako se rover
ljulja na amortizerima. Vetar je još jačao, niz Ponor Ehus i Kasei Valis sada se slivala prašina, u
avetinjskoj mimikriji velikog izliva koji je izdubio kanal. Mišel se pridignu da osmotri ekrane. "Već
dostiže dve stotine kilometara na sat", promumla Maja. Vetar je nekada bio brži, ali su ove manje
brzine, s obzirom na znatno gušću atmosferu, bile varljive; udari vetra sada su bili mnogo silovitiji od
nekadašnjih vrištavaca bez snage.
Bilo je jasno da se napad sprema za tu noć, da se samo čeka Kojotov signal. Zato su opet legli
jedno uz drugo i čekali, istovremeno napeti i opušteni, masirajući jedno drugo da im prođe vreme i da
opuste mišiće. Mišel se sve vreme divio mačjoj gracioznosti Majinog izduženog, mišićavog tela,
drevnog po godinama, ali u svemu ostalom neizmenjenog. Poželjnog kao nekada.
Onda je, najzad, zalazak Sunca obojio zamućeni vazduh i monumentalne oblake na istoku, koji su
sada potpuno zaklonili liticu. Oni ustadoše, umiše se sunđerima i uzeše da jedu, pa se obukoše i
sedoše za komande rovera, ponovo nervozni dok je Sunce boje kvarca tonulo u olujni sumrak.
18.
Vetar je u tami bio čista buka začinjena nepravilnim podrhtavanjem rovera na krutim
amortizerima. Vetar je tako snažno naletao na vozilo da je povremeno po nekoliko sekundi pritiskao
amortizere, a vozilo uzalud nastojalo da se ispravi na oprugama, kao životinja koja se bori da izroni
sa dna bujice. Nalet bi onda popustio i vozilo bi žestoko poskočilo nazad. "Hoćemo li uopšte moći da
hodamo?" upita Maja.
"Mmm." Mišel je i ranije bio napolju na jakom vetru, ali se po mraku nije moglo odrediti da li je
ovaj bio gori ili nije. Izgledalo je da jeste, a anemometar rovera sada je beležio udare i do 230
kilometara na sat, ali se u okrilju njihove male meze nije znalo da li je bilo i jačih.
Proverio je i merač prašine, i nije bio iznenađen kada je video da se podigla prava peščana oluja.
"Hajde da se odvezemo bliže", reče Maja. "Brže ćemo stići, a i lakše ćemo premestiti vozilo."
"Dobra zamisao."
Seli su za komande rovera i pošli. Izvan zaklona meze vetar je bio strahovito snažan. Ljuljanje je u
jednom trenutku bilo tako ozbiljno da su se uplašili da će se prevrnuti, i da su bili bočno okrenuti
vetru, možda i bi; ovako, sa vetrom u leđa, napredovali su brzinom od petnaest kilometara na sat
umesto deset, i motor je nezadovoljno brujao, sprečavajući vozilo da ne jurne još većom brzinom.
"Vetar je prejak, zar ne?" upita Maja.
"Mislim da Kojot više ne može da ga kontroliše."
"Gerilska klimatologija", frknu Maja. "Taj čovek je uhoda, sigurna sam.
"Mislim da nije."
Kamere su pokazivale samo crnu bujicu bez zvezda. VI vozila vodila ih je naslepo, a mapa na
ekranu pokazivala ih je na dva kilometra od najjužnijeg šatora na spoljnjoj obali. "Bolje da odavde
nastavimo peške", reče Mišel.
"Kako ćemo posle pronaći vozilo?"
"Moraćemo da izvučemo Arijadnin konac."
Obukli su hodače i ušli u komoru. Kada su se otvorila spoljnja vrata, sav vazduh pojuri napolje,
silovito ih povukavši za sobom. Vetar je vrištao iza dovratka.
Zakoračiše iz komore, i vetar ih strašnom snagom zahvati u leđa. Mišel se nađe na kolenima i
šakama, jedva nazirući Maju kroz prašinu, u istom položaju pred njega. On posegnu u komoru i uze
kalem sa niti u jednu ruku, a drugom stegnu Majinu šaku. Zatim prikači kalem na podlakticu.
Posle nekoliko opreznih proba, zaključili su da će moći da stoje ako budu duboko pognuti napred,
sa šlemovima u visini struka i podignutim rukama, spremni da pridrže jedno drugo ako ih obori vetar.
Polako pođoše napred, savijajući se kada su najjači udari onemogućavali da se stoji uspravno.
Kojotov vetar zaista je postao prejak. Ali tu se ništa nije moglo. Bar je bilo sigurno da se žitelji
šatora u Kaseiju neće vrzmati okolo.
Novi nalet ponovo ih obori na kolena, i Mišel pusti da vetar briše preko njega. S mukom je
uspevao da se ne otkotrlja. Njegova pločica bila je spojena sa Majinom telefonskim kablom, i on
reče: "Majo, jesi li dobro?"
"Da. A ti?"
"Nije loše."
Nije joj rekao da mu se čini da ima rupu na rukavici, na palcu. Stegnuo je pesnicu, osećajući kako
mu se hladnoća širi na zglob šake. Pa, bar neće odmah nastati promrzlina kao nekada, niti uboj od
pada pritiska. Uzeo je zakrpu za odelo iz pregrade na pločici i zalepio je.
"Mislim da je bolje da ostanemo u ovom položaju."
 "Ali ne možemo da prepuzimo dva kilometra!"
"Možemo, ako moramo."
"Mislim da nećemo morati. Samo ostani nisko, i budi spremna da se spustiš."
"U redu."
Ponovo su ustali, povili se i oprezno pošli dalje. Oko njih je zapanjujućom brzinom proletala crna
prašina. Mišelov navigacioni prikaz, smešten nisko ispred usta, osvetljavao mu je vizir; najbliži šator
još je bio kilometar daleko, a zelene brojke sata su, na njegovo zaprepašćenje, pokazivale 11:15:16 -
bili su napolju već jedan sat. Zavijanje vetra otežavalo mu je da čuje Maju, iako mu je interkom bio
pored samog uha. Preko, na unutrašnjoj obali, Kojot i ostali, zajedno sa grupama Crvenih, verovatno
su se spremali da upadnu u naselja - ali to nikako nije mogao da proveri. Morali su da se oslone na
veru da strašni naleti vetra nisu zaustavili taj deo akcije, ili ga previše usporili.
Bilo je teško vući se napred presamićen, povezan telefonskim kablom. Vreme je prolazilo, a
Mišela su sve više bolela bedra i krsta. A onda je njihov navigacioni prikaz konačno pokazao da su
se sasvim približili najjužnijem šatoru. Uopšte ga nisu videli. Vetar je postao jači nego ikad, pa su
ipak morali da prepuze poslednjih par stotina metara, preko bolno tvrde stene. Brojevi na satu
zamrzli su se na 12:00:00. Ubrzo posle toga sudariše se sa betonskom ivicom temelja šatora. "K'o
švajcarski sat", šapnu Mišel. Spenser ih je očekivao u vremenskom pomaku, i mislili su da će morati
da ga čekaju kod zida. On nežno položi ruku na spoljnji sloj šatora. Bio je veoma zategnut, vibrirajući
uporedo sa naletima vetra. "Spremna?"
"Da", reče Maja napeto.
Mišel izvadi mali vazdušni pištolj iz džepa na boku. Osetio je da Maja radi isto. Pištolji su bili
korišćeni sa različitim dodacima, za razne poslove, od ukucavanja eksera do vakcinisanja; sada su
nameravali da ih upotrebe da probiju čvrst i elastičan materijal šatora.
Isključili su kabl koji ih je spajao i prislonili pištolje uz zategnuti, vibrirajući, nevidljivi zid.
Opališe zajedno, na dodir laktovima.
Ništa se ne dogodi. Maja uključi telefonski kabl u pločicu. "Možda ćemo morati da ga rasečemo."
"Možda. Hajde da spojimo pištolje i da pokušamo ponovo. Ovaj materijal je jak, ali uz ovaj
vetar..."
Isključiše vezu, pripremiše se i ponovo opališe - nešto im povuče ruke preko betonske ograde i
oni naleteše na zid. Glasni tresak proprati drugi, tiši, a zatim narastajuća rika i nizovi eksplozija. Sva
četiri sloja šatora su se ljuštila, između dva nosača, a verovatno i dalje duž čitave južne strane, što će
sigurno razneti celu konstrukciju. Između mutno osvetljenih zgrada ispred njih letela je prašina.
Prozori su se gasili jer su zgrade ostajale bez struje; ponegde kao da su pucali prozori zbog gubitka
pritiska, iako sve to nije bilo ni približno opasno kao što je nekada bilo.
"Jesi' dobro?" reče Mišel preko interkoma. Čuo je kako Maja usisava vazduh kroz zube.
"Povredila sam ruku", reče ona. Kroz riku vetra čulo se prodorno pištanje sirena. "Hajde da nađemo
Spensera", reče ona promuklo. Podiže se i vetar je silovito baci preko ograde, i Mišel požuri za
njom, teško pade unutra i zakotrlja se pravo u nju. "Hajde", reče ona. Zateturaše se u zatvorski grad
Marsa.

Unutar šatora vladao je haos. Prašina je pretvorila vazduh u neku vrstu crnog želea, koji je tekao
ulicom u fantastično brzoj struji, vrišteći tako prodorno da su Mišel i Maja jedva čuli jedno drugo,
iako su ponovo uključili telefonsku vezu. Pad pritiska razbio je neke prozore i oštetio zid, tako da su
ulice bile posute krhotinama stakla i komadima betona. Išli su bok uz bok, pri svakom koraku
ispitujući tlo ispred sebe, često se dodirujući rukama da se uvere u prisustvo onog drugog. "Uključi
svoj IC vizir", predloži mu Maja.
Mišel je posluša. Infracrvena slika bila je košmarna: razorene zgrade tinjale su kao zelene vatre.
Stigli su do velike središnje zgrade u kojoj su po Spenserovom obaveštenju držali Saksa, i videli
da je i ona jarko zelene boje duž jednog zida. Nadali su se da podzemna klinika, gde je Spenser rekao
da su odveli Saksa, ima zaštitne pregrade; ako ne, njihov pokušaj spasavanja možda je već ubio
njihovog prijatelja. Sasvim moguće, oceni Mišel; površinski spratovi zgrade bili su razoreni.
Biće teško spustiti se na niže nivoe. Verovatno je postojalo stepenište koje je služilo kao komora
za slučaj opasnosti, ali neće biti lako pronaći ga. Mišel se uključi na opštu frekvenciju, i oslušnu
panična svedočenja o nevoljama duž cele doline; šator iznad manjeg od dva kratera bio je raznesen, i
čuli su se pozivi u pomoć. Maja reče preko telefona: "Hajde da se sakrijemo i sačekamo hoće li neko
izići."
Legli su iza zida i čekali, donekle zaštićeni od vetra. Onda se ispred njih s treskom otvoriše vrata
i prilike u hodačima pojuriše niz ulicu i nestadoše. Kada su se izgubile iz vida, Maja i Mišel odoše
do vrata i uđoše.
Bio je to hodnik, još bez vazduha, ali su svetla bila upaljena, a ploča u zidu bila je osvetljena
crvenim sijalicama. Bila je to komora za slučaj opasnosti, i oni brzo zatvoriše spoljnja vrata da bi
uspostavili pritisak u nevelikom prostoru. Stali su ispred unutrašnjih vrata i pogledali jedno drugo
kroz prašnjave vizire. Mišel obrisa svoj viriz rukavicom i slegnu ramenima. Tamo u roveru
razmatrali su ovaj trenutak, presudan za operaciju, ali se malo toga moglo predvideti ili planirati; taj
trenutak je sada došao, i Mišelovim venama jurila je krv kao da je goni onaj vetar napolju.
Isključili su telefonski kabl i izvadili električne pištolje koje im je dao Kojot iz džepova na boku.
Mišel pritisnu pločicu za otvaranje vrata, i ova se uz šištanje otvoriše. Tamo ih dočekaše tri čoveka u
odelima, ali bez šlemova, uplašenih lica. Mišel i Maja ih pogodiše i ovi popadaše, grčeći se. Eto mu
munja iz prstiju.
Odvukoše ovu trojicu u jednu pobočnu sobu i zaključaše ih unutra. Mišel se pitao da li je
električno punjenje bilo prejako; u tom slučaju je obično dolazilo do srčane aritmije. Telo kao da mu
je bilo preveliko za hodač i bilo mu je veoma toplo, bio je zadihan i izuzetno nervozan. Maja se,
izgleda, osećala slično i išla je napred niz hodnik, gotovo trčeći. Hodnik odjednom utonu u mrak.
Maja uključi svetiljku na šlemu; stali su da prate prašnjavu kupu svetlosti do trećeg sprata u levom
krilu zgrade, gde je Spenser rekao da drže Saksa. Vrata su bila zaključana.
Maja uze malo eksplozivno punjenje iz džepa na boku i pričvrsti ga na kvaku i bravu, pa se
udaljiše nekoliko metara niz hodnik. Detonirala je punjenje i vrata odleteše napolje, izbačena
pritiskom vazduha iznutra. Utrčaše unutra i zatekoše dvojicu ljudi kako pokušavaju da pričvrste
šlemove na odela; opazivši Mišela i Maju, jedan od njih posegnu za futrolom na pojasu, a drugi
požuri prema konzoli za stolom, ali obojica zakasniše, ometeni potrebom da stave šlemove, i dvoje
uljeza pogodiše ih i oboriše.
Maja se vrati i zatvori vrata za njima. Pođoše kroz novi hodnik, poslednji. Stigoše do vrata u
drugu prostoriju, i Mišel pokaza na njih. Maja podiže pištolj, držeći ga obema rukama, i klimnu
glavom. Mišel ritnu vrata i ona se otvoriše; Maja pojuri unutra, a on za njom. Pored nečega što je
podsećalo na operacioni sto stajala je prilika u odelu i pod šlemom, radeći nešto na glavi čoveka koji
je besvesno ležao na stolu. Maja nekoliko puta opali u stojeću priliku i ona se sruši kao pod udarcima
pesnica i zakotrlja se po podu, potresana mišićnim grčevima.
Njih dvoje požuriše do čoveka na stolu. Bio je to Saks, iako Mišel nije mogao da ga prepozna po
licu, koje je bilo samrtna maska, modrih očiju i zdrobljenog nosa. Nadali su se da je samo u nesvesti.
Uzeše da ga oslobode kaiševa. Na obrijanoj glavi bile su mu na nekoliko mesta pričvršćene
elektrode, i Maja ih naprosto otrgnu, od čega Mišela prođe jeza. On izvadi tanki kombinezon iz džepa
na boku i poče da ga navlači na Saksove nepomične noge i torzo, grub u žurbi, ali Saks ni ne zastenja.
Maja mu priđe s leđa i izvadi zaštitnu kapuljaču i mali rezervoar iz njegovog ranca, pa sve to
pričvrstiše na Saksovo odelo, i pustiše vazduh.
Maja je tako grčevito stezala Mišelov zglob da se ovaj pobojao da će mu popucati kosti. Uključila
je kabl u njegovu pločicu. "Je li živ?"
"Mislim da jeste. Hajde da ga iznesemo odavde, a to ćemo utvrditi kasnije."
"Vidi šta su mu uradili s licem. Fašističke ubice."
Osoba na podu, žena, poče da se budi, i Maja odjuri do nje i snažno je ritnu u stomak. Onda se
nagnu i pogleda u vizir, pa opsova iznenađenim glasom. "To je Filis."
Mišel povuče Saksa iz sobe i niz hodnik. Maja im se pridruži. Neko iskoči pred njih i Maja
podiže pištolj, ali joj Mišel gurnu ruku u stranu - bio je to Spenser Džekson, prepoznao ga je po
očima. Spenser nešto reče, ali nisu mogli da ga čuju zbog šlemova. On to vide i povika: "Hvala Bogu
da ste stigli! Bili su završili s njim - spremali su se da ga ubiju!"
Maja reče nešto na ruskom, otrča nazad do sobe i ubaci nešto unutra, pa se trkom vrati do njih.
Eksplozija izbaci dim i krš iz sobe, zasuvši zid naspram vrata.
"Ne!" jeknu Spenser. "Ono je bila Filis!"
"Znam", doviknu Maja opako, ali Spenser nije mogao da je čuje.
"Dođite", navaljivao je Mišel, podižući Saksa na ruke. Pokaza Spenseru da stavi šlem. "Idemo
dok još možemo." Činilo se da ga niko nije čuo, ali Spenser namesti šlem i priđe da mu pomogne da
ponesu Saksa niz hodnik i uz stepenice na površinu.
Napolju je bilo bučnije nego pre i podjednako mračno. Po zemlji su se kotrljali predmeti ili leteli
kroz vazduh. Mišel opali za vizirom koji ga je oborio.
Posle toga bio je dva koraka iza svega što se događalo. Maja je uključila kabl u Spenserovu
pločicu i zasiktala naređenja obojici, tvrdim i preciznim glasom. Odvukli su Saksa do zida šatora i
preko, i neko vreme puzali tamo-amo dok nisu pronašli kalem za koji je bila privezana Arijadnina nit.
Bilo im je odmah jasno da neće moći da hodaju uz vetar. Morali su da puze na kolenima i šakama,
onaj u sredini sa Saksom na leđima, a dvoje sa obe strane, pomažući mu. Vukli su se napred, prateći
nit; bez nje bi im bilo nemoguće da pronađu rover. Zahvaljujući niti, napredovali su pravo prema
cilju, kolena i šaka sve više utrnulih od hladnoće. Mišel je zurio u crnu struju prašine i peska ispod
vizira. Malo posle shvati da mu je vizir gadno izgreban.
Zastali su da predahnu kada je Saksa trebalo da preuzme drugi nosilac. Pošto je predao Saksa,
Mišel klonu, dahćući, naslonivši vizir na tlo, tako da je prašina strujala preko njega. Osećao je ukus
crvene prašine na jeziku, gorak, slan i sumporast - ukus marsovskog straha, marsovske smrti - ili
samo ukus svoje krvi; nije znao koje je od ovoga. Buka je bila prejaka da bi mogao da misli, boleo ga
je vrat, u ušima mu je zvonilo, pred očima su mu se uvijali crveni crvi, a mali crveni narod konačno
je prestao da se krije i došao je da igra pred njim. Osećao je da je na ivici svesti. U jednom trenutku
pomislio je da će povratiti, što je bilo opasno ako se dogodi u šlemu, i celo telo mu se zgrčilo da
obuzda nagon, uz strašan, znojav bol u svakom mišiću, svakoj ćeliji. Posle duge borbe nagon popusti.
Puzali su dalje. U tom nemom i mučnom naprezanju prošao je sat, zatim još jedan. Utrnulost u
Mišelovim kolenima zamenili su oštri, prodorni bolovi. Povremeno su samo ležali na zemlji, čekajući
da prođe neki posebno divlji nalet vetra. Bilo je upadljivo kako je čak i pri uraganskim brzinama
vetar duvao u pojedinačnim udarima; nije to bio neprestani pritisak, već nizovi strašnih naleta. Toliko
su dugo ležali ničice čekajući da prestanu ovi udarci čekića da su imali vremena da se dosađuju, da
odlutaju mislima, da odremaju. Činilo im se da će ih u tome zateći zora. Ali Mišel onda opazi
razlivene brojke sata na viziru - bilo je tek 3:30 posle ponoći. Nastaviše da puze.

A onda se nit podiže, i nađoše se pred vratima komore rovera, za koja je Arijadnina nit bila
vezana. Presekoše je i obnevidelo uvukoše Saksa u komoru i popeše se za njim. Zatvoriše spoljnja
vrata i pustiše vazduh. Pod komore bio je pokriven debelim slojem peska, a ventilator pumpe
kovitlao je prašinu, muteći jarko osvetljeni vazduh. Trepćući, Mišel se zagleda u mali vizir Saksove
kapuljače; činilo mu se da gleda u ronilačku masku i nije zapažao nikakav znak života.
Kada su se unutrašnja vrata otvorila, skinuli su šlemove, čizme i odela, odšepali u rover i brzo
zatvorili vrata da ne uđe prašina. Mišelovo lice bilo je vlažno, i kada ga je obrisao, opazio je da je to
krv, jarkocrvena u blistavom osvetlenju kabine. Krvario je iz nosa. Iako je svetlost u kabini bila
oštra, periferni vid bio mu je zamagljen, a prostorija je bila nestvarno mirna i tiha. Maja je imala
gadnu posekotinu preko boka, a koža oko nje već je bila pobelela od mraza. Spenser je izgledao
iscrpljeno, neozleđen, ali očigledno veoma potresen. Smaknuo je Saksovu kapuljaču, ne prestajući da
govori. "Nisi smela onako da čupaš one sonde, mogla si da ga povrediš! Trebalo je da me sačekate,
ako niste znali šta da radite!"
"Nismo znali hoćeš li doći", reče Maja. "Kasnio si."
"Ali ne toliko! Nije bilo potrebe da onako paničite!"
"Nismo paničili!"
"Zašto ste ga onda onako iščupali odande? I zašto si ubila Filis?"
"Zato što je bila mučiteljka i ubica!"
Spenser snažno odmahnu glavom. "Bila je sužanj kao i Saks."
"Nije!"
"Ti to ne znaš. Ubila si je samo zato što ti je tako izgledalo! Nisi ništa bolja od njih."
"Zajebi! Oni su ti koji nas muče! Nisi ih sprečio, pa smo morali mi!"
Psujući na ruskom, Maja ode do vozačevog sedišta i upali motor. "Pošalji poruku Kojotu", oštro
naredi Mišelu.
Mišel pokuša da se seti kako se rukuje radiom. Ruka mu otkuca niz koji je aktivirao poruku da
imaju Saksa. Onda se vrati Saksu, koji je ležao na kauču, plitko dišući. Bio je u šoku. Delovi skalpa
bili su mu obrijani. I njemu je krvario nos. Spenser mu nežno obrisa krv, odmahujući glavom.
"Koriste NMR i usmereni ultrazvuk", reče tupo. "Izvući ga tako naglo iz toga, moglo je..." Zatrese
glavom.
Saksov puls bio je slab i nepravilan. Mišel poče da mu svlači odelo, posmatrajući sopstvene ruke
kako se kreću kao morske zvezde; bile su nezavisne od njegove volje, i imao je utisak da pokušava da
upotrebi pokvarene telekomande. Ošamućen sam, pomisli. Imao sam potres mozga. Osećao je
mučninu. Spenser i Maja vikali su jedno na drugo, sve žešće, a on nije mogao da shvati zašto.
"Bila je kučka!"
"Kad bi ljude ubijali zato što su kučke, ti nikada ne bi živa napustila Ares!"
"Prestanite", naredi on slabim glasom. "Oboje." Nije sasvim razumeo ono što su govorili, ali je
bez sumnje posredi bila svađa, i znao je da mora da se umeša. Maja je vikala i jecala, van sebe od
besa i bola. Spenser je vikao na nju, drhteći celim telom. Saks je još bio bez svesti. Izgleda da ću
morati ponovo da počnem sa psihoterapijom, pomisli Mišel, i zakikota se. Uspeo je da se dovuče do
vozačevog sedišta i sad je pokušavao da prepozna pojedinosti na kontrolnoj tabli koja je mutno
pulsirala naspram uskovitlane crne prašine s one strane vetrobrana. "Vozi", nemoćno se obrati Maji.
Bila je na sedištu pored njegovog, silovito ridajući, stežući šakama volan. Mišel joj položi ruku na
rame i ona je otrese; ruka mu odlete kao da je vezana za žicu, a on zamalo da padne sa sedišta.
"Ostavi priču za kasnije", reče. "Šta je bilo, bilo je. Sada moramo da pođemo kući."
"Mi nemamo kuću", zareža Maja.
Šesti deo: TARIKVAT
Veliki Čovek stigao je sa velike planete. Bio je putnik-namernik na Marsu baš kao i Pol Banjan,
koji je prolazio tuda i zastao da malo pogleda; zatekao se na planeti baš kada je Pol Banjan svratio,
pa je tako došlo do makljaže. Znate da je u toj tuči pobedio Veliki Čovek. Ali sad kad su Pol Banjan i
njegov plavi vo Bejb bili mrtvi, nije bilo nikoga s kim bi popričao, a Mars je za Velikog Čoveka bio
kao da živi na košarkaškoj lopti. Zato je neko vreme lutao okolo i rušio sve oko sebe, pokušavajući
da načini stvari po svojoj meri, a onda je digao ruke od svega i otišao.
Posle toga, sve bakterije u Polu Banjanu i njegovom volu Bejbu napustile su njihova tela i počele
da kruže u toploj vodi koja je ležala na steni, duboko pod zemljom. Jele su metan i vodonikov sulfid,
i trpele težinu od milijardi tona kamena, kao da žive na neutronskoj planeti. Njihovi hromozomi
počeli su da se dele, u mutaciji za mutacijom, i sa brzinom razmnožavanja od deset pokolenja na dan
nije trebalo dugo da dobri, stari opstanak najjačih dovrši prirodni odabir. U međuvremenu prođoše
milijarde godina. Uskoro je nastala čitava istorija podmarsovske evolucije, ispisana u seobi kroz
pukotine u regolitu i prostore između zrnaca peska, sve do hladnog pustinjskog Sunca. Stvorenja
svakojake vrste - ali sva sićušna. Samo je za takva bilo mesta u podzemlju, znate, i do trenutka kada
su izbila na površinu već su bili stvoreni neki obrasci. A gore i nije bilo mnogo toga što bi ohrabrilo
rast. Tako se obrazovala potpuna čazmoendolitička biosfera, u kojoj je sve bilo minijaturno. Njihovi
kitovi bili su veličine jednodnevnog punoglavca, njihove sekvoje bile su kao lišaj-parožnjak, i tako
redom. Odnos jedan prema stotinu, prema kome su sve stvari na Marsu bile sto puta veće od svojih
parnjaka na Zemlji, u ovom slučaju kao da se konačno obrnuo.
I tako je njihova evolucija stvorila male crvene ljude. Oni su kao mi - ili podsećaju na nas kada ih
vidimo. Ako dobro osmotrite nekog od njih, videćete da liči na sićušnog, uspravnog salamandera,
tamnocrvenog, iako mu koža po svemu sudeći ima neke odlike kameleona, i obično su iste boje kao
kamenje oko njih. Dakle, ako stvarno dobro osmotrite nekog od njih, primetićete da mu koža podseća
na pločasti lišaj pomešan sa zrncima peska, i da su mu oči kao rubini. Prizor je čudesan, ali se ne
radujte previše, jer, u stvari, nikada nećete dobro osmotriti nekog od njih. To je jednostavno preteško
postići. Kada stoje mirno, ne vidimo ih. Ne bismo ih uopšte ni videli, da se neki od njih ponekad ne
osmele, uvereni da mogu po volji da se ukipe i nestanu, pa uzmu da nam skaču u krajičku oka, tek da
bi nas izluđivali. Vi to opazite, ali oni prestanu da se kreću čim skrenete pogled, i nema izgleda da ih
ponovo ugledate.
Oni žive svuda, uključujući sve naše prostorije. Obično ih ima nekoliko u svakoj gomilici prašine
u uglovima. A ko od nas može da kaže da nema bar male prašine u uglovima? Niko, mislim.
Predstavlja dobro abrazivno sredstvo kada uzmete da ribate, zar ne? Da, kad dođe taj dan, mali
crveni narod mora da spasava glave. Prava pošast za njih. Tada misle da smo ogromni, sumanuti
idioti koji s vremena na vreme dobiju napad i počnu da divljaju.
Jeste, istina je da je prvi čovek koji je video mali crveni narod bio Džon Bun. Šta ste drugo
očekivali? Video ih je svega nekoliko sati pošto je kročio na planetu. Kasnije je naučio da ih
prepozna i kada stoje mirno, i tada je počeo da razgovara sa onima koje bi primetio u sobi, sve dok
konačno nisu popustili i odgovorili mu. Svako je naučio jezik onog drugog, i dan-danas možete čuti
male crvene kako koriste raznorazne bunizme u svom engleskom. Na kraju je čitava družina putovala
sa Bunom kud god bi ovaj pošao. Voleli su da putuju, a Džon nikada nije bio posebno uredna osoba,
pa su uvek imali svoja mesta. Da, bilo ih je nekoliko stotina u Nikoziji, one noći kad je ubijen. I to je
prava istina o smrti onih Arapa kasnije te noći - stigla ih je čitava horda malih crvenih. Jezivo.
 Sve u svemu, bili su prijatelji Džona Buna, i tugovali su kao i mi kada je ubijen. Posle njega niko
više nije znao njihov jezik, niti ih je tako dobro poznavao. Da, Džon je prvi počeo da priča priče o
njima. Veliki deo onoga što znamo o njima potiče od njega, zbog njihovog posebnog odnosa. Jeste,
kažu da preterana upotreba omegendorfa izaziva pojavu mutnih crvenih tačaka na ivicama vidokruga.
Zašto pitate?
Posle Džonove smrti mali crveni ljudi nastavili su da žive sa nama, pritajeni, posmatrajući nas
rubinskim očima, pokušavajući da procene kakvi smo i zašto radimo to što radimo. I kako da se
odnose prema nama, da bi dobili ono što žele - to jest, sagovornike i prijatelje, koji ih neće pomesti
svakih nekoliko meseci, ili rušiti planetu. Zato nas posmatraju. Čitavi karavanski gradovi nose mali
crveni narod okolo sa nama. A oni se spremaju da nam se ponovo obrate. Procenjuju ko bi bio pravi
čovek za to. Pitaju se, koji od ovih idiotskih džinova zna za Ka?
Jeste, tako oni zovu Mars. Zovu ga Ka. Arapima se dopada ta činjenica zato što se Mars na
arapskom zove Kvahira, kao i Japancima, jer se Mars na njihovom jeziku zove Kasei. U stvari,
većina zemaljskih imena za Mars ima negde u sebi zvuk ka - a neka narečja malih crvenih zovu ga i
m'kah, gde je dodat glas koji se nalazi u mnogim drugim zemaljskim imenima za Mars. Moguće je da
su mali crveni nekada imali svemirski program, da su došli na Zemlju i postali naše vile i vilenjaci i
uopšte mali narod, i da su tada rekli nekim ljudima odakle su došli, i dali nam ime. S druge strane,
može biti da sama planeta sugeriše zvuk na neki hipnotički način koji utiče na sve posmatrače, bilo da
stoje na njemu ili ga vide kao crvenu zvezdu na nebu. Ne znam, možda je za sve kriva njegova boja.
Ka.
I tako nas ka posmatraju, i pitaju se: ko poznaje Ka? Ko provodi vreme sa Ka, i voli da dodiruje
Ka, i hoda unaokolo po Ka, i pušta da ga Ka prožme, i ne dira prašinu u svom stanu? Jer, to su ljudi
kojima ćemo se obratiti. Uskoro ćemo se pokazati, kažu oni, svima onima koji su kao Ka. I kada se to
dogodi, budite spremni. Doći ćemo vam sa planom. Nastupiće čas da se sve ostavi i iziđe na ulice, u
novi svet. Nastupiće čas da se oslobodi Ka.
Vozili su se na jug u tišini, a vozilo se ljuljalo pod udarima vetra. Prolazili su sati, a od Maje i
Mišela ni glasa; bili su ugovorili kratke radio-signale, veoma slične statičkom šumu izazvanom
udarom munje, po jedan za uspeh i neuspeh. Ali radio je samo šištao, jedva čujno u urlanju vetra.
Nirgala je obuzimala sve veća briga; činilo se da se njihovim drugovima desila neka nesreća tamo na
spoljnjoj obali, i sećajući se kakvu su noć proveli - očajničko posrtanje kroz zavijajuću tamu,
materijal nošen vetrom, divlja pucnjava ljudi u razorenim šatorima - izgledi su bili crni. Čitav plan
sada je izgledao bezumno, i Nirgal se pitao o ispravnosti Kojotove odluke (Kojot je sada proučavao
ekran svoje VI, mrmljajući nešto za sebe, ljuljajući se na oguljenim potkolenicama)... naravno, ostali
su se odmah složili s njim, među njima i Nirgal, a Maja i Spenser pomogli su da se razradi plan, kao i
Crveni iz Maroetisa. Niko nije očekivao da će katabatički uragan biti tako razoran. Ali Kojotova reč
bila je, bez sumnje, presudna. A sada je delovao rastresenije nego ikada, besan, zabrinut i uplašen.
Tada radio zakrča, baš kada su u blizini udarile dve munje, poruku koja odmah bi dešifrovana.
Uspeh. Uspeh. Pronašli su Saksa, tamo na spoljnjoj obali i izvukli ga.
Raspoloženje u vozilu u trenu pređe iz očaja u oduševljenje. Nastadoše neartikulisana vika, smeh i
grljenje; Nirgal i Kasei lili su suze radosti i olakšanja, a Art, koji je za vreme upada ostao u vozilu, a
zatim se ponudio da vozi okolo i da ih skuplja iz crnog vetra, poče da ih pljeska po leđima, obarajući
ih po kabini i galameći: "Dobar posao! Dobar posao!"
Nakljukan lekovima protiv bolova, Kojot se smejao svojim sumanutim smehom. Nirgal je osećao
fizičku lakoću, kao da mu je spao pritisak sile teže sa grudi. Onolika naprezanja, strah, briga - a sada
i radost - ošamućen od svega toga, bio je svestan da proživljava trenutke koji ostaju zauvek urezani u
umu, retke trenutke, sada razbuktale u njemu kao baklja, u kojima je stvarnost šokantno stvarna. Istu
golu vatru video je na licima svojih saputnika; bili su kao životinje ozarene svešću.

Crveni su pošli na sever, u svoje skrovište u Mareotisu. Kojot je vozio pravo na jug, na sastanak
sa Majom i Mišelom. Sreli su se u mutno jutro boje čokoade, visoko u Ponoru Ehus. Grupa iz vozila
sa unutrašnje obale žurno je pretrčala u Mišelov i Majin rover, spremna za novo slavlje. Nirgal je
požurio kroz komoru i stisnuo desnicu Spenseru, niskom, tihom muškarcu okruglog lica, kome su se
tresle ruke. Ipak je pomno osmotrio Nirgala. "Drago mi je što smo se upoznali", reče. "Čuo sam dosta
toga o tebi."
"Sve je išlo kao po loju", reče Kojot, na šta se Kasei, Art i Nirgal glasno pobuniše. Zapravo su
jedva izvukli žive glave; morali su da puze duž unutrašnje obale da bi izbegli tajfun i izbezumljene
policajce u šatoru, tražeći vozilo dok je Art tražio njih...
Majin smrknuti pogled prekrati veselje. U stvari, posle početne radosti zbog ponovnog okupljanja,
svima je postalo jasno da u njenom vozilu stvari ne stoje tako dobro. Za Saksa je spas možda došao
prekasno. Mučili su ga, kratko ih obavesti Maja. Pošto je bio bez svesti, nije se moglo odrediti koliko
su teške njegove povrede.
Nirgal ode u dno kabine da ga vidi. Saks je besvesno ležao na kauču, i bilo je strašno pogledati
njegovo razbijeno lice. Mišel im priđe i sede, ošamućen od udarca u glavu. Maja i Spenser kao da su
bili u nekakvoj zavadi, nisu govorili kakvoj, ali su izbegavali da se pogledaju i da progovore jedno s
drugim. Maja je bila u primetno lošem raspoloženju; Nirgal je poznavao taj njen izraz iz detinjstva,
iako je ovaj bio gori: lice joj je bilo tvrdo, a usta kao nadole okrenut srp.
"Ubila sam Filis", reče ona Kojotu.
Nastade muk. Nirgalu se ohladiše ruke. Odjednom postade svestan, pogledavši ostale, da su svi
zbunjeni. Bila je to jedina žena među njima koja je ubila nekoga, i na trenutak su svi osetili u tome
nešto neprirodno, uključujući i Maju, koja se prezrivo uspravi na njihovo mekuštvo. Nirgal im je
video na licima da to nije ništa svesno ili razumno, već pre nagonsko, biološko. Maja ih je zbog toga
još upornije streljala pogledom, rugajući se njihovom užasu, zureći u njih sa tuđinskom netrpeljivošću
orla.
Kojot joj priđe, pope se na prste i poljubi je u obraz, spremno dočekavši njen mrki pogled.
"Dobro si uradila", reče on, položivši joj ruku na mišicu. "Spasila si Saksa."
Maja otrese njegovu ruku i reče: "Uništili smo mašinu na koju su bili priključili Saksa. Ne znam
da li smo uspeli da uništimo podatke. Verovatno ne. Oni sad znaju da je bio kod njih, i da ga je neko
oteo. Zato nema razloga da slavimo. Ustremiće se na nas svime što imaju."
"Mislim da nisu tako dobro organizovani", primeti Art.
"Ti da ćutiš", naredi mu Maja.
"Dobro, u redu, ali znate, sad kad znaju za vas, ne morate više toliko da se krijete, je li?"
"Opet stara pesma", progunđa Kojot.
Ceo taj dan vozili su se na jug, jer je prašina katabatičke oluje bila dovoljna da ih sakrije od
satelitskih kamera. Napetost nije popustila; Maja je bila u najcrnjoj pomami, i nije se moglo
ragovarati s njom. Mišel je postupao s njom kao sa nedetoniranom bombom, trudeći se da joj održi
pažnju na praktičnim pitanjima trenutka, da bi joj pružio priliku da zaboravi strašnu noć iza njih. Ali
to nije bilo lako postići, sa Saksom koji je ležao bez svesti na kauču u putničkoj kabini, sličan rakunu
sa svim onim modricama. Nirgal je satima sedeo pored njega, sa rukom na njegovim rebrima ili na
čelu. Bilo je to manje ili više sve što se moglo učiniti. Čak i da nije bio onako crn oko očiju, malo bi
podsećao na onog Saksa Rasela koga je Nirgal poznavao kao dete. Od tragova mučenja koja je
pretrpeo Nirgalu se prevrtao želudac, jer su bili nesumnjiv dokaz da imaju smrtne neprijatelje na
svetu. Bilo je to nešto u šta poslednjih nekoliko godina nije bio siguran, pa je pogled na Saksa bio
mučan i zastrašujući - ne samo da su imali neprijatelje, već su to bili ljudi spremni da rade ovakve
stvari, ljudi koji su ih od postanka čovečanstva neprestano radili, potvrđujuđi sve one priče u koje je
bilo teško verovati. A Saks je bio samo jedna od nebrojenih žrtava.
Saks je spavao, okrećući glavu sa jedne na drugu stranu. "Daću mu dozu pandorfa", reče Mišel.
"Njemu i sebi."
"Nešto mu nije u redu sa plućima", reče Nirgal.
"Je li?" Mišel položi uho na Saksove grudi i oslušnu, a onda zašišta kroz nos. "U pravu si, ima
neku tečnost u plućima."
"Šta su mu to radili?" Nirgal upita Spensera.
"Razgovarali su sa njim u besvesnom stanju. Vidiš, tačno su odredili nekoliko centara za pamćenje
u hipokampusu, a sa drogama koje imaju, kao i preciznom ultrazvučnom stimulacijom i brzim NMR-
om za praćenje onog što rade... pa, ljudi odgovaraju na svako pitanje koje im se postavi, često
nadugačko. To su radili i sa Saksom, kada je udario vetar i ostavio ih bez struje. Pomoćni generator
se odmah uključio, ali..." Pokaza prema Saksu, "Tada, ili kada smo ga skinuli sa instrumenata..."
Zato je, dakle, Maja ubila Filis Bojl. Kazna za kolaboratora. Ubistvo unutar Prvih stotinu...
Pa, promrmlja Kasei u drugom vozilu, možda i nije prvo. Bilo je ljudi koji su verovali da je Maja
organizovala atentat na Džona Buna, a Nirgal je čuo pretpostavke da je nestanak Frenka Čalmersa
takođe bio njeno delo. Zvali su je Crna Udovica. Nirgal je odbacio te priče kao zlonamerne klevete,
potekle od ljudi koji su očigledno mrzeli Maju, među kojima je bila i Džeki. Ali Maja je sada zaista
izgledala smrtonosno, sedeći i mrko zureći u radio, kao da razmišlja o tome da prekine ćutanje i
pošalje poruku na jug; bele kose, orlovskog nosa, usta nalik na ranu... Nirgala je plašilo to što se
nalazi u istom vozilu sa njom, iako se trudio da potisne ovaj osećaj. Na kraju krajeva, bila je jedan
od njegovih najznačajnih učitelja, i proveo je sate i sate upijajući njene nestrpljive poduke iz
matematike, istorije i ruskog, učeći više o njoj nego o gradivu; stoga je vrlo dobro znao da ona nije
želela da bude ubica, da se iza njenih raspoloženja, istovremeno žestokih i ravnih (maničnih i
depresivnih), krila usamljena duša, ponosna i gladna. Zato je ceo ovaj događaj na neki način bio
poraz, uprkos prividnom uspehu.
Maja je bila odlučna da pođu pravo u oblast južnog pola, da obaveste podzemlje o onome što se
dogodilo.
"To nije tako lako", reče Kojot. "Znaju da smo bili u Kasei Valisu, a pošto su imali vremena da
nateraju Saksa da progovori, verovatno znaju i da ćemo pokušati da se vratimo na jug. I oni umeju da
čitaju mape, i videće da je polutar u suštini blokiran, od zapadnog Tarzisa sve do krša na istoku."
"Postoji prolaz između Pavonisa i Noktisa", reče Maja.
"Da, ali ga presecaju nekoliko pruga i cevovoda i dva namotaja lifta. Ispod svakog od ovih mesta
postoje prokopani tuneli, ali ako budu tražili, mogu da pronađu neki od njih i da otkriju naša vozila."
"Imaš neki drugi predlog?"
"Mislim da treba da idemo okolo, severno od Tarzisa i Olimpus Monsa, pa tek onda niz
Amazonis, i da tamo pređemo polutar."
Maja odmahnu glavom. "Moramo što pre da se domognemo juga, da javimo da znaju za njih."
Kojot razmisli o tome. "Možemo da se razdvojimo", reče. "U jednom skloništu blizu podnožja
Vidikovca Ehus imam ultralaki avion. Kasei može da odvede tebe i Mišela donde, i da vas prebaci
na jug. Mi ćemo doći za vama preko Amazonisa."
"A Saks?"
 "Odnećemo ga pravo do Tarzis Tolusa, do tamošnje klinike bogdanovista. To su samo dve noći
puta odavde."
Maja ode da se dogovori sa Mišelom i Kaseijem, ne pogledavši Spensera. Mišel i Kasei složili su
se sa planom, i ona konačno klimnu glavom. "U redu. Idemo na jug. Gledajte da stignete što pre za
nama."

Vozili su se noću i spavali danju, po starom običaju, i za dve noći uspeli su da pređu preko
Ponora Ehus do Tarzis Tolusa, vulkanske kupe na severnom rubu izbočine Tarzis.
Tamo, na padini imenjaka, nalazio se šator klase Nikozija nazvan Tarzis Tolus. Naselje je
pripadalo polusvetu: većina njegovih građana živeli su običan život u nadzemnoj mreži, ali su mnogi
među njima bili bogdanovisti i pomagali su izbeglim bogdanovistima u toj oblasti, kao i utočištima
Crvenih u Mareotisu i na Velikom Nagibu; pomagali su i drugim ljudima u naselju koji su napustili
mrežu, ili su bili izvan nje od rođenja. Najveća medicinska klinika u gradu pripadala je
bogdanovistima i služila je velikom delu podzemlja.
Zato su se odvezli pravo do šatora, priključili se na njegovu garažu i iskrcali se. Ubrzo su stigla
mala ambulantna kola i žurno odvezla Saksa do klinike, koja se nalazila u širem centru grada. Ostali
su pošli pešice za njim travnatom glavnom ulicom, uživajući u prostoru posle višednevnog boravka u
vozilima. Art se čudio njihovom otvorenom ponašanju, pa mu je Nirgal, dok su išli prema kafeu
preko puta klinike, sa nekoliko bezbednih soba na spratu, ukratko objasnio pojam demimonda.
Na klinici su već počeli da pregledaju Saksa. Nekoliko sati posle njihovog dolaska, Nirgalu su
dozvolili da se dezinfikuje i presvuče u sterilnu odeću, i da ode da dežura pored njega.
Saksa su bili priključili na ventilator, koji mu je slao tečnost kroz pluća. Videla se u providnim
cevima i maski koja mu je pokrivala lice, i bila je nalik na zamućenu vodu. Bio je to mučan prizor:
činilo se kao da ga utapaju. Ali tečnost je bila perfluorokarbonska mešavina, koja je u Saksov
organizam unosila tri puta više kiseonika nego vazduh, ispirala mu sluz iz pluća, vraćala oblik
stisnutim vazdušnim kanalima i bila začinjena raznim medikamentima. Nirgal je ovo saznao od med-
tehničarke koja je radila na Saksovim instrumentima. "Ima laki edem, pa mu ovo dođe kao neka vrsta
paradoksalnog lečenja, ali uspešnog."
Nirgal je sedeo, sa rukom na Saksovoj mišici, i posmatrao, kroz masku na donjem delu Saksovog
lica, kako tečnost ulazi i izlazi iz njega. "Kao da je vraćen u tank za ektogenezu", reče Nirgal.
"Ili", reče tehničarka, radoznalo ga pogledavši, "u utrobu."
"Da. Kao ponovno rođenje. Čak više i ne izgleda isto."
"Drži tu ruku na njemu", reče mu ona i ode. Nirgal sede i pokuša da oseti Saksovo stanje, da oseti
nezavisnu borbu životne sile, sporo izranjanje u svet. Saksova temperatura se menjala u
zabrinjavajuće malim skokovima i padovima. Dođoše drugi medicinari i počeše da prislanjaju
instrumente na Saksovu glavu i lice, tiho razgovarajući među sobom. "Postoje oštećenja. Napred, sa
leve strane. Videćemo."
Par večeri posle toga, Nirgal se zatekao pred Saksa kada se ponovo pojavila ona tehničarka. Ona
mu reče: "Pridrži mu glavu, Nirgale. Sa leve strane, ispod uha. Malo više, tako. Drži tu i... jeste, tako.
Sad radi ono što radiš."
"Šta to?"
"Pa, znaš. Pošalji toplotu u njega." I žurno iziđe, kao da se postidela što je predložila tako nešto,
ili uplašila.
Nirgal sede i pokuša da se usredsredi. Pronađe vatru u sebi i pokuša da je usmeri, kroz svoju ruku,
u Saksa. Toplota, toplota, ispitivački dodir belog, poslatog u oštećeno zeleno... a onda ponovo dodir,
težnja da se pročita toplota u Saksovoj glavi.
Prođoše dani; Nirgal je skoro sve to vreme proveo na klinici. Jedne noći se vraćao iz kuhinje kada
ona mlada tehničarka dotrča kroz hodnik i dograbi ga za ruku, govoreći: "Dođi, dođi", i sledećeg
trenutka ponovo se našao u Saksovoj sobi, bez daha, mišića napetih kao žice, držeći Saksovu glavu. U
sobi su bila još tri lekara i nekoliko tehničara. Jedan od lekara posegnu rukom prema Nirgalu, a
tehničarka stade između njih.
On oseti kako se u Saksu nešto pokreće, kao da odlazi, ili se vraća - neki prelazak. Usmerio je u
Saksa sav viriditas koji je imao u sebi, najednom prestravljen, suočen sa sećanjem na kliniku u Zigotu
i bdenje pored Sajmona. Izraz Sajmonovog lica, one noći kada je umro. Kroz Saksa je strujala
perfluorokarbonska tečnost, brza i niska plima. Nirgal je posmatrao, misleći na Sajmona. Ruka mu je
izgubila toplotu, i nije mogao da je vrati. Saks će znati čije su ruke bile tako tople. Ako to bude
uopšte važno. Ali kako je to bilo sve što je mogao da učini... napregao se, gurnuo kao da se svet
smrzava, kao da osim Saksa povlači nazad i Sajmona. "Zašto, Sakse?" reče tiho u uho pored svoje
ruke. "Ali zašto? Zašto, Sakse? Ali zašto? Zašto, Sakse? Ali zašto? Zašto, Sakse? Ali zašto?"
Perfluorokarbon je strujao. Jarko osvetljena soba je brujala. Lekari su radili na mašinama i na
Saksovom telu, pogledajući se, pogledajući Nirgala. Reč zašto pretvori se u zvuk, u molitvu. Prođe
jedan sat i prođe više sati, sporih i napetih, sve dok ne zapadoše u bezvremeno stanje, u kome Nirgal
nije razlikovao dan i noć. Cena koju moramo da platimo za naša tela, pomisli on. I plaćamo je.

Jedne večeri, otprilike nedelju dana posle njihovog dolaska, ispumpali su tečnost iz Saksovih
pluća i skinuli ventilator. Saks bučno zastenja i poče da diše. Ponovo je bio kopnena životinja, sisar.
Operisali su mu nos, i sada je bio drugačijeg oblika, gotovo ravan kao i pre prve plastične operacije.
Uboji su mu još bili spektakularni.
Možda jedan sat pošto su isključili ventilator, došao je svesti. Treptao je i treptao. Pogledao je po
sobi, a onda se zagledao u Nirgala, grčevito mu stežući ruku. Ali nije rekao ni reč, i ubrzo je zaspao.
Nirgal iziđe na zelene ulice gradića pod visokom kupom Tarzis Tolusa, koji se dizao u svojoj
crnoj i crvenoj veličanstvenosti na severu, kao spljošteni Fudži. On potrča na svoj ritmički način,
kružeći oko zida šatora, sagorevajući deo nagomilane energije. Saks i njegovo veliko neobjašnjivo...
Stanovali su u sobama iznad kafea sa druge strane ulice, i tamo je zatekao Kojota, kako
nespokojno šepa od prozora do prozora, mrmljajući i pevušeći kalipso bez reči. "Šta je bilo?" reče
Nirgal.
Kojot odmahnu obema rukama. "Sad kad se Saksovo stanje stabilizovalo, treba da pođemo
odavde. Ti i Spenser možete da pazite Saksa u vozilu, a mi ćemo da vozimo na zapad oko Olimpusa."
"U redu", reče Nirgal. "Kada budu rekli da Saks može da ide."
Kojot je zurio u njega. "Kažu da si ga spasao. Da si ga vratio iz mrtvih."
Nirgal odmahnu glavom, prestrašen samom pomišlju na to. "Nije bio mrtav."
"Tako sam i mislio. Ali tako se priča." Kojot ga je zamišljeno posmatrao. "Moraš da budeš
oprezan."
19.
Vozili su noću, prateći rub severnog Tarzisa. Saks je ležao poduprt na kauču u pregradi iza
vozača. Nekoliko sati posle polaska, Kojot reče: "Hoću da uništim jedan Subarašijev rudarski logor
u Cerauniusu." Pogleda prema Saksu. "Slažeš se?"
Saks klimnu glavom. Njegove rakunske modrice sada su bile zelene i ljubičaste.
"Kako to da ne možeš da govoriš?" upita ga Art.
Saks slegnu ramenima, i zakreketa iz grla.
Vozili su se dalje.
Od kraja severne strane Tarzisa širi se niz uporednih kanjona, zvanih Ceraunius Fose. Postoji
četrdesetak ovih pukotina, zavisno od toga kako ih brojite, zato što su među njima ima kanjona,
usamljenih grebena, dubokih pukotina ili običnih nabiranja zemljišta - i sve se to pruža na sever i jug,
usečeno u bogata ležišta metala, bazaltnu masu u koju se se odozdo usekle žile mnogobrojnih ruda.
Stoga je u ovim kanjonima bilo mnogo rudarskih naselja i pokretnih platformi, i Kojot je trljao ruke
dok je proučavao njihov položaj na mapi. "Tvoje zarobljavanje me je oslobodilo, Sakse. Pošto sada
znaju da smo ovde napolju, nema razloga da ne zatvorimo neka njihova postrojenja, i usput se
snabdemo uranom."
Zato je jedne noći zaustavio vozilo na južnom kraju Traktus Katene, najdužeg i najdubljeg kanjona.
Njegov početak bio je čudan prizor - srazmerno ravno polje presecalo je nešto nalik na rampu,
usečenu u zemlju, oko tri kilometra široku i oko tri stotine metara duboku na kraju, koja se pružala na
sever iza horizonta u savršeno pravoj liniji.
Prespavali su jutro, a popodne su proveli nervozno sedeći u putničkoj kabini, proučavajući
satelitske snimke i slušajući Kojotova uputstva.
"Postoji li mogućnost da izginu rudari?" upita Art, trljajući veliku maljavu vilicu.
Kojot slegnu ramenima. "Moguće je."
Saks žestoko zavrte glavom.
"Lakše sa glavom", reče mu Nirgal.
"Slažem se sa Saksom", brzo dodade Art. "Mislim, čak i ako zanemarimo moralne obzire, a to ne
želim, glupo je iz praktičnih razloga. Glupo je, jer polazi od pretpostavke da su vaši neprijatelji
slabiji od vas i da će učiniti sve što želite ako ubijete nekoliko njihovih. Ali ljudi nisu takvi. Hoću da
kažem, pomislite kako bi to izgledalo. Spustićete se u kanjon i pobiti ljude koji tamo rade svoj posao,
a onda će doći njihovi drugovi i naći njihova tela. Mrzeće vas zauvek. Neće prestati da vas mrze čak
i ako jednog dana zavladate Marsom, i činiće sve da vam pomrse račune. I to je sve što ćete postići,
jer će začas dovesti nove rudare."
Art pogleda prema Saksu, koji je sedeo na kauču, pomno ga posmatrajući. "Sa druge strane,
recimo da siđete dole i uradite nešto što će naterati rudare da pobegnu u sklonište, a onda ih
zaključate i onesposobite njihove mašine. Pozvaće pomoć, sačekati unutra, i za dan-dva neko će doći
da ih oslobodi. Biće ljuti, ali će isto tako misliti: sad smo mogli da budemo mrtvi, oni Crveni su
pokvarili opremu i odmaglili, a da ih nismo ni videli. Mogli su da nas ubiju, ali nisu. Tako će misliti
i oni koji dođu da ih oslobode. A kasnije, kada preuzmete Mars ili kada to pokušate, setiće se ovoga,
što će kod njih izazvati sindrom talaca, i počeće da navijaju za vas. Ili da vam pomažu."
Saks je klimao glavom. Spenser je posmatrao Nirgala. I svi ostali, svi osim Kojota, koji je gledao
u svoje dlanove, kao da čita iz njih. A onda i on podiže glavu i pogleda Nirgala.
Za Nirgala je stvar bila jednostavna, i on pomalo zabrinuto uzvrati pogled Kojotu. "Art je u pravu.
Hiroko nam nikada neće oprostiti ako počnemo da ubijamo ljude bez razloga."
 Kojot iskrivi lice, kao da mu se gadi njihova bolećivost. "Zar nismo upravo ubijali ljude u Kasei
Valisu?" reče.
"Ali to je bilo drugo!" reče Nirgal.
"Kako to?"
Nirgal nije bio siguran u odgovor, i Art mu priskoči u pomoć. "Ono je bila banda policijskih
mučitelja koji su zarobili vašeg drugara i pržili mu mozak. Dobili su ono što su zaslužili. Ali ovi
momci dole u kanjonu samo kopaju kamenje."
Saks klimnu glavom. Zurio je u njih sa napetom pažnjom; činilo se da razume sve o čemu govore i
da je duboko uključen u to; ali bio je nem, i nije se moglo pouzdano znati.
Kojot je netremice posmatrao Arta. "Je li to Praksisov rudnik?"
"Ne znam, i nije me briga."
"Hmm. Ako je tako..." Kojot pogleda Saksa, pa Spensera i Nirgala, koji je osećao kako mu gore
obrazi. "U redu. Pokušaćemo na tvoj način."

I tako se na kraju dana Nirgal iskrcao iz rovera zajedno sa Kojotom i Artom. Nebo je bilo mračno
i puno zvezda, a zapadni kvadrant još je bio ljubičaste boje i bacao ružičastu svetlost u kojoj je sve
bilo vidljivo, ali istovremeno neprepoznatljivo. Kojot je išao napred, a Art i Nirgal odmah za njim.
Nirgal opazi da je Art iskolačio oči iza vizira.
Dno Traktus Katene bilo je na jednom mestu presečeno poprečnom mrežom pukotina nazvanom
Traktus Trakcija, nepremostivom za vozila. Rudari u Traktusu dolazili su do svog logora sa zida
kanjona, spuštajući se liftovima. Ali Kojot je rekao da se Trakcija može preći pešice, prateći stazu
spojenih pukotina koju je obeležio za sebe. Mnoge njegove akcije bile su vezane za prelazak preko
'neprohodnih' terena kao što je bio ovaj, što je omogućilo neke od njegovih legendarnih nemogućih
poseta, kao i prolazak kroz pustare u koje niko drugi nije kročio. Zajedno sa Nirgalom koji je
povremeno predvodio akcije, izveli su neke zaista čudesne poduhvate - zahvaljujući tome što su išli
pešice.
Napredovali su dnom kanjona, pouzdanim marsovskim hodom koji je usavršio Nirgal, i sa
delimičnim uspehom naučio i Kojota. Art je bio nespretan u tome - korak mu je bio prekratak, i često
se saplitao - ali nije zaostajao. Nirgal je počeo da oseća zanos trčanja, balet kamena, brzo
savladavanje dugih poteza zemljišta veštinom sopstvenih mišića. To, i ritmično disanje, poskakivanje
rezervoara sa vazduhom na leđima, stanje slično transu koji je uvežbao tokom godina, uz pomoć
iseija Nanaa, koji je na Zemlji naučio lung-gom od jednog tibetanskog posvećenika. Nanao je tvrdio
da su neki stari lung-gom-pas morali da nose terete da ne bi poleteli, što je na Marsu izgledalo
sasvim moguće. Ovaj let po stenju bio je opojan, neka vrsta prosvetljenja.
Morao je da se obuzdava. Ni Kojot ni Art nisu znali lung-gom i nisu mogli da ga prate, iako su
obojica bila veoma dobra, Kojot za svoje godine, a Art za kratko vreme provedeno na Marsu. Kojot
je poznavao teren i trčao je kratkim koracima kao da pleše, delotvorno i tečno. Art je gazio kao loše
programiran robot, često posrćući na varljivoj svetlosti zvezda, ali održavajući dobar tempo. Nirgal
je hitao ispred njih kao ker. Art je dva puta padao u oblaku prašine, i Nirgal se vraćao da vidi kako
je prošao, ali se Art oba put odmah podigao i nastavio trk, mahnuvši Nirgalu u tišini da je sve u redu.
Posle pola sata trke niz kanjon, koji je bio tako prav kao da su ga usekli inženjeri, pojavile su se
prve pukotine, koje su brzo postale dublje i međusobno povezane, tako da je napredovanje dnom
kanjona postalo neizvodljivo, jer su to sada bili vrhovi nizova ostrva. Prostor između ovih ostrva bio
je na nekim mestima širok samo dva ili tri metra, ali i do četrdeset metara dubok.
Bilo je neobično ići ovim hodnicima uglavnom ravnog dna, ali ih je Kojot vodio kroz lavirint bez
zastajanja na čestim račvanjima, stazom koju je samo on znao, svaki čas skrećući levo ili desno.
Jedan od ovih useka bio je toliko tesan da su mogli da dohvate oba zida, i morali su da se protisnu
prilikom skretanja.
Kada su izbili na severnu stranu lavirinta pukotina, kroz jarugu u strmoj padini kojom su se
završavala ostrva, pred njima se nalazio mali šator, podignut uz zapadni zid kanjona. Njegov
providni luk sijao je kao prašnjava svetiljka. U šatoru su se nalazile pokretne prikolice, roveri,
bušilice, buldožeri i druga rudarska oprema. Bio je to rudnik urana, nazvan Pičblend Eli, zato što je
donji deo kanjona bio popločan slojem pegmatita, bogatim uraninitom. Bio je to veoma produktivan
rudnik, i Kojot je čuo da zalihe obrađenog urana, stvorene u godinama između dva lifta, još nisu
otpremljene iz njega.
Kojot tada potrča prema šatoru, a Nirgal i Art za njim. U šatoru se nisu mogli videti ljudi;
nekoliko noćnih svetiljki bile su jedino osvetljenje, kao i osvetljeni prozori velike prikolice u sredini
šatora.
Kojot ode pravo do najbliže ulazne komore šatora. Spojio je kabl svoje pločice sa bravom
komore i počeo da kuca po pločici. Spoljnja komora se otvori. Činilo se da se nije uključio nikakav
alarm; niko se nije pojavio na vratima prikolice. Ušli su u komoru, sačekali da se upumpa čist vazduh
i otvorili unutrašnja vrata. Kojot otrča prema malom fizičkom postrojenju naselja, pored prikolice;
Nirgal potrča uz stepenice prema vratima prikolice. Postavio je jedan Kojotov 'katanac' ispod kvake,
okrenuo regulator koji je oslobađao fiksir i pritisnuo šipku uz vrata i zid prikolice. Prikolica je bila
napravljena od legure magnezijuma, i polimerski fiksir izazvao je, zapravo, keramičku vezu između
šipke i prikolice, zaglavivši vrata. Zatim je optrčao prikolicu, ponovio postupak na zadnjim vratima i
pojurio nazad prema komori, osećajući kako mu krv brza kroz organizam kao čist adrenalin. Sve je
toliko podsećalo na šalu da je morao da se podseća na eksplozivna punjenja koja su Kojot i Art
postavljali po naselju, u skladištima, na materijalu šatora i na parkingu rudarskih mehaničkih
čudovišta. Nirgal im se pridruži u trčanju od vozila do vozila, penjući se sa njima uz stepenice,
otvarajući vrata ručno ili pomoću elektronike, ubacujući u vozila i u kabine male kutije koje mu je
dao Kojot.
Ali tu su bile i stotine tona obrađenog urana koje je Kojot nameravao da odvuče. Ovo je, na svu
sreću, bilo nemoguće. Ipak su otrčali u skladište, gde su natovarili nekoliko robotskih tegljača i
programirali ih da se zapute prema sistemu kanjona na severu i da zakopaju teret u oblastima gde su
koncentracije apatita bile dovoljno visoke da prikriju zračenje kontejnera sa uranom. Spenser je
sumnjao u delotvornost ovakve strategije, ali je Kojot rekao da je i to bolje nego da uran ostane u
rudniku. Osim toga, svi su bili spremni da podrže svaki plan koji ne podrazumeva ukrcavanje tona
urana u njihovo vozilo, bile one u kontejnerima otpornim na zračenje ili ne.
Kada su to obavili, otrčaše do komore, iziđoše iz šatora i požuriše da se što više udalje. Na pola
puta uz padinu, začuše niz prasaka i tutnjavu iz šatora; Nirgal pogleda preko ramena, ali tamo dole
nije bilo nikakve vidljive promene - šator je i dalje bio uglavnom u mraku, prozori prikolice
osvetljeni.
Okrenuo se i potrčao dalje, osećajući se kao da leti, i zaprepastio se kada je video Arta kako juri
uz kanjon ispred njega, u ogromnim skokovima, nalik na nekog mešanca pume i medveda, sve do
kraja padine, gde je morao da stane i sačeka Kojota da ih povede kroz lavirint pukotina. Čim su izbili
na drugu stranu, on ponovo potrča, takvom brzinom da je Nirgal odlučio da pokuša da ga stigne, tek
da vidi koliko je to brzo. Uhvatio je ritam sprinta i počeo da ga pojačava, i kada je prestigao Arta,
opazio je da su mu skokovi dvostruko duži od Artovih čak i u punom trku.
Stigli su do vozila-stene mnogo pre Kojota, i sačekali ga u komori, hvatajući dah, cereći se jedan
drugome kroz vizire. Posle pet minuta pridružio im se i Kojot, i Spenser pokrenu vozilo; vremenki
pomak tek što je bio prošao, i imali su punih šest sati noći za vožnju.
U vozilu je nastao opšti smeh zbog Artove bezglave jurnjave, ali on se samo nasmeja i odmahnu
rukom. "Ma, nisam se uplašio, to je sve zbog marsovske gravitacije! Trčao sam kao što uvek trčim,
ali su mi noge naprosto podivljale! Neverovatna stvar."

Sledećeg dana su se odmarali, a onda nastavili put kada se smrklo. Prošli su kraj ulaza u dugački
kanjon koji je vodio od Cerauniusa do Jovis Tolusa; kanjon je bio neobičan po tome što nije bio ni
prav ni vijugav, pa je zato bio nazvan Dvolični Kanjon. Kada je ponovo izišlo Sunce, sakrili su se na
pregači kratera Kur, severno od Jovis Tolusa. Jovis Tolus bio je veći vulkan od Tarzis Tolusa -
zapravo, veći od bilo kog vulkana na Zemlji, ali se nalazio na visokom sedlu između Askreus Monsa
i Olimpus Monsa, koji su se dizali u nebo na istočnom i zapadnom obzorju, slični ogromnim
visoravnima-kontinentima, tako da je Jovis izgledao skromno, gostoljubivo, shvatljivo - brdo na koje
se može uvek popeti.
Saks je taj dan presedeo nemo posmatrajući svoj ekran, nasumično pozivajući tekstove, mape,
dijagrame, slike, jednačine. Na svaku promenu slike krivio je glavu kao da ne prepoznaje ono što
vidi. Nirgal sede pored njega. "Sakse, čuješ li me kada ti govorim?"
Saks ga pogleda.
"Razumeš li moje reči? Klimni glavom ako razumeš."
Saks nagnu glavu u stranu. Nirgal uzdahnu pod tim ispitivačkim pogledom. Saks bojažljivo klimnu
glavom.
Kojot ih je te noći ponovo povezao na zapad, prema Olimpusu, a pred zoru je zaustavio rover uz
zid od izbušenog i rascepljenog bazalta. Bili su na rubu ravnog terena, ispresecanog bezbrojnim
uskim i krivudavim pukotinama, sličnim Traktus Trakciji, ali mnogo većih razmera, koje su
obrazovale pustare po izgledu nalik na mnogostruko uvećan lavirint Trakcije. Plato je bio lepeza
razlomljene prastare lave, ostatak jedne od drevnih erupcija Olimpus Monsa, koja je prekrivala
mekši ugljen i pepeo još starijih erupcija. Tamo gde su vetrovima izdubljeni useci zadirali dovoljno
duboko, videli su se otvori u slojevima mekšeg materijala, tako da su neki useci bili uski prorezi sa
tunelima na dnu, zaobljenim od eonskog rada vetrova. "Kao izvrnute ključaonice", reče Kojot, ali
Nirgal nikada nije video ključaonice takvog oblika.
Kojot poveze rover pravo u jedan od ovih crno-sivih useka. Posle nekoliko kilometara vožnje
kroz tunel, zaustavio je vozilo uz zid šatora koji je presecao neku vrstu embolizma u tunelu,
izdubljeno spoljnje proširenje.
Bilo je to prvo tajno sklonište koje je Art imao prilike da vidi, i izgledao je prikladno iznenađeno.
Šator je bio visok oko dvadeset metara, i obuhvatao je stotinak metara dugačak deo proširenja; Art se
glasno čudio njegovoj veličini sve dok Nirgal nije prsnuo u smeh. "Neko ga već koristi", reče Kojot,
"pa bi mogao načas da umukneš."
Art brzo klimnu glavom, i nagnu se preko Kojotovog ramena da čuje šta ovaj govori preko
interkoma. Ispred šatora je bilo parkirano još jedno vozilo, podjednako neravne i kvrgave
spoljašnjosti kao njihovo. "Ah", reče Kojot, gurnuvši Arta unazad. "To je Viđika. Sigurno će imati
pomorandže, a možda i malo kave. Ovog jutra ima da bude slavlja."
Dovezli su se do komore šatora, odakle se pruži cev i priljubi se oko spoljnjih vrata vozila. Kada
su se sva vrata otvorila, pređoše u šator, pognuto i vukući noge, sa Saksom na rukama.
Unutra ih dočeka osmoro visokih, tamnoputih ljudi, pet žena i tri muškarca - bučna grupa, radosna
što je dobila društvo. Kojot ih sve predstavi, iako je Nirgal znao Viđiku sa univerziteta u Sabišiju i
srdačno je zagrlio. Obradovala se što ga ponovo vidi. Zatim ih je povela do glatke krivine zida litice,
na čistinu između prikolica, ispod svetlarnika koji je činila okomita pukotina u drevnoj lavi. Pod
ovom trakom mlečne dnevne svetlosti, i još mlečnijom svetlošću iz dubokog useka izvan šatora, gosti
posedaše na široke, ravne jastuke oko niskih stolova, a nekoliko njihovih domaćina zaposli se oko
trbušastih samovara. Kojot je razgovarao sa poznanicima, raspitujući se o novostima. Saks je gledao
okolo i treptao, a Spenser, koji je sedeo pored njega, nije izgledao ništa manje zbunjeno; živeo je na
površini još od šezdeset prve godine, i njegovo znanje o skrovištima moralo je biti uglavnom iz druge
ruke. Četrdeset godina dvostrukog života: nikakvo čudo što je izgledao izgubljeno.
Kojot ode do samovara, i poče da deli majušne šolje iz kredenca. Nirgal je sedeo do Viđike, sa
rukom oko njenog struka, upijajući njenu toplotu, ošamućen od dugog dodira njene noge. Art joj je
sedeo sa druge strane i živo razgovarao, širokog lica iskeženog kao u psa. Viđika mu reče svoje ime i
pruži mu ruku; on obuhvati njene dugačke i vitke prste svojom šapom kao da će ih poljubiti. "Ovo su
bogdanovisti", Nirgal objasni Artu, smejući se izrazu njegovog lica, i dodade mu jednu od malih
keramičkih šolja koje je delio Kojot. "Njihovi roditelji bili su pre rata zatvorenici u Koroljevu."
"A", reče Art. "Daleko smo odande, zar ne?"
Viđika reče: "Pa da, znaš, naši roditelji su pošli autoputem Transmarineris na sever, baš pre nego
što je bio poplavljen, i na kraju stigli ovamo. Hajde, uzmi tu tacnu od Kojota i podeli šoljice, i usput
se upoznaj sa svima."
Art ode da pomogne, a Nirgal to iskoristi da sazna novosti od Viđike. "Nećeš verovati šta smo
pronašli u jednom tunelu", reče mu ona. "Postali smo neverovatno bogati." Svako je dobio svoju
šoljicu, i na trenutak nasta tišina dok su otpijali prve gutljaje, a onda se uz mljackanje usana i uzvike
vratiše razgovoru. Art sede pored Nirgala.
"Evo, ima i za tebe", reče mu Nirgal. "Običaj je da se svi pridruže zdravici."
Art srknu iz šoljice, sumnjičavo zagledajući tečnost, koja je bila crnja od kafe i zaudarala. Strese
se. "Liči na kafu sa sladićem. Otrovanim sladićem."
Viđika se nasmeja. "To je kavadžava", reče ona, "mešavina kave i kafe. Veoma je jaka i gadnog
ukusa. Ali i veoma retka. Nemoj odmah da odustaneš. Ako uspeš da popiješ tu šoljicu, videćeš da se
isplati."
"Ako ti tako kažeš." Muški je otpio još jedna gutljaj i ponovo se stresao. "Užasno!"
"Jeste. Ali nama se dopada. Neki samo izdvajaju kavain iz kave, ali mislim da to nije u redu.
Obredi treba da poseduju i zrnce neprijatnosti, jer time dobijaju na ceni."
"Hmm", reče Art. Nirgal i Viđika su ga posmatrali. "Nalazim se u skrovištu marsovskog
podzemlja", reče on posle kratkog ćutanja. "Tripujem na nekoj uvrnutoj odvratnoj drogi, u društvu
najpoznatijih među nestalim članovima Prvih stotinu i mladih domorodaca koje Zemlja nikada nije
videla."
"Dejstvuje", zaključi Viđika.
Kojot je razgovarao sa ženom, koja je, sedeći u lotosovom položaju na jednom jastuku, bila jedva
nešto niža od njega, iako je on stajao ispred nje. "Naravno da bih volela da imam seme romanske
salate", reče ona. "Ali moraš da primiš odgovarajuću protivvrednost za takvu dragocenost."
"Nije to neka dragocenost", reče Kojot na svoj ljubazni način. "Već nam dajete više azota nego što
možemo da sagorimo."
"Da, ali azot treba prvo nabaviti da bi mogao da bude dat."
"Znam."
"Nabavi pre nego što daš i daj pre nego što sagoriš. Ovde smo našli ogromnu žilu natrijum nitrata,
čistog caliche blanco. Ove pustare su prebogate njim. Izgleda da postoji sloj između pepela i lave,
debeo oko tri metara, koji se pruža - pa, zapravo još i ne znamo dokle se pruža. To je ogromna
količina azota, i moramo što bolje da je iskoristimo."
"Lepo, lepo", reče Kojot, "ali to nije razlog da ga rasipate na nas."
"Ne rasipamo ga. Sagorećete osamdeset odsto onoga što vam damo..."
"Sedamdeset."
"Ah, da, sedamdeset, a mi ćemo dobiti to seme i konačno ćemo jesti ljudsku salatu uz obroke."
"Ako uspete da je uzgajite. Zelena salata je osetljiva."
"Imaćemo đubriva napretek."
Kojot se nasmeja. "Reklo bi se da hoćete. Ali to još nije pravedna razmena. Znaš šta, daću vam
koordinate jednog od onih kamiona sa uranom koje smo poslali u Ceraunius."
"Eto ko govori o rasipanju!"
"Ne, ne, to je zato što ne možemo da vam jemčimo da ćete iskoristiti robu. Ali ćete znati gde je, i
ako je se domognete, moći ćete da sagorite još jedan pikobar azota, i bićemo kvit. Kako ti ovo
zvuči?"
"I dalje mi se čini previše."
"Tako ćete se osećati sve vreme, sa svim tim caliche blanko koji ste pronašli. Stvarno ga ima
toliko?"
"Na ,milione tona. Ove pustare su prošarane uzduž i popreko njim."
"U redu, možete da nam date i nešto hidrogena. Trebaće nam za povratak na jug."
Art se nagnu prema njima kao da ga privlači magnet. "Šta je caliche blanco?"
"Gotovo čist natrijum nitrat", reče žena. Opisa mu areologiju oblasti. Riolitska sedra - okružena
stenama svetle boje - bila je prekrivena slojem tamne andezitske lave na površini platoa. Erozija je
izdubila sedru izloženu u pukotinama, obrazovala jaruge zaobljenog dna i otkrila velike žile caliche-
a, zarobljene između dva sloja. "Caliche čine razmrvljena stena i prašina, cementirane solima i
nitratima."
"Taj sloj mora da potiče od mikroorganizama", reče čovek koji je sedeo iza žene, ali ga ona
odmah ispravi:
"Mogao bi da bude i areotermalnog porekla, ili od munja privučnih kvarzom u sedri."
Raspravljali su kao da to rade po hiljaditi put. Art ih prekinu da ponovo pita o caliche blanco-u.
Žena mu objasni da je blanco veoma čisti caliche, ponegde čak sa osamdeset postotaka čistog
natrijum nitrata, što ga je na ovom svetu siromašnom azotom činilo pravom dragocenošću. Na stolu je
stajao grumen sedre, i ona ga dodade Artu i vrati se raspravi sa prijateljem, a Kojot se za to vreme
pogađao sa drugim čovekom o šerpama i loncima, kilogramima i kalorijama, ravnoteži i
preopterećenju, kubnim metrima u sekundi i pikobarima, vešto se cenjkajući, zasmejavajući slušaoce.
Žena ga u jednom trenutku prekinu uzvikom: "Čoveče, ne možemo tek tako da prihvatimo neki
tamo uran za koji ne znamo ni da li ćemo moći da ga uzmemo! Time ili rasipaš na veliko ili nam
dereš kožu, zavisno od toga da li bismo našli tegljač ili ne! Mislim, kako god ispadne, oštećeni smo!"
Kojot šeretski zaklima glavom. "Znate da sam morao to da uradim, jer biste me inače zatrpali
caliche blanco-m. Ovde smo na putu, i osim semena nemamo Bog zna šta da ponudimo - a svakako ne
milione tona novih naslaga caliche-a! Osim toga, hidrogen i testo zaista su nam potrebni, i to nije
nikakav luksuz kao što je seme zelene salate. Znate šta, ako pronađete tegljač, pristajem da sagorite
njegovu energetsku protivvrednost, iako i tada nećete bolje proći nego mi. Ako ga ne nađete, ostajete
nam dužni, priznajem, ali u tom slučaju možete da sagorite naš poklon, i bićemo kvit!"
"Trebaće nam nedelju dana rada i mnogo goriva da izvadimo tegljač."
"U redu, uzećemo deset pikobara više i sagorećemo šest."
 "Dogovoreno." Žena mu ošamućeno pruži ruku. "E, baš si tvrdo kopile."
Kojot klimnu glavom i ode da im dopuni šoljice.
Art okrenu glavu i pogleda Nirgala, otvorenih usta. "Deder mi objasni šta se sad ovde zbilo."
"Pa", reče Nirgal, blažen od kave koja je strujala kroz njega, "trgovali su. Nama je trebala hrana i
gorivo, pa smo bili u nepovoljnijem položaju, ali je to Kojot vešto nadoknadio."
Art odmeri beli grumen u ruci. "Ali šta sve to znači: te uzmi azot, te daj azot, te sagori azot? Je l'
vi to spaljujete novac kada ga dobijete?"
"Jedan deo, da."
"Znači, oboje su se trudili da izgube?"
"Da izgube?"
"Da prođu gore u pogodbi."
"Gore?"
"Da daju više novca nego što će dobiti."
"A, pa da. Naravno."
"Kako naravno?!" Art zakoluta očima. "Ali... ne možete da date mnogo više nego što ćete dobiti,
zar ne?"
"Tako je. To bi bilo rasipanje."
Nirgal je posmatrao kako njegov novi drugar pokušava da svari sve to.
"Ali ako uvek dajete više nego što dobijate, odakle vam da date, ako razumeš šta hoću da kažem?"
Nirgal slegnu ramenima, pogleda Viđiku i sugestivno je obgrli oko struka. "Moramo da nabavimo,
pretpostavljam. Ili da proizvedemo."
"A."
"To je ekonomija darovanja", reče mu Viđika.
"Ekonomija darovanja?"
"Deo ovdašnjeg načina života. U starom sistemu kupi-i-plati postoji novčana ekonomija, u kojoj
jedinica mere azotnog peroksida predstavlja novac. Ali se većina ljudi trudi da postigne što više
prema azotnom standardu, i to je ekonomija darovanja. Prvi su sa tim počeli Sufi i ljudi u
Nirgalovom naselju."
"I Kojot", dodade Nirgal, pa pogleda prema ocu, svestan da bi Art teško mogao da zamisli Kojota
kao ekonomskog teoretičara. Kojot je u tom trenutku mahnito kucao na tastaturi sa još jednim
čovekom, i kada je izgubio igru, gurnuo je čoveka sa njegovog jastuka i počeo da objašnjava svima
oko sebe da mu se okliznula ruka. "Hajde da obaramo ruke, u dvostruko ili ništa", reče, a on i čovek
smesta spustiše laktove na sto, napeše mišice i otpočeše nadmetanje.
"Obaranje ruke!" uzviknu Art. "Konačno nešto što razumem."
Kojot je izgubio za nekoliko sekundi, i Art sede da se odmeri sa pobednikom. Začas mu je oborio
ruku, i uskoro se pokazalo da niko ne može da mu se odupre; bogdanovisti su se čak udružili protiv
njega, trojica i četvorica istovremeno, ali je on treskao svaku kombinaciju ruku o sto. "Dobro, pošto
sam pobedio", reče on konačno, sručivši se na jastuk, "koliko sam vam dužan?"
20.
Da bi izbegli aureole krša severno od Olimpus Monsa, morali su da zaobilaze daleko na sever.
Vozili su noću, a preko dana su spavali.
Art i Nirgal proveli su mnoge noćne sate vozeći i razgovarajući. Art je postavljao stotine pitanja,
a Nirgal mu je uzvraćao istom merom, podjednako opčinjen Zemljom kao Art Marsom. Zanimanje
koje su pokazivali jedan za drugog bilo je idealno tlo za rađanje prijateljstva. Savršeno su se
uklapali.
Nirgala je plašila zamisao da na svoju ruku stupi u kontakt sa Zemljanima, kada mu je prvi put
pala na pamet u studentskim danima. Dogodilo se to jedne noći u Sabišiju, i više nije mogao da je
izbije iz glave, iako je bio svestan koliko je opasna. Mesecima je provodio sate u razmišljanju kako
da to ostvari i u istraživanju kome bi bilo najbolje da se obrati, ako odluči da to uradi. Što je više
saznavao, sve je više osećao da je to dobra zamisao, da je pronalaženje moćnog saveznika na Zemlji
presudna stvar za njihova nadanja. Istovremeno je bio siguran da niko koga je poznavao od Prvih
stotinu ne bi prihvatio takav rizik. Ako odluči da to učini, moraće sam. A rizik je bio veliki, baš kao i
ulozi...
Odlučio se za Praksis, zbog onoga što je pročitao o njima. Kao i svi istorijski potezi, bio je to
hitac naslepo. Nagonski postupak: odlazak u Barouz, poseta Praksisovim uredima u Hant Mezi,
ponovljeni zahtevi da ga povežu sa Vilijemom Fortom.
Uspelo mu je, iako to samo po sebi nije značilo ništa. Ali kasnije, u onom trenutku kada je prišao
Artu na ulici u Šefildu, znao je da je dobro postupio. Već u samom izgledu ove ljudine bilo je nečega
što je Nirgalu odmah ulilo poverenje - bila je to neka vrsta otvorenosti, prirodnog i prijateljskog
držanja. Njegov rečnik iz detinjstva nazvao bi to ravnotežom dva sveta. Bio je to čovek kome je
verovao.
Jedan od pokazatelja da je potez ispravan jeste to kada nam kasnije izgleda neizbežan. Sada, dok
su duge noći njihovog putovanja prolazile u svetlosti IC ekrana, njih dvojica su razgovarali kao da
vide jedan drugog u infracrvenoj svetlosti. Njihov dijalog nije imao kraja, i za to vreme su se
upoznali - i postali prijatelji. Nirgal se iz sata u sat uveravao da je njegovo impulsivno okretanje
Zemlji bilo dobra stvar, video je to na Artovom licu: radoznalost, zanimanje.
Razgovarali su o svemu, kako to obično ide. O prošlosti, stavovima, nadanjima. Nirgal je utrošio
dosta vremena pokušavajući da objasni Zigot i Sabiši. "Proveo sam nekoliko godina u Sabišiju. Iseiji
tamo drže otvoreni univerzitet. Ne vode se nikakvi dnevnici. Jednostavno pohađaš časove koje želiš,
i imaš kontakt samo sa nastavnikom. Veliki deo Sabišija živi ilegalno. To je prestonica demimonda;
podseća na Tarzis Tolus, ali je mnogo veći. Veliki grad. Tamo sam stekao mnogo poznanika, iz svih
krajeva Marsa."
Um mu se ponovo kupao u romantici Sabišija, uspomene su natapale govor bogatstvom
pojedinosti, utisaka - iako protivurečna i raznolika, u njemu su oživela su sva osećanja iz tog
vremena, u zgusnutom polifonom saglasju.
"To mora da je bilo snažno iskustvo", primeti Art, "posle detinjstva u Zigotu."
"Oh, bilo je. Bilo je divno."
"Pričaj mi o tome."
Nirgal se skupi na svom sedištu, pomalo drhteći, i pokuša da mu dočara kako je tamo bilo.

U početku je bilo tako čudno. Iseiji su postigli čudesne stvari; dok su se Prvih stotinu preganjali,
kavžili, delili svuda na planeti, započeli rat, izginuli ili se krili, prva grupa doseljenika iz Japana,
njih dve stotine četrdeset koji su osnovali Sabiši samo sedam godina posle dolaska Prvih stotinu,
ostali su u blizini mesta gde su se spustili i podigli grad. Prihvatili su sve promene koje su usledile,
uključujući i iskopavanje mohoula u neposrednoj blizini grada; jednostavno su preuzeli okno i
upotrebili izbačeni materijal za gradnju. Kada je atmosfera postala dovoljno gusta da to omogući,
počeli su da obrađuju okolni teren, kamenit i na velikoj visini, nimalo pogodan za njive, sve dok se
konačno nisu našli usred razuđene patuljaste prašume, bonsai krummholza, sa alpskim basenima na
okolnim visovima. U vreme katastrofe 2061, ostali su u gradu i bili, kao neutralni, pošteđeni od
trasnata. U toj svojoj samoći, pravili su dugačke vijugave humke od kamena iz mohoula, prošupljene
tunelima i odajama, spremne da sakriju ljude sa juga.
Tako su stvorili demimond, polusvet, najdelikatniju i najsloženiju zajednicu na Marsu, punu ljudi
koji su danju prolazili jedni kraj drugih na ulici kao stranci, a uveče se sastajali u odajama da
razgovaraju, sviraju i vode ljubav. Bili su zanimljivi i oni drugi, oni koji nisu bili deo podzemlja, jer
su iseiji osnovali univerzitet, Marsovski planetni univerzitet, gde su možda trećinu ukupnog broja
studenata činili mladi ljudi, rođeni na Marsu. I bez obzira na to da li su ovi mladi domoroci bili sa
površine ili iz podzemlja, prepoznavali su se međusobno sa lakoćom, kao ljudi kod kuće u milion
malih stvari, na način na koji Zemljani to nisu mogli da budu. I razgovarali su, svirali i vodili ljubav,
i veliki broj mladih domorodaca sa površine bio je na sasvim prirodan način upućen u tajne
podzemlja, pa se na kraju činilo da svi znaju sve i da su svi postali prirodni saveznici.
Među profesorima je bilo mnogo iseija i nizeija iz Sabišija, kao i cenjenih posetilaca sa celog
Marsa, čak i sa Zemlje. Studenti su takođe bili odasvud. I svi su zajedno živeli u tom prostranom i
lepom gradu, živeli, učili i svirali, na ulicama, u vrtovima i u otvorenim paviljonima, pored jezeraca,
u kafeima i na širokim, travnatim bulevarima, u nekoj vrsti marsovskog Kjota.
Nirgal je prvi put video grad kada ga je nakratko posetio s Kojotom. Ali mesecima kasnije,
umornom od lutanja po jugu sa Kojotom, neprestano usamljenom, činilo mu se da je to mesto njegovo
jedino moguće odredište. Sabiši!
Otišao je tamo i uselio se u sobu pod krovom, manju od one u bambusovom stablu u Zigotu, jedva
veću od postelje. Išao je na predavanja, trčao je, svirao kalipso u orkestrima, družio se u kafeima.
Učio je onoliko koliko je stajalo u njegovu beležnicu. Otkrio je koliko je pre toga bio ograničen i
neobavešten. Kada bi mu zatrebao novac, prodavao je iseijima blokove hidrogena koje mu je dao
Kojot. Svaki dan bio je pustolovina, gotovo sasvim neplanirana, haotično ređanje susreta iz sata u
sat, sve dok se ne bio srušio od iscrpljenosti, često gde god bi se našao. Danju je učio areologiju i
ekološki inženjering, dajući matematičku podlogu ovim disciplinama koje je počeo da uči u Zigotu, i
usput postao svestan, u podučavanju kod Ecua i u samom radu, da je nasledio deo majčinog dara za
uočavanje međuigre svih komponenti sistema. Dani su bili posvećeni ovom izvanrednom i
opčinjavajućem radu. Toliko je ljudskih života bilo dato da bi se sakupilo ovo saznajno blago! I tako
su različite bile moći koje je ovo znanje darovalo čoveku!
A uveče bi banuo kod prijatelja, posle razgovora sa sto četrdeset godina starim beduinom o
Transkavkaskom ratu, da bi sledeće noći svirao čelični doboš ili marimbe do zore sa još dvadesetoro
Latinoamerikanaca i Polinežana opijenih kavadžavom, a posle se probudio u krevetu pored jedne od
tamnoputih lepotica iz grupe, žena podjednako životnih kao Džeki, ali mnogo manje zapetljanih. Već
sledeće večeri možda bi otišao sa prijateljima da gleda Šekspirovu dramu Kralj Džon, na pozornici u
obliku slova X koju je zahtevala struktura drame, gde je Džona sve više izdavala sreća a kopilana sve
više služila - i sedeo, drhteći, i posmatrao ključnu scenu u preseku X, u kojoj Džon naređuje da ubiju
mladog Artura. Posle toga bi šetao sa društvom kroz noćni grad, razgovarajući o predstavi i onome
što je govorila o sudbini nekih iseija, ili o sukobljenim silama na Marsu, ili o odnosu Marsa i Zemlje.
Naredne noći, pošto bi neki od njih proveli dan u obilasku fel-polja, istražujući visoke basene u
težnji da vide što više okolnog zemljišta, desilo bi se da ostanu da spavaju u malom spasilačkom
šatoru, ulogoreni u jednom od visokih cirkova istočno od grada, grejući hranu ispod sumračnog
purpurnog neba po kome su se palile zvezde, a alpski cvetovi nestajali širom kamenitog basena na
kome su rasli kao na dlanu neke džinovske šake.
Dan za danom ga je ovo beskrajno sastajanje sa neznancima podučavalo bar onoliko koliko je
saznao na časovima. To ne znači da je iz Zigota došao potpuno neuk; njegovi žitelji predstavljali su
tako šarolik skup ljudskih karaktera da je Nirgala u tom pogledu malo šta moglo da iznenadi. U stvari,
počeo je da uviđa da je odrastao na mestu koje je veoma podsećalo na stecište čudaka, ljudi koje su u
velikoj meri oblikovale one prve, prenapregnute godine na Marsu.
No, ipak je bilo iznenađenja. Domoroci iz severnih gradova, na primer - i ne samo oni, već gotovo
svi koji nisu bili rođeni u Zigotu - bili su mnogo manje telesni u međusobnim odnosima nego što je
Nirgal bio navikao. Nisu se dodirivali, grlili i milovali, ili gurali i udarali - niti su se kupali zajedno,
iako su neki od njih to naučili u javnim kupatilima Sabišija. Nirgal je zato neprestano iznenađivao
ljude dodirom. Govorio je neobične stvari; mogao je da trči po ceo dan; šta god da je bilo razlog,
dok su prolazili meseci, a on se uključivao u beskonačno povezane grupe, orkestre, ćelije i društva,
postajao je svestan da se zbog nečega ističe, da je postao osa oko koje su se vrtele neke grupe - da
postoji grupa koja ga sledi od kafea do kafea, iz dana u dan. Da je nastalo nešto što se zvalo
'Nirgalovo društvo'. Ubrzo je naučio da izbegne ovu pažnju ako mu nije bilo do nje. Ali ponekad je
osećao da jeste.
Najčešće kada je Džeki bila tu.
"Opet Džeki!" primeti Art. Nije bio prvi put da ju je pomenuo, niti deseti.
Nirgal klimnu glavom, osetivši da mu se ubrzao puls.
I Džeki se preselila u Sabiši, ubrzo posle Nirgala. Uzela je sobu u blizini, i išla na neke časove
zajedno sa njim. A u promenljivoj grupi njihovih vršnjaka, često su se pravili važni jedno pred
drugim - posebno u neretkoj situaciji u kojoj je jedno od njih nekoga zavodilo ili bilo zavođeno.
Međutim, vrlo brzo su naučili da to ne smeju jasno da pokazuju, ako ne žele da oteraju druge
partnere. Što nijedno od njih nije želelo. Zato su ostavljali jedno drugo na miru, osim kada im je
partner onog drugog bio posebno mrzak. Tako su na neki način ocenjivali svoje partnere i potvrđivali
međusobni uticaj. I sve to bez ijedne reči; jedini vidljivi znak moći jednoga nad drugim bilo je to
osobeno držanje. Oboje su imali mnogo drugih partnera, pravili poznanstva, prijateljstva, ljubavi.
Ponekad se nisu viđali nedeljama. A opet, negde u dubini duše (Nirgal je neveselo tresao glavom dok
je pokušavao da to izrazi Artu), znali su da 'pripadaju jedno drugom'.
Kada bi jedno od njih poželelo da potvrdi tu povezanost, drugo bi s uzbuđenjem reagovalo na
zavođenje, i to bi se dogodilo. To se dogodilo samo tri puta u tri godine u Sabišiju, ali je Nirgal
posle tih susreta znao da su vezani jedno za drugo - zajedničkim detinjstvom i svim što im se tada
događalo, svakako, ali i još nečim. Sve što su radili zajedno bilo je drugačije nego sa drugima,
snažnije.
Sa drugima ništa nije bilo tako prožeto značenjem ili opasnošću. Imao je prijatelje - deset, stotinu,
pet stotina. Uvek je pristajao na sve. Postavljao je pitanja, slušao i retko spavao. Odlazio je na
sastanke pedeset različitih političkih organizacija i sa svima imao isto mišljenje, i često je provodio
noći u razgovorima, odlučujući o sudbini Marsa, kao i čitave ljudske vrste. Sa nekima se bolje slagao
nego sa drugima. Ponekad bi u razgovoru sa nekim mladim severnjakom odmah osetio bliskost, i
stvorilo bi se večno prijateljstvo. Najčešće je bilo tako. A onda bi ga, povremeno, iznenadio
postupak koji nikako nije mogao da shvati, i podsetio ga na njegovo skučeno, čak klaustrofobično
odrastanje u Zigotu - iz koga je izišao nevin kao vila odrasla pod avalonskom školjkom.
"Ne, nije me načinio Zigot", reče on Artu, osvrnuvši se da proveri da li je Kojot zaspao.
"Detinjstvo ne biraš, ono ti se jednostavno dogodi. Ali posle toga već biraš. Ja sam izabrao Sabiši.
Tamo sam postao ono što jesam."
"Možda", reče Art, trljajući bradu. "Ali detinjstvo nisu samo godine. To su i uspomene koje posle
čuvaš o njemu. Zato nam detinjstva izgledaju tako duga."

Jednog jutra je nebo duboke boje šljive obasjalo spektakularni perajasti greben Aherona na
severu, uzdignut kao Menhetn od kamena, još neisklesan u pojedinačne oblakodere. Kanjoni ispod
grebena bili su raznih boja, dajući izbrazdanom zemljištu obojen izgled. "Ono su sve lišaji", reče
Kojot. Saks sede na sedište pored njega i gotovo priljubi nos uz staklo vetrobrana, oživevši prvi put
posle oslobođenja.
Pod samim vrhom peraja, video se niz odražavajućih prozora nalik na dijamantsku ogrlicu, a na
samom vrhu grebena, dugačka čupa zelenila, pod jedva vidljivim svetlucanjem kupole. Kojot
uzviknu: "Kao da se neko nastanio gore!"
Saks klimnu glavom.
Spenser, koji im je gledao preko ramena, reče: "Pitam se ko je sad tamo."
"Niko", reče Art. Oni se zagledaše u njega, i on nastavi: "To sam čuo na pripremnoj nastavi u
Šefildu. Reč je o Praksisovom projektu. Obnovili su stanicu, da bude spremna za rad, i sada čekaju."
"Šta čekaju?"
"Saksa Rasela, uglavnom. Čekaju Tanejeva, Kola, Tokarevu, Rasela..." On pogleda Saksa i slegnu
ramenima kao da se izvinjava.
Saks zakrklja nešto nalik na reč.
"Hej!" reče Kojot.
Saks pročisti grlo i pokuša ponovo. Usne mu se skupiše u malo o, i iz grla mu se začu jeziv zvuk:
"S-s-s-s." On pogleda prema Nirgalu i mahnu rukom kao da hoće da kaže da će ovaj znati.
"Zašto?" reče Nirgal.
Saks klimnu glavom.
Nirgal oseti kako mu obrazi gore u iznenadnom talasu olakšanja, pa poskoči i čvrsto zagrli malog
čovu. "Ti razumeš!"
"Pa", reče Art, "to je neka vrsta gesta. Bila je to Fortova ideja, onog tipa što je osnovao Praksis.
'Možda će se vratiti', govori se da je rekao Praksisovim ljudima u Šefildu. Ne znam da li je razradio i
praktične pojedinosti."
"Taj Fort je čudan čovek", reče Kojot, a Saks ponovo klimnu glavom.
"Jeste", reče Art. "Ali bih voleo da ga upoznate. Podseća me na stvari koje pričate o Hiroko."
"On zna da smo ovde?" upita Spenser.
Nirgalu poskoči srce, ali Arta nije bilo lako zbuniti. "Ne znam. Naslućuje. Voleo bi da zna da ste
ovde."
"Gde živi?" upita Nirgal.
"Ne znam." Art im opisa svoju posetu Fortu. "Zato ne znam tačno gde je to. Negde u Tihom
Okeanu. Ali ako bih mogao da mu javim..."
Niko ne odgovori.
"Dobro, možda drugi put", reče Art.
Saks je gledao kroz niski vetrobran rovera prema kamenom peraju u daljini, i sićušnoj liniji
osvetljenih prozora iza kojih su bile laboratorije, puste i tihe. Kojot pruži ruku i kratko mu stisnu vrat.
"Voleo bi da si ponovo tamo, a?"
Saks nešto zakreketa.

Na pustoj ravnici Amazonisa bilo je malo naselja. Bila je to zabačena oblast i vozili su se kroz
nju na jug bez zadržavanja, iz noći u noć, a danju su spavali u zamračenoj kabini. Najteže im je bilo
da pronađu odgovarajući zaklon. Njihovo maskirno vozilo isticalo se na ravnim i otvorenim poljima
poput glacijalnog eratika, jer je Amazonis bio gotovo sasvim ogoljena ravnica. Obično bi se zavukli
u kecelju izbačenog materijala oko nekog od retkih mladih kratera kraj kojih su prolazili. Saks je
posle jutarnjih obroka ponekad vežbao govor, krkljajući nerazumljive reči, uzaman pokušavajući da
se sporazume sa njima. Ovo je, činilo se, više sekiralo Nirgala nego samog Saksa, koji, iako
nezadovoljan, nije izgledao očajan zbog toga. Ali on nije pokušao da razgovara sa Sajmonom u
njegovim poslednjim nedeljama...
Kojot i Spenser bili su zadovoljni i ovolikim napretkom, i provodili su sate postavljajući Saksu
pitanja i vršeći na njemu testove koje im je davala VI, natojeći da otkriju u čemu je problem.
"Afazija, očigledno", reče Spenser. "Bojim se da je ispitivanje izazvalo udar, a neki udari dovode do
nefluentne afazije."
"Šta, postoji i fluentna, tečna afazija?" reče Kojot.
"Izgleda. Nefluetna je kada subjekt ne ume da čita ili piše, i ima poteškoća da izgovori ili izabere
prave reči, i sasvim je svestan problema."
Saks klimnu glavom, kao da potvrđuje opis.
"Kod tečne afazije subjekt drži duge govore, ali nije svestan da ono što govori nema nikakvog
smisla."
Art reče: "Znam puno ljudi koji boluju od toga."
Spenser nije obraćao pažnju na njega. "Moramo da odvedemo Saksa dole do Vlada, Ursule i
Mišela."
"To i radimo." Kojot kratko stisnu Saksovu mišicu pre nego što se vratio na svoj ležaj.

Pete noći posle rastanka sa bogdanovistima približili su se polutaru i dvostrukoj prepreci palog
kabla lifta. Kojot je već prolazio ispod kabla u ovoj oblasti, koristeći se glečerom nastalim posle
jednog izliva akvifera iz 2061. godine, u Mangala Valisu. Voda i led izlili su se u vreme nemira niz
stari arojo dužinom od sto pedeset kilometara, a lednik nastao smrzavanjem izliva prekrio je oba
prolaza kabla, na 152 stepeni dužine. Kojot je pronašao stazu preko neuobičajeno ravnog dela
lednika, kojom je prešao oba dela kabla.
Ali na njihovu nesreću, kada su stigli nadomak lednika Mangala - dugačke isprevrtane mase smeđe
boje šljunka, koja je ispunjavala usku dolinu - otkrili su da se promenio od vremena kada je Kojot
poslenji put bio ovde. "Gde je taj prelaz?" neprestano se pitao. "Bio je baš na ovom mestu."
Saks zakrklja, a onda načini pokret rukama kao da nešto mesi, zureći kroz vetrobran u lednik.
Nirgal nikako nije mogao da shvati površinu glečera; bio je kao neka vrsta vizuelnog statičkog
šuma, sav u mrljama prljavo bele, sive, crne i mrkosmeđe boje, tako da je bilo teško razaznati oblike,
veličinu ili razdaljine. "Možda to nije ovo mesto", primeti.
"Znam da jeste", reče Kojot.
"Jesi li siguran?"
"Ostavio sam belege. Pogledaj, eno tamo jednog. Onaj početak staze na bočnoj moreni. Ali iza nje
treba da postoji prelaz na gladak led, a tamo je sada samo zid ledenih bregova. Sranje. Deset godina
koristim tu stazu."
 "Imaš sreće što je i toliko trajalo", reče Spenser. "Ovi lednici sporiji su od zemaljskih, ali i sami
klize nizbrdo."
Kojot samo nešto promumla. Saks zakrklja, pa lupnu po unutrašnjim vratima komore. Hteo je da
iziđe.
"Pa, i ja bih mogao", progunđa Kojot, gledajući mapu na ekranu. "Danas ionako ostajemo ovde."
I tako se u svetlosti svitanja Saks obreo među kršem nagomilanim prolaskom lednika: maleno,
uspravno stvorenje kome je iz šlema sijala svetlost, nalik na neku ribu iz morskih dubina u potrazi za
hranom. Nirgalu se zbog nečega u tom prizoru stegnu grlo, pa se obuče i iziđe da starcu pravi društvo.
Lutao je kroz prelepo ledeno i sivo jutro, prelazeći sa kamena na kamen, prateći Saksa u njegovom
zavojitom provlačenju kroz krš morene. Zrak Saksove svetiljke osvetljavao je jedan po jedan
sablasni mali svet, dine i stene prošarane niskim klinastim biljkama, koje su ispunjavale pukotine i
šupljine ispod stena. Sve je bilo sivo, ali je sivilo biljaka imalo prelive maslinaste, smeđe ili oker
boje, sa povremnim svetlim tačkama, koje bejahu cvetovi - bez sumnje šareni na Suncu, ali sada
svetlih nijansi sive, svetlucajući među debelim dlakavim lišćem. Nirgal začu preko interkoma kako
Saks hrakće iz grla, i mala prilika pokaza prema steni. Nirgal čučnu da je osmotri. U pukotinama su
se nalazili izraštaji nalik na sasušene gljive, sa crnim pegama na smežuranim kapama i poprskani
nečim nalik na sloj soli. Saks zakreketa kada je Nirgal dodirnuo jednu od biljaka, ali nije mogao da
kaže šta želi. "R-r-r..."
Zurili su jedan u drugog. "Nema veze", reče Nirgal, ponovo se prisetivši Sajmona.
Pređoše do sledećeg žbuna rastinja. Prostor koji je hranio biljke podsećao je na otvorene sobe,
razdvojene zidovima od suvog kamena i peska. Saks je provodio po petnaestak minuta u svakom od
ovih zaleđenih fel-polja, i tek pošto su posetili nekoliko zabrana, Nirgal poče da primećuje neke
biljke koje su se ponovo pojavljivale. Nijedna od njih nije ličila na biljke sa kojima je rastao u
Zigotu, niti na one u arboretumima Sabišija. Samo su mu biljke prvog pokolenja, lišaji, mahovine i
trave, bile donekle poznate, slične biljnom pokrivaču u gorskim basenima iznad Sabišija.
Saks nije više pokušavao da govori, ali je njegova svetiljka bila kao uperen prst, i Nirgal je često
okretao svoju svetiljku u istom pravcu, pojačavajući osvetljenje. Nebo je prešlo u ružičastu boju i
počelo je da izgleda kao da se nalaze u senci planete, sa svetlošću Sunca tačno iznad glave.
A onda Saks reče: Dr...!" i uperi svetiljku prema strmoj šljunčanoj padini, iznad koje je rasla
mreža drvenastih grana, nalik na mrežu protiv odrona. "Dr...!"
"Drijada", reče Nirgal, prepoznavši biljku.
Saks potvrdno klimnu glavom. Kamenje pod njihovim nogama bilo je pokriveno zelenim mrljama
lišaja, i on pokaza na jednu od njih i reče: "Ja-buka. Crvena. Maho-vina."
"Hej", reče Nirgal. "Dobro si to izgovorio."
Iziđe Sunce i pruži njihove senke preko padine. Sitni cvetovi drijade odjednom zablistaše na
Suncu, slonokosne latice oko zlatnih prašnika. "Dri-jada", zaškripa Saks. Zraci njihovih svetiljki sada
su bili nevidljivi, i cvetovi su goreli bojama dana. Začuvši zvuk preko interkoma, Nirgal zaviri u
Saksov šlem i vide da starac plače, obraza mokrih od suza.
21.
Nirgal je proučavao mape i snimke oblasti. "Imam ideju", reče Kojotu. Te noći se odvezoše do
kratera Nikolson, četiri stotine kilometara na zapad. Kabl je morao da padne preko ovog velikog
kratera, bar pri prvom prolasku, i Nirgal je smatrao da bi blizu ivice moglo da bude mesta da se
pređe ili provuče ispod njega.
I stvarno, kada su se uspeli uz nisko brdo zaravnjenog vrha, severnu kecelju kratera, dođoše do
erodirane ivice i ugledaše čudan prizor crne niti koja je prolazila iznad sredine kratera četrdesetak
kilometara od njih, nalik na artefakt neke davno zaboravljene rase divova. "Kao..." poče Kojot.
"Vlas kose Velikog Čoveka", dovrši Spenser.
"Ili crni zubni konac", reče Art.
Unutrašnji zid kratera bio je mnogo strmiji od spoljnje kecelje, ali je na rubu bilo nekoliko
mogućih prelaza, pa su se bez problema spustili dobro utabanom padinom nekog drevnog klizišta i
pošli niz dno kratera, prateći krivinu zapadnog unutrašnjeg zida. Približavajući se kablu, videše da
izlazi iz udubljenja koje je načinio na rubu i postepeno se spušta do dna kratera kao noseći kabl
utonulog mosta.
Polako su se provezli ispod njega. Tamo gde se odvajao od ivice, bio je gotovo sedamdeset
metara iznad dna kratera, i trebalo mu je kilometar da se spusti na dno. Uperili su kamere vozila uvis
i radoznalo posmatrali prizor na ekranu; no, crni cilindar bio je nerazgovetan naspram zvezda, i mogli
su samo da nagađaju šta je vatra pada učinila ugljeniku.
"Ovo je bilo pametno", primeti Kojot dok su se vozili uz ravnu padinu eolskih naslaga, pa preko
druge ivice napolje iz kratera. "Sad ostaje da se nadamo da postoji prelaz i kod drugog namotaja."
Sa južnog obronka Nikolsona videlo se daleko na jug, i na sredini puta do obzorja ležala je crna
linija drugog namotaja kabla. Ovaj deo udario je mnogo jače nego prvi, i oko njega su se pružala dva
poteza izbačenog materijala. Činilo se da kabl tek neznatno viri iz jarka koji je prokopao u ravnici.
Kada su mu prišli bliže, krivudajući između izbačenih stena, videše da je kabl razbijena masa
crnih krhotina, gomila ugljenika visoka pet metara, strmih ivica, tako da se činilo nemoguće prevesti
se vozilom preko nje.
Istočno odatle, međutim, opaziše da se humka krša spušta u tlo, i kada su se odvezli duž kabla da
to ispitaju, otkriše da je udar nekog meteora posle pada kabla pogodio mesto pada i sabio kabl i
izbačeni materijal sa obe strane u plitak krater, sav prošaran crnim krhotinama, a tu i tamo i
komadima spiralne dijamantske matrice unutar kabla. Krater je bio nepravilnog oblika, bez jasno
definisanog ruba koji bi im preprečio put; činilo se da će moći da pronađu put na drugu stranu.
"Neverovatno", reče Kojot.
Saks živo odmahnu glavom. "Dei... Dei..."
"Fobos", reče Nirgal, i Saks klimnu glavom.
"Misliš da je to?" uzviknu Spenser.
Saks slegnu ramenima, ali Spenser i Kojot počeše sa zanimanjem da razmatraju tu mogućnost.
Krater je bio naizgled ovalnog oblika, takozvani 'kada' krater, i išao je u prilog ideji o udaru pod
oštrim uglom. I dok je slučajni pad meteora tačno na kabl posle samo četrdeset godina od njegovog
pada predstavljao malo verovatnu podudarnost, delovi Fobosa pali su baš u zoni polutara, pa je udar
jedne od krhotina na mestu pada kabla bio mnogo izglednija mogućnost. "Veoma korisna, takođe",
primeti Kojot pošto ih je prevezao na drugu stranu kratera i poterao vozilo na jug iz oblasti izbačenog
materijala.
Zaustavili su se pored jedne od poslednjih velikih stena, obukli odela i izišli da pogledaju
okolinu.
Svuda oko njih ležali su odlomljeni komadi stene, pa se nije moglo odmah odrediti šta su krhotine
meteora, a šta materijal izbačen prilikom pada meteora. Ali Spenser je bio odličan poznavalac stena i
prikupio je nekoliko uzoraka za koje je rekao da su egzotični primerci ugljeničnog hondrita - dakle,
sasvim verovatno delovi udarnog tela. Za davanje konačnog suda bila je potrebna hemijska analiza,
ali ih je po povratku u vozilo osmotrio pod uvećanjem i izjavio da je siguran da je reč o delovima
Fobosa. "Arkadije mi je pokazao baš ovakav komad, kada se prvi put spustio odande." Dodavali su
jedan drugom crni kamen nagorelog izgleda. "Preobrazio se od udara", reče Spenser, proučavajući
kamen kada je ponovo došao do njega. "Pretpostavljam da ga treba zvati fobozitom."
"I neće biti najređa vrsta stene na Marsu", reče Kojot.

Jugoistočno od kratera Nikolson, dva velika uporedna kanjona Meduze Fose zalazila su preko tri
stotine kilometara u
visije juga. Kojot je odlučio da vozi uz Istočnu Meduzu, veći od dva kratera. "Kad god mogu,
idem kroz kanjone i gledam ima li ispusta ili pećina. Tako sam pronašao većinu svojih skrovišta."
"A kad naiđeš na pukotinu koja preseca kanjon?" upita Nirgal.
"Vratim se. E, da znate koliko sam se puta vraćao..."
Ostatak te noći vozili su se uz kanjon, čije je dno bilo uglavnom ravno. Kada su sledeće noći pošli
dalje na jug, dno kanjona počelo je da se diže, u stepenicama koje je uvek bilo moguće savladati.
Onda se uspeše na novi i viši nivo kanjona, i Nirgal, koji je vozio, zakoči. "Tamo su neke zgrade!"
Svi se okupiše ispored vetrobrana. Na horizontu, pod istočnim zidom kanjona, nemo je stajala
grupa belih građevina od kamena.
Pošto su ih pola sata proučavali raznim optičkim spravama vozila, Kojot slegnu ramenima. "Nema
tragova toplote ili elektriciteta. Reklo bi se da nema nikog kod kuće. Hajde da pogledamo."
Povezli su se prema zgradama i zastali pored masivnog komada litice koji se otkotrljao daleko po
dnu. Sa ove razdaljine videlo se da zgrade stoje slobodno, bez okrilja šatora; činilo se da su
isklesane od blokova belog kamena, sličnog caliche blanco-u u pustarama severno od Olimpusa.
Između ovih zgrada, na belim trgovima oivičenim belim drvećem nepomično su stajale male bele
prilike. Sve je to bilo od kamena.
"Kipovi", reče Spenser. "Grad od kamena!"
"Med", zaškripa Saks, i ljutito udari po komandnoj tabli, četiri oštra udarca od kojih svi
poskočiše. "Meh-du-za!"
Spenser, Art i Kojot se nasmejaše. Počeše da ga pljeskaju po ramenima kao da bi da ga sateraju u
pod. Onda se svi ponovo obukoše i iziđoše da pogledaju izbliza.
Beli zidovi zgrada avetinjski su sijali u svetlosti zvezda, nalik na džinovske figure od sapuna. Bilo
ih je dvadesetak, kao i mnogo drveća, i par stotina ljudi - kao i nekoliko desetina lavova, pomešanih
sa ljudima. Sve je to bilo izvajano do belog kamena, za koji je Spenser rekao da je alabaster.
Centralni trg kao da je bio okamenjen usred vreve jutra; tu je bila zelena pijaca sa mnoštvom ljudskih
likova, kao i skupina okupljena oko dva čoveka koji su igrali šah, figurama visokim do struka na
velikoj tabli. Crne šahovske figure i crne polja ploče dramatično su se isticale u ovom okruženju -
oniks, u svetu alabastera.
Druga skupina figura posmatrala je žonglera, čiji je pogled bio podignut prema nevidljivim
kuglama. Ovu vežbu izbliza je pratilo nekoliko lavova, kao da čekaju da smaknu nešto iz vazduha ako
se žongler previše približi. Sva lica kipova, ljudska i mačja, bila su zaobljena i gotovo bez crta, ali
je ipak svako nekako posedovalo karakter.
 "Pogledajte ovaj kružni raspored zgrada", reče Spenser preko interkoma. "To je arhitektura
bogdanovista, ili nešto veoma slično."
"Nijedan bogdanovist nije mi pomenuo ovako nešto", reče Kojot. "Mislim da niko od njih nije ni
bio u ovoj oblasti. Ili bar meni nije poznato. Ovo je prilično zabačen kraj." Pogledao je okolo, kezeći
se iza vizira. "Neko je ovde potrošio dosta vremena!"
"Ljudi su spremni na čudne stvari", reče Spenser.
Nirgal je lutao duž ruba ustrojstva, ne slušajući razgovor preko interkoma, zagledajući nejasna
lica, zavirujući u bele kamene dovratke i kroz bele kamene prozore, uzbuđen. Činilo mu se da je vajar
načinio čitavo mesto da bi mu poslao poruku, da bi ga potresao svojom vizijom. Bio je to beli svet
njegovog detinjstva, pomešan sa zelenim - ili, kao ovde, sa crvenim...
A bilo je nečega u miru mesta. Ne samo u nepomičnosti, već i u čudesnoj opuštenosti figura,
tečnom spokoju njihovog držanja. Mars bi mogao da bude takav. Bez skrivanja, bez muka, sa decom
koja se jure po trgu, lavovima koji se šetaju među ljudima kao mačke...
Posle produženog obilaska grada od alabastera, vratiše se do vozila i odvezoše. Petnaestak minita
kasnije Nirgal ugleda još jedan kip, ovaj put samo beli reljef lica na zidu litice naspram grada.
"Meduza lično", reče Spenser, zastavši u ispijanju večernje čašice. Gorgonin gušterski pogled bio je
uperen prema gradu, a kamene zmije njene kose povijene unazad, gubeći se u litici, kao da ju je stena
zgrabila za zmijsku grivu, sprečavajući je da se izvuče na površinu planete.
"Divno", reče Kojot. "Zapamtite ovo lice - ako to nije autoportret vajara, grdno sam se prevario."
Vozio je dalje bez zaustavljanja, a Nirgal je radoznalo posmatrao ono lice. Činilo se da ima
istočnjačke crte, mada je to moglo biti zato što mu je kosa bila zategnuta unazad. Pokuša da ga
zapamti, osećajući da je reč o nekome koga već poznaje.

Iz Meduzinog kanjona izišli su pre zore i stali da se sakriju za taj dan i ubeleže put za sledeću noć.
Posle kanjona Barton, koji je ležao pred njima, Memnonia Fose presecale su zemljište stotinama
kilometara na zapad, sprečavajući njihovo napredovanje na jug. Morali su da skrenu na zapad, prema
kraterima Vilijems i Ejrikson, zatim ponovo na jug prema krateru Kolumbus, a dalje na jugu čekalo ih
je krivudanje uskim prolazom Sirenum Fose. I tako dalje. Beskrajni ples oko krateta, pukotina, padina
i jaruga. Južne visije bile su izuzetno neprohodne u poređenju sa dugačkim, glatkim predelima severa
- Art je pomenuo ovu razliku, i Kojot mu nestrpljivo odvrati: "Takva je planeta, čoveče. Ima svih
oblika zemljišta."
Svakog dana budili su se na signal podešen na jedan sat pre zalaska Sunca, i doručkovali u
zamirućoj svetlosti dana, posmatrajući jarke boje krševitog predela pomešane sa senkama. Noći su
provodili u vožnji, bez prilike da uključe automatskog pilota, napredujući kilometar po kilometar
neprohodnim terenom. Nirgal i Art zajedno su provodili ponoćnu smenu, vodeći duge razgovore. A
kada bi zvezde konačno izbledele, i čista ljubičasta boja zore obojila istočno nebo, potražili bi mesta
gde će maskirno vozilo biti neprimetno - na ovoj geografskoj širini to je bila stvar trenutka, često je
bilo dovoljno da zaustave vozilo - i natenane večerali, posmatrajući naglo rađanje svetlosti i velikih
polja senki. Nekoliko sati kasnije, pošto bi napravili plan daljeg putovanja i povremenih skretanja sa
maršrute, zamračili bi vetrobran i prespavali dan.
Na kraju jednog od dugih noćnih razgovora o detinjstvu, Nirgal reče: "Pretpostavljam da sam tek
posle Sabišija postao svestan koliko je Zigot bio..."
"Neobičan?" javi se Kojot sa svog ležaja iza njih. "Jedinstven? Otkačen? Sličan Hiroko?"
Nirgala nije iznenadilo što je Kojot budan; starac je slabo spavao i često je komentarisao
Nirgalovu i Artovu priču, na šta njih dvojica najčešće nisu obraćala pažnju, jer je uglavnom spavao.
Ali sada Nirgal reče: "Zigot je Hirokino ogledalo, rekao bih. Ona je veoma zatvorena."
"Ha", reče Kojot. "Nije uvek bila takva."
"Kada je to bilo?" upade Art, okrenuvši se u stolici da uključi Kojota u razgovor.
"Oh, još pre nego što je sve počelo", reče Kojot. "U praistorijsko doba, tamo na Zemlji."
"U vreme kada ste se upoznali?"
Kojot potvrdno zagunđa.
Na ovom mestu se uvek zaustavljao, kada je razgovarao sa Nirgalom. Ali sada kada je i Art bio tu,
samo njih trojica budni na čitavom svetu, u malom krugu osvetljenom sjajem IC ekrana, Kojotovo
usko i iskrivljeno lice imalo je izraz koji nije bio uobičajena tvrdoglava ćutljivost, i Art se nagnu
prema njemu i čvrstim glasom upita: "Pa, kako si uopšte dospeo na Mars?'
"Oh, Bože", reče Kojot i prevrnu se na bok, poduprevši rukom glavu. "Nije lako setiti se nečega
što se zbilo pre toliko vremena. Podseća me na epsku pesmu koju sam nekada davno naučio, i sada
moram ponovo da je recitujem."
Pogleda ih, pa zatvori oči, kao da se priseća početnih stihova. Njih dvojica zurila su u njega,
čekajući.
"Sve je to bilo zbog Hiroko, naravno. Ona i ja bili smo prijatelji. Upoznali smo se rano, kao
studenti na Kembridžu. Oboma nam je bilo hladno u Engleskoj, pa smo grejali jedno drugo. Bilo je to
pre nego što je srela Juaoa, i mnogo pre nego što je postala velika boginja-majka ovog sveta. Tada
smo još bili bliski u mnogo čemu. Bili smo autsajderi u Kembridžu, i bili smo dobri u tom poslu. Zato
smo dve godine tamo živeli zajedno. Dosta slično onome što je Nirgal pričao o Sabišiju. I onome što
je pričao o Džeki. Iako je Hiroko..."
Sklopio je oči, kao da pokušava da to dočara u glavi.
"Ostali ste zajedno?" upita Art.
"Ne. Vratila se u Japan, i bio sam neko vreme tamo s njom, ali sam morao da se vratim u Tobago
kada mi je umro otac. Stvari su se promenile. Međutim, ostali smo u vezi, i sretali smo se na naučnim
skupovima, i svađali se kad god bismo se sreli, ili se zaklinjali na večnu ljubav. Ili oboje. Nismo
znali šta hoćemo. Ili kako da to postignemo, kada bismo priznali šta hoćemo. A onda je počeo odabir
Prvih stotinu. Ali ja sam u to vreme bio u zatvoru u Trinidadu, zato što sam se pobunio protiv zakona
o interesnim kolonijama. No, i da sam bio na slobodi, nikada ne bih bio izabran. Nisam bio siguran ni
da li želim da idem. Ali se pokazalo da je Hiroko zapamtila naša obećanja, ili je smatrala da bih joj
bio od koristi, ne znam tačno šta od to dvoje. Stupila je u vezu sa mnom i rekla mi je da će me, ako
hoću, sakriti na farmi na Aresu, a posle i u koloniji na Marsu. Uvek je smelo razmišljala, to joj
priznajem."
"Zar ti taj plan nije izgledao suludo?" upita Art, začuđenih očiju.
"Nego šta!" Kojot se nasmeja. "Ali svi dobri planovi izgledaju ludo, zar ne? Osim toga, u to
vreme nisam znao šta ću sa sobom. Da nisam pristao, nikada više ne bih video Hiroko." On pogleda
Nirgala i krivousto se nasmeši. "Zato sam odlučio da pokušam. Još sam bio u zatvoru, ali Hiroko je
imala neke neobične prijatelje u Japanu, i jedne noći sam se našao u pratnji trojice maskiranih ljudi
koji su me izveli napolje pored uspavanih stražara. Odleteli smo helikopterom do prekookeanskog
tankera, na kome sam otplovio do Japana. Japanci su gradili svemirsku stanicu koji su Amerikanci i
Rusi posle upotrebili u gradnji Aresa, na koju sam se dovezao u jednom od onih novih svemirskih
aviona, i uvukao se na Ares pred sam završetak gradnje. Provukli su me unutra sa opremom za farmu
koju je naručila Hiroko, a posle toga je sve zavisilo. Od tog trenutka pa sve do danas, preživljavam
zahvaljujući sopstvenoj pameti! Što znači da sam u početku često bio gladan, sve dok Ares nije
započeo svoj let. Posle toga je o meni brinula Hiroko. Spavao u sam u pregradi iza obora za svinje i
pazio da ostanem neprimećen. Bilo je lakše nego što mislite, jer je Ares bio prostran. A kada je
Hiroko stekla poverenje u grupu sa farme, upoznala me je sa njima, pa je otada bilo još lakše.
Teškoće su počele u prvim nedeljama posle spuštanja. Spustio sam se u lenderu sa posadom farme, i
oni su mi pomogli da se smestim u ostavi u jednoj od prikolica. Hiroko je žurila da izgradi staklene
bašte pre svega da bi me izbavila odatle, ili je bar tako meni rekla."
"Živeo si u ostavi?"
"Nekoliko meseci. Bilo je gore nego u zatvoru. Ali sam posle živeo u staklenoj bašti i počeo sam
da prikupljam materijal koji nam je bio potreban da se odvojimo. Juao je još u početku sakrio sadržaj
nekoliko teretnih modula. A kada smo od rezervnih delova sklopili rover, najveći deo vremena
provodio sam izvan Podbrežja, istražujući krševiti predeo, tražeći pogodno mesto za skrovište i
prenoseći opremu tamo. Proveo sam više vremena na površini planete nego bilo ko drugi, više i od
En. U vreme kada je grupa sa farme prešla da živi tamo, već sam bio navikao na samoću. Samo ja, i
Veliki Čovek, lutali smo planetom. Verujte mi, bilo je kao u raju. Ne, ne u raju - bilo je kao na
Marsu. Usput sam verovatno malo sišao s uma. Ali sam sam tako hteo... ne umem to da iskažem."
"Mora da si primio veliku dozu zračenja."
Kojot se nasmeja. "Oh, da! Između tih putovanja i solarne oluje na Aresu, primio sam više rema
nego bilo ko od Prvih stotinu, osim možda Džona. Možda je to bio razlog. Bilo kako bilo", on slegnu
ramenima i pogleda uvis, ka Artu i Nirgalu, "sad sam tu. Slepi putnik."
"Neverovatno", reče Art.
Nirgal klimnu glavom; nikada nije uspeo da navede oca da otkrije bar deseti deo ovoga što je sada
ispričao o svojoj prošlosti, i sada je gledao Arta i Kojota, pitajući se kako je to Artu pošlo za rukom.
Isto je postigao i s njim - jer se Nirgal trudio da ispriča ne samo ono što mu se događalo, već i šta je
to značilo, što je bilo mnogo teže. Art je očito imao taj dar, iako je bilo teško odrediti šta je to; bilo
je to u samom izrazu njegovog lica, nekako, taj usredsređeni pogled interesovanja i ta otvorena
pitanja, koja su gazila preko manira pravo u srž stvari - pretpostavljajući da svako želi da govori, da
uobliči smisao svog života. Čak i tajnoviti, uvrnuti, stari pustinjaci kao što je bio Kojot.
"Pa, sve to nije bilo tako teško", nastavio je Kojot. "Znajte da je skrivanje uvek lakše nego što
ljudi misle. Teško je delovati dok se kriješ."
Na tu pomisao se namršti, pa uperi prst u Nirgala. "Eto zašto ćemo na kraju morati da iziđemo i da
se borimo na otvorenom. Zato sam te naterao da odeš u Sabiši."
"Šta? Govorio si mi da ne treba da idem! Da će me to upropastiti!"
"Upravo tako sam te naterao da pođeš."

Održali su ovaj noćni, ispovedni način života skoro nedelju dana, da bi se na kraju nedelje
približili maloj naseljenoj oblasti oko mohoula iskopanog u okruženju kratera Hiparhus, Eudoksus,
Ptolemeus i Li Fan. Na obroncima ovih kratera nalazili su se neki rudnici urana, ali Kojot nije
spominjao nikakve sabotaže, i bez zaustavljanja su prošli pored Ptolemejevog mohoula, trudeći se da
što pre napuste oblast. Ubrzo su stigli do Taumazija Fose, petog ili šestog po veličini sistema
pukotina kraj koga ih je vodio put. Artu je ovo izgledalo neobično, ali mu je Spenser objasnio da je
izbočina Tarzisa okružena mrežama pukotina nastalim njenim uzdizanjem, i da nailaze na njih upravo
zato što obilaze Tarzis. Taumazija je bila jedan od najvećih sistema pukotina i mesto velikog naselja
Senzeni Na, izgrađenog pored jednog od mohoula na 40 stepeni geografske širine, jednog od prvih
iskopanih mohoula i jednog od najdubljih. Bilo je to posle više od dve nedelje putovanja, i trebalo je
da popune zalihe u jednom od Kojotovih skrovišta.
Vozili su se južno od Senzeni Na i pred zoru su zašli među prastare kamenite brežuljke. Ali kada
su stigli do podnožja jednog klizišta koje je poticalo sa niske odsečene padine, Kojot poče da psuje.
Zemljište je bilo obeleženo tragovima rovera, razbacanim cilindrima gasa, kutijama od hrane i
sudovima za gorivo.
Zurili su u taj prizor. "Tvoje skrovište?" upita Art i izazva nove psovke.
"Ko je to bio?" upita Art. "Policija?"
Nije odmah dobio odgovor. Saks sede na jedno od mesta za komandnom tablom da proveri
merače goriva. Kojot je nastavio divlje da psuje, u međuvremenu se spustivši na sedište pored
Saksovog. Konačno se obrati Artu: "Nije policija. Osim ako su počeli da voze rovere iz Višnjaka.
Ne. Ovo su bili lopovi iz podzemlja, crkli dabogda. Verovatno jedna grupa iz Argire koju poznajem.
Ne znam ko bi drugi mogao to da uradi. Ali ovo društvo zna položaj nekih mojih starih skrovišta, a
ljuti su na mene još otkako sam sabotirao rudarsko naselje u Karitumima, jer su ga posle toga
zatvorili i time ih ostavili bez izvora namirnica."
"Trebalo biste da se držite na istoj strani, ljudi", reče Art.
"Odjebi", odbrusi mu Kojot.
Kojot uključi motor i poveze vozilo odatle. "Stara priča", reče gorko. "Pokret otpora počinje da se
bori protiv sebe, jer je to jedina bitka koju može da dobije. Tako je uvek bilo. Ne postoji pokret koji
čini više od petoro ljudi, a da među njima ne bude bar jedan jebeni idiot."
Dugo je govorio u tom duhu. Onda Saks kucnu po jednom meraču, i Kojot grubo promrsi: "Znam!"
Bilo se potpuno razdanilo, te on zaustavi rover u useku između dva prepotopska brežuljka.
Zamračiše prozore i polegaše u mraku na uske strunjače.
"Koliko ima podzemnih grupa?"
"Niko ne zna", reče Kojot.
"Šališ se."
Nirgal odgovori pre nego što je Kojot počeo novu tiradu. "Na južnoj polulopti postoji četrdesetak
grupa. Stare razmirice među njima postaju sve žešće. Ima tu dosta opasnih grupa. Radikalni Crveni,
Šnelingovi otpadnici, svakojaki fundamentalisti... i to stvara nevolje."
"Ali zar se ne borite svi za istu stvar?"
"Ne znam." Nirgal se priseti celonoćnih rasprava u Sabišiju, ponekad veoma žestokim, među
studentima koji su inače bili prijatelji. "Može biti da ne."
"Pa jeste li razgovarali o tome?"
"Nismo zvanično."
Art je izgledao iznenađeno. "Trebalo bi", reče.
"Šta bi trebalo?" upita Nirgal.
"Da sazovete neku vrstu sabora svih podzemnih grupa i da pokušate da se dogovorite o ciljevima.
Kako da se pomirite, i tako to."
Osim Kojotovog skeptičnog frktanja, nije bilo drugog odgovora. Posle dužeg vremena, Nirgal
reče: "Moj utisak je da neke od ovih grupa zaziru od Gameta i Prvih stotinu koji tamo borave. Niko
nije spreman da se odrekne nezavisnosti u korist utočišta koje svi smatraju najjačim."
"Da, ali o tome mogu da se dogovore na saboru", reče Art. "To je jedan od razloga za njegovo
sazivanje. Kažem, jedan od razloga. Neophodno je da radite zajedno, posebno ako policija transnata
postane aktivnija posle onoga što je saznala od Saksa."
Saks na ovo klimnu glavom. Ostali su ćutke razmišljali. U toj tišini Art posle nekog vremena
zahrka, ali Nirgal je ostao dugo budan, razmišljajući.

Nužda ih je naterala da se približe Senzeni Nau. Hrane je, uz štednju, bilo dovoljno, a voda i
gasovi u vozilu se se reciklirali, pa je tu gubitak bio zanemarljiv. Međutim, zalihe goriva za
pokretanje vozila bile su na izmaku. "Treba nam pedesetak kila hidrogena", reče Kojot.
Vozio je ivicom najvećeg kanjona u Taumaziji; preko puta, u litici, iza velikih staklenih ploča, u
arkadama punim visokog drveća, nalazio se Senzeni Na. Dno kanjona ispred njega bilo je pokriveno
pešačkim cevima, manjim šatorima, velikim fabričkim postrojenjem mohoula, samim mohoulom,
velikom crnom jamom na južnom obodu celine, i gomilama šuta koje su se pružale daleko na sever.
Za ovaj mohoul se govorilo da je najdublji na Marsu, da je toliko dubok da je kamen na njegovom
dnu bio već postajao elastičan - 'gnjecav', kako bi to rekao Kojot - dubok osamnaest kilometara, dok
je litosfera u toj oblasti bila duboka oko dvadeset pet.
Rad mohoula bio je gotovo potpuno automatizovan, i najveći deo stanovnika naselja uopšte mu
nije prilazio. Bilo je dosta kamiona-tegljača za dovlačenje kamena iz okna koji su kao gorivo
koristili hidrogen, pa su skladišta na dnu kanjona bila opskrbljena onim što je im je bilo potrebno.
Tamošnje obezbeđenje organizovao je još pre rata sam Džon Bun i otada se nije menjalo, pa je bilo
slaba prepreka Kojotovim metodima; osim toga, u Kojotovoj VI nalazili su se svi Džonovi stari
programi.
Kanjon je, međutim, bio izuzetno dugačak, i najbolji put do dna bila je staza na litici, nekih deset
kilometara daleko od mohoula. "Nema problema", reče Nirgal. "Ići ću peške."
"Sa pedeset kila u rukama?" reče Kojot.
"Poći ću s njim", reče Art. "Možda nisam vičan mističnoj levitaciji, ali umem da trčim."
Kojot razmisli o tome, pa klimnu glavom. "Otpratiću vas niz liticu."
Tako je i učinio, i u vremenskom pomaku Nirgal i Art pođoše na sever, sa praznim rancima
prebačenim preko boca sa vazduhom, lakim trkom po ravnom dnu kanjona, prema Senzeni Nau.
Nirgalu se činilo da ih čeka lak posao. Bez teškoća su stigli do postrojenja mohoula, jer je svetlost
zvezda sada bila pojačana rasutom svetlošću naselja iza stakla, odbijenom od suprotnog zida.
Kojotov program otvorio im je komoru garaže i uveo ih u skladišni prostor kao da imaju svako pravo
da budu tamo, bez znaka da su uključili ijedan alarm. Ali kada su ušli u skladište i počeli da trpaju
male boce sa hidrogenom u rance, u prostoriji se odjednom uključiše sva svetla i bešumno se
zatvoriše vrata.
Art odmah otrča do zida nasuprot vratima, postavi eksploziv i odmaknu se u stranu. Odjeknu
snažna eksplozija, i u tankom zidu skladišta zinu povelika rupa: njih dvojica se već sledećeg trenutka
nađoše napolju, šunjajući se između džinovskih dizalica prema spoljnjem zidu. Iz komore pešačke
cevi istrčaše prilike u odelima, i dva uljeza se baciše iza jedne dizalice takvih razmera da su mogli
da se smeste u prostor između šara gusenice. Nirgal je osećao kako mu srce dobuje uz metal. Prilike
uđoše u skladište, a Art istrča iz zaklona i postavi još jedno punjenje; Nirgala zaslepi blesak nove
eksplozije, i on se provuče kroz otvor u ogradi i potrča, slep, ne osećajući trideset kilograma goriva
koje su mu usecale boce sa vazduhom u kičmu. Art je i ovaj put trčao ispred njega, jedva održavajući
ravnotežu u marsovskoj gravitaciji, ali svejedno grabeći onim džinovskim koracima. Nirgal se gotovo
nasmeja u naporu da ga sustigne, a onda uhvati ritam i poravna se s njim, trudeći se da mu pokaže
kako da koristi ruke: bio je to više plivački zamah nego brzo secanje koje je tako često izbacivalo
Arta iz ravnoteže. Uprkos mraku i njihovoj brzini, Nirgal je imao utisak da su Artove ruke počele da
veslaju sporije.
Trčali su. Nirgal je izbio napred i pokušao da vodi najprohodnijom putanjom, onom sa najmanje
razbacanog kamenja. Svetlost zvezda više im je nego dovoljno osvetljavala put. Art mu se neprestano
približavao s desne strane, primoravajući ga da ubrza. To se gotovo pretvorilo u trku, i Nirgal je
trčao mnogo brže nego da je bio sam ili pod normalnim okolnostima. Veliki deo toga činio je ritam,
disanje i širenje toplote iz utrobe prema koži, a zatim u hodač. Bilo je čudo kako je Art uspevao da
održi korak s njim, bez pomoćnih tehnika. Taj čovek je bio moćna životinja.
Gotovo su protrčali pored Kojota, koji iskoči iza stene i preturi ih kao čunjeve. Onda se popeše
kamenitom stazom koju je obeležio na zidu litice i ponovo se nađoše na ivici, pod kupolom zvezda,
sa svetlošću Senzeni Naa kao u nekog svemirskog broda koji se zario u zid kanjona.
Art je u vozilu grcao za vazduhom, bez daha od trke niz kanjon. "Moraćeš... da me naučiš... taj
lung-gom", reče on Nirgalu. "Bog te vid'o... al' si brz."
"A, i ti si. Ne znam kako ti uspeva."
"Strah." Zatresao je glavom, bučno udišući vazduh. "Ovo je bilo opasno", požali se Kojotu.
"Nije bila moja ideja", odbrusi Kojot. "Da ona kopilad nisu opljačkala moje zalihe, ovo ne bi bilo
potrebno."
"Da, ali vi to stalno radite, zar ne? Iako je opasno. Hoću da kažem, treba da radite nešto drugo
umesto sabotaža ovde u pustoši. Nešto sistematično."

Pokazalo se da je pedeset kilograma bila minimalna potrebna količina da se dovezu do kuće, pa su

se vukli na jug uključivši samo najneophodnije sisteme, tako da je unutrašnjost kabine bila u mraku i
bez grejanja. I napolju je bilo hladno; u sve dužim noćima rane južne zime počeli su da susreću inje
na tlu i nanose snega. Kristali soli povrh nanosa služili su kao podloga ledenim pahuljicama, koje su
se množile u grmovima ledenih cvetova. Krivudali su između ovih polja od belog kristala, mutno
svetlucavih na svetlosti zvezda, da bi se polja malo zatim pretvorila u jednoličan beli prekrivač
snega, inja, slane i ledenih cvetova. Polako su se vozili preko njega, sve dok im jedne noći nije
ponestalo hidrogena. "Mogli smo da uzmemo više", reče Art.
"Umukni", odvrati Kojot.
Vozili su se na struju iz akumulatora, koje nije bilo mnogo. U tami neosvetljene kabine, bela
svetlost spoljašnjeg sveta delovala je avetinjski. Niko od njih nije govorio, izuzev da se dogovori
oko vožnje. Kojot je čvrsto verovao da će ih akumulatori odvesti do kuće, ali je njegova računica po
Nirgalovom mišljenju bila prilično tesna, i ako bi nešto pošlo naopako, ako bi se jedan od ledom
obloženih točkova zaglavio u kućištu - morali bi da nastave peške. Trkom. A Spenser i Saks ne bi
izdržali dugo.
Šeste noći po upadu u Senzeni Na, međutim, pri kraju vremenskog pomaka, sleđeno tlo ispred njih
pretvori se u čistu belu liniju, koja se na horizontu širila i gubila se iza njega: bili su to bele litice
južne polarne ledene kape. "Podseća na svadbenu tortu", reče Art, smešeći se.
Punjenje baterija bilo je na izmaku, toliko da je vozilo počelo da usporava. Ali Gamet je bio samo
nekoliko kilometara u smeru kazaljke na satu oko ruba polarne kape. I tako je, odmah po svitanju
dana, Kojot uterao jedva pokretno vozilo u garažu Nađinog kompleksa na rubu kratera. Poslednji deo
puta su prepešačili, drobeći svežu ledenu koru u dugačkim senkama i krvavoj svetlosti zore, ispod
velikog belog zida od suvog leda.
22.
Nirgal se u Gametu osećao kao i uvek: kao da pokušava da se ugura u odeću koju je odavno
prerastao. Ali ovaj put je sa njim bio i Art, pa je poseta bila zanimljiva, jer je trebalo predstaviti
stari dom novom prijatelju. Nirgal ga je svaki dan vodio okolo, objašnjavajući mu znamenitosti mesta
i upoznajući ga sa ljudima. Dok je posmatrao mene izraza Artovog lica od iznenađenja do
zapanjenosti i neverice, Nirgalu je čitav projekt Gameta počinjao da izgleda nestvarno. Bela, ledena
kupola, vetrovi, magle, ptice, jezero, selo, večna zima, čudno odsustvo senki, kuće u stablima
bambusa iznad belo-plavih zgrada naselja... bilo je to zaista čudesno mesto. Artu su i sami iseiji bili
podjednako vredni čuđenja; rukovao se sa svakim od njih, ponavljajući: "Drago mi je; video sam vas
na videu." Pošto su ga predstavili Vladu i Ursuli, Marini i Juau, on promrmlja Nirgalu: "Kao da sam
u muzeju voštanih figura."
Nirgal ga je odveo da upozna Hiroko, koja je bila ona stara, dobroćudna i zatvorena, ophodeći se
prema Artu sa istom onom suzdržanom ljubaznošću koju je pružala Nirgalu. Boginja-majka sveta...
Nalazili su se u njenoj laboratoriji, i Nirgal, neodređeno kivan na nju, povede Arta do ektogenih
tankova i objasni mu za šta služe. Kada bi se Art čudio, oči su mu bile potpuno okrugle, a sada su
izgledale kao dva velika belo-plava klikera. "Izgledaju kao frižideri", reče on, i zapilji se u Nirgala.
"Jesi li bio usamljen unutra?"
Nirgal slegnu ramenima i pogleda male, bistre prozore, nalik na brodske. Jednom je plutao unutra,
sanjajući i trzajući se u snu... Bilo je teško zamisliti prošlost i poverovati u nju. Milijardama godina
nije postojao, a onda, jednog dana, unutar ove male crne kutije... iznenadno prisustvo, zeleno u
belom, belo u zelenom.
"Ovde je tako hladno", primeti Art kada su se našli napolju. Nosio je prostran, pozajmljen, vatiran
kaput, sa kapuljačom navučenom preko glave.
"Moramo da održavamo sloj vodenog leda preko suvog leda, radi kvaliteta vazduha. Zato je
temperatura uvek malo ispod tačke smrzavanja, ali neznatno. Meni odgovara. Čini mi se da nema
bolje temperature."
"Detinjstvo."
"Ja'."
Svakog dana su posećivali Saksa, koji je krkljao 'zdravo' i 'do viđenja', i svojski se trudio da
govori. Mišel je radio nekoliko sati dnevno s njim. "Ovo je bez sumnje afazija", reče im on. "Vlad i
Ursula pogledali su ga pod skenerom i ustanovili oštećenje u levom prednjem centru za govor.
Nefluentna afazija, poznata i kao Brokina afazija. Problem mu je da pronađe pravu reč, a ponekad mu
se čini da ju je pronašao, ali su to sinonimi, antonimi ili 'one' reči. Treba da ga čujete kako izgovara
loši rezultati. To ga sekira, ali je oporavak od ove vrste oštećenja često sasvim uspešan. I spor. Stvar
je u tome da drugi delovi mozga nauče da obavljaju funkciju oštećenog dela. Sada radimo na tome.
Sreća je što to ide tako dobro. Osim toga, jasno je da je moglo biti i gore."
Saks, koji ih je za to vreme posmatrao, zamišljeno klimnu glavom. Onda reče: "'Oću da oborim.
Da govorim."

Od svih ljudi u Gametu sa kojima je Nirgal upoznao Arta, Artu se najviše dopala Nađa. Odmah su
se zbližili. Nirgal je bio u čudu, ali mu je bilo drago, i ganuto je posmatrao svoju staru učiteljicu kako
se ispoveda pod baražom Artovih pitanja; lice bi joj izgledalo prastaro da nije bilo onih čarobno,
sjajnih, smeđih očiju, sa zelenim tačkicama oko zenica - očiju koje su blistale prijateljskim
zanimanjem i pameću, kao i nasmejanom iznenađenošću zbog Artove radoznalosti.
 Uskoro su njih troje provodili sate razgovarajući u Nirgalovoj sobi, gledajući sa visine na selo, ili
kroz drugi prozor na jezero. Art je hodao po skučenom cilindru od prozora do vrata i nazad, prelazeći
prstima preko duboreza u svetlucavom zelenom drvetu. "Vi to zovete drvo?" reče, posmatrajući
bambus. Nađa se nasmeja. "Ja ga tako zovem", reče. "Hiroko je došla na pomisao da se stanuje u
njima. I bila je u pravu: drvo ima dobru izolaciju, neverovatno je žilavo, i nije potrebna stolarija
osim za ugradnju vrata i prozora..."
"Pretpostavljam da ti je žao što niste imali ove bambuse u Podbrežju, a?"
"Nije bilo dovoljno prostora. Možda u arkadama. Osim toga, ovo je nova vrsta."
Onda je ona počela da ispituje njega, postavljajući mu bezbroj pitanja o Zemlji. Kakve sad
materijale koriste u građevinarstvu? Imaju li nameru da koriste fuziju u komercijalne svrhe? Da li je
UN bio zadat smrtni udarac ratom iz šezdeset prve? Hoće li se graditi svemirski lift i na Zemlji?
Koliki je deo stanovništva prošao kroz tretman dugovečnosti? Koje su najmoćnije transnacionalke?
Ratuju li međusobno za prevlast?
Art je odgovarao koliko je znao, i iako je tresao glavom zbog nepotpunosti svojih odgovora,
Nirgal je puno saznao od njega, a činilo se da je i Nađa. I oboje su se često smejali.
Kada je Art postavljao pitanja Nađi, njeni su odgovori bili ljubazni, ali veoma različiti po dužini.
Umela je nadugačko da pripoveda o svojim projektima, sa uživanjem opisujući desetine građevinskih
lokacija na južnoj polulopti na kojima je radila. Ali kada bi je onako otvoreno upitao o prvim
godinama u Podbrežju, obično bi samo slegnula ramenima, čak i kada je bila reč o gradnji. "Stvarno
se ne sećam najbolje", rekla bi.
"Ma, hajde."
"Ne, istina je. To je, zapravo, problem. Koliko je tebi godina?"
"Pedeset. Ili pedeset jedna, možda. Zaboravio sam datum."
"A meni je sto dvadeset. Ne gledaj me k'o čudo! Zahvaljujući tretmanima nisam tako stara -
videćeš! Poslednji tretman sam imala pre dve godine, i iako nisam kao šiparica, sasvim se dobro
osećam. Odlično, u stvari. Ali mislim da je pamćenje slaba karika u tome. Može biti da mozak nije u
stanju da čuva tolika sećanja. Ili se ja ne trudim dovoljno. Ali to nije samo moj problem. Maja je još
gora od mene. I svi moji vršnjaci se žale na to. Vlad i Ursula počinju da brinu. Čudi me da nisu
mislili na to kada su razvijali tretman."
"Možda jesu, ali su zaboravili."
Činilo se da ju je iznenadio sopstveni smeh.
Kasnije, za večerom, pošto su neko vreme razgovarali o njenim građevinskim projektima, Art joj
reče: "Stvarno bi trebalo da pokušate da organizujete sastanak svih podzemnih grupa."
Maja je sedela za njihovim stolom i sada pogleda Arta istim sumnjičavim pogledom kao u Ponoru
Ehus. "To je nemoguće", izjavi. Nirgal pomisli da izgleda mnogo bolje nego kada su se razdvojili -
odmorna, uspravna, dugonoga, graciozna, raskošna. Činilo se da se otresla osećaja krivice zbog
ubistva kao kaputa koji joj se ne dopada.
"Zašto?" upita Art. "Bilo bi vam mnogo bolje kada biste živeli na površini."
"To je svima jasno. Da je to tako jednostavno, mogli bismo da se preselimo u demimond. Ali na
površini i na orbiti nalaze se jake policijske snage, i poslednji put kada su nas videli smesta su
pokušali da nas zbrišu. A i način na koji su postupali sa Saksom ne govori mi da su se stvari
promenile."
"Ne kažem da jesu. Samo sam mislio da postoje mnogo delotvorniji načini da se borite protiv njih.
Da se okupite, recimo, i načinite plan. Da stupite u vezu sa organizacijama na površini koje su
spremne da vam pomognu. Takve stvari."
 "Imali smo takve kontakte", reče Maja hladno. Nađa je, međutim, klimala glavom. A Nirgalu su
kroz glavu proletala sećanja na godine provedene u Sabišiju. Sabor podzemlja...
"Sabišijanci će sigurno doći", reče on. "Tamo to već odavno rade. Tako je, zapravo, u čitavom
demimondu."
Art reče: "Takođe treba da razmislite o tome da stupite u vezu sa Praksisom. Moj bivši šef,
Vilijem Fort, veoma je zainteresovan da se sastane sa vama. Pored toga, sve članice Praksisa bave se
inovacijama koje bi vam se dopale."
"Tvoj bivši šef?" reče Maja.
"Tako je", reče Art sa spokojnim osmehom. "Sada sam samo svoj."
"Ili naš zarobljenik", primeti oštro Maja.
"Kada si zarobljenik kod anarhista to mu dođe na isto, zar ne?"
Nađa i Nirgal se nasmejaše, ali Maja prezrivo iskrivi lice i okrenu se na drugu stranu.
Nađa reče: "Mislim da je sastanak dobra ideja. Predugo smo prepuštali Kojotu da vodi čitavu
mrežu."
"Čuo sam te!" doviknu Kojot sa susednog stola.
"I nije ti se dopalo?" upita ga Nađa.
Kojot slegnu ramenima. "Istina je da moramo nešto da učinimo. Sada znaju da smo ovde."
Ovo izazva muk pun zabrinutog razmišljanja.
"Iduće nedelje idem na sever", reče Nađa Artu. "Možeš da pođeš sa mnom ako hoćeš - i ti,
Nirgale. Treba da svratim u mnoga utočišta, i možemo da proverimo njihovo mišljenje o okupljanju."
"Važi", reče Art, sa radosnim izrazom lica. Nirgal je još bio zanesen mogućnostima. Povratak u
Gamet oživeo je usnule delove njegovog uma, i jasno je video dva sveta u jednome, beli i zeleni,
razdvojene dimenzijama, međusobno isprepletane - kao podzemlje i gornji svet, nezgrapno sjedinjeni
u polusvetu. Svet izvan žiže...

I tako su se nedelju dana kasnije Art i Nirgal pridružili Nađi u putovanju na sever. Nađa je zbog
Saksovog hapšenja izbegavala da zastaje u usputnim otvorenim gradovima, a činilo se da ne veruje ni
tajnim utočištima; bila je najkonzervativnija među starima po pitanju tajnovitosti. Tokom godina je
uspela, kao i Kojot, da izgradi čitav sistem malih skrovišta, pa su se sada vozili od jednog do drugog,
provodeći kratke dane u spavanju i čekanju noći u srazmernoj udobnosti. Zimski dani više nisu bili
pogodni za vožnju jer je pokrivač magle već nekoliko godina bio sve ređi i manji po površini, pa je
sada jedva bio gušći od lake izmaglice, ili razređenih niskih oblaka koji su se kovitlali iznad
krševitog predela. Jednog maglovitog jutra, posle deset sati, silazili su niz strmu padinu u magli, i
Nađa je objašnjavala da ju je En prepoznala kao deo pređašnjeg ponora Australe - "Tvrdi da ovde
dole postoji bukvalno sijaset ostataka ponora Australe, odsečenih pod različitim uglovima u ranijim
fazama ciklusa precesije" - kada se magla raščistila, i pred njima je odjednom pukao vidik nadaleko,
sve do krzavih ledenih zidova ulaza u sadašnji ponor Australe, svetlucavih u daljini. Bili su izloženi -
ali se tada oblaci ponovo sklopiše nad njima, u trenu, obaviše ih sumračnom, tečnom belinom, kao da
putuju kroz mećavu u kojoj su pahuljice tako lake da prkose gravitaciji, i večno lebde iznad tla.
Nađa je mrzela ovu vrstu izloženosti, bez obzira na kratkoću, pa su se danju i dalje krili.
Posmatrali su kroz prozorčiće svojih skloništa kako se komešaju oblaci, i ponekad bi se kroz njih
prosula svetlost, toliko blistava da je bilo nemoguće gledati u nju. Bili su to Sunčevi zraci koji su se
probijali kroz otvore između oblaka, padajući na dugačke grebene i pukotine na zaslepljujuće belom
tlu. Jednom im se pružila prilika da vide puno izbeljenje, nestanak svake senke, i svega ostalog: svet
čiste beline, u kome se više nije videlo ni obzorje.
 Drugih dana su ledene duge bacale lukove bledih pastelnih boja preko jarke beline, a jednom,
kada se probilo Sunce, nisko iznad zemlje, bilo je okruženo prstenom jednakog sjaja kao i ono samo.
Predeo je goreo pod ovim spektaklom, ne sav odjednom već u mrljama koje su se hitro menjale na
neprekidnom vetru. Arta je to zasmejavalo, i on nije prestajao sa uzvicima divljenja prema ledenim
cvetovima, sada krupnim poput žbunova, načičkanim trnjem i čipkastim lepezama, po ivicama sraslim
jedan sa drugim tako da je postojalo mnogo oblasti gde je tlo bilo potpuno prekriveno, gde su se
vozili preko lomljive površine staklenih cvasti, drobeći stotine njih pod točkovima. Duge i mračne
noći bile su gotovo uteha posle ovakvih dana.
Dani su prolazili, istovetni. Nirgalu je prijalo da putuje sa Artom i Nađom; oboje su bili staložene
naravi, opušteni, duhoviti; Artu je imao pedeset, Nađa sto dvadeset, a Nirgal samo dvanaest godina,
dakle oko dvadeset pet zemaljskih, ali su se i pored ovih razlika ponašali kao jednaki. Nirgal je
mogao slobodno da iznese svoje zamisli pred njima, jer mu se nikada nisu smejali ili ga zadirkivali,
čak ni kada bi pronašli u čemu greši i ukazali mu na to. Stavovi su im se, u stvari, prilično poklapali.
Sve troje su bili, u marsovskom političkom žargonu, zeleni asimilacionisti - bunovci, kako je to zvala
Nađa. A bili su i srodnih naravi, što Nirgal do tada ni sa kim nije osetio, ni sa ostatkom porodice u
Gametu niti sa prijateljima u Sabišiju.
Razgovarajući iz noći u noć, svraćali su na kratko u velika utočišta juga, predstavljajući Arta
tamošnjem svetu i zalažući se za ideju o saboru ili kongresu. Odveli su ga u Bodganov Višnjak, gde
ga je zaprepastio ogroman kompleks sagrađen duboko u oknu mohoula, većih od svih drugih utočišta.
Artove iskolačene oči bile su podjednako izražajne kao reči i podsetile su Nirgala na osećaj koji je
imao kada je kao dete prvi put otišao tamo sa Kojotom.
Bodganovisti su se odmah zainteresovali za okupljanje, ali je Mihail Jangel, jedan od nekolicine
Arkadijevih drugova koji su preživeli šezdeset prvu, upitao Arta koji je dugoročni cilj takvog skupa.
"Da zauzmete površinu."
"A, tako!" Mihailove oči bile su širom otvorene. "Pa, siguran sam da ćete imati našu podršku u
tome! Ljudi su se plašili da pokrenu tu temu."
"Odlično", reče Nađa Artu kada su se ponovo povezli na sever. "Ako bogdanovisti stanu iza
zamisli o okupljanju, ono će se verovatno i dogoditi. Većina tajnih utočišta jesu ili bogdanovistička
ili pod njihovim uticajem."
Posle Višnjaka posetili su utočišta oko kratera Holms, poznata kao 'industrijsko središte'
podzemlja. Ove kolonije takođe su većinom pripadale bogdanovistima, sa više neznatnih socijalnih
varijacija pod uticajem ranih marsovskih filozofa kao što su robijaš Šneling, Hiroko, Marina ili Džon
Bun. Frankofonski utopisti u Prometeusu, sa druge strane, uredili su svoju zajednicu prema idejama
uzetim od Rusoa, Furijea, Fukoa i Nemija; bile su to nijanse koje Nirgal nije primetio prilikom prve
posete. Trenutno su bili pod uticajem Polinežana koji su nedavno stigli na Mars. U njihovim
prostranim i toplim odajama, nalazili su se plitki bazeni i palme, i Art je primetio da mu mesto više
liči na Tahiti nego na Paris.

U Prometeusu im se pridružila Džeki Bun, koju su tu ostavili neki prijatelji u proputovanju.

Nameravala je da ode pravo u Gamet, ali je više volela da putuje sa Nađom nego da još čeka, a Nađa
je bila spremna da je poveze. I tako je, kada su pošli, Džeki bila njihov novi saputnik.
Opuštena atmosfera iz prvog dela njihovog putovanja odjednom se izgubila. Džeki i Nirgal rastali
su se u Sabišiju u uobičajenom neodređenom odnosu, i Nirgal nije bio najsrećniji što se prekida
razvoj njegovih novih prijateljstava. Art je bio očigledno opčinjen njenim fizičkim izgledom - bila je
viša od njega, i teža od Nirgala, i Art ju je posmatrao na način koji je smatrao za suzdržan, ali je
svima ostalima bio očigledan, uključujući i Džeki. Nađa je na to kolutala očima i svađala se sa Džeki
oko sitnica kao sa sestrom. Posle jedne takve svađe, dok su Nađa i Džeki bile u drugoj prostoriji
jednog od Nađinih skrovišta, Art šapnu Nirgalu: "Ista Maja! Zar te ne podseća? Glas, ponašanje..."
Nirgal se nasmeja. "Ubiće te ako joj to kažeš."
"Ah", reče Art i pogleda ga postrance. "Znači, vas dvoje ste još...?"
Nirgal slegnu ramenima. Sve mu je to bilo na neki način zanimljivo; ispričao je Artu dovoljno o
njihovom odnosu da bi stariji muškarac znao da između njih dvoje postoji nekakva duboka veza. Sada
je bilo gotovo izvesno da će Džeki pokušati da se nabaci Artu, da ga pridoda svojoj sviti kao što je
rutinski radila sa muškarcima koji su joj se dopadali ili ih je smatrala uticajnima. Još nije bila
sigurna koliko je Art važna osoba, ali kada to utvrdi, postupiće kao i obično, i šta će tada Art učiniti?
Sve u svemu, njihovo putovanje više nije bilo kao pre; Džeki je dala stvarima svoj zamah.
Svađala se sa Nirgalom i Nađom; ovlaš se umiljavala Artu, očaravajući ga i istovremeno ga
procenjujući, što je za nju bio sastavni deo upoznavanja. U Nađinim skrovištima svlačila je košulju
da se obriše sunđerom, ili bi položila ruku na Artovu mišicu kada bi ga pitala nešto o Zemlji - da bi
ga u drugim prilikama potpuno zanemarivala, izgubljena u nekom svom svetu. Bilo je to kao da žive u
roveru sa nekom velikom mačkom u roveru, panterom spremnim da vam prede u krilu i da vas baci
preko kabine, a da u oba slučaja klizi okolo sa savršenom, nervoznom mekoćom.
Ali to je bila Džeki. Sada je tu bio i njen smeh, koji je zvonio kroz vozilo kada bi Art ili Nađa
rekli nešto duhovito, i njena lepota, i beskrajni zanos kojim je raspravljala o stanju na Marsu. Čim je
otkrila čime se bave na putovanju, spremno se pridružila delovanju. Život je uz nju bez sumnje bio
uzbudljiviji. A Art, iako ju je gutao pogledom kada se kupala, imao je nešto ironično u osmehu dok je
uživao u njenom opčinjavajućem umiljavanju; Nirgal je bio siguran da je u jednoj takvoj prilici video
njegov šaljiv pogled upućen Nađi. Zato se činilo, iako ga je privlačila i iako je voleo da je gleda, da
nije beznadežno zatravljen. Bilo je to verovatno zbog njegovog prijateljstva prema Nirgalu; Nirgal
nije bio siguran da li je zaista tako, ali mu se dopadala ta pomisao, koja nije bila uobičajena ni u
Zigotu ni u Sabišiju.
Džeki je, sa svoje strane, bila sklona da potceni Artovu ulogu u organizovanju opšteg sabora, kao
da će sve obaviti sama. Ali su onda posetili malo neomarksističko utočište u Mičelovim Planinama
(koje nisu bile ništa više od okolnih južnih visija, a ime je bio artefakt teleskopske ere), i pokazalo se
da su ovi neomarksisti u vezi sa gradom po imenu Bolonja u Italiji, i indijskom provincijom Kerala -
kao i sa Praksisovim uredima u oba mesta. Zato su imali puno tema za razgovor sa Artom, i očigledno
im se dopao, pa mu na rastanku jedan od njih reče: "Divno je to što radite; isto kao Džon Bun."
Džeki na to naglo okrenu glavu i zagleda se u Arta, koji je stidljivo tresao glavom. "E, nije", reče
ona automatski.
Posle toga ga je, međutim, ozbiljnije shvatala. Nirgal se samo smejao. Svaki pomen Bunovog
imena na nju je delovao kao čarolija. Kada su ona i Nađa raspravljale o Džonovim teorijama, nije
umela da izrazi zašto se tako oseća; veliki deo onoga što je Bun želeo da se ostvari na Marsu bilo je
sasvim logično, i Nirgalu se činilo da je Sabiši posebno blizak Bunovom duhu. Za Džeki je to,
međutim, bilo nešto više od razumnog čina - nešto što je imalo veze sa Kaseijem, Ester i Hiroko, čak
i sa Piterom - splet osećanja koji ju je dirao tamo gde ništa drugo nije.

Nastavili su put na sever, u krajeve koji su bili još divljiji i neprohodniji nego oni iza njih. Bilo je
to vulkansko zemljište, gde je gruba uzvišenost južnih gorja bila pojačana drevnim šiljatim vrhovima
Australis Tolusa i Amfitrites Patere. Ova dva vulkana označavala su granicu tokova lave, gde je crna
stena tla bila skamenjena u čudne kvrge, talase i linije. Nekada su ovi tokovi klizili zemljištem u
potocima belo usijane tečnosti, pa su i sada, tvrdi, crni i razoreni vremenom, pokriveni prašinom i
ledenim cvetovima, jasno svedočili o svom tečnom poreklu.
Najizrazitiji od ovih ostataka lave bili su dugački, niski grebeni nalik na zmajske repove
okamenjene u crnu stenu. Ovi grebeni vijugali su tlom kilometrima u daljinu, često se gubeći iza oba
horizonta, prisiljavajući putnike da prave duge obilaske. Bile su to dorse, drevni kanali lave; stena od
koje su bili načinjeni pokazala se tvrđa od okolnog zemljišta, koje je tokom narednih eona erodiralo,
ostavivši crne humke na površini, slične kablu palog lifta, ali mnogo veće.
Jedna od ovih dorsi, u oblasti Dorsa Brevija, nedavno je bila pretvorena u tajno utočište. Nađa
zato poveze rover teškom stazom između bedema lave, a zatim u prostranu garažu u zidu crnog
grebena, najvećeg od svih koje su videli. Izišli su iz vozila, i tu ih je dočekala mala grupa srdačnih
neznanaca, u kojoj je bilo nekoliko Džekinih poznanika od ranije. Garaža nije nagoveštavala da će
odaja iza nje biti različita od onih u drugim utočištima koja su posetili, i kada su prošli kroz veliku
cilindričnu komoru, bili su zaprepašćeni kada su se obreli u otvorenom prostoru koji je zauzimao
gotovo čitavu unutrašnjost grebena. Greben je bio šupalj; prazan prostor u njemu bio je oblika grubog
valjka, cevi visoke oko dve stotine metara od poda do tavanice i široke tri stotine metara od zida do
zida, bez kraja u oba smera. Artova usta podsećala su na poprečni presek tunela: "Auh!" uzvikivao je.
"Auh, koliko je ovo! Boga ti!"
Domaćini su im objasnili da postoji mnogo šupljih dorsi. I na Zemlji ih je bilo mnogo, ali u
uobičajenoj razmeri dva na jedan, a ova cev je, zapravo, bila sto puta veća od najveće zemaljske. U
vreme kada su tokovi lave bili u tečnom stanju, objasnila je Artu mlada žena po imenu Arijadna,
polako su se hladili i stvrdnjavali po ivicama, a zatim i na površini - posle čega je vrela lava
nastavila da teče kroz tu školjku, sve dok tokovi nisu stali, a preostala lava istekla u neko vatreno
jezero, ostavivši za sobom cilindrične tunele dugačke i po pedeset kilometara.
Pod ovog tunela bio je gotovo ravan, a sada je bio prekriven krovovima i travnatim parkovima,
bazenima, i stotinama mladica drveća, zasađenih u šumarcima pomešanih bambusovih i borovih
stabala. Dugačke pukotine u krovu tunela poslužile su za ugradnju svetlarnika, načinjenih od
slojevitih materijala koji su slali iste vizualne i toplotne signale kao ostatak grebena, ali su propuštali
dugačke zavese smeđih Sunčevih zraka, tako da je čak i u najmračnijim delovima tunela bilo svetlo
kao u oblačan dan.
Dok su silazili niz stepenice, Arijadna ih je obavestila da je tunel Dorsa Brevije dug četrdeset
kilometara, mada postoje mesta gde se tavanica spuštala, ili gde su čepovi lave gotovo ispunjavali
šupljinu. "Naravno, nismo zatvorili čitavu dužinu tunela. Bilo bi to više nego što nam je potrebno,
više nego što možemo da zagrejemo i držimo pod pritiskom. Ali smo dosad zatvorili oko dvanaest
kilometara, u kilometar dugačkim odeljcima, razdvojenim pregradama od materijala za šatore."
"Auh", reče ponovo Art. Nirgal je bio podjednako zadivljen, a Nađa nije krila oduševljenje. Ni
sam Višnjak nije se mogao meriti sa ovim.
Džeki je već bila pri samom dnu dugog stepeništa koje je vodilo iz komore garaže do parka ispod
njih. Dok su išli za njom, Art reče: "Za svaku koloniju u koju ste me odveli pomislio sam da je
najveća, i svaki put sam se prevario. Što mi odmah ne kažete da će sledeća zauzimati čitav basen
Helasa, ili tako nešto?"
Nađa se nasmeja. "Ovo je najveća za koju ja znam. Ma, veća od najveće!"
"Pa šta onda tražite u Gametu, onako hladnom, skučenom i mračnom? Zar ovo mesto ne bi moglo
da primi ljude iz svih utočišta?"
"Ne želimo da budemo svi na istom mestu", odgovori ona. "A ovo ovde postoji tek nekoliko
godina."
 Dole na podu tunela činilo im se da se nalaze u prašumi, pod nebom od crnog kamena,
izbrazdanog dugačkim, zupčastim, svetlim pukotinama. Četvoro putnika išlo je za grupom domaćina
do skupa zgrada sa tankim drvenim zidovima i strmim krovovima sa uvis izvijenim rubovima. U
jednoj od ovih građevina predstavljeni su skupini starijih žena i muškaraca u živopisnoj vrećastoj
odeći, i pozvani na zajednički obrok.
Uz jelo su doznali nove pojedinosti o utočištu, uglavnom od Arijadne, koja je sedela pored njih.
Utočište su sagradili i nastanili potomci ljudi koji su došli na Mars i pridružili se nestalima iz
pedesetih godina; potpomognuti od Sabišijanaca, napustili su gradove i zauzeli mala pribežišta u ovoj
oblasti. Bili su pod snažnim uticajem Hirokine areofanije, i neki su njihovu zajednicu opisivali kao
matrijarhat. Proučavali su neke drevne matrijarhalne kulture i kao osnovu za svoje običaje uzeli
minojsku civilizaciju i zajednicu hopija u Severnoj Americi. Poštovali su boginju koja je
predstavljala život na Marsu, nešto poput otelovljenja Hirokinog viriditasa, ili obogovljenja same
Hiroko. Žene su u svakodnevnom životu bile na čelu domaćinstva i ostavljale ga najmlađim kćerima:
Arijadna je to nazvala ultimogenitorum, običajem Hopija. I kao i kod Hopija, muškarci su se posle
venčanja useljavali u ženinu kuću.
"Dopada li se to muškarcima?" upita Art radoznalo.
Arijadna se nasmeja izrazu njegovog lica. "Mi kažemo, samo srećna žena može da usreći
muškarca." I uputi Artu pogled koji kao da je hteo da ga povuče preko klupe prema njoj.
"U tome ima smisla", reče Art.
"Ovde svi radimo sve poslove - proširujemo odeljke tunela, obrađujemo zemlju, podižemo decu,
šta god je potrebno. Svako se trudi da nauči nešto što mu nije struka, što je običaj koji mislim da
potiče od Prvih stotinu i Sabišijanaca."
Art klimnu glavom. "Koliko vas je ovde?"
"Sada nas je oko četiri hiljade."
Art iznenađeno zazvižda.
Istog popodneva poveli su ih kroz nekoliko kilometara preobraženih odeljaka tunela, od kojih su
mnogi bili pošumljeni, i svaki je sadržao po jedan veći vodeni tok u sredini poda tunela, povremeno
proširen u prostrano jezero. Kada ih je Arijadna vratila u prvu odaju, nazvanu Zakros, tamo se
nalazilo gotovo hiljadu ljudi, okupljenih na otvorenom banketu u najvećem parku. Nirgal i Art šetali
su okolo i razgovarali sa ljudima, uživajući u jednostavnom obroku od hleba, salate i kuvane ribe.
Činilo se da se svi slažu sa idejom o okupljanju podzemlja. I sami su pokušali to da učine nekoliko
godina ranije, ali nisu zadobili dovoljno pristalica - posedovali su spisak utočišta u oblasti - a jedna
starija žena je rekla, sa ubeđenjem, da će im biti čast da budu domaćini skupa, jer poseduju dovoljno
prostora za toliki broj gostiju.
"Oh, to bi bilo sjajno", reče Art, bacivši pogled prema Arijadni.
Nađa se kasnije složi s njim. "To bi mnogo pomoglo", reče ona. "Mnogi se protive okupljanju, jer
imaju utisak da Prvih stotinu pokušavaju da ovladaju podzemljem. Ali kada bi se skup održao ovde,
sa podrškom bogdanovista..."
Kada im je prišla Džeki i čula za ponudu, obesi se Artu oko vrata. "Oh, dogodiće se! I biće isto
kao ono što je uradio Džon Bun. Kao skup koji je sazvao na Olimpus Monsu."
23.
Napustili su Dorsa Breviju i ponovo pošli na sever, istočnom stranom basena Helas. Noću, na
putu, Džeki je često pozivala veštačku inteligenciju Džona Buna, Polinu, koju je proučavala i
sređivala zapise. Puštala je delove njegovih razmišljanja o nezavisnoj državi, nesređene i
nepovezane, refleksije čoveka sa više oduševljenja (i omegendorfa) nego analitičkih sposobnosti; ali
ponekad bi dobio zamah za improvizaciju u maniru čuvenih govora, i to je umelo da bude
opčinjavajuće. Imao je dara za slobodne asocijacije zbog kojih su njegove ideje delovale kao logični
sled i kada to nisu bile.
"Jeste li primetili koliko je često govorio o Švajcarcima?" upita Džeki. Zvuči baš kao Džon,
primeti Nirgal. Provodila je dosta vremena radeći sa Polinom, i to je uticalo na nju. Džonov glas,
Majini maniri; prošlost je bila živa u njima. "Moramo da se postaramo da i Švajcarci budu prisutni
na saboru."
"Imamo Jirgena i grupu u Terasama", reče Nađa.
"Ali to nisu pravi Švajcarci, zar ne?"
"Moraćeš da pitaš njih", reče Nađa. "Ali ako misliš na zvanične predstavnike Švajcaraca, u
Barouzu ih ima koliko ti volja, i tamo nam zaista pomažu, i to bez prethodnog dogovora. Sada nas već
pedesetoro ima švajcarske pasoše. Oni su već uveliko deo demimonda."
"Kao i Praksis", dodade Art.
"Da, da. U svakom slučaju, razgovaraćemo sa grupom u Terasama. Sigurna sam da su u vezi sa
Švajcarcima na površini."
Severoistočno od vulkana Hadriaka Patera, posetili su grad koji su osnovali Sufi. Prvobitna
struktura bila je ugrađena u liticu kanjona, slično visoko tehnološkoj verziji Meza Verde - tanak niz
građevina, zakačen na koti gde je izbočina litica počinjala da se povlači unazad i naginje prema dnu
kanjona. Strma stepeništa u pešačkim cevima vodila su niz završetak strmine do male betonske
garaže, oko koje se nalazilo nekoliko mehurastih šatora i staklenih bašti. U ovim šatorima stanovali
su ljudi koji su hteli da uče sa Sufijima. Neki su bili došli iz utočišta, neki iz naselja na severu; bilo
je dosta domorodaca, ali i pridošlica sa Zemlje. Nadali su se da će zajedničkim snagama uspeti da
pokriju čitav kanjon, koristeći materijale razvijene za potrebe novog kabla kao potporu za beskrajno
prostranstvo šatorskog krova. Nađa se odmah uključila u razmatranje problema vezanih za ovakve
građevinske projekte i predočila im da će biti raznovrsni i teški. Kao za šalu, gušća atmosfera samo
je otežala projekte izgradnje kupola, jer se kupole više nisu mogle u istoj meri držati na pritisku
vazduha ispod njih; i iako su otpornost na tenziju i nosivost novih ugljeničnih ustrojstava bile čak i
veće nego što je potrebno, bilo je gotovo nemoguće naći tačke oslonca za opterećenja koja su oni
planirali. Lokalni inženjeri, međutim, bili su uvereni da će lakši materijali šatora i nove tehnike
nosača poslužiti svrsi, s obzirom na činjenicu da su zidovi kanjona bili dovoljno čvrsti. Nalazili su se
u gornjem delu Reul Valisa, gde je vekovna erozija dospela do veoma tvrdog materijala. Svuda su se
mogle naći dobre tačke oslonca.
Sve ove aktivnosti bile su od samog početka potpuno izložene pogledu izviđačkih satelita. Kružna
naseobina Sufija u mezi u Margaritiferu i njihovo glavno naselje na jugu, Rumi, takođe su bili
otvoreni. Uprkos tome, niko ih nije ugrozio ni na kakav način, niti je bilo poziva od Prelazne vlade.
Bili su to razlozi zbog kojih je jedan od njihovih vođa, mali, mrki čovek po imenu Du el-Nan,
smatrao da su strahovanja podzemlja preterana. Nađa se učtivo usprotivila njegovom mišljenju, i
kada je Nirgal zatražio od nje da to razjasni, ona ga je čvrsto pogledala u oči. "Oni love Prvih
stotinu."
 Razmišljao je o tome, posmatrajući Sufije koji su ih vodili uz stepeništa u pešačkim cevima do
naselja na litici. Stigli su nekoliko sati pre zore, pa je Du pozvao sve prisutne u naselje, na doručak u
čast dolaska gostiju. Zato su pustili da ih Sufi odvedu do naselja, gde su posedali za dugačak sto u
istoj takvoj prostoriji sa velikim prozorom na mestu spoljnjog zida, sa pogledom na kanjon. Sufi su
bili odeveni u belo, dok su ljudi iz šatora nosili obične kombinezone, većinom boje rđe. Ljudi su
sipali jedni drugima vodu i razgovarali uz jelo. "Nalaziš se na tarikvatu", reče Du el-Nan Nirgalu. To
je duhovno hodočašće, objasnio je, čovekov put u stvarnost. Nirgal je klimao glavom, pogođen
tačnošću opisa - bilo je to upravo ono što je oduvek osećao za sopstveni život. "Moraš biti sretan",
reče Du. "Moraš biti pažljiv."
Posle obroka od hleba, jagoda i jogurta, a zatim kafe guste kao mulj, uklonili su stolove i stolice, i
Sufi su zaigrali semu ili ples čigre, obrćući se oko sebe i uzvikujući reči u ritmu muzike harfiste i
grupe bubnjara, i odgovarajući na recitovanje stanovnika kanjona. Prolazeći pored gostiju, plesači su
im kratko dodirivali obraze, dodirom lakim kao ptičje krilo. Nirgal pogleda prema Artu, očekujući da
ga vidi izbuljenog kakav je obično bio pred pojavama marsovskog života, ali on se znalački smešio,
pucketao prstima u ritmu muzike i izvikivao reči sa ostalima. Na kraju plesa iskoračio je napred i
odrecitovao nešto na nepoznatom jeziku, na šta se Sufi nasmešiše, a kada je dovršio, glasno
zapljeskaše.
"Neki moji profesori u Teheranu bili su Sufi", objasni on Nirgalu, Nađi i Džeki. "Bili su
pripadnici takozvanog Persijskog Preporoda."
"A to što si recitovao?" upita Nirgal.
"Reč je o farsijskoj poemi pesnika Džalaludina Rumija, glavešine derviša-plesača. Nikad nisam
najbolje naučio engleski prepev...

'Umreh k'o mineral, rodih se k'o cvet,

Kao biljka svenuh, al' tad spoznah svet,
Uginuh k'o zverka, k'o čovek se digoh,
Svakom novom smrću višoj svesti stigoh...'

"Eto, ne sećam se ostatka. Nego, neki od tih Sufija bili su odlični inženjeri."
"Valjalo bi da budu i ovde", reče Nađa, okrznuvši pogledom ljude sa kojima je razgovarala o
postavljanju kupole iznad kanjona.
U svakom slučaju, pokazalo se da Sufi svesrdno odobravaju ideju o saboru podzemlja. Kako su
naglasili, njihova religija bila je sinkretička, sa elementima ne samo iz različitih oblika i
nacionalnosti unutar islama, već i iz starijih azijskih vera, kao i iz novijih, kao što je bila vera
Bahaija. Ovde će biti potrebno nešto slično po prilagodljivosti, rekoše. U međuvremenu, njihov
koncept darovanja već je postao uticajan u podzemlju, a neki njihovi teoretičari radili su sa Vladom i
Marinom na postavkama eko-ekonomije. Zato su, dok je jutro prelazilo u dan, spremno dali više
praktičnih saveta o sastanku. "Trebalo bi što pre da odete da razgovarate sa Beduinima i ostalim
Arapima", reče im Du. "Neće im se dopasti da budu na dnu liste onih koje ste pitali za mišljenje."
Onda se nebo na istoku rasvetlilo, polako, iz boje šljive u boju lavande. Suprotna litica bila je
niža od one na kojoj su se nalazili, i videli su tamni plato nekoliko kilometara na sever, do lanca
niskih bregova na obzorju. Sufi pokazaše prema procepu u bregovima gde će izići Sunce, a neki među
njima počeše ponovo da izvikuju reči. "Postoji grupa Sufija u Elizijumu", reče im Du, "koja izučava
naše korene u mitraizmu i zoroasterijanizmu. Neki tvrde da danas na Marsu ima mitraista, koji
obožavaju Sunce, Ahura Mazdu. Za njih je soleta religijska umetnost, kao vitražni prozori u
katedrali."
Kada je nebo postalo jarko ružičaste boje, Sufiji se okupiše oko svojih gostiju i blago ih postaviše
u poredak ispred prozora: Nirgala pored Džeki, Nađu i Arta iza njih. "Danas ste vi naše vitražno
staklo", reče Du tiho. Ruke podigoše Nirgalovu podlakticu dok mu ruka ne dodirnu Džekinu, i on je
uze. Kratko se pogledaše, a onda se okrenuše prema brdima na istoku. I Art i Nađa držali su se za
ruke, ali im je slobodna ruka počivala na Nirgalovom i Džekinom ramenu. Recitovanje oko njih
postade glasnije, hor glasova na farsiju, tečni samoglasnici razvučeni u minute. A tada Sunce nače
horizont i vodoskok svetlosti razli se po svetu, navirući kroz široki prozor i terajući ih da zažmire,
suznih očiju. Između solete i zgusnute atmosfere, Sunce je bilo vidno krupnije nego pre, bronzano,
razvučeno i treperavo kroz vodoravne pruge dalekih, prelamajućih slojeva. Džeki stisnu Nirgalovu
ruku, a on mahinalno pogleda iza njih; tamo su, na belom zidu, njihove senke činile povezanu
tapiseriju, crnu na belom, i u toj snažnoj svetlosti najblistavija je bila belina oko njihovih senki, tek
neznantno umrljana bojama duge, grleći ih sve zajedno.

Na odlasku su prihvatili savet Sufija i uputili se prema mohoulu Lajel, jednom od četiri mohoula
na sedamdesetom podnevku. U ovoj oblasti su Beduini iz zapadnog Egipta imali nekoliko
karavansaraja, a Nađa je poznavala jednog od njihovih poglavica. Stoga su odlučili da pokušaju da
ga pronađu.
Nirgal je usput mislio na Sufije i na ono što je njihova uticajna pojava govorila o podzemlju i
polusvetu. Ljudi su napuštali površinu iz mnogo raznovrsnih razloga, i to je valjalo zapamtiti. Svi su
oni odbacili sve što su imali i stavili život na kocku, ali su im ciljevi bili različiti. Neki su se nadali
uspostavljanju radikalno novih kultura, kao u Zigotu, Dorsa Breviji ili u utočištima bogdanovista.
Drugi, poput Sufija, želeli su da očuvaju drevne kulture, po njihovom mišljenju ugrožene novim
zemaljskim poretkom. Sada su svi ovi delovi pokreta otpora bili raštrkani u visijama juga, pomešani,
ali nepovezani. Nije bilo očigledne pobude zbog koje bi poželeli da se pretoče u jedno. Mnogi od
njih zapravo su nastojali da se udalje od dominantnih sila - transnacionalki, Zapada, Amerike,
kapitalizma - svih totalitarnih sistema moći. Centralni sistem bio je ono od čega su svi pobegli. Ovo
nije išlo u prilog Artovom planu, i kada je Nirgal izrazio brigu o tome, Nađa se složi. "Naš problem s
tobom jeste što si ti Amerikanac." Art se na ovo izbeči od čuda, ali Nađa dodade: "Jeste, ali je
Amerika istovremeno mešavina kultura. Simbol mešavine kultura. Bilo je to mesto gde su ljudi mogli
da dođu sa svih strana i da opet pripadaju. Tako glasi teorija. U tome ima pouke za nas."
Džeki reče: "Ono što je Bun konačno zaključio bilo je da je nemoguće stvoriti potpuno novu
marsovsku kulturu. Rekao je da bi to trebalo da bude mešavina najboljeg iz svega što je doneseno
ovamo. U tome je razlika između bunovaca i bogdanovista."
"Da", reče Nađa, zamišljeno, "ali mislim da su obojica grešila. Ne verujem da možemo da
stvorimo novu kulturu, niti da će to biti mešavina. Bar ne u dogledno vreme. Dotle, mislim da će to
biti stvar koegzistencije više raznorodnih kultura. A da li je to moguće..." Slegnula je ramenima.

Problemi sa kojima će se suočiti na saboru pokazali su se prilikom posete beduinskom

karavansaraju. Ovi Beduini vršili su iskopavanja u oblasti između kratera Dana, kratera Lajela, Sizifi
Kavi, i Dorsa Argentee, na dalekom jugu. Putovali su u pokretnim rudarskim postrojenjima, u stilu
razrađenom na Velikom Nagibu, sada već tradicionalnom - žanjući površinska ležišta i seleći se
dalje. Karavansaraj je bio običan mali šator, postavljen na mestu nalik na oazu, na raspolaganju
ljudima u nevolji, ili onima koji bi samo da se odmore.
Niko nije različitiji od prefinjenih Sufija nego Beduini, rezervisani i surovi Arapi odeveni u
moderne kombinezone, naizgled većinom muškarci. Kada su putnici stigli, tamo se nalazio rudarski
karavan koji se spremao da pođe, i kada su čuli o čemu putnici žele da razgovaraju, namrštili su se i
otišli. "Opet bunizam. Ne zanimaju nas takve stvari."
Putnici su obedovali sa grupom muškaraca u najvećem roveru koji je ostao u karavansaraju; žene
su se pojavljivale iz cevi vezane za susedni rover i služile jelo. Džeki je besnela zbog toga, sa mrkim
izrazom lica koji je neodoljivo podsećao na Maju. Kada je jedan od mlađih Arapa pokušao da
povede razgovor, naišao je na trnje. Nirgal je suzbio smešak zbog ovoga i okrenuo se Nađi i starom
Beduinu po imenu Zeik, vođi grupe, upravo onom Nađinom poznaniku. "Ah, Sufi", reče on blago.
"Niko ih ne dira zato što su bezazleni. Kao ptice."
Džeki se tokom obroka ipak polako zagrejala za mladog Arapina, jer je to bio izuzetno naočit
čovek, sa dugačkim, tamnim trepavicama oko blistavih, smeđih očiju, orlovskim nosem, punim,
crvenim usnama, oštrom vilicom i opuštenim, pouzdanim držanjem koje kao da nije bilo opterećenom
Džekinom lepotom, dosta sličnom njegovoj. Zvao se Antar i bio je poreklom iz uticajne beduinske
porodice. Art, koji je sedeo preko puta njih za niskom sofrom, bio je vidno šokiran ovim brzim
prijateljstvom, ali je Nirgal posle godina provedenih u Sabišiju predvideo takav razvoj i pre same
Džeki, i na neki čudan način uživao posmatrajući je na delu. Bila je to, zapravo, prava predstava -
ona, ponosna kćer najvećeg matrijarhata posle Atlantide, i Antar, ponosni sin najekstremnijeg
patrijarhata na Marsu, mladić takve lakoće i plemenitosti držanja kao da je kralj sveta.
Posle obroka njih dvoje nestadoše. Nirgal na ovo jedva da je trepnuo, i ostao je da razgovara sa
Nađom, Artom, Zeikom i Zeikovom ženom Nazik, koja im se pridružila. Zeik i Nazik bili su starine
Marsa, poznanici Džona Buna i prijatelji Frenka Čalmersa. Nasuprot predviđanjima Sufija, odmah su
se složili sa idejom o saboru, kao i sa izborom Dorsa Brevije za mesto održavanja skupa.
"Ono što nam je potrebno jeste beskompromisna jednakost", reče Zeik u jednom trenutku, mršteći
se dok je birao reči. Bilo je to toliko blisko onome što je Nađa govorila na putu da je privuklo
Nirgalovu pažnju više nego što bi inače. "To nije lako postići, ali je jasno da moramo da pokušamo,
da bismo sprečili sukobe. Pustiću glas kroz arapsku zajednicu. Ili bar kroz beduinsku. Moram da vam
kažem da na severu ima Arapa u tesnim vezama sa transnacionalkama, naročito sa Ameksom. Sve
afričke arapske zemlje pridružuju se Ameksu, jedan za drugom. Neobičan savez. Ali novac..."
Protrljao je prste zajedno. "Znate već. U svakom slučaju, stupićemo u vezu sa prijateljima. A pomoći
će nam i Sufi. Oni su postali nešto kao mule ovde dole, i mulama se to ne sviđa, ali meni da."
Brinuli su ga drugi događaji. "Armskor je preuzeo Crnomorsku Grupu, i to je rđava kombinacija -
staro afrikanersko rukovodstvo i obezbeđenje iz svih zemalja članica, uglavnom policijskim država -
Ukrajina, Gruzija, Moldavija, Azerbejdžan, Jermenija, Bugarska, Turska, Rumunija." Nabrajao ih je
u prste, mršteći nos. "Setite se samo njihove prošlosti! I sve su gradile baze na Velikom Nagibu, čitav
pojas oko Marsa, u stvari. Osim toga, u bliskoj su vezi sa Prelaznom vladom." Zatresao je glavom.
"Smrvili bi nas da mogu."
Nađa klimnu glavom, a Art, naizgled iznenađen ovom izjavom, zasu Zeika pitanjima. "Ali vi se ne
krijete", primeti u jednom trenutku.
"Imamo skrovišta ako zatreba", reče Zeik. "I spremni smo da se borimo."
"Mislite da će doći do toga?" upita Art.
"Siguran sam da hoće."

Mnogo kasnije, posle nekoliko minijaturnih šolja kafe nalik na blato, Zeik, Nazik i Nađa započeše
razgovor o Frenku Čalmersu, sve troje se smešeći neobičnim, toplim osmejkom. Nirgal i Art su
slušali, ali je bilo teško sklopiti sliku o tom čoveku, koji je umro mnogo pre nego što se Nirgal rodio.
Bio je to, zapravo, potresan podsetnik na starost iseija, njihovo poznanstvo sa likom sa video traka.
Artu konačno izlete: "Ali kakav je on bio kao čovek?"
Njih troje se zamisliše.
Zeik najzad reče: "Bio je to gnevan čovek. Ali je imao sluha za Arape, i poštovao nas je. Neko
vreme je živeo sa nama i naučio je naš jezik, što se ne može reći za mnogo Amerikanaca. Zato smo ga
voleli. Ali to ne znači da je bio prijatan čovek. I bio je gnevan. Ne znam zašto. Nešto iz njegove
prošlosti na Zemlji, pretpostavljam. Nikad nije govorio o tome. U stvari, nikada nije govorio o sebi.
Kao da je nosio žiroskop u sebi, koji se okretao kao pulsar. I imao je mračna raspoloženja. Veoma
mračna. Slali smo ga napolje u izviđačkim roverima, da vidimo hoće li uspeti da pomogne sebi. Nije
uvek uspevao. Povremeno bi nas zakačio, iako je bio naš gost." Zeik se nasmeši, prisećajući se.
"Jednom nas je nazvao robovlasnicima, u lice, dok smo pili kafu."
"Robovlasnicima?"
Zeik odmahnu rukom. "Bio je besan."
"Spasao nas je, na kraju", reče Nađa Zeiku, vrativši se iz dubine sopstvenih sećanja. "Šezdeset
prve." Ispričala im je o dugoj vožnji niz Vales Marineris, preduzetoj u isto vreme kada je izliv
akvifera Kompton poplavio veliki kanjon, i o tome kako je, kada su već mislili da su se izvukli,
bujica dohvatila Frenka i odvukla ga. "Spuštao je vozilo sa stene, i da nije reagovao tako brzo, celo
vozilo bilo bi odneseno."
"Ah", reče Zeik. "Radosna smrt."
"Ne verujem da je tako mislio."
Isei se nasmejaše, kratko, pa posegnuše za praznim fildžanima i nazdraviše pokojnom prijatelju.
"Nedostaje mi", reče Nađa, spustivši šoljicu. "Nikad nisam pomislila da ću to reći."
Zaćutala je, i Nirgal oseti, posmatrajući ih, noć koja ih je okružila, krijući ih. Nikada je nije čuo
da govori o Frenku Čalmersu. Puno njenih prijatelja poginulo je u ustanku. I njen partner, Bogdanov,
čovek koga su mnogi još sledili.
"Gnevan do kraja", reče Zeik. "Za Frenka je to bila radosna smrt."

Iz Lajela su produžili, u smeru suprotnom kazaljkama na satu, oko Južnog pola, svraćajući u
utočišta i naselja pod šatorom, razmenjujući novosti i robu. Kristijanopolis je bio najveći grad pod
šatorom u oblasti, trgovinski centar za sva manja naselja južno od Argire. Utočišta u toj oblasti
uglavnom su naseljavali Crveni. Nađa je poručivala svim Crvenima koje bi sreli da obaveste En
Klejborn o saboru. "Nas dve bi trebalo da imamo direktnu telefonsku liniju, ali ona ne odgovara na
moje pozive." Bilo je očito da se puno Crvenih protivi zamisli o saboru, ili da je smatra traćenjem
vremena. Južno od kratera Šmit, zaustavili su se u naselju bolonjskih komunista koji su živeli u
prokopanom brdu, izgubljenom u jednom od najdivljijih krajeva među visovima juga, oblasti
neprohodnoj zbog mnoštva krivudavih škrapa i bedema koje roveri nisu mogli da savladaju.
Bolonjezi su im dali mapu na kojoj su bili označeni neki tuneli i liftovi koje su ugradili u oblasti radi
prolaza kroz bedeme i preko škrapa. "Bez njih bismo se večno vrteli u krug."
U blizini jednog od skrivenih tunela kroz bedeme nalazila se mala kolonija Polinežana, smeštena u
kratkom tunelu od lave, čije su dno potopili vodom i izgradili tri ostrva. Bedem je sa južne strane bio
zatrpan snegom i ledom, ali su Polinežani, većina poreklom sa ostrva Vanuatu, u unutrašnjosti
skloništa održavali visoku temperaturu po svom ukusu. Vazduh je za Nirgala bio tako topao i vlažan
da je teško disao, čak i kada je samo sedeo na peščanoj obali, između crnog jezera i niza palmi čije
je lišće šumelo na vetru. Očito je, razmišljao je dok je gledao oko sebe, da se Polinežani mogu
ubrojati u one koji pokušavaju da izgrade kulturu sa ugrađenim nasleđem drevnih predaka. Takođe se
pokazalo da izučavaju primitivne oblike vladavine u celokupnoj Zemljinoj istoriji, i oduševljeno su
pristali da podele svoja saznanja sa ostalim učesnicima skupa, tako da nije bilo teško nagovoriti ih da
uzmu učešća.
Da bi proslavili zamisao o saboru, organizovali su slavlje na obali. Art, koji je blaženo sedeo
između Džeki i polinežanske lepotice po imenu Tana, ispijao je kavu iz izdubljene ljuske kokosovog
oraha. Nirgal je bio ispružen na pesku ispred njih, slušajući Džeki i Tanu kako živo razgovaraju o
domorodačkom pokretu, kako ga je zvala Tana. To nije nikakav povratak prošlosti, rekla je, već
pokušaj da se osmisle nove kulture, koje će objedinjavati pojedine osobenosti starih civilizacija i
marsovske oblike tehnološkog društva. "I samo podzemlje podseća na Polineziju", reče Tana.
"Mnoštvo ostrvaca u velikom kamenom okeanu, neka na mapama, neka ne. Jednog dana će to biti
pravi okean, i bićemo zaista na ostrvima, pod toplim Suncem."
"Pijem u to ime", reče Art i otpi. Videlo se da se nada da se među usvojenim odlikama starih
polinežanskih kultura nalazi i njihova poznata seksualna gostoljubivost. Ali Džeki je pakosno
zapetljavala stvar, naslanjajući mu se na rame, da bi ga izazivala ili da bi se takmičila sa Tanom. Art
je izgledao srećno, ali zabrinuto; prebrzo je ispio svoju šolju jake kave i imao, sedeći između dve
žene, izraz blažene zbunjenosti na licu. Nirgal je jedva obuzdao smeh. Činilo se da bi i neke druge
prisutne mlade žene rado podelile drevnu mudrost, sudeći po pogledima koje su mu upućivale. Sa
druge strane, bilo je moguće da će Džeki dosaditi da zadirkuje Arta. Bilo mu je svejedno; biće to
duga noć, a mali tunelski okean Novog Vanuatua bio je topao kao kupatila u starom Zigotu. Nađa je
već bila u vodi, plivajući u plićaku sa muškarcima koji su bili četiri puta mlađi od nje. Nirgal ustade
i svuče se, pa zakorači u vodu.
Zima je bila toliko odmakla da je čak i na 80 stepeni širine Sunce sijalo samo sat ili dva oko
podneva, i u tim kratkim razmacima davalo je pokretnim povesmima magle pastelne ili metalne
tonove - nekada u prelivima ružičaste boje, nekada bakra, bronze i zlata. I uvek su se te fine nijanse
ogledale u ledu na zemlji, tako da im se s vremena na vreme činilo da putuju svetom od dragulja,
ametista, rubina, safira.
Drugih dana vetar bi urlao, bacajući breme leda kojim je bio obložen rover, i davalo svetu
prelivajući, podvodni izgled. U kratkim razdobljima pod Suncem, koje je u magli podsećalo na mrlju
žutog lišaja, trudili su se da oslobode točkove rovera. Jednom, posle jedne ovakve oluje, raščistila se
i koprena magle, i zemlja koja se ukazala od obzorja do obzorja predstavljala je spektakularnu šaru
ledenih cvetova. Visoko iznad severnog horizonta na kraju ovog nepravilnog dijamantskog polja
stajao je tamni oblak, dižući se u nebo iz nekog izvora nedaleko od linije neba.
Zaustavili su se i otvorili ulaz u jedno Nađino skrovište. Nirgal je posmatrao tamni oblak i
proučavao mapu. "Mislim da bi to mogao biti mohoul Rejli", reče on. "Kojot je tamo zaposlio robote
kopače, na našem prvom zajedničkom putovanju. Zanima me šta se tamo dogodilo."
"Ovde u garaži imam jedan mali izviđački rover", reče Nađa. "Možeš da ga uzmeš i da odeš da
pogledaš. Pošla bih i ja, ali moram nazad u Gamet. Prekosutra tamo treba da se nađem sa En. Izgleda
da je čula za kongres, pa hoće da me ispita o tome."
Art je izrazio želju da upozna En Klejborn; bio je pod jakim utiskom video emisije koju je gledao
o njoj tokom leta na Mars. "To je kao da upoznajem Jeremiju."
Džeki reče Nirgalu: "Ja ću s tobom."

Dogovorili su se da se okupe u Gametu, i Nađa i Art se uputiše pravo tamo, a Nirgal se odveze sa
Džeki Nađinim izviđačkim vozilom. Oblak je lebdeo visoko iznad ledenog prostranstva ispred njih,
gust stub od tamnosivih nabora, zaravnjen u stratosferi i vučen čas na jednu, čas na drugu stranu. Što
su mu se više približavali, bilo je sve očiglednije da oblak izvire iz neme planete. A kada su stigli na
rub jedne niske škrape, videše da na tlu u daljini nema leda, i da su stene gole kao usred leta ali
tamnije boje, gotovo crn kamen, mehurast i slojevit, prošaran dugačkim narandžastim pukotinama iz
kojih se dizao dim. A iza samog obzorja, udaljenog šest ili sedam kilometara, u nebo je sukljao tamni
dim poput termalnog oblaka mohoula pretvorenog u novu, vreo i gasovit, i odmah zatim ponirao
prema tlu.
Džeki poveze vozilo do najviše tačke u okolini. Odatle im se pružao pogled sve do izvora oblaka,
i potvrdilo se ono što je Nirgal pomislio čim ga je ugledao: mohoul Rejli sada je bio nizak breg,
potpuno crn izuzev mreže jarkonarandžastih pukotina. Dim je kuljao iz jame u toj humki, mrk, gust i
uskovitlan. Odatle se prema jugu spuštao jezik nakostrešene crne stene, u njihovom pravcu, a zatim
nadesno.
Dok su sedeli u kolima, nemo posmatrajući, od niskog crnog brega se odvali povelika gromada
koja se odmah raspade i između crnih stena hitro poteče tečni kamen narandžaste boje, bacajući
varnice i prskajući žutu tvar. Ta se boja brzo pretvori u narandžastu, koja zatim još potamne.
Posle toga se ništa više nije kretalo, osim stuba dima. Kroz šum ventilatora i motora čula se
duboka tutnjava, praćena udarima koji su sledili iza silovitih eksplozija dima iz otvora. Vozilo bi
svaki put lako zadrhtalo na amortizerima.
Ostali su na bregu i posmatrali, Nirgal zanemeo, Džeki ushićena i govorljiva, naširoko
komentarišući; zaćutala bi samo kada bi se komadi stene odlomili od brda, propuštajući nove izlive
istopljenog kamena. Kada bi gledali kroz IC filter, brdo je izgledalo smaragdnozelene boje, sa belim
pukotinama, a jezik lave koji je lizao polje bio je bleštavo zelen. Na normalnoj svetlosti trebalo je
otprilike jedan sat da kamen pređe iz narandžaste u crnu boju, ali je na IC-u smaragd postao
tamnozelen za otprilike deset minuta. Zeleno se izlivalo u svet, mešajući se sa belim.
Pojeli su obrok, i kada su uzeli da operu tanjire, Džeki poče da gura Nirgala po kuhinji kao da
vozi kolica, raspoložena kao što je bila u Novom Vanuatuu, blistavih očiju, sa osmejkom na licu.
Nirgal je poznavao ove znake i milovao ju je dok je prolazila tesnim prostorom iza sedišta za vozače,
srećan zbog obnovljene prisnosti, tako retke i dragocene. "Kladim se da je napolju toplo", reče on.
Ona naglo okrenu glavu prema njemu i pogleda ga, raširenih očiju.
Obukli su se i ušli u komoru bez ijedne reči, i držali se za ruke u rukavicama dok su čekali da se
isisa vazduh i otvore vrata. Potom iziđoše iz vozila i pođoše preko suve grudvaste zemlje boje rđe,
čvrsto se držeći za ruke, obilazeći izbočine, šupljine i kamenje visoko do grudi, prema svežoj lavi.
Svako je nosio izolatorsku strunjaču u slobodnoj ruci. Mogli su da govore, ali nisu. Vazduh je
povremeno naletao na njih, i Nirgal je čak i kroz slojeve hodača osećao da je topao. Zemlja im se
malo tresla pod nogama, uz prepoznatljivu tutnjavu, koja mu je vibrirala u stomaku; svakih nekoliko
sekundi nadglasao bi je progušen udar ili oštriji zvuk pucanja. Bilo je svakako opasno biti ovde
napolju. Iznad jednog bližeg jezika usijane lave nalazilo se zaobljeno brdašce, veoma nalik na ono
gde su ostavili vozilo, i oboje se kao po dogovoru uputiše prema njemu, grabeći prema vrhu
dugačkim koracima, sve vreme se držeći za ruke, čvrsto.
Sa vrha njihovog brdašca pružao se pogled daleko preko svežeg crnog izliva i njegove nestalne
mreže vatrenih, narandžastih pukotina. Neprestano je vladala jaka buka. Činilo im se gotovo izvesno
da će svaki novi izliv lave poteći drugom stranom crne mase, nizbrdo. Bili su na najvišoj tački obale
potoka, koji je naočigled njih tekao sleva nadesno sredinom tog korita. Naravno, bilo je moguće da ih
preplavi iznenadna bujica, ali to nije izgledalo verovatno, a tu napolju nisu bili ništa manje bezbedni
nego u vozilu.
Svi ovi obziri nestadoše kada je Džeki oslobodila ruku iz njegove i počela da skida rukavicu.
Nirgal učini isto, valjajući elastični materijal naviše sve dok nije izložio zglob šake i palac.
Rukavica mu slete s prstiju. Ocenio je da je temperatura oko 278 stepeni: hladno, ali ne previše.
Tada na njega nalete talas vrelog vazduha, praćen talasom toplog, možda oko 315 stepeni Kelvina,
koji brzo prođe i sustiže ga hladan vazduh kome je njegova ruka bila prethodno izložena. Kada je
svukao drugu rukavicu, bilo mu je već jasno da ista temperatura vlada svuda okolo i da je svaki udar
vetra veoma različite temperature. Pre nego što joj se Nirgal okrenuo, Džeki je već bila raskopčala
jaknu oko šlema i na grudima, i sada ju je smakla i ostala naga do pojasa. Nalete vetar i kožom joj
prelete jeza kao mačje šape preko vode. Kada se nagnula da izuje čizme, boca s kiseonikom ležala
joj je u udubljenju kičme, a rebra su se isticala pod kožom. Nirgal joj priđe i smaknu joj pantalone
niz stražnjicu. Ona posegnu unazad, privuče ga k sebi i obori ga na zemlju, pa se oboje nađoše dole
isprepletanih udova, hitro se uvijajući da se celim telom nađu na strunjačama; tlo je bilo veoma
hladno. Potpuno se svukoše, i ona leže na leđa, sa bocom pored desnog ramena. On leže na nju; njeno
telo je na mrazu bilo čudesno toplo, isijavajući toplotu poput lave; talasi toplote navirali su u njega
odozdo i sa strane, vetar lak i vreo, njeno telo ružičasto i mišićavo, dok ga je obuhvatao snažno
rukama i nogama, nestvarno stvarno na Suncu. Sudariše se vizirima. Njihovi šlemovi su neprestano
izbacivali vazduh, boreći se sa prodorima oko ramena, leđa, grudi, ključnih kostiju. Povremeno bi se
pogledali u oči, razdvojeni dvostrukim slojem stakla, koje kao da je bilo jedina prepreka njihovom
potpunom stapanju. Osećaj je bio tako snažan da se činio opasan - viziri su se sudarali i sudarali,
izražavajući njihovu težnju da se stope, ali i pouzdanje da su bezbedni. Džekine oči imale su
neobičnu treperavu koronu između zenice i dužice. Ovi mali, crni, okrugli prozori bili su dublji od
najdubljeg mohoula, bezdan do središta Vaseljene. Morao je da skrene pogled, naprosto je morao!
Odigao se sa nje da osmotri njeno dugačko telo, koje ga je, onako zamamno, ipak manje opčinjavalo
nego njene oči. Široka ramena, zaobljen stomak, ženstvena dužina njenih bedara - sklopio je oči,
morao je. Zemlja je podrhtavala pod njima, pomerajući se u takvom skladu sa Džeki da mu se činilo
da prodire u samu planetu, divlje, mišićavo telo žene - mogao je da leži potpuno mirno, oboje su
ležali potpuno mirno, a svet ih je ljuljao, u blagom, ali snažnom seizmičkom zanosu. Ova živa stena.
Kada su nervi i koža počeli da mu bride i ježe se, on okrenu glavu i zagleda se u tečnu magmu, a onda
sve postade jedno.

Napustili su vulkan Rejli i povezli se nazad u tamu maglene kape. Druge noći po silasku sa Rejlija
približiše se Gametu. U mrkom sivilu posebno guste podnevne magle popeše se ispod velike ledene
terase, i Džeki odjednom jeknu i nagnu se napred, pa isključi autopilota i obori kočnicu.
Nirgal je bio zadremao, i zadržao se na volanu, zverajući napolje da vidi o čemu je reč.
Litica u kojoj se nalazila garaža bila je razorena - sa nje se slivao veliki ledopad, prekrivajući
ulaz u garažu. Led na vrhu proloma imao je veliki zvezdasti otvor, kao od eksplozije. "Oh", zakuka
Džeki, "digli su ga u vazduh! Sve su ih pobili!"
Nirgala kao da je neko udario u stomak; bio je zapanjen koliko je strah sličan fizičkom udarcu. Um
mu je bio prazan, i činilo mu se da ništa ne oseća - bol, očajanje, ništa. Pruži ruku i stegnu Džekino
rame - treslo se - pa se napeto zagleda kroz guste, pokretne velove magle.
"Postoji pomoćni izlaz", reče on. "Ne verujem da su mogli da ih iznenade." Kroz jedan krak
polarne kape bio je iskopan tunel do Ponora Australe, gde se nalazilo skrovište u ledenom zidu.
"Ali", reče Džeki, progutavši knedlu. "Ali šta ako ih niko nije upozorio!"
"Hajdemo do skrovišta u Ponoru", reče Nirgal, preuzevši upravljač.
Kola su punom brzinom poskakivala preko ledenih cvetova; trudio se da misli samo na vožnju.
Bojao se dolaska u drugo skrovište - ako ga zateknu pusto, ostaće bez poslednje nade, jedinog načina
da obuzda jad. Priželjkivao je da nikada ne stignu tamo, da se zauvek voze oko polarne kape u smeru
kazaljke na satu, bez obzira na neizvesnost koja je pretvarala Džekin dah u šištanje i povremeno
stenjanje. U Nirgalu je postojala samo tupost, odsustvo misli. Ne osećam ništa, pomisli on u čudu.
Međutim, ispred njega su iskrsavale slike Hiroko kao da se projektuju na vetrobranu, ili stoje,
duhovima slične, u pokretnoj magli. Napad je mogao da bude iz svemira, ili projektilom sa severa, i
u tom slučaju je iznenađenje bilo moguće. Zeleni svet izbrisan iz Vaseljene, umesto njega samo beli
svet smrti. Smrt boja, kao u ovom sivom zimskom svetu magle.
Stisnuo je usne i usredsredio se na ledeni pejzaž, vozeći na bezobziran način za koji nije znao da
mu je u prirodi. Sati su prolazili, a on se silio da ne misli na Hiroko, Nađu, Arta, Saksa, Maju,
Harmakisa i ostale: njegova porodica, susedi, njegov grad i narod, sve je ostalo pod onom kupolom.
Nagnuo se na svoj stegnuti želudac i utopio se u svet vožnje, na svaku izbočinu i rupu koje je trebalo
izbeći u zaludnom nastojanju da vozilo manje odskače.
Morali su da pređu tri stotine kilometara u smeru kazaljke na satu, a zatim da prođu gotovo čitavu
dužinu Ponora Australe, koji se u poznu zimu sužavao i bio toliko zagušen blokovima leda da je kroz
njega vodio samo jedan put, obeležen nejakim i malim pozicionim odašiljačima. Morao je da uspori,
ali su pod okriljem sumračne magle mogli da voze bez obzira na doba dana, što su i učinili, sve dok
nisu stigli do niskog zida u kome se nalazio ulaz u skrovište. Prošlo je samo četrnaest sati otkako su
napustili kapiju Gameta - pravi podvig, na teškom i zaleđenom terenu - ali Nirgal nije bio svestan
toga. Ako u skrovištu ne bude nikoga...
Ako ne bude nikoga... Njegova obamrlost se gubila dok su se približavali niskom zidu na kraju
ponora; nigde nije bilo traga o nečijem prisustvu, i u njemu se dizao strah kao kad se narandžasta
magma probija kroz pukotine u crnoj, ohlađenoj lavi, pomamnom silinom, pretvarajući se u
nepodnošljivu, razdiruću napetost u svakoj ćeliji njegovog tela...
Tada nisko na zidu zatrepta svetlost, i Džeki povika: "Ah!" - kao da su je uboli iglom. Nirgal
dodade gas i vozilo poskoči prema ledenom zidu, kao da će naleteti na njega; on zgazi na kočnicu i
veliki ožičeni točkovi vozila nakratko skliznuše, a onda se ukopaše i rover stade. Džeki namesti šlem
i pojuri u komoru, Nirgal za njom, i posle nepodnošljivo otegnutog ispumpavanja vazduha njih dvoje
iskočiše iz vozila i požuriše do vrata komore u plitkom udubljenju u ledu. Vrata se otvoriše i četiri
prilike u odelima iskočiše iz komore, naoružane pištoljima; Džeki viknu nešto preko zajedničke
frekvencije, i sledećeg trenutka se nađoše u zagrljaju četvorke; bio je to dobar znak, iako je bilo
moguće da ih samo teše, i Nirgal je i dalje bio u agoniji neizvesnosti, a onda ugleda Nađino lice iza
vizira. Ona mu pokaza podignute palčeve, i on shvati da je zadržavao dah punih petnaest sati, iako je
to verovatno bilo samo otkako je iskočio iz vozila. Džeki je plakala od olakšanja i Nirgal opazi da je
i sam na ivici suza, ali su ga nagli izlazak iz otupelosti i strah ostavili slomljenog, iscrpljenog,
praznog. Nađa ga uze za ruku i povede u komoru skrovišta kao da je razumela kako mu je, i kada se
komora zatvorila i počela da se puni vazduhom, Nirgal stade da prepoznaje šta govore glasovi na
zajedničkoj frekvenciji: "Toliko sam se uplašila, mislila sam da ste mrtvi." "Izišli smo kroz pomoćni
tunel, pošto smo ih videli da dolaze..."
U skrovištu poskidaše šlemove i poče beskrajno grljenje. Art ga je pljeskao po leđima, očiju
iskolačenih i nalik na jaja: "Tol'ko mi je milo što vidim vas dvoje!" Zakopao je Džeki u medveđem
zagljaju, a onda ju je odmakao od sebe i zagledao se u njeno uplakano, devojačko lice crvenih očiju
sa odobravanjem i divljenjem, kao da je tek sada shvatio da je i ona ljudsko biće, a ne neko mačje
božanstvo.
Dok su se teturali niz uski tunel prema glavnom delu skrovišta, Nađa im je pričala šta se dogodilo,
mršteći se na sećanje. "Videli smo ih kako dolaze na vreme da se izvučemo kroz pomoćni tunel, a
onda smo srušili obe kupole i zatrpali sve tunele. Zato je moguće da je dosta njihovih poginulo, ali
nisam sigurna - ne znam koliko su ljudi poslali unutra, ni koliko duboko su se bili uvukli. Kojot je
napolju, osmatra ih. U svakom slučaju, gotovo je."
Na kraju tunela nalazilo se krcato skrovište od nekoliko nevelikih prostorija, sa podovima i
tavanicom od izolacionih ploča, ugrađenih neposredno preko šupljina u ledu. Sobe su bile zrakasto
raspoređene oko veće središnje prostorije koja je služila kao kuhinja i trpezarija. Džeki je grlila sve
prisutne osim Maje, a na kraju i Nirgala. Čvrsto su držali jedno drugo, i Nirgal ju je osećao kako
drhti, a onda shvati da i sam drhti, u nekoj vrsti sinhronizovanog treperenja. Ona nema, očajnička,
zastrašujuća vožnja učvrstiće njihovu vezu isto koliko i njihova strast pored vulkana, ili više - bilo je
teško reći - bio je suviše umoran da protumači buru silovitih, nejasnih osećanja u sebi. Odvojio se od
Džeki i seo, odjednom toliko iscrpljen da mu se plakalo. Hiroko sede pored njega, i slušao ju je kako
pripoveda, potanko, šta se dogodilo. Napad je počeo iznenadnim pojavljivanjem nekoliko svemirskih
aviona, koji su se spustili na zaravan ispred hangara. Nije, dakle, bilo gotovo nikakvog upozorenja, i
ljudi u hangaru reagovali su smeteno, upozorili su ostale telefonom, ali su zaboravili da aktiviraju
Kojotov odbrambeni sistem. Kojot je bio besan zbog toga, rekla je Hiroko, i Nirgal nije nimalo
sumnjao u to. "Padobranski desant mora se zaustaviti odmah po prizemljenju", rekao je. Umesto toga,
ljudi u hangaru povukli su se pod kupolu. Posle izvesne pometnje, uspeli su da evakuišu sav živalj
kroz tunel, i kada su prošli kritičnu tačku, Hiroko je naredila da upotrebe švajcarski odbrambeni
sistem i sruše kupolu. Kasei i Harmakis izvršili su naređenje, i tako se cela kupola srušila unutra,
donevši trenutnu smrt napadačima koji su se zatekli unutra, pokopavši ih milionima tona suvog leda.
Očitavanja zračenja govorila su da Rikover nije eksplodirao, iako je svakako bio smrvljen kao i sve
ostalo. Kojot je šmugnuo u pobočni tunel sa Piterom, i izišao na neki svoj izlaz, tako da Hiroko nije
tačno znala gde su. "Ali verujem da se svemirskim avionima loše piše."
Bio je to, dakle, kraj Gameta, i Zigotove ljuske. Negde u budućnosti, polarna kapa će ispariti i
otkriti poravnate ruševine, pomisli Nirgal odsutno; ali sada je sve to bilo zatrpano i izvan domašaja.
No, oni su bili tu. Stigli su da ponesu samo nekoliko VI i hodače na leđima. A sada su bili u ratu
sa Prelaznom vladom (ili sa nekim drugim), sa delom sile koja ih je napala ovde u bespuću.
"Ko je to bio?" upita Nirgal.
Hiroko zatrese glavom. "Ne znamo. Kojot kaže da je Prelazna vlada. Ali snage bezbednosti UNPV
sastoje se od više jedinica, tako da prvo treba da utvrdimo da li je reč o novoj politici Prelazne
vlade, ili je to bilo delo neke jedinice izvan kontrole."
"Šta ćemo sada?" upita Art.
Isprva mu niko nije odgovorio.
Hiroko konačno reče: "Moraćemo da molimo za smeštaj. Mislim da u Dorsa Breviji ima najviše
mesta."
"Šta će biti sa saborom?" upita Art, koga je na to podsetilo pominjanje Dorsa Brevije.
"Mislim da nam je sada potrebniji nego ikad."
Maja se mrštila. "Okupljanje bi moglo biti opasno", reče. "Preveliki broj ljudi zna za to."
"Morali smo da im kažemo", reče Hiroko. "U tome i jeste stvar." Zaokružila je pogledom po
njima, a čak se ni Maja nije usudila da joj protivureči. "Sada moramo da preuzmemo taj rizik."
Sedmi deo: ŠTA DA SE RADI?
Onih nekoliko većih zgrada u Sabišiju imale su pročelja od uglačanog kamena, izabranog zbog
boja koje su se retko sretale na Marsu: alabastera, žada, malahita, žutog jaspisa, tirkiza, oniksa, lapis
lazulija. Manje zgrade bile su od drveta. Pošto su dugo putovali noću, a danju se krili, posetioci su
uživali u šetnji na Suncu između niskih drvenih kuća, ispod platana i crvenih javorova, kroz kamene
vrtove i preko širokih travnatih bulevara, pored kanala, oivičenih čempresima, koji su se povremeno
širili u ribnjake pokrivene vodenim ljiljanima, premošćene visokim lukovima mostova. Ovde su bili
sasvim blizu polutara, i zima je bila sasvim beznačajna; čak su i afelski hibiskus i rododendron bili u
cvetu, a borovi i više vrsta bambusa rasli su visoko u topli, vetroviti vazduh.
Stari Japanci pozdravili su svoje goste kao davnašnje i cenjene prijatelje. Sabišijski isei nosili su
kombinezone boje bakra, bili su bosi i imali su kosu upletenu u dugačke kike na leđima, kao i mnogo
naušnica i ogrlica. Jedan od njih, ćelav starac, sa tankom, belom bradom i duboko izboranim licem,
poveo je goste u šetnju, da protegnu noge posle duge vožnje. Zvao se Kendži i bio je prvi Japanac na
Marsu, iako to više niko nije pamtio.
Stali su na gradskom zidu da vide ogromne uspravljene stene na okolnim brdima, izvajane u
fantastična obličja.
"Jeste li ikad bili u Meduzi Fose?"
Kendži se samo nasmeši i odmahnu glavom. Rekao im je da su kami stene na brdima izbušene
odajama i skladištima, rekao im je i da sada, sa lavirintom u brdu iznad mohoula, mogu da ugoste
veliki broj ljudi, i do dvadeset hiljada, ako treba i godinu dana. Gosti su klimali glavama. Bilo je
sasvim moguće da će to biti potrebno.
Kendži ih povede u stari deo grada, gde su im bile dodeljene sobe u prvobitnom naselju. Sobe su
bile manje i oskudnije nameštene nego u većini studentskih stanova i imale su patinu vremešnosti i
dugotrajne upotrebe koja ih je činila sličnijim gnezdima nego sobama. Iseiji su i dalje spavali u
nekima od njih.
Hodajući kroz ove sobe, gosti su krili pogled jedni od drugih. Kontrast između njihove prošlosti i
prošlosti Sabišijanaca bio je tako očigledan. Zurili su u nameštaj, zbunjeni, odsutni, postiđeni. A
posle večere, pošto se popilo podosta sakea, neko od njih reče: "E, da smo i sami postigli ovako
nešto..."
Nanao poče da svira bambusovu flautu.
"Nama je bilo lakše", reče Kendži. "Svi smo bili Japanci. Imali smo model."
"Meni ovo ne liči na Japan koji pamtim."
"Istina je. Ali ono nije pravi Japan."
Uzeli su šolje i nekoliko boca, i popeli se stepenicama do paviljona na vrhu drvene kule u blizini
njihovih odaja. Odozgo se pružao pogled na drveće i krovove grada, kao i na niz nejednakih stena na
crnom obzorju. Bio je poslednji sat sumraka, i osim poteza boje lavande na zapadu, nebo je bilo
tople ponoćno plave boje, bogato poprskano zvezdama. U lugu crvenih javorova ispod njih svetlela
je niska papirnih lampiona.
Mi smo pravi Japanci. Ono što danas vidite u Tokiju jeste transnacionalno. Postoji i drugi Japan.
Naravno, više ne možemo da se vratimo na to. Bila je to ipak feudalna kultura, sa odlikama koje su
neprihvatljive za nas. Ali ono što radimo ovde ima korene u toj kulturi. Nastojimo da pronađemo
novi oblik, oblik koji oživljava stari, ili ga iznova stvara, za ovo novo mesto."
"Kasei Nipon."
"Da, ali ne samo za Mars! Za Japan takođe. Da im posluži kao model, razumete? Kao primer šta bi
mogli da postanu."
I nastaviše da piju pirinčano vino pod zvezdama. Nanao je svirao flautu, a dole u parku, ispod
papirnih lampiona, neko se smejao. Posetioci su sedeli naslonjeni jedni na druge, pili i razmišljali.
Još neko vreme su razgovarali o utočištima, o razlikama između njih, kao i o sličnostima. Vino ih je
polako opijalo.
"Ovaj sabor je dobra zamisao."
Gosti potvrdiše, odobravajući svako na svoj način.
"Upravo nam je tako nešto trebalo. Hoću da kažem, koliko se već godina okupljamo da
proslavimo Džonov dan? I uvek je bilo dobro. Veoma prijatno. Veoma korisno. Bilo nam je potrebno
zbog nas samih. Ali sada se stvari prebrzo menjaju. Ne možemo više da izigravamo kabal. Moramo
da se suočimo sa ostatkog sveta."
Neko vreme su razmatrali pojedinosti: učesnike sabora, mere bezbednosti, moguće probleme.
Ko je napao jaje - znate, jaje?"
"Tim bezbednjaka iz Barouza. Subaraši i Armskor organizovali su takozvanu jedinicu za
istraživanje sabotaža i naterali Prelaznu vladu da blagoslovi operaciju. Verovatno će uskoro ponovo
posetiti jug. Da smo čekali još malo, bilo bi prekasno za sve."
"Instituciju - informaciju - su saznali od mene?"
Podrugljivo frktanje. "Bilo bi dobro da prestaneš da misliš da si toliko važan."
"To ionako nije važno. Sve je ovo počelo ponovnim pokretanjem lifta."
Sada grade jedan i na Zemlji. Tako da..."
"Vreme je da nešto preduzmemo."
A zatim, pošto su kamene boce sa sakeom nastavile da kruže i da se prazne, digoše ruke od
ozbiljnih tema i počeše da razgovaraju o protekloj godini, stvarima koje su videli u divljini,
novostima o zajedničkim poznanicima, nove viceve. Nanao izvadi paket balona, i oni ih naduvaše i
otisnuše niz noćni povetarac grada, gledajući kako lebde među krošnjama i starim nastambama.
Dodavali su u krug inhalator sa azotnim oksidom, udisali ga i smejali se. Nad glavama im je visila
gusta mreža zvezda. Neko od njih je pričao priče o svemiru, o pojasu asteroida. Pokušavali su da
zarežu izbočene delove stabla perorezima, i nije im uspelo. "Ovaj sabor biće ono što se kod nas zove
nema-vaši. Priprema terena."
Dvoje među njima ustadoše, ljuljući se dok nisu uhvatili ravnotežu, pa podigoše šoljice,
nazdravljajući.
"Iduće godine na Olimpusu."
"Iduće godine na Olimpusu", prihvatiše ostali i ispiše.
24.
Bilo je to sto osamdesetog dana marsovske godine M-40, kada su počeli da pristižu u Dorsa
Breviju, u malim vozilima i avionima, odasvud sa juga. Grupa Crvenih i karavanskih Arapa
proveravala je identitet pridošlica iz ustara, a druge grupe Crvenih i bogdanovista bile su
raspoređene u bunkerima posvuda na dorsi, naoružane, za slučaj napada. Sabišijanski obaveštajni
stručnjaci smatrali su, međutim, da se u Barouzu, Helasu ili Šefildu ne zna za sabor, i kada su
objasnili zašto tako misle, ljudi su se malo opustili, jer je bilo jasno da su ovi prodrli duboko u
hodnike UNPV, kao i u strukturu vlasti transnacionalki na Marsu. Bila je to još jedna prednost
polusveta; mogli su da rade u oba smera.
Kada je Nađa stigla tamo sa Artom i Nirgalom, odveli su ih u gostinske sobe u Zakrosu,
najjužnijem odeljku tunela. Nađa je ostavila ranac u maloj sobi od drveta i izišla u veliki park da
prošeta, da bi zatim nastavila na sever iz odeljka u odeljak, srećući stare prijatelje i upoznajući se sa
neznancima, ispunjena nadom. Bilo je ohrabrujuće videti sav taj svet, raštrkan po parkovima i
paviljonima, predstavnike mnogobrojnih grupa na jednom mestu. Osmotrila je grupu okupljenu u
parku pored kanala, trenutno možda tri stotine ljudi, i nasmejala se.
Dan pre nego što je trebalo da počne sabor stigli su Švajcarci iz Terasa; ljudi su govorili da su
bili ulogoreni napolju u roverima, čekajući dogovoreni datum. Sa sobom su doneli čitavo brdo
procedura i protokola za sastanak, i dok su Nađa i Art slušali Švajcarkinju kako opisuje načinjene
planove, Art munu Nađu laktom i šapnu: "Stvorili smo čudovište."
"Ma, ne", uzvrati Nađa šapatom, radosno zagledana preko velikog središnjeg parka u treći odeljak
tunela sa južnog kraja, nazvan Lejto. Svetlarnik iznad njihovih glava bio je dugačka bronzana
pukotina na tamnoj tavanici, i svetlost jutra ispunjavala je cilindričnu odaju fotonskom kišom za
kojom je žudela cele zime, posvuda smeđa svetlost, iznad krovova od cigala stabla bambusa, borova
i čempresa, blistava kao zelena voda. "Potrebna nam je struktura, jer bi inače bilo - ko u klin, ko u
ploču. Švajcarci su oblik bez sadržine, ako razumeš šta hoću da kažem."
Art klimnu glavom. Bio je veoma brz, ponekad i nerazumljiv, zato što je skakao pet ili šest poteza
unapred i pretpostavljao da ga ona sledi. "Ma, treba samo da popiju kavu sa anarhistima", promrmlja
on, pa ustade i pođe obodom skupa.
I zaista, kada je Nađa te večeri sa Majom prolazila kroz Gurniju prema nizu otvorenih kuhinja
pored kanala, naiđoše na Arta i videše da radi baš to što je rekao; vukao je Mihaila i još nekoliko
ekstremnih bogdanovista prema stolu gde su Švajcarci, Jirgen, Maks, Sibila i Priska, veselo
razgovarali sa grupom ljudi koja je stajala oko njih, prelazeći sa jezika na jezik kao da su
prevodilačke VI, ali uvek zadržavajući isti živi, grleni švajcarski naglasak. "Art je optimist", reče
Nađa Maji kada su pošle dalje.
"Art je idiot", odvrati Maja.
U dugačkom tunelu utočišta sada je bilo oko pet stotina posetilaca, predstavnika pedesetak grupa.
Sabor je trebalo da počne narednog jutra, pa se te večeri bučno veselilo, od Zakrosa do Falasarne;
vremenski pomak bio je ispunjen divljom vikom i pesmom, arapsko lelekanje zajedno sa
jodlovanjem, 'Waltzing Matilda' kao pratnja 'Marseljezi'.

Nađa je sledećeg jutra dobro poranila, ali je Art već bio u paviljonu u parku Zakros. Premeštao je
stolice u kružni poredak, u klasičnom stilu bogdanovista. Nađa oseti ubod tuge, kao da je Arkadijev
duh prošao kroz nju; bio bi presrećan zbog ovog sastanka, jer je često predlagao nešto slično. Uzela
je da pomaže Artu. "Rano si ustao."
 "Probudio sam se i nisam mogao ponovo da zaspim." Bilo mu je potrebno brijanje. "Nervozan
sam!"
Ona se nasmeja. "Arte, znaš da će ovo trajati nedeljama."
"Da, ali počeci su važni."
Do deset sati su sva sedišta bila zauzeta, a iza stolica se tiskalo još mnogo ljudi, tako da je
paviljon bio potpuno ispunjen. Nađa je stajala u pozadini Zigotovog dela kruga, radoznalo
posmatrajući. Činilo se da među prisutnima ima nešto više muškaraca nego žena, i domorodaca od
doseljenika. Većina ljudi bila je odevena u standardne jednodelne kombinezone - kombinezoni
Crvenih bili su boje rđe - ali ih je bilo dosta u živopisnim tradicionalnim nošnjama: ogrtači, haljine,
pantalone, odela, izvezene košulje, gole grudi, mnoštvo ogrlica, naušnica i drugog nakita. Svi
bogdanovisti nosili su nakit ukrašen fobozitom, crnim materijalom koji je svetlucao tamo gde je bio
isečen ili uglačan.
Švajcarci su stajali u sredini, ozbiljni u sivim odelima bankara, a Sibila i Priska nosile su
tamnozelene haljine. Sibila objavi početak sastanka, a onda ona i ostali Švajcarci na smenu
objasniše, do najsitnijih pojedinosti, program koji su sastavili, zastajući da odgovore na pitanja i
pozivajući ljude da iznesu svoje mišljenje prilikom svake smene govornika. Dok je to trajalo, kroz
obod skupa prođe grupa Sufija u blistavo belim košuljama i pantalonama, deleći krčage sa vodom i
šolje od bambusa, krećući se sa uobičajenom lakoćom plesača. Kada je svako dobio čašu, delegati na
čelu svake grupe nasuše vodu onima levo od sebe, i svi ispiše. Napolju, u gomili gledalaca, nalazio
se sto gde se ljudi iz Vanuatua punili majušne šolje kavom, kafom i čajem, a Art ih je dodavao
zainteresovanima. Nađa se nasmeši kada ga je ugledala kako se provlači između ljudi kao usporeni
Sufi, otpijajući iz šoljica koje je delio.
Program Švajcaraca trebalo je da počne nizom tematskih radionica, koje bi se održavale na
otvorenom prostoru širom Zakrosa, Gurnije, Lejtoa i Malije. Sve radionice biće snimljene. Zaključci,
preporuke i pitanja poslužiće kao osnova za raspravu koja bi se održavala sledećeg dana na dva
neprekidna zajednička sastanka. Jedan od ova dva sastanka bavio bi se uglavnom problemom sticanja
nezavisnosti, a drugi onim što bi usledio posle - sastanci po pitanju sredstava i ciljeva, kako je
primetio Art kada je nakratko zastao pored Nađe.
Kada su Švajcarci završili sa opisivanjem programa, rad je mogao da počne; nikome nije palo na
pamet da predloži svečano otvaranje. Verner, koji je govorio poslednji, podsetio je ljude da će prve
radionice početi za jedan sat, i to je bilo sve. Sabor je bio otvoren.
Ali pre nego što su se okupljeni razišli, u pozadini Zigotovog dela kruga ustade Hiroko i polako
pođe prema centru. Nosila je kombinezon zelene boje bambusa, i nije imala nikakav nakit - bila je to
visoka, vitka prilika, bele kose, prirodnog držanja - a opet su svi gledali u nju. A kada je podigla
ruke, svi koji su sedeli ustadoše. U tišini koja je usledila, Nađa oseti kako zadržava dah. Ovog
trenutka bismo mogli da prestanemo, pomisli ona. Da otkažemo sastanke - ovo je sve što nam je
potrebno, naše zajedničko prisustvo na ovom mestu, zajedničko poštovanje prema jednoj osobi.
"Mi smo deca Zemlje", reče Hiroko, dovoljno glasno da svi čuju. "No, ipak smo ovde, u tunelu
lave na planeti Mars. Ne smemo da zaboravimo koliko je čudna takva sudbina. Život je posvuda
zagonetka i dragoceno čudo, ali se ovde bolje očituje njegova sveta sila. Zapamtimo to, i neka naš
rad bude naše poštovanje."
Raširila je ruke, i njeni najbliži saradnici pevajući uđoše u središte kruga. Ostali pođoše za njima,
sve dok prostor oko Švajcaraca nije bio ispunjen nepreglednim mnoštvom prijatelja, poznanika,
stranaca.
 Radionice su se održavale u otvorenim paviljonima u parkovima, ili u prostorijama sa tri zida u
javnim zgradama po ivicama parkova. Švajcarci su odredili male grupe koje će voditi radionice, a
ostali gosti bili su slobodni da prisustvuju sastanku prema interesovanju, tako da je na nekima bilo
petoro, a na nekima i pedesetoro učesnika.
Nađa je provela prvi dan lutajući od radionice do radionice kroz četiri najjužnija odeljka tunela.
Opazila je da ih je dosta koji rade isto što i ona, a niko više nego Art, koji kao da se trudio da prati
sve radionice, tako da je na svakom mestu mogao da uhvati samo po dve-tri rečenice.
Naišla je na radionicu u kojoj se raspravljalo o događajima iz 2061. godine. Zainteresovalo ju je,
mada ne i iznenadilo, kada je među prisutnima videla Maju, En, Saksa, Spensera, pa čak i Kojota,
kao i Džeki Bun i Nirgala, i mnogo drugih. Prostorija je bila prepuna. Treba početi od početka,
pomislila je, a mnoga pitanja o šezdeset prvoj ionako su ostala nerešena: Šta se, zapravo, dogodilo?
Gde se pogrešilo, i zašto?
Ali već posle deset minuta slušanja oseti razočaranje. Ljudi su bili uzrujani, njihova prebacivanja
pristrasna i gorka. Nađa je osećala nemir kakav nije osetila godinama, preplavljena sećanjima na
neuspeli ustanak.
Pogledala je oko sebe, pokušavajući da se usredsredi na lica, da potisne aveti u sebi. Saks, koji je
sedeo pored Spensera, žmirkao je poput ptice; klimao je glavom dok je Spenser govorio kako ih je
2061. godina naučila da je potrebna tačna procena prisutnih vojnih snaga u marsovskom sistemu. "To
je neophodan uslov za bilo kakvu uspešnu akciju", reče Spenser.
Ali ovaj retki trag zdravog razuma nadvikao je neko kome je to izgledalo kao izgovor za
izbegavanje akcije - neki prvomarsovac, očigledno, koji se zalagao za neodložnu ekotažu, i oružani
napad na gradove.
Nađa se živo priseti rasprave sa Arkadijem o istoj stvari, i atmosfera joj odjednom postade
nepodnošljiva. Poče da se probija prema sredini prostorije.
Kada su je prisutni primetili, nastade muk. "Ne mogu više da slušam kako se o ovome raspravlja
vojničkim jezikom", reče ona. "Potrebno je razmotriti sam model revolucije. Arkadije je to propustio
da uradi šezdeset prve, i dogodila se ona krvava zbrka. Čujte moje reči - na Marsu ne može biti
uspešne oružane revolucije. Sistem za održavanje života suviše je ranjiv."
Saks promuklo reče: "Ali ako na površini postoje poslovi za život - uslovi za život - sistem za
održavanje prestaje da bude tako... tako..."
Nađa odmahnu glavom. "Na površini ne postoje uslovi za život, i još godinama ih neće biti. Ali
ako ih i bude, treba dobro razmisliti o revoluciji. Zato što su revolucije, čak i kada su bile uspešne,
donele toliko razaranja i mržnje da je uvek dolazilo do strašnih povratnih dejstava. Reč je o prirodi
samog metoda. Ako se odlučite za nasilje, stvarate sebi večite neprijatelje. Za vođe se biraju
bezobzirni ljudi, koji posle rata, ako ostanu na vlasti, često budu podjednako loši kao oni pre njih."
"Ne u... američkoj", reče Saks, ukrštenih očiju od napora da pravovremeno pronađe prave reči.
"To mi nije poznato. Ali uglavnom je istina. Nasilje rađa mržnju, i novo nasilje. To je neizbežno."
"Da", reče Nirgal, sa uobičajenim napetim izrazom lica, ne mnogo različitim od Saksove grimase.
"Ali kada napadaju naša utočišta i uništavaju ih, ne ostavljaju nam mnogo izbora."
Nađa reče: "Pitanje je ko šalje te snage? I ko su ljudi koji ih čine? Sumnjam da nam njihovi
vojnici, svaki za sebe, misle zlo. U ovom času bi lako mogli da budu na našoj strani, umesto protiv
nas. Trebalo bi da se usredsredimo na njihove nadređene i vlasnike."
"De-ka-pi-ta-cija", reče Saks.
"Ne sviđa mi se kako zvuči. Treba nam drugo ime za to."
"Penzija?" predloži Maja otrovno. Ljudi se nasmejaše, a Nađa mrko pogleda staru pijateljicu.
 "Prisilno povlačenje s dužnosti", javi se Art, koji je bio upravo stigao, iz pozadine.
"Udar, mislite", reče Maja. "Ne boriti se protiv čitave populacije na površini, već samo protiv
vođa i njihovih telohranitelja."
"A možda i protiv njihovih vojski", bio je uporan Nirgal. "Nemamo nikakvog pokazatelja da su
nezainteresovani, niti neutralni."
"Nemamo. Ali hoće li se boriti bez naređenja vođa?"
"Neki možda hoće. To im je, uostalom, posao."
"Jeste, ali iza toga ne stoji jak zalog", reče Nađa, razmišljajući o tome dok je govorila. "Bez
nacionalizma ili etničkog pitanja, ili nekog drugog matičnog osećanja, ne verujem da će se ljudi boriti
do smrti. Znaju da su slušali naređenja čiji je cilj bio da se zaštite moćni. Ako bi se pojavio neki
egalitarniji sistem, mogli bi da osete sukob odanosti."
"Penzijske pogodnosti", naruga se Maja, i ljudi se ponovo nasmejaše.
Ali Art opet reče iz pozadine: "Šta nedostaje tim rečima? Ako ne želite da revolucija bude u
obliku rata, potrebno vam je nešto što će je zameniti, pa što to onda ne bi bila ekonomija? Nazovite to
promenom prakse. U Praksisu rade isto kad govore o ljudskom kapitalu, ili bioinfrastrukturi... sve se
oblikuje prema ekonomskim načelima. To jeste na neki način besmisleno, ali utiče na one kojima je
ekonomija najvažnija paradigma. U ove svakako spadaju i transnacionalke."
"Dakle", reče Nirgal, sa osmehom, "smenimo lokalna rukovodstva, a njihovoj policiji dajmo
povišicu i pošaljemo je na preobuku."
"Jeste, tako nešto."
Saks je odmahivao glavom. "Ne možemo do njih", reče. "Samo sila."
"Moramo nešto da promenimo ako hoćemo da izbegnemo šezdeset prvu!" bila je uporna Nađa.
"Moramo dobro da promislimo o tome. Možda postoje istorijski modeli, ali ne oni koje ste
pominjali. Nešto više nalik na plišane revolucije koje su označile kraj sovjetskog doba, na primer."
"Ali ove su imale iza sebe nezadovoljno stanovništvo", reče Kojot iz pozadine, "i dogodile su se u
sistemu koji se raspadao. Ovde ne postoje takvi uslovi. Ljudima je prilično dobro. Osećaju se srećni
što su ovde."
"Ali Zemlja... u nevoljama", primeti Saks. "Raspad."
"Hmm", reče Kojot i sede pored Saksa da to rasprave. Još je bilo mučno razgovarati sa Saksom,
ali je bar bilo moguće, zahvaljujući Mišelovom radu s njim. Nađa se radovala, posmatrajući Kojota
kako razgovara s njim.
Oko njih je rasprava otišla dalje. Ljudi su razmatrali teorije o revoluciji, a kada bi pokušali da se
vrate na šezdeset prvu, osetio bi se teret starih nezadovoljstava i osnovno nepoznavanje onoga što se
dogodilo u tim košmarnim mesecima. Ovo je u jednom trenutku postalo sasvim očigledno, kada su se
Mihail i neki bivši zatvorenici iz Koroljeva zakačili oko toga ko je pobio čuvare.
Saks ustade i zamaja svojom VI iznad glave.
"Prvo potrebne činjenice", zaškripa. "Onda dijaliza... analiza."
"Dobra ideja", odmah dočeka Art. "Bilo bi korisno ako bi ova grupa mogla da sastavi kratku
istoriju rata koja bi bila podeljena učesnicima sabora. Raspravu o revolucionarnoj metodologiji
možemo da ostavimo za glavne sednice, zar ne?"
Saks klimnu glavom i sede. Dosta ljudi tada napusti sastanak, a ostali se primiriše i okupiše se
oko Saksa i Spensera. Nađa primeti da su to sada većinom ratni veterani, ali i Džeki i Nirgal i još
nekoliko domorodaca. Nađa je videla neke radove o šezdeset prvoj, koje je Saks napisao u Barouzu,
i nadala se da će, uz svedočenja drugih veterana, doći do nekakvog osnovnog poimanja rata i
njegovih glavnih uzroka - skoro vek i po kasnije, ali kao što je Art rekao kada mu je to pomenula,
ništa neuobičajeno. Išao je pored nje sa rukom na njenom ramenu, naizgled nimalo zabrinut onim što
je video tog jutra, u prvom dodiru sa rascepkanom strukturom podzemlja. "Malo je toga oko čega se
slažu", priznao je on. "Ali to uvek tako počinje."

Bilo je kasno popodne drugog dana, kada je Nađa svratila u radionicu posvećenu pitanju
teraformiranja. Ovo je po Nađinoj oceni bio možda najkonfliktniji problem pred njima, o čemu je
svedočila i posećenost sastanka; prostorija na rubu parka u Lejtu bila je krcata, pa je voditelj pre
početka sastanka morao da ga preseli u park, na travnjak pored kanala.
Prisutni Crveni uporno su se držali stava da je teraformiranje prepreka njihovim nadanjima. Ako
površina Marsa postane pogodna za život, dobiće se kopnena površina jednaka Zemljinoj, i, s
obzirom na teške probleme prenaseljenosti i zagađenosti sredine na Zemlji, kao i na svemirski lift
koji se tamo gradi kao parnjak onom na Marsu, gravitacioni bunari biće savladani i svakako će
uslediti masovno iseljavanje, čime će biti ugušena svaka mogućnost da Mars stekne nezavisnost.
Pristalice teraformiranja, takozvani Zeleni, koji nisu bili organizovan pokret - tvrdili su da će,
kada površina postane pogodna za život, biti moguće živeti bilo gde i da će se podzemlje tada
preseliti na površinu, gde će biti daleko manje podložno kontroli i izloženo napadima, te tako u
mnogo boljem položaju da preuzme vlast.
Ova dva stava bila su napadana i branjena u svakoj mogućoj kombinaciji i varijanti. Među
prisutnima su bili i En Klejborn i Saks Rasel, u samom središtu skupa, sve češće se javljajući za reč,
sve dok ostali prisutni nisu potpuno zamukli, ućutkani autoritetom ovo dvoje dugogodišnjih
protivnika, i zadovoljili se da posmatraju njihov novi dvoboj.
Nađa je nezadovoljno posmatrala ovaj sukob u nastanku, nespokojna zbog svojih prijatelja. Nije
bila jedina na koju je prizor delovao uznemirujuće. Većina prisutnih gledala je čuveni video snimak
Enine i Saksove polemike u Podbrežju, i svakako dobro znala njihovu priču, jednu od velikih legendi
o Prvih stotinu - mit iz vremena kada je sve bilo jednostavnije, kada su istaknute ličnosti stajale iza
jasno određenih stavova. Sada više ništa nije bilo jednostavno, i dok je dvoje neprijatelja ponovo
stajalo sučeljeno usred ove živopisne skupine, u vazduhu se osećao neobičan naboj, mešavina
nostalgije, napetosti i kolektivnog osećaja 'već viđenog', kao i želja (možda samo u meni, pomisli
Nađa gorko) da njih dvoje nekako nađu put do pomirenja, radi njih samih i radi svih ostalih.
Ali sada su bili tu, stojeći u središtu skupa. En je već bila poražena u svetu, i njeno držanje kao da
je svedočilo o tome; bila je uzdržana, hladna, gotovo nezainteresovana; ona vatrena En sa video traka
više nije postojala. "Kada površina bude pogodna za život", reče ona - rekla je kada, primeti Nađa, a
ne ako - "milijarde njih nagrnuće ovamo. Dokle god živimo u skloništima, logistika će ograničavati
broj stanovnika na milione. A to je veličina populacije koja je potrebna za uspešnu revoluciju."
Slegnula je ramenima. "Možete to da učinite još danas, ako hoćete. Naša skloništa su skrivena, a
njihova nisu. Otvorite ih; oni neće imati kome da uzvrate - biće mrtvi, i vi ćete moći da preuzmete
vlast. Teraformiranje nam samo oduzima tu prednost."
"Ne želim da učestvujem u tome", izlete Nađi. "Znate kako je bilo u gradovima šezdeset prve."
Hiroko je bila prisutna, sedela je u pozadini i posmatrala, i sada prvi put progovori. "Ne želimo
naciju nastalu u genocidu."
En slegnu ramenima. "Hteli biste revoluciju bez krvi, a to nije moguće."
"Moguće je", reče Hiroko. "Svilena revolucija. Aerogelska revolucija. Sastavni deo areofanije.
To je ono što hoću."
"U redu", reče En. Niko nije mogao da protivreči Hiroko; to je bilo nemoguće. "Ali i ako je tako,
bilo bi lakše bez uslova za život na površini. Taj udar o kome govorite - mislim, razmislite o tome.
Ako zauzmete elektrane u najvećim gradovima i kažete 'Sada imamo kontrolu', stanovništvo će se
složiti, iz potrebe. Ako ovde bude milijardu ljudi, na otvorenom, a vi smenite neke ljude sa položaja i
objavite da imate kontrolu, verovatno će vam reći 'Kontrolu - nad čim?' i ignorisati vas."
"Ovo", reče Saks polako. "Ovo znači... preuzeti vlast... dok površina nepogodna za život. Onda
nastaviti proces... kao nezavisni."
"Stalno će vrebati na vas", reče En. "Kada vide da se površina otvara, doći će po vas,"
"Neće... ako tamo... dođe do raspada", reče Saks.
"Transnacionalke kontrolišu situaciju", reče En. "Budite sigurni da je tako."
Saks ju je pažljivo posmatrao, i umesto da odbacuje njene stavove, kao što je činio u nekadašnjim
raspravama, bio je usredsređen na njih, posmatrajući je još pomnije, trepćući dok je promišljao njene
reči, a zatim odgovarajući sa većim oklevanjem nego što se moglo objasniti otežanim govorom.
Gledajući njegovo izmenjeno lice, Nađi se povremeno činilo da ovaj put sa njom raspravlja neko
drugi, ne Saks već njegov brat, instruktor plesa ili bivši bokser sa slomljenim nosem i govornom
manom, koji se strpljivo trudi da pronađe prave reči, često bez uspeha.
No, učinak je bio isti. "Teraformiranje... nepovratno", zaškripa on. "Bilo bi taktički teško...
tehnički teško... započeti... zaustaviti ga. Napor jednak... već učinjenom. A možda ne bi ni... I...
životna sredina može da bude... oružje... u našem slučaju... našoj stvari. I sad i bilo kad."
"Kako?" upita nekoliko njih, ali Saks nije odgovorio. Bio je usredsređen na En, koja ga je
radoznalo posmatrala, kao da ga žali.
"Ako površina treba da postane pogodna za život", reče mu ona, "onda Mars predstavlja
neizmerno blago za transnacionalke. Možda čak i njihov spas, ako dole stvari pođu zaista loše. Tada
mogu da dođu ovamo, na svoj novi svet, i puste da Zemlja ode do đavola. Ako je to istina, nema nam
nade. Videli ste šta se dogodilo šezdeset prve. Na raspolaganju im je ogromna vojna sila, koju će
upotrebiti da sačuvaju vlast ovde."
Slegnula je ramenima. Saks je treptao dok je razmišljao o ovome; čak je i klimao glavom.
Posmatrajući ih, Nađa oseti kako joj se cepa srce; bili su toliko hladni kao da ih nije briga ili kao da
je onaj deo njih koji brine bio nadjačan onim ravnodušnim, pa je vaga pretegnula na stranu govora.
En je podsećala na ostarelog zemljoradnika sa starih dagerotipija, a Saks je bio bezlično šarmantan -
oboje kao da su bili na pragu sedme decenije, tako da je Nađi bilo teško da veruje da, zapravo, imaju
preko sto dvadeset godina, i ona sa njima, da su neljudski stari i tako... izmenjeni... istrošeni,
preiskusni, prezasićeni... ili da su, u najmanju ruku, odavno ostavili iza sebe vreme kada je mogla da
ih uzruja puka razmena reči. Imali su vremena da saznaju koliko reči malo znače. Zato su zaćutali,
gledajući jedno drugo u oči, zarobljeni u dijalektici gotovo lišenoj gneva.
Ali su zato drugi više nego dovoljno nadoknadili njihovu zamišljenost, a mlade usijane glave
osule su je drvljem i kamenjem. Mlađi Crveni smatrali su teraformiranje za sastavni deo imperijalnog
procesa; u poređenju sa njima, En je bila umerena, jer su se u svojoj pomami okomili i na Hiroko:
"Ne zovite to areoformiranjem", doviknu joj jedna mlada, visoka žena među njima, plavokosa
Valkira, van sebe od besa zbog upotrebe te reči, a Hiroko se mirno zagleda u nju, "kad je ono na šta
mislite i što radite u stvari teraformiranje. Nazvati to areoformiranjem jeste prokleta laž."
"Mi teraformiramo planetu", reče joj Džeki, "a planeta areoformira nas."
"I to je laž!"
En ju je posmatrala tvrdim pogledom. "Te reči sam čula od tvog dede", reče, "pre mnogo godina.
To ti je verovatno poznato. Ali do dana današnjeg nisam uspela da saznam šta areoformiranje,
zapravo, znači."
"To je nešto što se dogodilo svima koji su se rodili ovde", reče Džeki ubeđeno.
 "Kako to? Ako ste rođeni na Marsu - po čemu ste drugačiji?"
Džeki se zajapuri. "Kao i za ostale domoroce, Mars je za mene sve što znam i do čega mi je stalo.
Odrasla sam u društvu koje je mešavina delova više starih zemaljskih kultura, sraslih u sasvim novu,
marsovsku pojavu."
En slegnu ramenima. "Ne vidim u čemu si toliko posebna. Podsećaš me na Maju."
"Idi do đavola!"
"Kao što bi rekla i Maja. Eto koliko si, kao što kažeš, areoformirana. Mi smo ljudi i ostaćemo
ljudi, bez obzira na ono što je rekao Džon Bun. Govorio je on mnogo toga, i ništa se nije ostvarilo."
"Još nije", reče Džeki. "Ali proces je usporen jer je u rukama ljudi koji pedeset godina nisu
smislili ništa novo." Među mlađima se mnogi nasmejaše na ovo. "I kojima je u navici da u političku
raspravu ubacuju neosnovane lične uvrede."
Stajala je i posmatrala En, naizgled mirna i opuštena, ali sevajući očima, što je Nađu podsetilo na
to koliko je Džeki moćna. Nije bilo sumnje da gotovo svi domoroci stoje iza nje.
"Ako se ovde nismo promenili", Hiroko upita En, "kako objašnjavaš Crvene? Kako objašnjavaš
areofaniju?"
En slegnu ramenima. "To su izuzeci."
Hiroko odmahnu glavom. "U nama je duh ovog sveta. Predeo ima veliki uticaj na ljudsku psihu. Ti
proučavaš oblike tla, i pripadaš Crvenima. Zato moraš da priznaš da je ovo istina."
"Jeste, za neke", odvrati En, "ali ne za sve. Većina ljudi uglavnom ne oseća duh mesta. Jedan grad
je kao drugi... zapravo, potpuno su zamenjivi u svim važnim stvarima. I kad ljudi dođu u neki grad na
Marsu, vide li razliku? Ne, jer je nema. Zato ne obraćaju pažnju na to da uništavaju zemlju izvan
gradova više nego što su obraćali pažnju na Zemlji."
"Te ljude moguće je naučiti da misle drugačije."
"Mislim da nije. Kasno je za to. U najboljem slučaju, možete ih prisiliti da rade drugačije. Ali to
nije areoformiranje, to je indoktrinacija, logori za prevaspitavanje, kako god hoćete. Fašistička
areofanija."
"Ubeđivanje", uzvrati Hiroko. "Propagiranje, podučavanje pomoću primera, podučavanje na
osnovu činjenica. Nije potrebno nametati se."
"Aerogelska revolucija", reče En sarkastično. "Ali aerogel ima malo uticaja na projektile."
Nekoliko ljudi progovori uglas, i nit razgovora se na trenutak prekide; diskusija se smesta razbi u
stotinu manjih rasprava, jer je mnogo njih poželelo da kaže nešto što su zadržavali za sebe. Bilo je
očigledno da to može da traje satima, pa čak i danima.
En i Saks sedoše na svoja mesta. Nađa se probi iz gomile, tresući glavom. Na ivici skupa nalete
na Arta, koji je takođe odmahivao glavom, u čudu. "Da ne poveruješ", reče.
"Veruj."
25.
Saborski dani tekli su nalik na onih nekoliko prvih, sa uspešnim ili neuspešnim radionicama do
večere, a zatim dugim večerima u razgovorima ili zabavi. Nađa je primetila da se stari doseljenici
posle večere najčešće vraćaju na posao, a mladi domoroci sastanke smatraju isključivo za dnevni
posao, a večeri za provod, često oko velikog kružnog ribnjaka u Faistosu. I ovo je bila stvar težnji, sa
mnogo izuzetaka na obe strane, ali joj je bila zanimljiva.
Ona sama provodila je večeri u baštama Zakrosa, sređujući beleške sa dnevnih sastanaka,
razgovarajući s ljudima, razmišljajući o rečenom. Nirgal je često radio s njom, kao i Art, kada nije
terao one koji su se tokom dana svađali da zajedno piju kavu, a zatim ih vodio na veselje u Faistosu.
Posle nedelju dana, stekla je naviku da ide u večernju šetnju kroz tunel, često sve do Falsarne,
posle čega bi se vratila i pridružila Nirgalu i Art u završnom postmortemu dana, koji su obavljali u
malom dvorištu na brežuljku lave u Lejtu. Njih dvojica postali su dobri prijatelji za vreme dugog
putovanja kući iz Kasei Valisa, a pritisak sabora pretvorio ih je u braću; razgovarali su o svemu,
upoređivali utiske, isprobavali teorije, izlagali planove Nađinom sudu i odlučili da preuzmu na sebe
da sastave neku vrstu kongresnog dokumenta. Ona je bila deo toga - kao starija sestra, recimo, a
možda samo kao babuška - Art je jednom, kada su zatvorili radnju i pošli na spavanje, pomenuo
'trijumvirat'. U kome je ona, svakako, bila Pompej. Međutim, nastojala je da ih razuveri svojim
analizama opšte slike.
Bilo je mnogo različitih predmeta neslaganja među grupama, rekla im je, ali i nekoliko osnovnih.
Jedan je bio teraformiranje. Postojali su protivnici i pristalice revolucionarnog nasilja. Bilo je onih
koji su prešli u podzemlje da bi očuvali ugrožene oblike kulture, kao i onih koji su to učinili da bi
stvorili korenito novi društveni poredak. Bilo je sve očiglednije da postoje značajne razlike između
doseljenika sa Zemlje i onih koji su se rodili na Marsu.
Bilo je dakle, više vrsta neslaganja, među kojima nije postojala očigledna veza. Jedne večeri
došao im je u goste Mišel Dival, i kada mu je Nađa objasnila problem, izvadio je svoju VI i počeo
da crta dijagrame zasnovane na nečemu što je nazvao 'semantički pravougaonik'. Uz pomoć ovog
obrasca napravili su stotinu crteža različitih dihotomija, pokušavajući da dobiju mapu koja bi im
pomogla da razumeju veze i protivurečnosti između njih. Došli su do nekih zanimljivih pravilnosti,
ali se nije moglo reći da ih je sa ekrana zablesnulo nekakvo zaslepljujuće otkrovenje - iako je jedan
posebno zamršen pravougaonik izgledao sugestivno, barem Mišelu: nasilje i nenasilje, teraformiranje
i zadržavanje postojećeg stanja činili su četiri početna ugla, dok je u sekundarnoj kombinaciji oko
ovog prvog pravougaonika uspeo da smesti bogdanoviste, Crvene, Hirokinu areofaniju, kao i
muslimane i druge kulturne konzervativiste. Ali nije bilo jasno čemu bi ovaj combinatoire mogao da
posluži.
Nađa je počela da pohađa dnevne sastanke posvećene opštim pitanjima vezanim za oblik vlasti na
Marsu. Sastanci su bili podjednako haotični kao rasprave o revolucionarnim metodama, ali i manje
žučni, i često konkretniji. Dešavali su se svakog dana u malom amfiteatru koji su Minojci usekli u zid
tunela u Maliji. Sa ovog stepenastog luka klupa učesnicima se pružao pogled preko bambusovih i
borovih stabala i krovova od terakote u oba smera tunela, od Zakrosa do Falasarne.
Razgovorima je prisustvovala ponešto različita publika nego ona na revolucionarnim debatama. Iz
manjih radionica stizali su izveštaji o kojima se raspravljalo, a potom bi se većina onih iz radionice
pridružila sastanku, da čuju primedbe o izveštaju. Švajcarci su odredili radionice za sva politička,
ekonomska i kulturna pitanja, tako da su glavne rasprave imale široku tematiku.
Vlad i Marina slali su brojne izveštaje iz svoje radionice o finansijama, i svaki je izoštravao i
dopunjavao njihov koncept eko-ekonomije. "Veoma je zanimljivo", obavestila je Nađa Nirgala i Arta
kada su se uveče okupili u bašti. "Ima dosta onih koji kritikuju Vladov i Marinin osnovni sistem,
među njima i Švajcarci i Bolonjezi, i u osnovi se zaobilazno dolazi do zaključka da sistem darovanja
koji smo prvobitno primenili u podzemlju nije dovoljan sam po sebi, jer je suviše teško održati ga
uravnoteženim. Postoje problemi nestašice i izobilja, pa se u postavljanju standarda dolazi do
iznuđivanja poklona od ljudi, što je protivurečno. To je ono što je Kojot uvek govorio, i razlog zbog
koga je razvio svoju mrežu razmene. Zato sada rade na racionalnijem sistemu, u kome se osnovne
potrebe zadovoljavaju pomoću regulisane ekonomije hidrogena, gde se stvarima određuje cena na
osnovu njihove kalorijske vrednosti. Potom u igru ulazi ekonomija darovanja, koja kao standard
koristi azot. Postoje, dakle, dve ravni, potreba i dar, ili ono što Sufi u radionici zovu životinjskim i
ljudskim, izražene različitim merilima."
"Zeleno i belo", reče Nirgal za sebe.
"Jesu li Sufi zadovoljni ovim dvojnim sistemom?" upita Art.
Nađa klimnu glavom. "Danas, pošto je Marina opisala odnos dveju ravni, Du el-Nan joj je rekao
'Ni sam Mevlana to ne bolje izrazio'."
"Dobar znak", reče Art veselo.
Druge radionice nisu bile tako specifične, niti tako produktivne. Jedna, koja se bavila budućom
poveljom o ljudskim pravima, bila je posebno ratoborna, ali je Nađa ubrzo shvatila da ova tema crpi
iz ogromnog bunara kulturnih strahova. Mnogi su je očigledno smatrali prilikom da jedna kultura
stekne prevlast nad drugima. "Govorim to još od Bunovog vremena", vikao je Zeik. " Pokušaj da se
svima nametne isti sistem vrednosti nije ništa drugo nego ataturkizam. Svako treba da ima pravo da
ide svojim putem."
"Ali to može da važi samo do izvesne granice", reče Arijadna. "Šta ako se neka grupa pozove na
pravo da poseduje robove?"
Zeik slegnu ramenima. "To je tako malo verovatno."
"Dakle, slažete se da je potrebna bar osnovna povelja o ljudskim pravima?"
"To je očigledno", hladno uzvrati Zeik.
Mihail je govorio u ime bogdanovista: "Sama društvena hijerarhija neka je vrsta robovlasništva",
reče on. "Pred zakonom bi svi trebalo da budu isti."
"Hijerarhija je prirodna činjenica", reče Zeik. "Ne može se izbeći."
"Govoriš tipično za Arapina", reče Arijadna. "Ali mi više nismo prirodni, već Marsovci. Gde god
hijerarhija vodi u opresiju, mora biti ukinuta."
"Hijerarhija mudrih", reče Zeik.
"Ili vladavina jednakosti i slobode."
"Nametnuta, ako treba."
"Da!"
"Nametnuta sloboda, dakle." Zeik s gađenjem odmahnu rukom.
Art dogura kolica s pićem. "Možda bismo mogli da se usredsredimo na neka konkretna prava",
predloži. "Da proučimo razne zemaljske deklaracije o ljudskim pravima i vidimo mogu li se
prilagoditi našim potrebama."
Nađa pođe u obilazak drugih sastanaka. Upotreba zemljišta, vlasničko pravo, krivično pravo,
nasledno pravo... Švajcarci su podelili pitanje vlasti na iznenađujuće mnogo potkategorija. Anarhisti
su bili ljuti, a ponajviše Mihail: "Da li je zaista potrebno da prolazimo kroz sve ovo?" neprestano je
ponavljao. "Sve je ovo suvišno, sve!"
Nađa je očekivala da će Kojot biti među onima koji će mu protivurečiti, ali ovaj umesto toga reče:
"Moramo da raspravimo sve to! Čak i ako ne želite državu, ili želite minimalni oblik države, morate
to da razmotrite tačku po tačku. Utoliko pre što minimalisti žele da zadrže ekonomski i policijski
sistem koji čuva njihove povlastice. Za vas su to libertarijanci - anarhisti kojima je potrebna
policijska zaštita od njihovog roblja. Ne! Ako ćete se zalagati za minimalne funkcije države, morate
od temelja da protresete to pitanje."
"Ali", reče Mihail, "mislio sam, čemu nasledno pravo?"
"Zašto čemu? To su ključni problemi! Slažem se da nasledno pravo ne bi trebalo da postoji, osim
možda za ono malo ličnih stvari koje se ostavljaju sledećem kolenu. Ali sve ostalo bi trebalo ponovo
da pripadne Marsu. Jer to je deo poklonjenog, zar ne?"
"Sve ostalo?" upita Vlad sa zanimanjem. "Ali šta bi tu spadalo? Niko neće posedovati zemlju,
vodu, vazduh, infrastrukturu, banke gena, baze podataka - šta onda ostaje da se vrati?"
Kojot slegnu ramenima. "Kuća? Ušteđevina? Mislim, zar nećemo imati novac? I zar ljudi neće
gomilati viškove ako budu mogli?"
"Moraš da dođeš na sastanke o finansijama", reče Marina Kojotu. "Radimo na tome da novac bude
izražen u jedinicama hidrogena, a cene u energetskoj vrednosti robe."
"Ali novac će ipak postojati?"
"Hoće, ali razmišljamo o negativnoj kamati na štedne uloge, na primer, tako da primoramo ljude
da zarađeno vrate u upotrebu, jer će u suprotnom biti pušteno u atmosferu u obliku azota. Bio bi
iznenađen koliko je teško sačuvati pozitivan saldo u ovom sistemu."
"Ali ako neko uspe u tome?"
"Pa, u tom slučaju se slažem s tobom - posle smrti bi sve ponovo pripalo Marsu, i bilo bi
iskorišćeno u neku opštu svrhu."
Mučeći se sa rečima, Saks primeti da je to u suprotnosti sa bioetičkom teorijom po kojoj ljudska
bića, kao i sve druge životinje, imaju jaku motivaciju da prehrane svoje potomstvo. Ovaj nagon
moguće je posmatrati u prirodi i u svim ljudskim kulturama, i on objašnjava kako egoistično tako i
altruistično ponašanje. "Pokušaj da se dekretom izmeni botanička - biološka - osnova kulture... jeste
prizivanje nevolja."
"Možda bi trebalo da bude dozvoljeno minimalno nasledno pravo", reče Kojot. "Dovoljno da
zadovolji taj životinjski nagon, ali nedovoljno da održava bogatu elitu."
Marini i Vladu ovo je očito bilo zanimljivo i odmah su počeli da ukucavaju nove formule u svoje
VI. Ali Mihail, koji je sedeo pored Nađe i listao svoj dnevni program, još nije bio zadovoljan. "Je li
sve ovo zaista deo konstitutivnog procesa?" reče, gledajući spisak. "Oblasni propisi, proizvodnja
energije, uklanjanje otpada, transportni sistemi - kontrola štetočina, zakon o vlasništvu, sistem
pritužbi, krivično pravo - arbitracija - zdravstveni propisi?"
Nađa uzdahnu. "Valjda. Seti se koliko je Arkadije insistirao na arhitekturi."
"Školski predmeti? Mislim, čuo sam za mikropolitiku, ali ovo je smešno!"
"Nanopolitika", reče Art.
"Ne, pikopolitika! Femptopolitika!"
Nađa ustade da pomogne Artu da odgura kolica sa pićem do radionica u selu ispod amfiteatra. Art
je i dalje jurio sa sastanka na sastanak, deleći hranu i piće, da bi čuo nekoliko minuta razgovora pre
nego što pođe dalje. Svakog dana bilo je osam do deset sastanaka, i Art je stizao da navrati na svaki.
Kada bi palo veče, koje je sve više delegata koristilo za provod ili šetnje kroz tunel, Art se sastajao
sa Nirgalom, i njih dvojica puštali su video trake sa blagim ubrzanjem, tako da su svi govorili kao
ptice, usporavajući ih samo da ponešto zabeleže, ili da porazgovaraju o ovom ili onom pitanju. Kada
bi noću pošla u kupatilo, Nađa je prolazila pored polumračne trpezarije gde su njih dvojica radila na
svojim zapisima, i zatekla bi ih kako spavaju na stolicama, otvorenih usta, osvetljeni burlesknim
debatama na ekranu.

Ali Art je ujutru ustajao kad i Švajcarci, da pripremi sve za početak rada. Nađa je pokušala da
održi njegov ritam nekoliko dana, ali je otkrila da su jutarnje radionice nepredvidivog učinka. Ljudi
su ponekad sedeli za stolovima, pijući kafu i grickajući voće i zemičke, zureći jedni u druge poput
zombija: Ko si ti? - govorili su njihovi mutni pogledi. Šta ću ja ovde? Gde smo sada? Zašto nisam u
krevetu?
A moglo je da bude i sasvim suprotno: nekad bi došli istuširani i osveženi, budni od kafe ili
kavadžave, puni novih zamisli i željni rada i učinka. Da su i svi drugi bili bar približno orni, stvari bi
letele. Tako je bilo na jednom sastanku o vlasništvu, i činilo se da su za jedan sat rešili pitanja
pomirenja ličnog i društvenog, privatne koristi i zajedničkog dobra, sebičnosti i altruizma... Međutim,
na kraju sastanka, njihove beleške su izgledale neodređene i protivurečne kao i one sa manje
delotvornih sastanaka. "Izveštaj će morati da bude u vidu snimka celog sastanka", reče Art, pošto je
pokušao da napiše rezime.
Većina ovih sastanaka, međutim, bila je manje uspešna. U stvari, bile su to uglavnom produžene
prepirke. Nađa je jednog jutra naišla kada je Antar, mladi Arapin sa kojim je Džeki provodila vreme
tokom turneje, govorio Vladu: "Samo ćete ponoviti socijalističku katastrofu!"
Vlad slegnu ramenima. "Ne žuri u oceni tog vremena. Socijalističke zemlje bile su na udaru
kapitalizma spolja i korupcije iznutra, što nijedan sistem ne bi izdržao. Ne smemo sada da izbacimo
socijalizam u povoju zajedno sa staljinističkim đubretom, jer ćemo izgubiti mnoge koncepte
pravednosti koji su nam potrebni. Na Zemlji vlada sistem koji je porazio socijalizam, jedna
očigledno iracionalna i destruktivna hijerarhija. Čemu onda možemo da se nadamo od nje, osim
uništenju? Moramo u svemu da tražimo odgovore na ovo, uključujući i sisteme koje je sadašnji
porazio."
Art je gurao kolica sa hranom u drugu prostoriju, i Nađa iziđe s njim.
"Čoveče, voleo bih da je Fort ovde", gunđao je. "Trebalo bi da bude, zaista bi trebalo."
Na sledećem sastanku raspravljali su o granicama tolerancije, stvarima koje nikada ne smeju biti
dozvoljene, bez obzira na njihovo navodno religijsko značenje, i neko uzviknu: "Recite to
muslimanima!"
Jirgen iziđe iz sale, sa izrazom gađenja na licu. Uzeo je valjušku iz kolica i pošao s njima,
govoreći dok je jeo: "Liberalna demokratija kaže da je kulturna tolerancija suštinska stvar, ali je
potrebno samo malo zastraniti u liberalnoj demokratiji da liberalni demokrati postanu veoma
netolerantni."
"Kako to rešavaju Švajcarci?" upita Art.
Jirgen slegnu ramenima: "Nikako, rekao bih."
"Čoveče, kako bih voleo da je Fort ovde!" reče Art. "Pokušao sam da stupim u vezu s njim i da ga
obavestim o ovome, čak sam upotrebio prioritetne švajcarske linije, ali nisam dobio odgovor."

Kongres je trajao već skoro mesec dana. Nedostatak sna, a možda i preterano uzimanje kave,
učinili su Arta i Nirgala tupim i ošamućenim, pa je Nađa počela noću da dolazi i da ih tera na
spavanje, gurajući ih na kauče i obećavajući da će napisati rezimee snimaka koje nisu pogledali.
Zaspali bi u istoj sobi, mrmljajući dok bi se okretali na uskim ležajima od bambusa i pene. Jedne
noći Art se iznenada podiže na kauču: "Gubim sadržaj stvari", reče Nađi, što na javi što u snu.
"Počinjem da vidim samo formu."
 "Postaješ Švajcarac, a? Spavaj."
On pade nauznak. "Bila je ludost očekivati od vas da bilo šta postignete zajedno", promrmlja.
"Spavaj."
Verovatno jeste bila ludost, pomislila je dok je on hrkao. Ustala je i otišla do vrata. Osećala je
mentalnu buku u glavi i znala da neće moći ponovo da zaspi, pa je izišla i pošla kroz park.
Vazduh je još bio topao, crni svetlarnici načičkani zvezdama. Cev tunela iznenada ju je podsetila
na jednu prenaseljenu odaju na Aresu, ovde višestruko uvećanu, ali sa istom primenjenom estetikom:
mutno osvetljeni paviljoni, mračni čupavi grozdovi malih šuma... Igra stvaranja sveta. Međutim, sada
je u pitanju bio pravi svet. Učesnici sabora isprva su bili gotovo opijeni njegovom ogromnim
potencijalom, a neki od njih, kao Džeki i ostali domoroci, još su bili dovoljno mladi i neiskusni da bi
se tako osećali. Ali su za mnoge starije učesnike počeli da se ukazuju nerešivi problemi, nalik na
kvrgave kosti ispod zategnute kože. Preostali od Prvih stotinu, stari Japanci iz Sabišija - ovih dana su
sedeli sa strane i posmatrali, zamišljeni, reagujući u rasponu od Majinog cinizma do Marinine
zabrinute svadljivosti.
A tu je bio i Kojot, malo niže u parku, izlazio je iz šume, pijano se povodeći, sa nekom ženom
koja ga je obgrlila oko struka. "Ah, ljubavi", viknuo je niz tunel, šireći ruke, "možeš li se sa mnom u
sudbi spojiti - i ovu jadnu građevinu stvari osvojiti - nas ćemo je dvoje u more potopiti - i bliže volji
srca ponovo pretopiti!"
Kako da ne, pomisli Nađa s osmehom i vrati se u sobu.
Bilo je i nekih osnova za nadu. Pre svega, upornost koju je pokazala Hiroko, po ceo dan obilazeći
sastanke, iznoseći svoje misli i izavivajući u ljudima osećaj da su izabrali najvažniji sastanak u tom
trenutku. En je takođe naporno radila - iako se činilo da se ni sa čim ne slaže, i da je, pomisli Nađa, u
crnjem raspoloženju nego ikad - i Spenser, Saks, Maja i Mišel, Vlad i Ursula, Marina. Uopšte je
izgledalo da su Prvih stotinu jedinstveniji u ovome nego u svemu što su radili od gradnje Podbrežja -
kao da im je ovo bila poslednja prilika da poprave stvar, da nadoknade načinjenu štetu. Da učine
nešto za dušu pokojim prijateljima.
I nisu samo oni radili. Vremenom je svima postalo jasno ko su oni koji žele da sabor postigne
opipljive rezultate, i ti ljudi su počeli da pohađaju iste sednice, naporno radeći na pronalaženju
kompromisa i upisivanju rezultata na ekrane, u obliku preporuka ili predloga. Morali su da trpe
prisustvo onih koje su više zanimale krupne reči nego rezultati, ali su nastavljali da kuju svoje
gvožđe.
Nađa se usredsredila na ove znake napretka i nastojala da redovno obaveštava Arta i Nirgala,
pored toga što ih je hranila i terala da se odmaraju. Ljudi su navraćali u njihov stan: "Rečeno nam je
da ovo odnesemo velikoj trojci." Mnogi od ozbiljnih radnika bili su zanimljive ličnosti; jedna od
žena iz Dorsa Brevije, po imenu Šarlota, spadala je u bolje poznavaoce ustava, i sada je pravila neku
vrstu okvira u tu svrhu, nešto slično onome što su radili Švajcarci, gde su se teme za razradu
sređivale bez potrebe za dokumentovanjem. "Gore glavu", poručila im je jednog jutra, zatekavši ih
kako sumorno sede u krugu. "Sukob doktrina jeste prilika. Američka ustavotvorna skupština bila je
jedna od najuspešnijih u istoriji, a u nju se ušlo sa nekoliko veoma snažnih antagonizama. Oblik
vladavine koji je nastao odraz je međusobnog nepoverenja tih grupa. Male države došle su sa
strahom da će ih progutati velike, i tako je nastao Senat u kome su sve države jednake, i Predstavnički
dom gde velike države imaju broj zastupnika u skladu sa svojom veličinom. Struktura je odgovor na
određeni problem, razumete? Isto važi za trostrane provere i odlučivanje. To je institucionalizovano
nepoverenje u vlast. Ima toga dosta i u švajcarskom ustavu. Isto možemo da primenimo i ovde."
I tako se podigoše i odoše na posao, dva bistra mlada čoveka i jedna otupela stara žena. Čudno je,
pomisli Nađa, videti ko u ovakvim situacijama izbija u prvi plan kao vođa. To ne moraju da budu
najpametniji ili najbolje obavešteni, za šta su bili primer Marina i Kojot, iako su obe odlike od
pomoći, a ovo dvoje su zaista bili uticajni. Ne, vođe su oni koje su ljudi spremni da slušaju.
Magnetske ličnosti. A ovde, gde se na okupu nalazio toliki broj velikih umova i snažnih ličnosti,
takav magnetizam bio je veoma redak i neprimetan. I veoma moćan...

Posetila je sastanak posvećen odnosima Marsa i Zemlje u razdoblju posle sticanja nezavisnosti.
Kojot je bio tamo, galameći: "Neka idu do đavola! Sami su to sebi zakuvali! Pustimo ih da se izvuku
ako mogu, pa ako uspeju, možemo da se posećujemo i da budemo susedi. Ali ako pokušamo da im
pomognemo, i sami ćemo propasti."
Mnogi Crveni i prvomarsovci klimali su glavama sa odobravanjem, a među njima se isticao
Kasei. Kasei je u poslednje vreme bio u usponu, kao vođa grupe Prvomars, separatističkog krila
Crvenih, čiji su se pripadnici potpuno ograđivali od Zemlje i zalagali se za sabotaže, ekotaže,
terorizam, oružanu pobunu - svako sredstvo koje će pomoći da se ostvare ciljevi. Jedna od
najtvrdokornijih grupa na saboru, u stvari, i Nađi je bilo tužno što vidi Kaseija među njima - štaviše,
na njenom čelu.
Maja je ustala da odgovori Kojotu: "Lepa teorija", reče ona, "ali nemoguća. Liči na Enine
stavove. Sa Zemljom ćemo sigurno imati posla, i zato treba da odlučimo šta ćemo, a ne da bežimo od
toga."
"Dokle god su u haosu, predstavljaju opasnost za nas", reče Nađa. "Moramo da učinimo sve što
možemo da im pomognemo. Da ih usmerimo u pravcu koji odgovara i nama."
Neko reče: "Naše dve planete su jedan sistem."
"Šta ti to znači?" upita Kojot. "To su različiti svetovi i svakako dva odvojena sistema!"
"Razmena informacija."
Maja reče: "Mi smo za Zemlju neka vrsta modela ili eksperimenta. Misaoni eksperiment koji treba
da posluži kao pouka čovečanstvu."
"Stvarni eksperiment", reče Nađa. "Ovo više nije igra, i moramo da se okanimo privlačnih
teorijskih stavova." Dok je ovo govorila, gledala je Kaseija, Harmakisa i njihove drugove, ali bilo je
očigledno da nije uticala na njih.
Novi sastanci, nove govorancije, obroci na brzinu, onda ponovo sastanak sa iseijima iz Sabišija,
na kome se raspravljalo o demimondu kao odskočnoj dasci za njihov napore. Potom večernji sastanak
sa Artom i Nirgalom, ali su njih dvojica bili mrtvi umorni, pa ih je poslala na spavanje.
"Razgovaraćemo na doručku."
I sama je bila umorna, ali joj se nije spavalo, pa je pošla u večernju šetnju, na sever od Zakrosa.
Nedavno je bila otkrila visoku stazu koja je išla duž zapadnog zida tunela, usečena u bazalt tamo gde
je krivina cilindra stvarala padinu od četrdeset pet stepeni. Sa ove staze pružao se pogled preko
vrhova drveća na parkove. A u Knososu, na mestu gde je staza skretala na neveliku prirodnu rampu,
pucao je vidik niz tunel do oba horizonta, na čitav dugački svet, mutno osvetljen uličnim svetiljkama
okruženim nepravilnim zelenim kuglama od lišća, sa nekoliko prozora iza kojih se još nije spavalo i
nizom papirnih lampiona okačenih u parku u Gurniji. Bio je to tako elegantan građevinski poduhvat
da ju je zabolelo srce pri pomisli na duge godine provedene u Zigotu, pod ledom, u hladnom vazduhu
i pod veštačkom svetlošću. Da su samo znali za ove tunele lave...
Susedni odeljak, Faistos, imao je dno gotovo prekriveno dugačkim, plitkim ribnjakom, tamo gde
se širio kanal koji je tekao iz Zakrosa. Podvodna svetla na jednom kraju bazena pretvarala su vodu u
iskričavi kristal neobičnog izgleda, i videla je grupu ljudi koji su se tamo kupali, svetlucava tela u
osvetljenoj vodi koja su nestajala u mraku. Amfibijska stvorenja, daždevnjaci... Jednom, veoma
davno, na Zemlji, postojala su vodena bića koja su dahćući ispuzala na kopno. Mora da su prethodno
imala veoma ozbiljnu debatu, pomisli Nađa, dole u okeanu. Izići ili ne, kako izići, kada izići... Zvuk
dalekog smeha, zvezde uhvaćene u nepravilnim svetlarnicima...
Okrenula se i pošla niz stepenice prema dnu tunela, a zatim nazad u Zakros, stazama i uličnom
travom, pored kanala, misleći u nasumičnim, nepovezanim slikama. Stigavši u stan, legla je u postelju
i odmah zaspala, sanjajući, dok je svitalo, delfine kako plivaju kroz vazduh.
26.
Ali ju je usred tog sna grubo probudila Maja, koja joj reče na ruskom: "Ovde su neki Zemljani.
Amerikanci."
"Zemljani", ponovi Nađa. I oseti strah.
Obukla se i izišla da ih vidi. Bila je to istina; Art je stajao sa malom grupom Zemljana,
muškarcima i ženama njene visine i očigledno njenih godina, nesigurnim na nogama dok su izvijali
vratove, zaprepašćeno posmatrajući veliku cilindričnu odaju. Art se trudio da ih predstavi i da
istovremeno objasni njihovo prisustvo, što je čak i njemu, onako brbljivom, predstavljalo problem.
"Ja sam ih pozvao, jeste, pa, nisam znao - zdravo, Nađa - ovo je moj nekadašnji šef, Vilijem Fort."
"Mi o đavolu", reče Nađa i stisnu čovekovu šaku. Imao je čvrst stisak; bio je to ćelav muškarac
baburastog nosa, pocrneo i izboran, sa prijatno neodređenim izrazom lica.
"...tek što su stigli, doveli su ih bogdanovisti. Pre izvesnog vremena sam poslao poziv gospodinu
Fortu, ali nisam dobio odgovor, tako da nisam znao da će doći, i sad sam iznenađen, ali mi je i
drago."
"Ti si ga pozvao?" upita Maja.
"Da, znaš, veoma je zainteresovan da nam pomogne u našoj stvari."
Maja je besno gledala, ne Arta, već Nađu. "Rekla sam ti da je uhoda", reče joj na ruskom.
"Jesi", reče Nađa, a zatim se obrati Fortu na engleskom. "Dobro došli na Mars."
"Bolje vas našao", reče Fort, i izgledalo je da to zaista misli; široko se kezio, kao da je suviše
srećan da bi mogao da zadrži ozbiljno lice. Njegovi pratioci kao da nisu bili toliko sigurni; bilo ih je
desetak, mlađih i starijih, i neki su se smešili, ali je dosta njih izgledalo sumnjičavo i oprezno.
Posle nekoliko minuta početne nelagodnosti, Nađa povede Forta i grupicu njegovih saputnika u
gostinske prostorije Zakrosa, i kada je stigla Arijadna, odvedoše ih u njihove sobe. Šta su drugo
mogli? Vest je već proletela Dorsa Brevijom, i ljudi su počeli da pristižu u Zakros, sa pomešanim
izrazom nezadovoljstva i radoznalosti na licima - ali posetioci su već bili tu, vođe jedne od najvećih
transnacionalki, prema tvrdnji Sabišijanaca bez pratnje i uređaja za praćenje. Nešto se moralo učiniti
sa njima.
Nađa je obavestila Švajcarce da sazovu opšti skup u vreme ručka, a onda je predložila gostima da
se odmore i osveže u sobama da bi mogli da govore na sastanku. Zemljani zahvalno prihvatiše
predlog, a oni nespokojni među njima kao da odahnuše. Fort je izgledao kao da već smišlja govor.
Izvan gostinskih prostorija, Art je bio okružen gomilom uznemirenih ljudi. "Odakle ti pravo da
donosiš ovakve odluke umesto nas?" upita ga Maja, govoreći u ime mnogih. "Ti, koji si ovde uljez!
Uhoda među nama! Prvo se trudiš da te prihvatimo kao prijatelja, a onda nam radiš iza leđa!"
Art raširi ruke, crven od stida, dižući ramena kao da izmiče uvredama, ili kao da bi da prodre do
onih iza Maje, onih koji su izgledali samo radoznalo. "Potrebna nam je pomoć", reče. "Sami ne
možemo da postignemo ono što želimo. Praksis je drugačiji od ostalih, bliži nama, verujte mi."
"Tebi da verujemo!" reče Maja. "Pa ti si naš zarobljenik!"
Art zažmiri i odmahnu rukama. "Ne može se biti i zarobljenik i uhoda u isto vreme, zar ne?"
"Ma, ti možeš da budeš izdajnička protuva svake vrste!" uzviknu Maja.
Džeki priđe Artu i zagleda se u njega, napetog i ozbiljnog lica. "Jasno ti je da će ovi praksisovci
sada možda morati da ostanu zauvek na Marsu, hteli to oni ili ne. Baš kao i ti."
Art klimnu glavom. "Rekao sam im da bi to moglo da se dogodi. Očigledno je da ne mare. Kažem
vam da žele da pomognu. Oni predstavljaju jedinu transnacionalku koja radi na drugačiji način, čiji
su ciljevi sličniji našim. Došli su ovamo, sami, da vide kako mogu da pomognu. Zainteresovani su.
Zašto vas to toliko brine? Ovo je prilika za nas."
"Da vidimo šta će kazati Fort", reče Nađa.

Švajcarci su sazvali vanredni sastanak u amfiteatru u Maliji, i dok su delegati pristizali, Nađa je
vodila posetioce kroz kapije segmenata do mesta okupljanja. Videlo se da su još zaprepašćeni
veličinom tunela Dorsa Brevije. Art je trčkarao oko njih iskolačenih očiju, brišući rukavom znoj sa
čela, beskrajno nervozan. Nađi je dolazilo da prsne u smeh. Fortov dolazak joj je zbog nečega
popravio raspoloženje; nije videla šta bi time mogli da izgube.
Zato je sela u prvi red sa praksisovcima i posmatrala kako Art vodi Forta do bine i predstavlja ga.
Fort klimnu glavom i izgovori rečenicu, pa nagnu glavu i zagleda se u zadnji red amfiteatra, svestan
da ne postoji ozvučenje. Zato udahnu i poče iznova, i njegov obično tihi glas odjeknu pouzdano kao u
nekog iskusnog glumca, razgovetan za sve.
"Hteo bih da se zahvalim ljudima iz Subarašija što su me doveli na jug, i na ovu konferenciju."
Vraćajući se na mesto, Art se trgnu, a onda se okrenu i prinese šaku ustima: "To je Sabiši", reče
ispod glasa Fortu.
"Šta to?"
"Sabiši. Rekli ste Subaraši, a to je transnacionalka. Naselje kroz koje ste prošli na putu ovamo je
Sabiši. Sabiši znači 'usamljen'. Subaraši znači 'prekrasan'."
"Prekrasan", ponovi Fort, začuđeno zureći u Arta. Onda slegnu ramenima i nastavi, stari Zemljanin
sa tihim, ali prodornim glasom, i pomalo nepovezanim stilom. Opisao je Praksis, njegov početak i
sadašnji način rada. Kada je objasnio odnos Praksisa i drugih transnacionalki, Nađa pomisli da
postoje sličnosti sa odnosom koji podzemlje ima sa površinskim svetovima na Marsu, što je bez
sumnje Fort lukavo naglasio svojim opisom. Fort je sve više osvajao pažnju slušalaca. Ali onda reče
nešto o ekokapitalizmu, i o tome da Zemlju smatra punim svetom, dok je Mars još prazan, i na to troje
ili četvoro Crvenih skoči na noge.
"Šta time hoćete da kažete?" povika jedan od njih. Nađa vide kako se Artu steže šaka u krilu, i
uskoro shvati zašto; Fortov odgovor bio je dug i neobičan, opis onoga što je nazvao ekokapitalizam,
koji se zbog svoje prirode pominjao kao bioinfrastruktura, a ljudi kao ljudski kapital. Osvrnuvši se,
Nađa vide kako se mnogi mršte; Vlad i Marina približili su glave, i Marina je kucala nešto u pločicu
na zglobu. Art odjednom skoči na noge i prekinu Forta pitanjem o Praksisovim trenutnim aktivnostima
i o mogućoj Praksisovoj ulozi na Marsu.
Fort je zurio u Art kao da ga ne poznaje. "Sarađivali smo sa Svetskim sudom. UN se nikada nisu
oporavile od 2061, i sada ih smatraju ostavštinom Drugog svetskog rata, baš kao što je Liga Naroda
bila ostatak Prvog svetskog rata. To znači da smo izgubili posrednika za međunarodna pitanja, a
sukobi su se nastavili, od kojih su neki veoma ozbiljni. Sve više sukoba iznosi se pred Svetski sud,
pa je Praksis osnovao Organizaciju prijatelja suda, koja se trudi da mu pruži pomoć na svaki mogući
način. Postupamo prema njegovim presudama, dajemo mu novac, ljude, pokušavamo da razradimo
tehnike arbitracije, i slično. I sami smo deo jedne nove tehnike, gde dva međunarodna tela koja imaju
bilo kakvo neslaganje i odluče da zatraže arbitraciju, ulaze u jednogodišnji program sa Svetskim
sudom u kome njegovi arbitri nastoje da pronađu pravac delovanja koji će zadovoljiti obe strane. Po
isteku godinu dana, Svetski sud donosi presudu o svim nerešenim problemima, i ako to poživi,
potpisuje se sporazumi, a mi se trudimo da na svaki način podržimo te sporazume. Indija je bila
zainteresovana, i prošla je kroz program sa Sikima u Pendžabu, i tamo je za sada sve u redu. Drugi
slučajevi su se pokazali kao nešto teži, ali poučni. Koncept poluautonomije privlači sve više pažnje.
Mi u Praksisu verujemo da nacije nikada nisu bile suverene, već da su bile poluautonomne u odnosu
na ostatak sveta. Metanacionalke su poluautonomne, pojedinci su poluautonomni, kultura je
poluautonomna u odnosu na ekonomiju, vrednosti su poluautonomne u odnus na cene... postoji nova
grana matematike koja nastoji da definiše poluautonomiju u logičkom smislu."
Vlad, Marina i Kojot pokušavali su da slušaju Forta, komentarišu među sobom i prave beleške u
isto vreme. Nađa ustade i mahnu Fortu.
"Da li i druge transnacionalke podržavaju Svetski sud?" upita.
"Ne. Metanacionalke izbegavaju Svetski sud, i koriste UN kao oruđe. Bojim se da još veruju u mit
o suverenitetu."
"Ali ovo zvuči kao sistem koji dejstvuje samo ako obe strane daju pristanak."
"Tako je. Mogu samo da vam kažem da je Praksis zainteresovan i da nastoji da izgradi mostove
između Svetskog suda i svih nosilaca moći na Zemlji."
"Zašto?" upita Nađa.
Fort podiže ruke, gestom sličnim Artovom. "Kapitalizam opstaje samo dok postoji rast. Ali,
vidite, rast više nije rast. Potrebno je da rastemo iznutra, da se usložnjavamo."
Džeki ustade: "Ali biste na Marsu mogli da rastete u klasičnom kapitalističkom stilu, zar ne?"
"Da, mislim da je tako."
"Znači da je to možda sve što želite od nas? Novo tržište? Onaj prazan svet koji ste malopre
pomenuli?"
"Pa, mi u Praksisu došli smo do zaključka da je tržište samo mali deo zajednice. A nas ona zanima
u potpunosti."
"Šta, onda, želite od nas?" doviknu neko iz pozadine.
Fort se osmehnu: "Ja bih samo da posmatram."

Sastanak se završio odmah posle toga, i počele su redovne popodnevne sednice. Naravno, svuda
je bar deo rasprave bio posvećen dolasku grupe iz Praksisa. Na Artovu žalost, pokazalo se, kada su
uveče seli da pregledaju trake, da su Fort i njegova ekipa više delovali razjedinjujuće na sabor nego
kao objedinjujući činilac. Mnogi nisu mogli da prihvate zemaljsku transnacionalku kao punopravnog
učesnika kongresa, i tu nije bilo pomoći. Onda je navratio Kojot i rekao Artu: "Ne govori mi kako je
Praksis drugačiji od ostalih. To je najstarija varka u knjizi. Kad bi se bogati ponašali pristojno,
sistem bi bio u redu. To je sranje. Sistem određuje sve ostalo, i zato treba menjati sistem."
"Fort i govori o tome da se on menja", pobuni se Art. Ali Fort je ovde bio samom sebi najveći
neprijatelj, zbog navike da svoje nove zamisli opisuje klasičnim ekonomskim terminima. Jedini koje
je zanimao takav pristup bili su Vlad i Marina. Za bogdanoviste, Crvene i prvomarsovce - za većinu
domorodaca i mnoge doseljenike - bila je to uobičajena zemaljska rabota, sa kojom nisu hteli da
imaju posla. Nema dogovora sa trasnatima, uzviknuo je Kasei na jednoj traci i pobrao pljesak, nema
dogovora sa Zemljom, ma kako ga oni predstavljali! Fort neće proći! Jedino što je zanimalo ovu
gomilu bilo je hoće li njemu i njegovima biti dozvoljeno da odu ili ne; neki su smatrali da su oni, kao
i Art, sada zatočenici podzemlja.
Na istom sastanku je, međutim, istupila Džeki, zauzevši se za Bunov stav da se sve mora upotrebiti
za krajnji cilj. Bila je podrugljiva prema onima koji su odbacili Forta u načelu. "Pošto ćeš posetioce
zadržati kao taoce, zašto ih ne bi zaposlio? Što ne odeš da razgovaraš s njima?"
Tako je u suštini nastala još jedna podela: na izolacioniste i dvosvetovce.
Sledećih nekoliko dana Fort je rešavao ovu protivurečnost oko sebe tako što ju je prenebregavao,
u toj meri da se Nađi činilo da je možda nije ni svestan. Švajcarci su ga zamolili da vodi radionicu o
trenutnoj situaciji na Zemlji, i ljudi su nagrnuli da slušaju kako on i njegovi saputnici odgovaraju na
bezbrojna pitanja. Fort je na svakom sastanku prihvatao sve što bi mu rekli o Marsu, ne izražavajući
svoje mišljenje. Držao se Zemlje, ali je i nju samo opisivao. "Transnacionalke su se pretopile u par
desetina najvećih među njima", rekao je u odgovor na jedno pitanje, "a to su one koje su sklopile
ugovore sa više zemalja. Sada ih zovemo metanacionalkama. Najveće su Subaraši, Micubiši,
Konsolidejted, Ejmeks, Armskor, Mahdžari i Praksis. Ima još deset ili petnaest velikih, a ostale se
ponovo svode na trasnate, ali se ubrzano priključuju metanatima. Veliki metanati su sada nosioci
svetske moći, s obzirom na to da kontrolišu MMF, Svetsku banku, Jedanaestoricu i sve zemlje
klijenata."
Saks ga zamoli da podrobnije opiše metanacionalku.
"Pre otprilike deset godina, mi u Praksisu dobili smo poziv od Šri Lanke da dođemo u njihovu
zemlju, preuzmemo ekonomiju i da arbitriramo između Tamilaca i Singaleza. Učinili smo to, sa
dobrim rezultatima, ali je za vreme aranžmana postalo jasno da je naš odnos sa državnom vladom
nešto sasvim novo. To je primećemo u određenim krugovima. Potom je Ejmeks došao u sukob sa
Jedanaestoricom, pa je povukao sva svoja sredstva iz njihovih zemalja i prebacio ih na Filipine.
Nesrazmera između Ejmeksa i Filipina, koja je u bruto godišnjem proizvodu iznosila sto prema jedan,
izazvala je situaciju u kojoj je Ejmeks, zapravo, preuzeo zemlju. Bila je to prva prava
metanacionalka, iako nije bilo jasno da je to nešto novo sve dok njihov aranžman nije ponovio
Subaraši, preselivši veliki deo svojih operacija u Brazil. Tada je postalo očigledno da je nastalo
nešto novo, različito od starog odnosa ustupanja državne zastave. Metanacionalka preuzima spoljnji
dug i lokalnu ekomoniju zemlje korisnice usluga, slično onome što su UN učinile u Kambodži, ili
Praksis u Šri Lanki, ali potpunije. U ovim aranžmanima vlada zemlje klijenta postaje sprovodilac
ekonomske politike metanacionalke. U načelu se sprovode mere štednje, s tim što su vladini
službenici mnogo bolje plaćeni nego pre, kao i vojska, policija i obaveštajna služba. U ovoj fazi,
dakle, država biva otkupljena. A svaka metanacionalka ima dovoljno sredstava da otkupi nekoliko
zemalja. Ejmeks je ostvario takve odnose sa Filipinima, severnoafričkim zemljama, Portugalijom,
Venecuelom i još pet ili šest manjih zemalja."
"Ovo je radio i Praksis?" upita Marina.
Fort odmahnu glavom. "Na neki način da, ali smo nastojali da ostvarimo nešto drugačije odnose.
Sklopili smo sporazume sa državama koje su dovoljno snažne za uravnoteženije partnerstvo. Imamo
sporazum sa Indijom, Kinom i Indonezijom. Reč je o zemljama koje su bile zapostavljene u
sporazumu o Marsu iz 2057. godine, pa su nas ohrabrile da dođemo ovamo i stupimo u pregovore
nalik na ove sada. Takođe smo započeli pregovore sa nekim zemljama koje su još nezavisne. Ali ni u
jednu od ovih zemalja nismo ušli sami i nismo pokušavali da nametnemo svoju ekonomsku politiku.
Nastojali smo da se držimo svog transnacionalnog obrasca, ali u metanacionalnim razmerama.
Nadamo se da ćemo za zemlje sa kojima poslujemo biti alternativa metanacionalizmu. Još jedan
činilac, uz Svetski sud, Švajcarsku i neka druga tela, izvan rastućeg metanacionalnog poretka."
"Praksis je drugačiji", reče Art.
"Ali sistem je sistem", podseti Kojot iz dna prostorije.
Fort slegnu ramenima. "Mislim da mi predstavljamo sistem."
Kojot je samo tresao glavom.
Saks reče: "Moramo da krademo - da radimo sa njima."
Onda poče da postavlja pitanja Fortu. "Koja je najljuća - najveća?" Bila su to škripava, skrpljena,
zastajkujuća pitanja - ali Fort nije obraćao pažnju na ove teškoće, tako da se većina sledećih
radionica sastojala od njegovih odgovora Saksu, gde je svako imao priliku da sazna dosta toga o
drugim metanacionalkama, njihovim vođama, njihovoj unutrašnjoj strukturi, zemljama klijentima,
njihovom međusobnom odnosu, prošlosti, naročito o ulozi koju su njihove prethodne organizacije
imale u haotičnim godinama pre i posle 2061. "Zašto su reagovali - zašto su razbili jaja - mislim,
kupole?"
Fortovo znanje o istorijskim pojedinostima bilo je slabo; povremeno je sa uzdahom napominjao
da se baš i ne seća dobro tog razdoblja. Ali njegov opis sadašnje situacije na Zemlji bio je potpuniji
od ijednog koji su do tad dobili, i pomogao im je da razjasne neka pitanja, koja su ranije mučila sve
njih, o aktivnosti metanacionalki na Marsu. Metanacionalne kompanije koristile su Prelaznu upravu
Ujedinjenih nacija kao posrednika za razrešavanje sporova između njih samih. Njihovi sukobi bili su
uglavnom oko teritorija. Takozvani 'polusvet' Marsa ove kompanije ostavljale su na miru zato što su
smatrale da je zanemarljiv i da se može lako nadgledati. I tako dalje. Nađa je tad mogla poljubiti
Saksa - i ne samo 'mogla', nego ga je stvarno poljubila - a i Spensera i Majkla zato što su podržavali
Saksa na tim sastancima. Saks je, naime, vrlo uporno navaljivao da govori uprkos svojim teškoćama
u govoru, i često je trpeo neuspeh, pa je onda, sav crven u licu od osujećenje, lupao pesnicama po
stolu. Pred kraj ovog razgovora rekao je Fortu: "Onda šta 'Praksis' voće... Tras! ...šta 'Pra-kiks'...
Tras!... hoće od Marsa?"
Fort mu je odgovorio ovako: "Mi smatramo da će ono što se odigrava ovde imati odraza i kod
kuće. Na Zemlji. Mi smo na Zemlji uočili jednu koaliciju progresivnih elemenata, koja polako
izranja. Najveći članovi te koalicije su Kina, 'Praksis' i Švajcarska. Ali postoje i desetine manjih
elemenata, manje moćnih. Od presudnog značaja moglo bi da bude na koju će stranu Indija krenuti u
ovom trenutku. Većina metanacionalnih kompanija smatra da je Indija bure bez dna, u koje možeš
ulagati koliko hoćeš, a da se tamo ništa ne promeni. Mi se s tim ne slažemo. Osim toga, mi smatramo
da je i Mars, kao sila čije vreme dolazi, od presudnog značaja, mada na drugi način. Zato smo želeli
da pronađemo i na Marsu progresivne elemente, vidite, i da vam pokažemo šta radimo. Pa i da
čujemo vaše komentare."
"Zanimljivo", odgovorio mu je Saks.
Bilo je, zaista, zanimljivo, ali mnogi ljudi su ostali čvrsto protiv ma kakvog savezništva sa jednom
zemaljskom metanacionalnom kompanijom. A sve druge rasprave o svakojakim temama nastavile su
se u Dorsa Breviji bez popuštanja. U nekim od tih rasprava uspostavljala se, što su duže trajale, sve
veća polarizacija stavova.
Te večeri na njihovom sastanku na terasi Nađa je odmahivala glavom čudeći se otkud ljudima
sklonost da prenebregavaju sve ono, mnogobrojno, što im je zajedničko, i da se zakrve oko najmanjih
sitnica koje ih dele. Rekla je Artu i Nirgalu: "Možda je svet naprosto suviše složen da bi se mogao
dovesti u red pomoću samo jednog, pa makar i najboljeg, plana. Možda ne bi ni trebalo da se mučimo
oko nekakvog plana za celu planetu, nego samo da smislimo nešto što bi nama odgovaralo. Pa, nek
bude na Marsu nekoliko različitih sistema. U tom slučaju živeli bismo nadajući se da to može tako i
ostati."
Art reče: "Ja bih rekao da ni to neće uspeti."
"Pa šta će onda uspeti?"
Art je slegnuo ramenima. "To još ne znam." Onda su on i Nirgal otišli da pregledaju trake. Nađi se
činilo da oni jure za fatamorganom koja se uvek izmakne u nove daljine.

Nađa je te noći otišla na spavanje razmišljajući: da je ovaj njihov projekat, kojim slučajem,
građevina, ona bi tu građevinu srušila do temelja i započela izgradnju nečeg novog. Hipnagogična
slika građevine koja pada navela ju je da se, sa trzajem, prene iz sna. Posle nekog vremena uzdahnula
je, odustala od spavanja, i pošla u još jednu noćnu šetnju. Art i Nirgal su zaspali u sobi sa trakama,
njihova faca bila su 'razgnječena' po radnom stolu, treperavo osvetljena ubrzanim snimcima sa
monitora. Napolju je vazduh odmicao, hujeći ka severu kroz Gurnijsku kapiju, a Nađa pođe takođe
tamo, visokim stazama. Kvrckali su bambusovi listovi sudarajući se, nebo je iznad njene glave bilo
puno zvezda... Zatim, slabi odjeci nečijeg smeha, koji su doprli niz tunel od bazena Faistos.
U bazenu su podvodne svetiljke bile upaljene. U vodi se opet stvorila gomila kupača. Ali sada je
na suprotnom kraju tunela, otprilike jednako visoko na povijenom zidu koliko je i Nađa bila visoko
na svojoj strani, bila jedna osvetljena platforma na koju se naguralo možda osam ljudi. Jedan od njih
se ukrcao na neku vrstu daske sa točkićima, na koju je čučnuo; trenje između daske i podloge bilo je
očigledno vrlo malo. Goli čovek na dasci leti niz povijenu stranu tunela, kosa šiba na vetru koji se iza
njega, njegovim prolaskom, stvara, on ubrzava, a onda izleće preko ruba jedne kamene litice i leti
nad bazenom, kovitla se i vrti po vazduhu, pada u vodu uz ogroman pljesuk, izroni uzvikujući nešto, i
dobija aplauz i klicanje mnogobrojnih gledalaca.
Nađa siđe do bazena, da pogleda šta se tamo radi. Neko je već dohvatio dasku i nosio je, trčećim
korakom, uz stepenice, ka platformi. Onaj goli čovek koji je upravo pao u bazen pa izronio sada je
stajao u plićaku, zaglađujući kosu unazad. Nađa ga nije prepoznala sve dok nije prišla ivici bazena.
Za to vreme on je, probijajući se bučno kroz vodu, došao takođe do ivice, u tečnu svetlost koja je na
tom mestu sijala iz vode nagore. Bio je to Vilijam Fort.
I Nađa skide sve sa sebe i zađe čvrstim koracima u bazen, u vodu koja je bila veoma topla, na
temperaturi ljudskog tela ili i nešto višoj. Neka druga figura već je letela kroz vazduh, dernjajući se.
"Izgleda kao da ima ogromno da se padne", reče Fort jednom od svojih pratilaca, "ali pošto je
gravitacija tako slaba, skok je izvodljiv."
Ta nova osoba koja je pomoću daske izletela 'u prazno' i sada strmoglavo padala ka vodi bila je
žensko. Ona izvi leđa i zabi se u vodu tiho, glatko, onda izroni i dobi takođe pljesak i klicanja. Neka
druga žena dočepa dasku i poče se sa njom penjati uz stepenište usečeno u stene.
Fort pozdravi Nađu klimanjem glave. Stajao je u vodi do pojasa. Telo mu je bilo mršavo i žilavo
pod prastarom, zboranom kožom. Na licu je i sad imao isti onaj izraz neodređenog zadovoljstva kao u
radionicama. "Hoćeš da probaš i ti?" upita on Nađu.
"Možda kasnije", reče ona, gledajući unaokolo. Gledala je ljude u vodi, nastojala da vidi ko je
prisutan i iz koje partije ili grupe na kongresu. Ali ubrzo je shvatila šta čini, a onda je frknula
zgađeno, zbog tog svog postupka i zbog sklonosti politike da se uvuče u sve i svašta, da sve inficira,
ako se to dopusti.
Ipak, htela-ne htela, primetila je da su kupači uglavnom mladi urođenici Marsa, iz Zigota,
Sabišija, Novog Vanuatua, Dorsa Brevije, iz mohoul rupe u kojoj je Višnjak, iz Kristijanopolisa. Ali
gotovo niko od njih nije bio aktivan, govoreći delegat; zato Nađa i nije mogla da proceni stupanj
njihove vlasti. Verovatno nema nikakvog dubljeg značaja u tome što se oni ovde sreću ovako, u sred
noći, goli u toploj vodi, što imaju svojevrsnu žurku ovde - većina su poreklom iz gradova gde je
javno kupanje normalna stvar, tako da su navikli da se prskaju vodom sa nekim ko im u drugoj
prostoriji može biti najžešći protivnik.
Još neko se otisnu vrišteći niz strminu, pa kroz vazduh, i pljusnu u duboki deo bazena. Ljudi
počeše da plivaju ka Nađi, privučeni kao što ajkule dolaze na krv. Nađa šmugnu pod vodu, koja je
imala pomalo slan ukus; otvori oči i vide kristalne mehure kako eksplodiraju posvuda, zatim tela
plivača kako se izvijaju kao delfini, između površine i glatkog tamnog dna bazena. Vanzemaljski
prizor...
Ona izroni i ocedi kosu. Fort je stajao među omladinom kao neki ostareli, smežurani Neptun,
gledao ih je sa tom svojom radoznalom, bez-strasnom opuštenošću. Možda su ovi mladi Marsovci
zapravo ta nova marsovska kultura o kojoj je govorio Džon Bun; možda je izrasla tu, među njima, a
da je oni nisu ni primetili. U prenošenju informacija sa jedne generacije na drugu, uvek ima mnogo
grešaka; tako se događa evolucija. Iako su građani Marsa odlazili u ilegalu iz veoma različitih
razloga, ipak se činilo da se sada okupljaju ovde, da stvaraju jednu kulturu koja ima maltene
paleolitske aspekte, što bi značilo povratak jednoj ur-kulturi koja stoji kao davna prošlost iza svih
njihovih današnjih različitosti. Ili je to stremljenje ka nekoj sintezi u budućnosti? Nije bitno šta je od
ta dva. Mogu biti obe te pojave istovremeno. Znači, tu možda postoji neka veza.
Tako je, bar, nagoveštavao Fortov blagi izraz zadovoljstva. To je bio Nađin utisak, u trenutku kad
je Džeki Bun poletela preko njihovih glava, veličanstvena kao Valkira, brza kao da je ispaljena iz
cirkuskog topa.

Program konferencije bili su napravili Švajcarci, i taj program se odmotao do kraja. Organizatori
su proglasili tri dana pauze posle čega bi se održala plenarna sednica.
Te dane Art i Nirgal su proveli u svojoj konferencijskoj sobici, pregledajući videotrake po
dvadeset sati na dan, pričajući beskrajno, i kuckajući sa nekom očajničkom hitnjom po tastaturama
svojih AI. Nađa je insistirala da ne odustaju, presuđivala kad se njih dvojica u nečemu ne slože,
pisala pasuse koji su njima bili preteški. Često se dešavalo da uđe i zatekne jednog kako spava u
fotelji a drugog kako zuri u ekran nepomično, 'hipnotisan'. Taj što je ipak koliko-toliko budan, grakne:
"Ej, Nađa! Šta misliš o ovome?" Onda Nađa pročita to sa ekrana, kaže šta misli, podmeće im tanjire
sa hranom pod nos - što je ponekad dovoljno da se onaj sasvim zaspali probudi. "Izgleda
ohrabrujuće", kaže im ona. "Sad na posao."

I tako dođe jutro plenarne sednice u Dorsa Breviji i na pozornicu velikog amfiteatra stupiše
zajedno Art, Nirgal i Nađa. Art je nosio i svoju AI. Stao je, pogledao okupljeno mnoštvo, kao da je
zapanjen prizorom, i posle duge pauze rekao: "Mi se zapravo o mnogo čemu slažemo."
Ovo izazva smeh. Art podiže veštačku inteligenciju iznad glave, kao kamene tablice sa božjim
zapovestima, pogleda na njen ekran i sa ekrana pročita: "Prvi radni poeni koje je osvojila marsovska
Vlada!"
Onda spusti AI do visine svojih prsa i zagleda se pažljivo u gomilu. Nastade ćutanje puno
koncentrisane pažnje.
"Jedan. Marsovsko društvo biće sačinjeno od mnogo kultura, različitih. Bolje je smatrati ga za
jedan svet, nego za jednu naciju. Sloboda religije i kulturnih opredeljenja moraju biti garantovani. Ne
sme se dopustiti da jedna kultura, ili jedna grupa kultura, uspostavi svoju vladavinu nad ostalima.
"Dva. U ovom okviru raznovrsnosti, ipak se mora garantovati da svaki pojedinac na Marsu ima
izvesna neotuđiva prava, uključujući i pravo na najosnovnije materijalno blagostanje, zdravstveno
osiguranje, školovanje i zakonsku jednakost.
"Tri. Zemlja, vazduh i voda Marsa jesu pod zajedničkim starateljstvom ljudske porodice, i ne
mogu biti u vlasništvu nijedne individue, niti grupe.
"Četiri. Plodovi rada jednog pojedinca pripadaju tom pojedincu, i ne može ih prisvojiti nijedan
drugi pojedinac niti ikakva grupa. Ali, u isti mah, rad i trud svih ljudi na Marsu deo su zajedničkog,
komunalnog truda i rada, i moraju biti posvećeni opštem dobru. Ekonomski sistem Marsa mora da
odrazi obe ove činjenice, da uravnoteži lične i zajedničke, opštedruštvene interese.
"Pet. Metanacionalni društveni poredak koji sada vlada planetom Zemljom nije sposoban da u
sebe ugradi ta dva principa, i ne može biti ovde primenjen. Umesto tog poretka, moramo proglasiti i
ozakoniti jednu ekonomiju koja će biti zasnovana na ekološkoj nauci. Cilj privrede Marsa nije 'trajno
održivi razvoj' nego trajno održivo blagostanje cele biosfere.
"Šest. Marsovski pejzaž, sam po sebi, ima izvesno 'pravo da postoji', i to pravo se mora poštovati.
Ciljevi naših intervencija na životnoj okolini moraju, dakle, biti minimalistički i ekopoetski, moraju
odražavati vrednosti areofanije. Preporučuje se da cilj svih naših ekoloških intervencija bude da
samo ispod granice od četiri kilometra nadmorske visine ostvarimo životnu sredinu u kojoj ljudska
bića mogu opstajati. Veće nadmorske visine, koje čine oko trideset procenata površine Marsa, treba
da ostanu u stanju bar približno onom koje je tamo vladalo od najdrevnije prošlosti; to treba da budu
prirodne zone divljine.
"Sedam. Naseljavanje Marsa je unikatan istorijski proces, prvo ljudsko nastanjivanje ijedne
planete osim Zemlje. Pošto je tako, treba nastupati u duhu poštovanja prema ovoj planeti, ali i prema
činjenici da živih bića u svemiru ima tako malo. Radeći ovde, uspostavljamo presedane za kasnije
ljudsko naseljavanje Sunčevog sistema, ali takođe predlažemo i modele za odnos ljudskog roda
prema životnoj okolini na Zemlji. Iz tog razloga, Mars ima posebno mesto u istoriji, što moramo imati
na umu kad donosimo potrebne odluke o životu ovde."

Art spusti ruke tako da mu je AI sada bila uz bok. Zagleda se ćutke u gomilu. Sa mnogih nivoa
amfiteatra, koji su većinom bili iznad njega, gledali su ga redovi ljudi, ćutke. "Pa, eto", reče on, i
pročisti grlo. Pokretom ruke pokaza ka Nirgalu, a ovaj priđe ivici pozornice i stade uz njega.
Nirgal reče: "To je sve što smo uspeli izabrati iz rada svih radnih grupa, a što je, po našem utisku,
prihvatljivo za svakoga ovde. Ima još mnogo drugih stavova koje bi, čini nam se, rado prihvatila
većina vas - ali, ne baš svako. Sačinili smo spiskove i tih stavova, o kojima postoji parcijalni
konsenzus, što bi značilo saglasnost opšta ali ne baš sasvim opšta. Te stavove ćemo istaći da ih svi
mogu čitati. Naše je veoma snažno ubeđenje da ako budemo u stanju da odavde odemo sa makar i
veoma uopštenim dokumentom, time već postižemo značajan uspeh. Na ovakvim kongresima postoji
sklonost da učesnici, proticanjem vremena, postaju u sve većoj meri svesni onoga u čemu se
razlikuju. Mi smo u ovoj situaciji, rekao bih, otišli s time baš predaleko, zato što Vladu još i nemamo
nego samo teoretišemo o njoj. Ali, kad iskrsnu problemi prakse - kad budemo prinuđeni da nešto i
činimo - tada ćemo potražiti oslonce koji su nam svima zajednički, a jedan ovakav dokument pomoći
će u tome.
"Imali smo, za svaku od glavnih poenti u našem dokumentu, mnogo zabeleženih vaših konkretnih
izjašnjavanja. O tome smo razgovarali sa Jirgenom i Priskom, a oni su nam predložili da zakažemo
sedam dana sastanaka, i da svaki dan posvetimo po jednoj od tih pročitanih sedam glavnih tačaka,
tako da svi dobiju šansu da komentarišu i predlažu revizije. Pa, na kraju da pogledamo... da li će išta
ostati."
Dvoranom se pronese smeh, ali slab. Mnogi su klimali glavom.
"A kako bi bilo da se prvo izborimo za nezavisnost, a?" dopre iz zadnjih redova Kojotov povik.
Art reče: "Nismo uspeli smisliti neku sličnu rečenicu o kojoj bi se svako saglasio. Možda bi
trebalo oformiti jednu radnu grupu i za to."
"Možda!" povika Kojot. "Svi su saglasni da sve treba da bude pošteno, a svet pravedan. Ali, kako
stići do toga, e tu uvek zapne."
"Pa, hm, da i ne", reče Art. "Ovo što ovde imamo je više od puke želje da sve bude pošteno. A što
se tiče metoda, pa, možda bi trebalo, kad se saglasimo o ciljevima, da pristupimo razmišljanju i o
načinima za ostvarenje tih ciljeva. A ti načini će nam prirodno dolaziti na um. Naime, pitaćemo se:
kako najpouzdanije ostvariti rečene ciljeve? Kakva sredstva se podrazumevaju ako se ovi ciljevi žele
ostvariti?"
 Pogledao je levo-desno po dvorani, slegnuo ramenima. "Čujte, nastojali smo da sačinimo
kompozitnu celinu od svega onoga što ste svi vi ovde, svako na svoj način, govorili. Ako nema
dovoljno konkretnih predloga o načinima ostvarivanja nezavisnosti, to je možda zato što ste se svi
'zaglavili' na nivou uopštenih filozofiranja o akciji, a u tim uopštenim stvarima se razišli. Jedino što
meni pada na um da predložim je sledeće: da pokušamo da identifikujemo različite snage na ovoj
planeti i da ocenimo do koje mere, do kog stupnja bi se koja od tih snaga mogla opirati ideji
nezavisnosti; onda da skrojimo svoje akcije prema očekivanom ukupnom otporu. Nađa je govorila da
treba preispitati celu metodologiju revolucije; neki su predlagali ekonomske modele, nešto kao: da
otkupimo ovu planetu ali pod povlašćenim uslovima. Ja sam više pomišljao na zemaljske načine
suzbijanja biljnih štetočina, znate. Tamo poljoprivrednici kombinuju više metoda, različite oštrine, da
bi suzbili štetočine koje ih napadaju."
Ljudi se na ovo nasmejaše, ali Art to kao da ne primeti; činilo se da je razočaran i uzdrman
činjenicom da je njihov dokument ovako odbijen. Nirgal je izgledao ljut.
Nađa se okrete i reče vrlo glasno: "Je l' može jedan aplauz za ove naše prijatelje, zato što su
uspeli išta da skrpe iz svega ovoga!"
Ljudi počeše da aplaudiraju, začulo se i poneko klicanje. Na trenutak je zvučalo poprilično
oduševljeno. Ali je brzo utihnulo i prestalo. Delegati počeše da izlaze iz amfiteatra, razgovarajući
između sebe, i tonući, već, u nove nesloge.

I tako su se debate nastavile, sada strukturisane oko Artovog i Nirgalovog dokumenta.

Pregledajući trake, Nađa je videla da postoji znatan stupanj saglasnosti o svim tačkama osim šeste,
one o nivou teraformiranja. Većina Crvenih odbili bi gornju granicu od četiri kilometra, zato što
glavnina planete leži ispod 'konture' od četiri kilometra, a i zato što bi i mnogo veće nadmorske
visine bile znatno izmenjene prisustvom tako velike količine atmosferskih gasova da čovek može
slobodno disati na samoj koti '4.000'. Crveni su nastavili da zahtevaju da se industrijski mehanizmi
teraformiranja zaustave i bace u staro gvožđe, i da se Mars vrati najsporijim metodima
teraformiranja, onim biološkim, koji su pominjani u radikalnim tekstovima o ekopoetici. Neki su se
zalagali za uspostavljanje jedne razređene atmosfere od C02, u kojoj bi mogle živeti biljke ali ne i
životinje, zato što bi, po njihovom mišljenju, to bolje odgovaralo zapaljivom Marsovom inventaru i
Marsovoj istoriji. Treći su govorili da površinu ne treba menjati uopšte, nego je ostaviti da bude što
je moguće približnija prvobitnom, zatečenom stanju, a čovečanstvo zadržati samo u malenim
dolinama koje bi bile pokrivene naduvanim kupolama. Takvi su ogorčeno napadali industrijsko
preoblikovanje Marsove površine kao 'brzu destrukciju', a kao najgora zlodela isticali su potapanje
Vastitas Borealisa i rastapanje ogromnih prostranstava Marsa pomoću solete i letećeg sočiva.
Njihovih sedam dana je 'curelo' i učesnici su postepeno shvatali da se rasprave vode uglavnom o
toj, šestoj tački, a da je kod svih ostalih na delu samo još 'fino podešavanje'. Mnogi ljudi bili su
prijatno iznenađeni saznanjem da čak i ovoliko saglasnosti o nacrtu dokumenta postoji, a Nirgal je
više nego jednom rekao, razdražljivo: "Šta tu ima iznenađijuće? Nismo mi ništa smislili, samo smo
zapisivali šta su ljudi govorili."
Ljudi su to slušali, klimali glavama, zainteresovani; pa opet odlazili na sastančenja, razrađivali
stavove. Nađi se počinjalo činiti da saglasnost niče na mnogo mesta, prizvana iz haosa Nirgalovom i
Artovom tvrdnjom da već postoji. Nekoliko sednica krajem te nedelje okončalo se u nekoj vrsti
opijenosti od kavadžave i zanesenosti političkim konsenzusom, što je svedočilo da je iskovano nešto
prihvatljivo za mnoge strane i mnoge stranke.
Ali je zato rasprava o metodima postajala sve ogorčenija. Nađa se svađala sa Kojotom, Kaseijem,
Crvenima, Mars-prvistima, i sa mnogim bogdanovistima. "Ne možemo naše ciljeve ostvariti pomoću
ubistva!" "A oni ne odustaju od vladavine nad ovom planetom! Politička vlast izrasta iz puščane
cevi!"
Jedne noći, posle još jednog dana tvrdoglavog sudaranja ovnova na brvnu, okupili su se mnogi u
plitkom delu bazena Faistos, nastojeći da se relaksiraju. Saks je sedeo na jednoj podvodnoj klupi i
vrteo glavom. "Klasični problem naselja... ne, nasilja, reče on. "Radi-kali, libe-rali. Opet se nisu
nikad saglasili."
Art gnjurnu glavu u vodu pa je izvuče frkćući da zbaci mlazeve vode s lica. Umoran i frustriran, on
reče: "Šta je bilo sa kombinovanim metodima suzbijanja gamadi? Šta sa prinudnim penzionisanjem?"
"To se zove 'prisilno odpošljavanje", ispravi ga Nađa.
"Iliti odsecanje glave", reče Maja.
"Nek se zove bilo kako!" reče Art i poprska ih vodom. "Plišana revolucija. Svilena revolucija."
"Aerogel", reče Saks. "Lak, a jak. Nevidljiv."
"Vredi pokušati!" reče Art.
En odmahnu glavom. "Nema šanse da uspe."
"Bolje nego još jedna šezdeset prva", reče Nađa.
Saks reče: "Pa onda da mi se dor-gorvorimo da smislimo neki dan. Plan."
"Al' mi to ne možemo", reče Nađa.
"Front je širok", insistirao je Art. "Da mi krenemo pa da vidimo šta se može komotno učiniti."
Saks i Maja i Nađa svi odjednom zavrteše glavom; videći to, En se najednom nasmeja, na sav
glas. Onda su svi samo sedeli u bazenu i kikotali se - ne znajući čemu.

Završna plenarna sednica u Dorsa Breviji bila je u kasno popodne. Održana je ne u dvorani, nego
u parku Zakros gde je sve i počelo. Sednica je počela u nekoj čudnovato konfuznoj atmosferi; Nađa je
to osećala. Većina delegata bila je samo delimično, 'uz gunđanje', zadovoljna tekstom 'Dorsa-
brevijske deklaracije', koja je sad bila nekoliko puta duža od onog Artovog i Nirgalovog nacrta u
sedam tačaka. Svaku tačku novog teksta čitao je naglas Priska, i svaka zaredom je usvojena opštim
klicanjem i odobravanjem, dakle, aklamacijom; ali nije svaka grupa učesnika klicala svakoj tački
jednako glasno, a kad je čitanje završeno, završni aplauz celoj deklaraciji bio je kratak i 'kao od
bede', tek da se odradi. Niko nije mogao biti baš srećan sa takvim ishodom. Art i Nirgal su izgledali
iscrpljeni.
Aplauzu je došao kraj. Nekoliko sekundi svi su naprosto sedeli i čekali. Nije se značo šta sad.
Odsustvo saglasnosti o metodima ostvarivanja ciljeva kao da se proteglo i na sam ovaj trenutak. Šta
dalje? Šta sad? Idu svi kući? Imaju li oni kuće? Nelagodni, čak i neodređeno bolni trenutak (kako im
je sad nedostajao Džon Bun!) trajao je i trajao, tako da je Nađi laknulo kad je čula nečiji uzvik. Taj
jedan uzvik kao da je prekinuo neku zlu opčinjenost. Delegati su se okretali na jednu stranu,
pokazivali prstom. Pogleda i Nađa tamo.
Na stepeništu, visoko na crnom tunelskom zidu, stajala je zelena žena. Bez odeće, ali zelene kože.
Blistala je u mlazu popodnevne sunčeve svetlosti koja je uletala kroz jedan od svetlarnika. Žena sive
kose, bez nakita, bosa - potpuno gola, ali ofarbana u zeleno. Ono isto što se u bazenu smatralo za
normalno tokom noći, bilo je sada, u dnevnoj svetlosti, opasno i provokativno; takva golotinja, šok za
čula, izazov onome što po opštem mišljenju jedan kongres može i treba da bude.
Ta žena bila je Hiroko. Počela je silaziti niz stepenice, postojanim, odmerenim koracima. Ariadna
i Šarlota i nekoliko drugih minoanskih žena stajale su u podnožju stepeništa i čekale je. Uz njih, i
drugi Hirokini najbliži sledbenici iz skrivene kolonije - Ivao, Raja, Evgenija, Mičel, cela ta malena
družina. Hiroko je nastavila svoj silazak, a oni počeše da pevaju. Kad je sišla do njih, ogrnuli su je
niskama blistavog crvenog cveća. Ovo je neki ritual plodnosti, pomisli Nađa; ovo seže direktno u
neki paleolitski deo našeg uma, i na tom nivou se meša sa Hirokinom areofanijom.
Hiroko pođe od podnožja stepenica u park, a za njom mala kolona njenih sledbenika. Oni su sad
pevali razna imena Marsa: "Al Kahira, Ares, Aukvakuh, Bahram" i tako dalje, veliki potpuri
arhaičnih slogova, ispresecan uzvicima "Ka... Ka... Ka..."
Povela ih je stazom između drveća, pa preko travnjaka, pravo u okupljenu masu delegata. Hodala
je kroz sred gomile. Na njenom zelenom licu lebdeo je dalek, svečan izraz. Mnogi delegati su ustajali
dok je prolazila pored njih. Džeki Bun izađe iz gomile i pridruži se grupi sledbenika, a njena zelena
baka uze je za ruku. Tako su njih dve dalje stupale zajedno na čelu povorke, stara matrijarhinja
visoka, ponosita, temeljito prastara, kvrgava kao staro drvo, ali i zelena kao lišće; a Džeki još viša,
mlada i graciozna kao plesačica, crne kose koja se u talasima spuštala do pola leđa. Kroz gomilu se
pronese neko šuštanje, neki uzdah; počeše mnogi da ustaju i da se pridružuju koloni koja je odmicala
srednjom stazom pored kanala, a prisutni Sufi derviši počeše da plešu i da svojim bržim kretanjem
opisuju krugove oko kolone. "Ana el Hak, Ana el Kahira, Ana el Hak, Ana el Kahira..." i tako pođe
hiljadu ljudi za tim dvema ženama. Sufiji su pevali svoje, mnogi su napevali isto što i Hirokina grupa,
a mnogi su, opet, samo šetali sa kolonom.
Nađa je stupala držeći se za ruke sa Nirgalom i Artom, srećna. Oni su, ipak, životinje, pa ma gde
odlučili da žive. Osećala je nešto nalik na obožavanje, emociju veoma retku u njenom dosadašnjem
životu - obožavanje prema nekom božanstvu života samog, prema toj pojavi koja iskrsava u tako
divnim oblicima.
Kod bazena Džeki skide džemper boje rđe, pa ona i Hiroko stadoše u vodu duboku do članaka,
licem u lice, držeći se za ruke ali visoko podignute, kao most. Druge žene minoanske pridružiše se
tom mostu. Mlada i stara, zelena i ružičasta...
Ispod ovog mosta prvo su prešli skriveni kolonisti, ilegalci, među njima i Maja koja se držala za
ruke sa Mičelom. Onda ispod ovog majčinskog mosta počeše da defiluju razni ljudi, svakojaki, i
osećaj je bio da se sad po milioniti put ponavlja neki ritual milion godina star, nešto što je kodirano u
svačijim genima i što su svi uvežbavali celog života. Prošli su i derviši ne prestajući da se vrte i
razmahuju svojom belom odećom, a mnogui drugi su odeveni ugazili u vodu, ispod mosta golih žena,
pa još dublje u bazen. među prvima su bili Zejk i Nazik koji su pevali svoje "Ana el Kahira, Ana el
Hak, Ana el Hakira, Ana el Hak" i izgledali kao Indusi kad zalaze u reku Gang ili baptisti u reku
Jordan. Mnogi su se usput i svlačili, mnogi ne, ali u vodu uđe cela skupština. Osvrtali su se i zurili u
ovo instinktivno ali i visoko-svesno novo rođenje, mnogi su pljeskali rukama po vodi u ritmu sa
nekom pesmom, nekim napevom... Nađa je uviđala, sve iznova i iznova, koliko su ljudi lepi.
Golotinja je opasna za društveni poredak, pomisli ona, zato što otkriva previše stvarnosti. Sad stoje
jedni pred drugima sa svim svojim nesavršenostima i polnim karakteristikama i nagoveštajima
smrtnosti, ali, ponajviše, sa svojom zapanjujućom lepotom, koja je u crvenkastoj svetlosti tunelskog
zalaska sunca bila tolika da se teško moglo poverovati, shvatiti, ili odgovoriti. Koža je pri zalasku
sunca poprilično crvena - ali, činilo se, ne dovoljno crvena za pojedine Crvene koji su žurno tapkali
jednusvoju žensku sunđerom koji su stigli da natope nekakvom njihovom crvenom bojom, očigledno
sa namerom da imaju figuru koja bi bila protivteža za Hiroko. Političko kupanje! Nađa zastenja. Istina
je bila da su se sve boje rastvarale u vodi bazena, koja je zbog toga poprimala neku pomešanu blatnu
boju.
Maja dopliva u plićak i zalete se u Nađu, pa je plaho zagrli i pogura dublje u vodu. "Hiroko je
genijalna", reče Maja na ruskom jeziku. "Možda je luda, ali je ludi genije."
 "Boginja majka jednog sveta", reče Nađa, pa se prebaci na engleski i poče razgovarati sa drugima
oko sebe. Probi se kroz mlaku vodu do jednog malog čvora Prvostotinaša i Sabišijevaca iseija. Tu su
stajali En i Saks, rame uz rame, En visoka i mršava, Saks mali i debeo; izgledali su isto kao u starim
danima u kupatilima Anderhila, to jest, Podbrega. I sad su, kao i onda, diskutovali nečemu. Saks je,
nastojeći da se koncentriše na ono što će reći, krivio facu u svakojake grimase. Nađa se nasmeja tom
prizoru i pljusnu vodu na njih.
Do nje dopliva Vilijem Fort. "Trebalo je celu konferenciju ovako da vodite", reče on. "U, je, al'
će onaj da rokne." I stvarno, jedan od jahača na dasci sa točkićima koji se sjurivao odozgo po krivini
zida izgubio je ravnotežu i tresnuo u vodu vrlo neslavno. "Čuj, ja da bih mogao nešto da vam budem
od koristi, moram da se vratim kući. Osim toga, jedna moja pra-pra-pra-praunuka se udaje kroz četiri
meseca."
"Zar možeš tako brzo da se vratiš?" reče Spenser.
"Da, moj brod je brz." Kosmičko odeljenje kompanije 'Praksis' pravilo je rakete sa
modifikovanom Dajsonovom propulzijom koje su mogle da ubrzavaju do polovine puta a zatim
odmah da usporavaju tako da je ceo let proticao pod akceleracijom. Zato je i putanja između dvaju
planeta postajala vrlo direktna.
"Funkcionerski stil", reče Spenser.
"Ti brodovi su na raspolaganju svakom članu 'Praksisa', ako postoji hitna potreba. Možda biste i
vi, narode, voleli da posetite Zemlju, da se lično uverite kakvi su uslovi tamo."
Niko ne prihvati ovu ponudu, ali neki počeše uzvijati obrve. Od tada niko više ne pomenu
mogućnost da Fort bude silom zadržan na Marsu.
Ljudi su plutali kao meduze u sporom vrtlogu, najzad umireni toplotom, vodom, ali i vinom i
kafom koji su dodavani svakome u bambusovim šoljama, i, takođe, umireni činjenicom da su završili
posao zbog koga su došli u Dorsa Breviju. Dokument je nesavršen, govorili su, svakako nesavršen -
ali svi su izgledi da će biti upamćen kao dobar. "Dobro, ali, ovo ovde je religija", reče neko ko je
sedeo u plićaku. "Sviđaju se i meni sva ova lepa tela, ali, mešati državu i veru, to su opasna posla..."
Nađa i Maja odoše u dublju vodu, držeći se za ruke, usput pričajući sa svakim koga su poznavale.
Jedna grupa mlađarije iz Zigota ih vide, Rejčel i Tiu i Franc i Stiv i svi drugi, pa povika: "Ej, vi, dve
veštice!" i priđe da ih 'gnjavi' zagrljajima i poljupcima. Ova realnost je kinetička, pomisli Nađa;
somatska; haptička; ah, kakva je moć dodira! Njen 'sablasni' prst, onaj izgubljen u nesreći na
gradilištu, poče opet da je pomalo svrbi i golica - a to joj se nije desilo godinama.
Gazile su dalje kroz vodu, a za njima čitava gomila ektogena iz Zigota; tako dođoše do Arta, koji
je stajao sa Nirgalom i još nekoliko drugih muškaraca u tesnom krugu, kao magnetom privučeni, oko
mesta gde je Džeki stajala pored Hiroko sada samo napola zelene, Hiroko čija se mokra kosa lepila
po ramenima. Zabacujući glavu, Hiroko se smejala na sav glas, a svetlost zalazećeg sunca blještavo
se odbijala od nje i davala joj neku nadrealnu, heraldičku moć. Art je izgledao zaista srećan, a kad ga
je Nađa zagrlila, on nabaci ruku preko njenog ramena i ostade tako. Stvarno, jedna vrlo realna
somatska činjenica: Art, njen dobar prijatelj.
"Dobro je ovo bilo izvedeno", reče im Maja. "Tako bi Džon Bun postupio."
"Ne bi", reče Džeki automatski.
"A, pa ja sam ga znala", reče Maja i pogleda je oštro, "a ti ne. Ja kažem: ovako bi i Džon Bun
postupio."
Stajale su i zurile jedna u drugu, prastara lepotica bele kose i mlada lepotica crne kose - a Nađi se
činilo da u tom prizoru postoji nešto prastaro, praiskonsko, praistorijsko... ovo su dve veštice, požele
ona da kaže Džekinoj gomili braće i sestara iza nje. Ali oni, nesumnjivo, i sami već to znaju. "Niko
nije kao što je Džon bio", reče ona, nastojeći da razbije čaroliju. Steže Arta oko struka. "Ali, ovo je
izvedeno dobro."
Dođe Kasei, batrgajući se kroz vodu i pljuskajući. Do tada je stajao nedaleko od njih i ćutao, a
Nađa se pomalo čudila: takav čovek, sin slavnog oca, ali i slavne majke, ima slavnu ćerku... Pa tek
sad, polako, postaje i on neka sila, i to među Crvenima i radikalnim mars-prvistima, na udaljenom
rubu nekih frakcija tako orijentisanih. Što se na kongresu i pokazalo. Ne, stvarno nije lako znati šta
Kasei misli o svom životu. On dobaci Džeki jedan pogled isuviše kompleksan da bi se mogao
pročitati - mešavinu ponosa, možda, i ljubiomore, i nekakvog prekora - pa joj reče: "Dobro bi nam
sad došao Džon Bun." Njegov otac. Prvi čovek na Marsu. Njen veseli Džon. Onaj koji je rado plivao
baterflaj stilom u Podbregu, u popodnevima koja su davala osećaj kao ova svečanost sad, osim što je
njima svaki dan bio takav, tokom prvih, otprilike, godinu dana...
"I Arkadij", reče Nađa, još i sad nastojeći da 'izvadi kapislu iz mine' u ovoj situaciji. "I Frenk."
"A, možemo mi bez Frenka Čalmersa", reče Kasei ogorčeno.
"Zašto to kažeš?" uzviknu Maja. "Sreća bi bila za nas da je on sad ovde! Znao bi on kako da izađe
na kraj i sa Fortom, i sa 'Praksisom', i Švajcarcima, Crvenima, Zelenima, sa svima. Frenk, Arkadij,
Džon - sva trojica bi nam dobro došli sad." Njene usne bile su tvrde i povijene nadole. Zurila je
preteći u Džeki i Kaseija kao da ih izaziva da progovore ako smeju; onda još više izvi usta i otkloni
pogled od to dvoje.
Nađa reče: "Eto zašto moramo izbeći reprizu šezdeset prve."
"Izbeći ćemo", reče Art i stisnu je još jednom.
Nađa tužno odmahnu glavom. Vrhunac uvek prođe tako brzo. "Ne zavisi to samo od naše volje",
reče mu ona. "Nije sve u našim rukama. Dakle, videće se šta će biti."
"Ali će drugačije biti, ovog puta", istrajavao je Kasei.
"Videćemo."
Osmi deo: SOCIJALNI INŽENJERING
Gde si se rodio?
U Denveru.
Gde si odrastao?
U Roku. U Bolderu. Saks, zbog afazije, pogrešno bira reči. Ovde je umesto imena grada Boulder
dao ime Rock, zato što oba na engleskom mogu da znače i kamen, stena. Prim. prev.
Kakav si bio kao dete?
Ne znam.
Reci mi svoje utiske.
Oduvek sam hteo da saznam zašto.
Bio si radoznao?
Veoma radoznao.
Jesi li se igrao naučnim kompletima?
Svima koji postoje.
A tvoji drugovi?
Mislim da nisam imao mnogo drugova.
Jesi li se koristio i levom i desnom rukom?
Ne sećam se.
Seti se svojih naučnih opita. Jesi li se služio obema rukama kada si ih vršio?
Mislim da je to često bilo obavezno.
Pisao si desnom rukom?
Sada pišem desnom. Mislim... da sam i tada. Da. I tada.
A da li se sećaš da si bilo šta radio levom rukom? Prao zube, češljao kosu, jeo, pokazivao prstom,
bacao loptu?
Sve sam to radio desnom rukom. Kakve to ima veze?
Pa, vidiš, u slučajevima afazije, svi pravi dešnjaci mogu se podvesti pod određeni profil.
Aktivnosti su locirane, ili bolje reći koordinirane, na određenim mestima u mozgu. Kada tačno
utvrdimo probleme koje ima afazični pacijent, možemo dosta tačno da odredimo mesto povreda na
mozgu. I obrnuto. Ali sa levorukima i ambideksternim osobama ne postoji profil. Može se reći da je
mozak svake levoruke i ambideksterne osobe organizovan na drugačiji način.
Verovatno znaš da su gotovo sva Hirokina ektogena deca levoruka.
Da, znam. Razgovarao sam sa njom o tome, ali ona tvrdi da ne zna zašto je tako. Kaže da je to
možda zato što su se rodili na Marsu.
Misliš da je to dobar razlog?
Pa, to je ionako nedovoljno ispitana oblast, a uticaj niske sile teže... time ćemo se baviti
vekovima, zar ne?
Valjda.
Ne dopada ti se to, a?
Voleo bih da saznam odgovor.
A kada bi ga dobio? Da li bi tada bio zadovoljan?
Teško mi je da zamislim takvo... stanje. Mali broj mojih pitanja imaju odgovore.
Zar ti se ne čini da je divno što je tako?
Bilo bi nenaučno kada bi mi se tako činilo.
Nauka je za tebe odgovaranje na pitanja?
 Sistem pronalaženja odgovora.
A kakva je njegova svrha?
...Saznanje.
Ali kakva je svrha saznanja?
...Saznati više.
Ali zašto?
Ne znam zašto. Jednostavno sam takav.
Možda bi neka pitanja trebalo da usmeriš u tom pravcu - da saznaš zašto si takav kakav jesi?
Mislim da nije moguće naći valjane odgovore o... ljudskoj prirodi. O njoj je najbolje misliti kao o
crnoj kutiji. Naučni metod je neprimenjiv. Ili nedovoljno dobar da bismo bili sigurni u odgovore.
U psihologiji se veruje da je naučno utvrđen određeni vid patološkog ponašanja u kome osoba želi
da zna sve zato što se boji neznanja. Ta vrsta ponašanja se zove monokauzatofilija, kako ju je nazvao
Popel, sklonost ka odgovorima koji sve objašnjavaju. Ovo može da se pretvori u strah od nedostatka
uzroka. Zato što taj nedostatak može da bude opasan. Traženje odgovora tada postaje prevashodno
odbrambeni mehanizam, to jest odbijanje da se prizna strah koji postoji. U najgorem slučaju, to
prestaje da bude i traženje odgovora, jer ovi prestaju da budu zanimljivi onog trenutka kada se
pronađu, pošto više ne predstavljaju opasnost. Otuda takva osoba više ne mari za stvarnost.
Svako se trudi da izbegne opasnost. Ali motivi su uvek višestruki. I različiti od postupka do
postupka. Od slučaja do slučaja. Svaka pravilnost je stvar... posmatračevog viđenja stvari.
Psihologija je nauka u kojoj se posmatrač lično vezuje za objekt posmatranja.
To je jedan od razloga zbog kojih mislim da to nije nauka.
A, to jeste nauka. Jedna od njenih maksima glasi: ako želiš da znaš više, osećaj više. Svaki
astronom voli zvezde. Zašto bi ih inače toliko proučavao?
Zato što su zagonetne.
Do čega je tebi stalo?
Do istine.
Istinu je nezahvalno voleti.
Ja ne tražim ljubav.
Jesi li siguran?
Ništa manje siguran od onih koji razmišljaju o... motivaciji.
Slažeš se da nam je svima potrebna motivacija?
Da. Ali nauka ne može da je objasni.
I ona je, dakle, deo tvog velikog neobjašnjivog.
Da.
Zato usmeravaš pažnju na druge stvari?
Da.
Ali motivi su i dalje tu.
Oh, da.
Šta si čitao kada si bio mali?
Sve i svašta?
Koje su bile tvoje omiljene knjige.
One o Šerloku Holmsu. I drugi detektivski romani. Mašina koja misli. Doktor Torndajk.
Jesu li te roditelji kažnjavali kada bi se razbesneo?
Mislim da nisu. Iako nisu voleli da bacam ćifte. Mislim da su bili normalni u tom pogledu.
Jesi li ih ikad video iznervirane?
 Ne sećam se.
Jesi li ih ikad čuo da viču ili da plaču?
Nikada ih nisam čuo da viču. Mislim da je mama ponekad plakala.
Da li se sećaš zašto?
Ne sećam se. Da li bi trebalo da se sećam?
Šta ti misliš?
Mislim, ako sam imao određenu prošlost. Opet mogao da postanem bilo šta. Zavisno od moje
reakcije na... događaje. I da sam imao drugačiju prošlost. Usledile bi iste varijacije. Stoga su ova
tvoja pitanja beskorisna. Zato što nemaju moć da objasne. To je oponašanje naučnog metoda.
Tvoj stav o nauci smatram uskogrudim i reduktivnim, kakve su i tvoje naučne aktivnosti. Ti u
suštini tvrdiš da ljudski um ne treba naučno proučavati zato što je suviše složen i težak za
proučavanje. To nije baš hrabro od tebe. Vaseljena tamo napolju takođe je složena, ali ne pominješ
da nju treba izbegavati. Zašto to radiš sa Vaseljenom u nama?
Nemoguće je izolovati činjenice, nemoguće je ponoviti uslove, nemoguće je praviti kontrolisane
opite, nemoguće je stvoriti primenljive hipoteze. Nedostupan vam je čitav naučni sistem.
Seti se malo prvih naučnika.
Grka?
Pre njih. Znaš, praistorija nije bila samo bezoblično i bezvremeno ponavljanje godišnjih doba. O
tadašnjim ljudima težimo da razmišljamo kao da su slični našoj podsvesti, ali u tome grešimo. Naš
sadašnji intelektualni nivo postoji već najmanje sto hiljada godina. Ili, tačnije, pola miliona godina. I
svako doba ima svoje velike naučnike, koji su morali da rade u uslovima svoga vremena, baš kao i
mi. Oni najstariji nisu imali gotovo objašnjenje ni za šta - priroda je bila celovita pojava, složena i
zagonetna baš kao što su naši umovi za nas, ali kakvog su imali izbora? Moralo se odnekud početi,
zar ne? Ovo moraš uvek da imaš u vidu. I prošle su hiljade godina dok nisu upoznali biljke, životinje,
upotrebu vatre, kamena, sekire, luka i strele, zaklona, odeće. Potom grnčarstva, poljoprivrede,
metalurgije. Sve je to išlo polako i teško. I sve se prenosilo usmeno, od jednog naučnika drugom. I
nema sumnje da su ti ljudi neprestano ponavljali: suviše je složeno da bi išta bilo sigurno. Zašto se
onda uopšte mučiti? Galilej je rekao: "Naši preci imaju puno pravo što svrstavaju prve naučnike u
bogove, s obzirom na to da obični umovi poseduju tako malo radoznalosti. Mali nagoveštaji koji su
prethodili velikum izumima bili su deo nadljudskog, a ne trivijalnog duha." Nadljudskog! Ili
jednostavno najboljeg dela nas, smelih umova iz svakog pokolenja. Naučnika. I uspeli smo da
sastavimo, tokom milenijuma, model sveta, paradigmu koja je i precizna i snažna, zar ne?
Ali zar nismo sve to vreme... bez mnogo uspeha... pokušavali da razumemo sebe?
Recimo da jesmo. Možda je potrebno više vremena. Ali gledaj, i u tome smo dosta napredovali. I
to ne samo u poslednje vreme. Grci su pukim posmatranjem otkrili četiri vrste naravi, a tek smo
nedavno dovoljno naučili o mozgu da utvrdimo neurološku osnovu za ovaj fenomen.
Veruješ u četiri vrste naravi?
Oh, da. Mogu se utvrditi opitom, ako baš tako hoćeš. Kao i mnogo drugih činjenica o ljudskom
umu. Možda to nije fizika, možda nikad neće ni biti. Moguće je da smo zaista složeniji i
nepredvidljiviji od Vaseljene.
To je malo verovatno. Na kraju krajeva, i sami smo načinjeni od atoma.
Ali živih! Vođenih zelenom silom, prožetih duhom, velikim neobjašnjivim!
Hemijske reakcije...
Ali otkud život? Tu nije reč samo o reakcijama. Postoji težnja prema usložnjavanju koja je u
direktnoj suprotnosti za fizičkim zakonom entropije. Otkuda to?
 Ne znam.
Zašto mrziš kada na nešto nemaš odgovor?
Ne znam.
Tajna života je svetinja. To je naša sloboda. Uzdigli smo se iznad fizičke stvarnosti i postojimo u
božanskoj slobodi koja podrazumeva i misteriju.
Nije tačno. I dalje smo fizička stvarnost. Atomi na svojim putanjama. Određenim u većini
razmera, i samo u nekim nasumičnim.
Ah, u redu. Ne slažemo se. Ali bilo kako bilo, posao naučnika jeste da ništa ne izuzme od
proučavanja. Bez obzira na teškoće! Da ostane otvoren, da prihvati dvoznačnost. Da pokuša da se
sjedini sa predmetom saznavanja. Da prizna da je sam čin prožet vrednostima. Da ga voli. Da teži
otkrivanju vrednosti po kojima bi trebalo da živimo. Da radi na uspostavljanju tih vrednosti u svetu.
Da istražuje - i više od toga - da stvara!
Moraću da razmislim o tome.
27.
Posmatranje nikada nije dovoljno. Osim toga, to nije bio njihov opit. U Dorsa Breviju svratio je
Dezmond, i Saks ode da ga vidi. "Piter još leti?"
"Boga mi, da. Najveći deo vremena provodi u svemiru, ako na to misliš."
"Da. Možeš li da me povežeš s njim?"
"Naravno." Radoznao izraz na Dezmondovom napuklom licu. "Tvoj govor se sve više popravlja,
Sakse. Šta su ti to radili?"
"Gerontološki tretmani. Osim toga hormon rasta, L-dopa, serotonin i druge hemikalije. Materija iz
morskih zvezda."
"Odgajili ti novi mozak, a?"
"Da. Delove. Sinergički stimulus sinapsi. Kao i mnogo razgovora sa Mišelom."
"Uh!"
"To sam još ja."
Dezmondov smeh bio je glasanje životinje. "To vidim. Slušaj, za par dana ponovo polazim, pa ću
te povesti do Piterovog aerodroma."
"Hvala."
Odgajiti novi mozak. Ne baš sasvim tačan opis. Povreda je utvrđena u zadnjoj trećini donjeg
prednjeg režnja. Mrtva tkiva, kao posledica primene usmerene ultrazvučne stimulacije pamćenja i
govora prilikom ispitivanja. Moždani udar. Brokina afazija. Teškoće sa motornim aparatom govora,
sužena muzikalnost, problemi sa započinjanjem rečenica, redukcija na telegramski izbor, uglavnom
imenica i najjednostavnijih vrsta glagola. Komplet testova pokazao je da je većina kognitivnih ćelija
neoštećena. On sam nije bio tako siguran; razumeo je ono što mu je bilo rečeno, proces razmišljanja
bio je, koliko je on mogao da proceni, uglavnom isti kao pre, i nije imao problema sa prostornim i
drugim nejezičkim testovima. Ali kada bi pokušao da govori, iznenadna izdaja - u ustima i u umu.
Stvari su gubile imena.
Ali, za čudo, i bez imena su to bile one iste stvari. Video ih je i mislio o njima kao o oblicima ili
brojevima. Opisna formula. Različite kombinacije konusnih preseka i šest ravni koje se simetrično
okreću oko osovine, ravni, lopte, valjka, katenoida, unduloida i nodoida; oblici bez imena, ali sami
oblici kao imena. Prostorni jezik.
Međutim, pokazalo se da je teško pamtiti bez reči. Bilo je potrebno pozajmiti metod, metod palate
sećanja, za početak prostornog. Zamislio je prostor u glavi, nalik na unutrašnjost laboratorija u
Vidikovcu Ehus, koje se dovoljno dobro sećao da bi mogao da šeta kroz njih u umu, sa imenima za
stvari ili bez njih. I svuda su bili razmešteni predmeti. Ili druga mesta. Na jednoj radnoj površini, sve
laboratorije u Aheronu. Na frižideru, Boulder, u Koloradu. Na taj način je sve oblike pomoću kojih je
mislio pamtio prema njihovom položaju u mentalnoj laboratoriji.
A onda bi mu se, povremeno, vratilo neko od imena. Ali kada bi ga prepoznao i pokušao da
izgovori, bilo je sasvim moguće da će mu iz usta izići pogrešno. Oduvek je bio sklon ovome. Posle
nekih njegovih najplodnijih razmišljanja, kada mu je sve bilo savršeno jasno, događalo se da mu
bude teško da prevede svoje misli na jezičku ravan, koja se nije u dovoljnoj meri poklapala sa
načinom njegovog razmišljanja. Stoga je govor za njega bio crnački posao. Ali ne i ovo sad, ovo
zastajkivanje, slepo, varljivo traženje koje je propadalo ili promašivalo. Izluđujuće. Bolno. Ali,
svakako, bolje od Vernikeove afazije, kod koje čovek brblja kao navijen, nesvestan da to što govori
nema nikakvog smisla. Slično njegovoj vazdašnjoj sklonosti da gubi reči za račun stvari, postojali su
ljudi skloni Vernikeovoj afaziji, bez opravdanja da im je oštećen mozak. Bilo je to Artovo zapažanje.
Saks je više voleo svoj problem.

Ursula i Vlad došli su da ga posete. "Afazija je različita kod svake osobe", reče Ursula. "Postoje
pravilnosti i grupe simptoma koji obično prate određene oblike povreda kod odraslih desnorukih
osoba. Ali kod izuzetnih umova pojavljuje se niz izuzetaka. Već je jasno da su tvoje kognitivne
sposobnosti ostale veoma visoke s obzirom na stepen poteškoća u govora. To je verovatno zato što
veliki deo tvog razmišljanja u matematici i fizici nije zahtevao upotrebu reči."
"Tačno."
"A ako je to bilo više geometrijsko nego analitičko razmišljanje, verovatno se odigravalo
prvenstveno u desnoj hemisferi mozga. A ona je kod tebe neozleđena.'
Saks klimnu glavom, ne usuđujući se da progovori.
"Izgledi za oporavak stoga veoma variraju. Gotovo uvek dolazi do poboljšanja. Deca su posebno
prilagodljiva. Kod povreda glave čak i lokalna lezija može da izazove ozbiljne probleme, ali gotovo
uvek dolazi do oporavka. Kod deteta je moguće, ako nužda zahteva, odstraniti čitavu hemisferu
mozga, i da sve njene funkcije preuzme preostala polovina. Ovo je zbog neverovatnog rasta ćelija u
mozgu deteta. Kod odraslih je drugačije. Tu već postoji podela poslova, tako da lokalne lezije
izazivaju specifična, ograničena oštećenja. Ali kada se u odraslom mozgu uništi neka sposobnost,
retko se događa da dođe do značajnijih poboljšanja."
"Nega. Tretman."
"Tako je. Ali, vidiš, mozak je jedno od mesta do kojih gerontološki tretman najteže dopire. No,
radili smo i na tome. Razvili smo paket stimulusa koji se u slučaju oštećenja mozga koristi uporedo
sa tretmanom. Ako probe nastave da daju dobre rezultate, ovo može da postane sastavni deo tretmana.
Za sad je, doduše, bilo malo proba na ljudima. Ubrizgavanje povećava plastičnost mozga tako što
podstiče rast aksonskih i dendritskih stabala, kao i osetljivost Hebovih sinapsi. Posebno se utiče na
korpus kalosum i na hemisferu koja nije oštećena. Učenjem je tamo moguće izgraditi potpuno nove
neuralne mreže."
"Učinite to", reče Saks.

Uništavanje je stvaranje. Postati kao malo dete. Jezik je prostor, neka vrsta matematičkog notnog
sistema, geometrijski raspored laboratorije pamćenja. Čitanje. Mapa. Kodova, supstitucija, tajnih
naziva stvari. Veličanstveno rađanje reči. Ushit ćaskanja. Svaka boja je talasna dužina, izražena
brojevima. Onaj pesak je narandžast, mrk, bledožut, sijena, amber, mrki amber, oker. Nebo je azurno,
kobaltno, boje lavande, bledo ljubičasto, jarkoljubičasto, prusko plavo, indigo, ponoćno plavo. Samo
gledati mape boja sa rečima, bogatstvo boja, zvuk reči - ne, on je hteo više. Naziv za svaku talasnu
dužinu vidljivog spektra, zašto ne? Čemu škrtarenje - 0,59 mikrona talasne dužine mnogo je više
plavo nego 0,6, a 0,61 je mnogo crvenije... Potrebno je naći više naziva za ljubičastu, kao što Eskimi
imaju više naziva za sneg. Ljudi su uvek koristili taj primer, a Eskimi imaju dvadesetak imena za
sneg; da, ali naučnici imaju više od tri stotine imena za sneg, i da li je ikada ikoga bilo briga što se
oni bave svojim svetom? Ne postoje dve iste pahuljice. Ovisnost. Ba, ba. Bara, belo, biće, brdo,
buna, bomba. Ba. Mesto gde mi se savija ruka zove se lakat! Mars liči na bundevu! Vazduh je hladan.
I otrovan od ugljen-dioksida.
Postojali su delovi njegovog unutrašnjeg govora koji su bili sastavljeni isključivo od starih fraza,
poreklom iz onoga što je Mišel nazivao 'prenaučenim' aktivnostima iz prošlosti, koje su mu toliko
prožele um da su preživele sva oštećenja. Čist projekt, koristan podatak, delova u milijardu,
negativni rezultati. Zatim, probijajući se kroz ove udobne formulacije, kao da dolaze iz nekog drugog
jezika, nova opažanja i novi izrazi u težnji da ih izraze. Sinaptička sinergija. Stvarni govor iz oba ova
carstva i dalje je bio dobrodošao. Ushićenje običnošću. Sve ono što je uzimao zdravo za gotovo.
Mišel je svaki dan dolazio da razgovara s njim, pomažući mu da razvije svoj novi mozak. Mišel je
gajio neka veoma uznemirujuća verovanja za čoveka od nauke. Četiri elementa, četiri temperamenta,
alhemijske formule svih vrsta, filozofske stavove u kostimu naučnih... "Jesi li me ti jednom upitao
mogu li da pretvorim olovo u zlato?"
"Ne verujem."
"Zašto provodiš toliko vremena razgovarajući sa mnom, Mišele?"
"Volim da razgovaram s tobom, Sakse. Svaki dan kažeš nešto novo."
"Sviđa mi se ovo bacanje levom rukom."
"Vidim. Možda ćeš čak postati levoruk. Ili ambideksteran, zato što je tvoja leva polovina mozga
tako moćna da ne verujem da će biti većih gubitaka, bez obzira na povredu."
"Mars podseća na kuglu od starih planetezimala sa jezgrom od gvožđa."

Dezmond je odleteo s njim do utočišta Crvenih u krateru Valas, gde je Piter često odsedao. Zatekli
su ga tamo. Piter, sin Marsov, visok, brz i snažan, graciozan, srdačan na formalan način, odsutan,
zaokupljen svojim radom i svojim životom. Nalik na Sajmona. Saks mu je objasnio šta želi da uradi i
zašto. I dalje se povremeno spoticao u govoru. Međutim, poboljšanje je bilo takvo da se više uopšte
nije sekirao kada bi se to dogodilo. Guraj dalje! Kao da govori strani jezik. Za njega su sada svi
jezici bili strani. Osim njegovog idiolekta oblika. Ali to nije bila smetnja - naprotiv, bilo je
neizmerno olakšanje što mu ide i ovoliko dobro. Što se sa imena stvari podiže magla, što oživljavaju
veze mozak-usta. Pa bilo to i na ovaj novi, nepredvidljivi način. Prilika da se uči. Ponekad mu se čak
dopadao novi način. Čovekova stvarnost zaista može da zavisi od njegove naučne paradigme, ali
svakako zavisi od strukture njegovog mozga. Promeniš li je, menjaju se i paradigme. Ne možeš se
odupreti napretku. Niti progresivnoj diferencijaciji. "Razumeš?"
"Oh, da. Razumem", reče Piter, sa širokim kezom. "Mislim da je to veoma dobra ideja. Važna
stvar. Trebaće mi dva dana da pripremim avion."
Dan kasnije stigla je i En. Izgledala je staro i umorno. Kratko je pozdravila Saksa, pokazujući
neizmenjenu antipatiju. Saks nije znao šta da joj kaže. Da li je ovo novi problem?
Odlučio je da sačeka da Piter razgovara s njom i da vidi hoće li to nešto promeniti. Čekao je. U
poslednje vreme, patio je kada nije imao s kim da razgovara. Svuda poboljšanja.
Pošto je razgovarala s Piterom, otišla je da obeduje sa Crvenima u njihovim odajama i zaista mu
je uputila radoznao pogled. Gledala ga je preko glava ostalih kao da proučava novu liticu u
marsovskom predelu. Pažljivo i objektivno. Procenjivački. Promena stanja u dinamičkom sistemu
jeste vrednosna tačka koja govori o teoriji. Podržava ili pobija. Šta si ti? Zašto ovo radiš?
Mirno je dočekao njen pogled, pokušao da ga preuzme i okrene prema njoj. Jeste, to sam ja, Saks.
Promenio sam se. Ko si ti? Zašto me i dalje gledaš na taj način? Bio sam povređen. Prethodna osoba
nije više ovde, ne sasvim. Bio sam podvrgnut eksperimentalnom tretmanu, dobro mi je, nisam onaj
čovek koga si poznavala. Kako to da se ti nisi promenila?
Ako teoriju ugrožava preveliki broj vrednosnih tačaka, može biti da je pogrešna. Ako je reč o
osnovnoj teoriji, moguće je da treba menjati paradigmu.
Sela je da jede. Sumnjao je da mu je u toj meri pročitala um. No ipak, kakvo zadovoljstvo, biti
spreman da dočeka njen pogled!

Uvukao se sa Piterom u tesnu pilotsku kabinu, i oni malo posle vremenskog pomaka pojuriše niz
neravnu kamenu pistu, uz naglo ubrzanje i uzlet u crno nebo, u velikom, izduženom svemirskom
avionu koji je podrhtavao pod njima. Saks je ležao pritisnut u sedište i čekao da avion premosti to
asimptotičko brdo na vrhu putanje i da počne da usporava uporedo sa smanjenjem ugla uspona, da se
putanja pretvori u blagi uspon kroz visoku atmosferu, sa pretvaranjem aviona u raketu kada se
atmosfera proredi do najmanje merljive vrednosti na visini od sto kilometara, gde su gasovi
Raselovog koktela svakodnevno bili na udaru ultraljubičastog zračenja. Spoljnji omotač aviona žario
se od toplote. Njegova boja kroz filtersko staklo kokpita podsećala je na Sunce na zalasku. Ovo je
očigledno uticalo na njihov noćni vid. Planeta ispod njih bila je u tami, izuzev veoma bledih mrlja
lednika u Basenu Helas, obasjanih zvezdama. I dalje su se peli. Uspon u sve široj spirali. Zvezde su
gusto ispunjavale nešto što je podsećalo na ogromnu crnu poluloptu smeštenu na ogromnoj crnoj
ravni. Noćno nebo, noćni Mars. Uspon je trajao i trajao. Usijana raketa bila je prozirno žute boje,
halucinantno blistava i izdužena. Najnoviji model izišao iz Višnjaka, delimično Spenserov projekt,
načinjen od intermetalnog jedinjenja, uglavnom gamatitanijumskog aluminijuma, kome su razvijena
superplastična svojstva radi izrade delova pogona otpornih na toplotu i spoljnjeg omotača, koji je
sad polako tamneo, hladeći se. Saks je zamišljao prelepe latice gamatitnijumskog aluminijuma,
protkane nodoidima i katenoidima nalik na kuke i očice, kako mahnito trepere od toplote. Proizvodnja
ovih stvari nedavno je počela. Svemirski avioni. Iziđeš u dvorište i odletiš do Marsa u
aluminijumskoj konzervi.
Saks objasni šta želi da uradi posle ovoga. Piter se nasmeja.
"Misliš da u Višnjaku mogu to da urade?"
"Kako da ne."
"Postoje izvesni problemi u projektovanju."
"Znam, znam. Rešiće oni to. Mislim, ne moraš da budeš stručnjak za rakete da bi bio stručnjak za
rakete."
"Potpuno si u pravu."
Piter je pevao da ubije vreme. Saks bi mu se prodružio kada je znao reči - kao u 'Šesnaest tona' -
veoma solidna pesma. Piter mu ispriča kako se spasao iz lifta u padu. Kako mu je bilo dok je lebdeo
u EVA odelu, sam, dva dana. "Eto, izgleda da sam tako stekao naviku. Znam da to zvuči uvrnuto."
"Shvatam te." Oblici su ovde napolju bili tako veliki i čisti. Boja stvari.
"Kako to izgleda kada ponovo učiš da govoriš?"
"Moram da se usredsredim na to. Da mislim iz sve snage. Neprestano me iznenađuju stvari. Stvari
koje sam znao i zaboravio. Stvari koje nikad nisam znao. Stvari koje sam naučio neposredno pre
povrede. To razdoblje obično je zauvek izgubljeno. Ali za mene je bilo neobično važno. Vreme kada
sam radio na ledniku. Moram da razgovaram sa tvojom mamom o tome. Nije onako kao što ona misli.
Tle, znaš. Tamo rastu nove biljke. Žuto Sunce. Ne mora da bude..."
"Bilo bi dobro da razgovaraš s njom."
"Ona me ne voli."
"Razgovarajte kada se vratimo."
Altimetar je pokazivao dvesta pedeset kilometara iznad površine. Avion se probijao prema
Kasiopeji. Svaka zvezda imala je određenu boju, drugačiju od ostalih. Bilo je bar pedeset boja.
Ispod njih, na istočnom rubu crnog diska, pojavila se granica dana i noći, sa zebrastim prugama
peščanooker i senovitocrne boje. Tanki srp Suncem obasjanog Marsa učinio je da disk izgleda kao
veliki sferoid. Lopta koja se vrti kroz galaksiju zvezda. Iznad horizonta uzdizala se džinovska
planina-kontinent Elizijum, savršeno ocrtana horizontalnim senkama. Gledali su odozgo na njeno
dugačko sedlo, Hekates Tolus, gotovo skriveno iza kupe Elizijum Monsa, i na Albor Tolus po strani.
 "Eto ga", reče Piter i pokaza kroz nevidljivo staklo kabine. Iznad njih, na istoku, srebrila se na
jutarnjem Suncu istočna ivica letećeg sočiva, dok joj je ostatak još bio u senci planete.
"Jesmo li dovoljno blizu?" upita Saks.
"Uskoro ćemo biti."
Saks ponovo pogleda dole na sve širi srp jutra. Tamo, u krševitim i mračnim visijama Hesperije,
sa tamne površine odmah pored granice dana i noći u svetlost jutra dizao se oblak dima. Čak i na
ovoj visini bili su u tom oblaku, u njegovom delu koji više nije bio vidljiv. Samo sočivo jedrilo je na
tom nevidljivom termalu, koristeći svoj uzgon i potisak Sunca da održi položaj iznad zone
sagorevanja.
Sada je celo sočivo bilo na Suncu, nalik na ogromnu srebrnu kupolu padobrana. Njegovo srebro
takođe je bilo ljubičasto, boje neba. Kupola je bila deo kruga, prečnika hiljadu kilometara, sa
središtem pedeset kilometara iznad ruba. Okretala se kao frizbi. Sočivo je na vrhu imalo otvor koji je
propuštao Sunčevu svetlost. Ispod otvora nizali su se prstenovi ogledala od kojih je bila načinjena
kupola, odbijajući svetlost Sunca i solete prema unutra i dole prema putujućoj tački na površini,
prikupljajući količinu svetlosti dovoljnu da zapali bazalt. Ogledala sočiva zagrevala su se gotovo do
900 stepeni Kelvina, a tečni kamen na tlu dostizao je 5000 stepeni Kelvina. Razlaganje slobodnih
gasova.
U Saksov um, dok je proučavao veliki leteći predmet iznad njih, dođe slika uveličavajućeg stakla,
postavljenog iznad suvog korova i jasikine grane. Dim, plamen, vatra. Sabrani zraci Sunca. Fotonski
udar. "Jesmo li sad dovoljno blizu? Reklo bi se da nam visi nad glavama."
"Ne, još smo daleko ispod ivice. Ne bi valjalo da zalazimo ispod te stvari, iako pretpostavljam da
je žiža mnogo niže da bi nas spržila. Inače, kreće se preko zone sagorevanja brzinom od gotovo
hiljadu kilometara na sat."
"Kao mlaznjaci kada sam bio dete."
"Uh." Na jednoj od konzola zatreptaše zelene diode. "U redu, idemo."
Povukao je upravljačku palicu i avion se prope okomito na rep, dižući se pravo prema sočivu, i
dalje sto kilometara iznad njih, i nešto dalje na zapad. Piter pritisnu dugme na konzoli. Čitav avion se
zatrese kada su se ispod kratkih krila aviona pojavili redovi strelastih projektila, zaustavili se
paralelno sa njima, buknuli kao magnezijumske baklje i jurnuli uvis i u stranu, prema sočivu. Iglice
žute vatre na ogromnom srebrnom letećem tanjiru, koje se gotovo odmah ugasiše. Saks je čekao,
stisnutih usana, i trudio se da zaustavi treptanje.
Prednja strana sočiva poče da se odvaja. Bila je to krhka stvar, ništa više nego velika obrtna
kupola traka solarnih jedara, i raspadala se iznenađujućom brzinom, odmotavajući pod sobom
prednju stranu koja zatim odlebde naniže, vukući za sobom trake nalik na umršene repove nekoliko
pokidanih zmajeva. Milijardu i po kilograma materijala solarnih jedara, u stvari, koja su se raspadala
dok su se obrušavala dugačkom spiralnom putanjom, naizgled sporo zbog svojih razmera, iako se ta
ogromna masa verovatno kretala znatno većim brzinom od terminalne. Dobar deo će sagoreti pre
nego što stigne do površine. Silikonska kiša.
Piter okrenu avion i polete putanjom pada, držeći se istočno od sočiva. Tako su i dalje mogli da
ga vide ispod sebe, na ljubičastom nebu jutra, kada se glavna masa dovoljno zagrejala da bukne,
slična velikoj žutoj kometi sa čupavim, zamršenim, srebrnim repom, padajući prema tamnoj planeti.
Opšti pad.
"Dobar pogodak", reče Saks.

U krateru Valas dočekali su ih kao heroje. Piter je odbijao čestitanja: "Bila je to Saksova zamisao,
a sam let nije bio nikakav podvig, i da nije gađanja, bila bi to samo još jedna vežba. Ne znam zašto
nam to nije ranije palo na pamet."
"Zato što će ubrzo postaviti drugo", reče En sa ivice okupljenih, zureći u Saksa sa ogromnom
radoznalošću.
"Ali tako su ranjiva", reče Piter.
"Projektili zemlja-svemir", reče Saks, osećajući se nervozno. "Možete li da postrojite... pobrojite
sve što kruži na orbiti?"
"Već jesmo", reče Piter. "Neki od objekata ne mogu se identifikovati, ali je većina očigledne
namene."
"Voleo bih da vidim spisak."
"Htela bih da razgovaram s tobom", reče En mrko.
Ostali požuriše da napuste prostoriju, dižući obrve jedni na druge kao dvojnici Arta Randolfa.
Saks sede na stolicu od bambusa. Prostorija je bila mala i bez prozora. Podsećala je na zasvođene
odaje u ranim danima Podbrežja. Oblik se slagao. I tekstura. Cigla je tako trajan žig. En dovuče
stolicu i sede naspram njega, nagnuvši se napred, zagledana u njegovo lice. Činilo se da je ostarila.
Slavljeni vođa Crvenih, slavljeni, smlavljeni, zatravljeni. On se nasmeši. "Hoćeš li skoro na
tretman?" iziđe iz njegovih usta, iznenadivši oboje.
En odmahnu na pitanje kao na muvu. "Odakle ti pomisao da oboriš sočivo?" upita, probadajući ga
pogledom.
"Nije mi se dopadalo."
"To znam", reče ona. "Ali zašto?"
"Bilo je suvišno. Zagrevanje je i inače zadovoljavajuće. Nema razloga da ide brže. Možda nam
više i ne treba toliko toplote. Osim toga, oslobađalo je ogromne količine ugljen-dioksida. Posle će
biti teško očistiti vazduh od njega. A tako se lepo ustalio - teško je dobiti CO 2 iz karbonata. Ako se
ne tope stene, zadržava se." Zatresao je glavom. "Bilo je glupo postavljati ga. Uradili su to samo zato
što mogu. Kanali. Ne verujem u kanale."
"Reč je, dakle, samo o tome da to za tebe nije bio odgovarajući vid teraformiranja?"
"Tako je." Mirno je izdržao njen pogled. "Verujem u osnove teraformiranja date u Dorsa Breviji. I
ti si to potpisala. Koliko se sećam."
Ona odmahnu glavom.
"Ne? Ali Crveni jesu?"
Potvrdila je.
"Pa... meni se čini razumno. Već sam ti to rekao. Uslovi za život ljudi do određene visine. Iznad
toga, redak i hladan vazduh. Ići polako. Ekopoezija. Ne dopadaju mi se oni novi, veliki metodi iz
teške industrije. Možda nešto azota sa Titana. Ali samo to."
"A okeani?"
"Ne znam. Vidiš šta se dešava bez ispumpavanja?"
"Soleta?"
"Ne znam. Dodatno zagrevanje Sunčevim zracima znači manju potrebu za gasovima industrijskog
porekla. Ili drugim metodima. Ali... moglo se i bez nje. Mislim da su jutarnja ogledala bila
dovoljna."
"Ali to više nije u našim rukama."
"Ne."
Neko vreme su sedeli u tišini. En je izgledala zamišljeno. Saks je posmatrao njeno izborano lice,
pitajući se kada je imala poslednji tretman. Ursula je preporučila da se obnavlja najduže na četrdeset
godina.
"Nisam bio u pravu", rekoše njegova usta. Ona se zagleda u njega, a on pokuša da shvati šta je
rekao. Bila je to stvar oblika, geometrije, matematičkog sklada. Kaskadni rekombinantni haos. Lepota
je delo neznanog činioca. "Trebalo je da sačekamo pre nego što smo počeli. Nekoliko decenija
proučavanja zatečenog stanja. Naučili bismo šta treba da radimo. Nisam očekivao da će promene biti
ovako brze. Moja prvobitna zamisao bila je nešto slično ekopoeziji."
Ona stisnu usne. "Ali je sada kasno."
"Da. Žao mi je." On okrenu dlan naviše, zagleda se u njega. Linije su bile tu, nepromenjene.
"Trebalo bi da odeš na tretman."
"Više neću ići na tretman."
"Oh, En. Ne govori tako. Da li Piter zna za to? Potrebna si nam. Mislim... potrebna si nam."
Ona ustade i iziđe iz sobe.
Njegov sledeći projekt bio je složeniji. Iako je Piter bio uveren u uspeh, ljudi u Višnjaku bili su
sumnjičavi. Saks je objasnio najbolje što je mogao šta želi. Njihove primedbe pretvoriše se u
praktična pitanja. Projekt je preveliki? Uposliti još bogdanovista. Tajnost je nemoguća? Prekinuti
mrežu za osmatranje. Nauka je stvaranje, rekoše mu. Ovo nije nauka, odgovorio im je Piter. Ovo je
inženjering. Mihail se složio, ali ne u potpunosti. Ekotaža, grana ekološkog inženjeringa. Nešto što je
teško ostvariti. Uključite Švajcarce, rekao im je Saks. Ili ih bar obavestite. Ionako ne vole da ih
nadgledaju. Obavestite Praksis.
Stvari su počele da dobijaju oblik. Međutim, prošlo je dosta vremena pre nego što su Saks i Piter
ponovo poleteli svemirskim avionom. Ovaj put su potpuno napustili stratosferu i otišli daleko
napolje. Dvadeset hiljada kilometara, dok nisu stigli u blizinu Deimosa, a zatim se spustili na njega.
Mali mesec imao je tako nisku silu teže da je to bilo više pristajanje nego sletanje. Sletanjem je
upravljala Džeki Bun, koja je pomagala na projektu, uglavnom da bi bila blizu Pitera (oblik je bio
jasan). Dok su se približavali, Saks je imao odličan vidik kroz staklo kabine. Crna površina Deimosa
kao da je bila pokrivena debelim omotačem prašnjavog regolita - svi krateri bili su gotovo zatrpani, i
videli su se samo njihovi rubovi, blage izbočine u pokrivaču prašine. Mesec nije bio pravilnog
oblika, već kao da je bio sastavljen od nekoliko zaobljenih faseta. Troosovinski elipsoid, maltene.
Blizu središta kratera Volter ležao je stari robotski lender, ukopanog stajnog trapa, sa nosačima i
sanducima boje bakra pod slojem fine prašine.
Izabrali su da se spuste na jedan greben između faseta, gde je gola stena svetlije boje štrčala iz
nanosa prašine. Grebeni su bili stari ožiljci od udara, mesta gde su bili odvaljeni delovi meseca.
Džeki ih je meko vodila ka mestu zapadno od kratera Svift i Volter. Deimos je bio plimno vezan, kao
i Fobos, i to je bila povoljna okolnost za projekt. Podmarsovska tačka bila je upotrebljena kao nulti
stepen geografske širine i dužine; veoma razuman plan. Njihov greben nalazio se blizu polutara, na 90
stepeni geografske dužine. Desetak kilometara od podmarsovske tačke.
Kada su se približili grebenu, rub Voltera nestao je iza crne krivine obzorja. Sa grebena se
podigla prašina kada su se rakete aviona našle iznad njega. Stena je bila pokrivena sa samo nekoliko
centimetara prašine. Ugljenični hondrit, star pet milijardi godina. Pristali su uz tvrd udar, odskočili i
polako se spustili. Osećao je privlačenje prema podu aviona, ali neznatno. Verovatno je težio svega
par kilograma, a možda ni toliko.
Oko njih su na greben počele da se spuštaju i druge rakete, dižući oblake prašine u vakuum, koja
se potom dugo slegala. Svaki avion odskočio bi pri sletanju, a onda se blago prizemljio usred vela
prašine. U roku od pola sata na grebenu se poređalo osam aviona, zauzevši ga do oba bliska
horizonta. Zajedno su predstavljali neobičan prizor; intermetalna jedinjenja njihovih zaobljenih
oklopa svetlucala su kao hitin pod hirurškim osvetljenjem neublažene Sunčeve svetlosti, a jasnoća
vakuuma nestvarno je isticala njihove obrise. Snovidno.
Svaki avion nosio je deo sistema. Robotske bušilice, tunelirke i sabijače. Sabirne galerije za
vodu, za topljenje ledenih vena unutar Deimosa. Postrojenje za izdvajanje teške vode, oko jedan u
šest hiljada delova obične vode. Još jedno postrojenje, za dobijanje deuterijuma iz teške vode. Mali
tokamak, koji će se napajati fuzionom reakcijom deuterijuma. I na kraju navigacione rakete, uglavnom
kao deo aviona koji su se spustili sa druge strane meseca.
Tehničari bogdanovisti koji su stigli sa opremom bili su zaduženi za najveći deo montaže. Saks se
obukao u jedno od glomaznih odela pod pritiskom koja su se nalazila u avionu i izišao iz komora na
površinu da vidi da li se spustio avion sa navigacionom mlaznicom za oblast kratera Svift i Volter.
Velike čizme sa grejanjem bile su otežane, zbog čega mu je bilo drago; brzina odvajanja nije bila
veća od dvadeset pet kilometara na sat, što je značilo da bi čovek uz zalet mogao da skoči sa meseca.
Bilo je veoma teško održavati ravnotežu. Osećao se svaki od miliona mikronskih pokreta. Svaki
korak podizao je gust oblak crne prašine, koja je polako padala na tle. Povrh prašine bilo je
razbacano kamenje, obično u džepovima koje su načinili prilikom sletanja. Izbačeni materijal koji je,
izbačen, bez sumnje dugo kružio oko meseca, pre nego što je bio ponovo privučen. Podigao je jedan
kamen nalik na crnu loptu za bezbol. Baciš je odgovarajućom brzinom, okreneš se, sačekaš da obiđe
svet i dočekaš je u visini grudi. Uhvaćeno prvo bacanje. Novi sport.
Horizont je bio udaljen svega nekoliko stotina metara, i svakim korakom se vidno menjao - rubovi
kratera, grebeni od udara, stene koje su iznicale iza prašnjave ivice dok je išao prema njoj. Ljudi na
grebenu, između aviona, već su stajali pod drugim uglom u odnosu na površinu, i na njega. Kao u
'Malom princu'. Jasnost je bila zapanjujuća. Tragovi njegovih stopa bili su duboka brazda u prašini.
Prašina iznad udaljenijih tragova lebdela je niže, da bi se četiri ili pet tragova iza njega spuštala.
Iz komore iziđe Piter i pođe prema njemu; za njim je išla Džeki. Piter je bio jedini čovek za koga
je Saks video da je privlači, na onaj bespomoćni način predmeta na orbiti, nevoljenog, željnog
konačnog, poništavajućeg sjedinjenja. Izopačenost srca. Kao što je njega opčinila Filis, žena koju
nije voleo. Ili njegova želja da dobije priznanje od En, žene koja ga nije volela. Žene sa ludim
pogledima na svet. Ali ko zna, možda je u njima i bilo smisla. Ako se neko ponaša nenormalno prema
tebi, treba da se zapitaš zašto je to tako. Ili tako nešto.
Sada je Džeki pratila Pitera kao kuče, i iako su njihovi viziri bili boje bakra, Saks je po njihovim
pokretima zaključio da mu ona nešto govori, kao da mu se umiljava. Saks uključi zajedničku
frekvenciju i upade u njihov razgovor.
"...zašto se zovu Svift i Volter?" upita Džeki.
"Obojica su predvidela postojanje Marsovih meseca", reče Piter, "u knjigama koje su napisali ceo
vek pre nego što su otkriveni. U Guliverovim putovanjima Svift čak daje njihovu udaljenost od
planete i vremena orbita, i to dosta precizno."
"Šališ se!"
"Ne."
"Kako mu je, pobogu, to uspelo?"
"Ne znam. Čista sreća, pretpostavljam."
Saks pročisti grlo. "Niz."
"Šta?" upitaše oni.
"Venera nema mesec, Zemlja ima jedan, a Jupiter četiri. Bilo je logično da Mars ima dva. Pošto
nisu mogli da ih vide, verovatno su bili mali. I blizu. Dakle, brzi."
Piter se nasmeja. "Svift mora da je bio klikeraš."
 "On, ili njegov izvor. Ali je ipak bila čista sreća. Niz je samo podudarnost."
Zastali su na novom grebenu od udara, sa koga se video rub kratera Svift, kao gotovo zatrpan
greben na novom horizontu. Na crnoj prašini je, poput čuda, stajao mali, crni, raketni avion. Najveći
deo neba nad njihovim glavama zauzimao je Mars, bezmerni narandžasti svet. Njegov istočni srp
osvajala je noć. Pravo iznad njih video se Izidis, i iako nije mogao da razazna Barouz, ravnice
severno odatle bile su išarane velikim, belim mrljama. Lednici koji se spajaju da bi postali ledena
jezera, začeci ledenog mora. Okeanus Borealis. Prilepljen uz kopno, ležao je nabrani prekrivač
oblaka, koji ga odjednom podseti na Zemlju viđenu iz Aresa. Bio je to hladni front, koji je silazio sa
Sirtis Majora. Ustrojstvo belih oblaka bilo je isto kao na Zemlji. Kružni talasi čestica kondenzacije.
Sišao je sa grebena i uputio se prema avionima. Samo su ga visoke i krute čizme održavale u
uspravnom položaju, i od toga su ga boleli članci. Kao hod po morskom dnu, ali bez otpora.
Vaseljenski okean. On posegnu rukom i zahvati prašinu; na deset centimetara nije naišao na stenu, niti
na dvadeset; prašina je mogla da bude duboka pet ili deset metara, i više. Oblaci prašine koju je
podigao padali su na površinu posle petnaestak sekundi. Prašina je bila tako fina da bi u svakoj vrsti
atmosfere ostala beskrajno da lebdi. Ali ovde, u vakuumu, padala je kao i sve drugo. Izbačeni
materijal. Nije bilo sile koja bi je povukla nazad. Čovek bi mogao da šutne prašinu u svemir. Prešao
je nizak greben i odjednom se pred njim pružio pogled na padinu sledeće fasete. Bilo je tako
očigledno da je mesec oblika nekog paleolitskog ručnog oruđa, sa fasetama koje su isklesani drevni
udari. Troosovinski elipsoid. Zato je njegova savršeno kružna putanja, jedna od najpravilnijih u
celom Sunčevom sistemu, bila pravo čudo. Nešto što se ne bi očekivalo od zarobljenog asteroida, niti
od materijala izbačenog sa Marsa prilikom nekog velikog udara. Da bi ostalo - šta? Zarobljavanje
mora da se odigralo u davnoj prošlosti. Uz druga tela u drugim orbitama, da ga stabilizuju. Lom.
Krnjenje. Klesanje. Brazdanje. Jezik je tako divna stvar. Udar kamena u kamen, u okeanu kosmosa.
Odbijanje komada, koji su odletali. Da padnu na planetu, ili zauvek odlutaju. Svi sem dva. Dva od
milijardi. Mesec bomba. Topovsko postolje. Sa rotacijom nešto bržom od Marsove, tako da je svaka
tačka na njegovoj površini bila šezdeset sati izložena njegovom udaru. Zgodno. Poznato je opasnije
od nepoznatog. Bez obzira na to šta kaže Mišel. Čuk, čuk, po devičanskoj steni, na devičanskom
mesecu, sa devičanskim umom. Mali princ. Ravni koje su se dizale iznad obzorja izgledale su
apsurdno, poput insekata iz sna, hitinska, uobličena, obojena, sićušna u zvezdanoj tmini, na
prašnjavoj steni. Popeo se u komoru.

Bilo je to mesecima kasnije, i on je bio sam u Ponoru Ehus, kada su roboti na Deimosu dovršili
gradnju i kada je deuterijumski upaljač pokrenuo pogon. Pogon je svake sekunde izbacivao hiljadu
tona zdrobljenog kamena, brzinom od dve stotine kilometara u sekundi, tangencijalno u odnosu na
orbitu i u ravni orbite. Za četiri meseca, kada bude izbačeno otprilike pola postotka ukupne mase
meseca, pogon će se isključiti. Prema Saksovim proračunima, Deimos će tada biti udaljen od Marsa
614.287 kilometara i potpuno izvan njegovog uticaja, na putu da ponovo postane slobodni asteroid.
Sada je leteo na noćnom nebu, nepravilni, sivi krompir, tamniji od Venere ili Zemlje, s tim što mu
je iz boka gorela nova kometa. Spektakl. Vest na oba sveta. Skandalozno! Protivurečan čin čak i u
podzemlju, sa komentarima za i protiv. Ponovo natezanje. Hiroko će se jednom umoriti od svega toga
i odmagliti, ko zna gde, osećao je oblik toga. Da, ne, šta, gde. Ko je to uradio? Zašto?
En mu se javila preko pločice da postavi ista pitanja, natuštenog lica.
"Bila bi to savršena platforma za oružje", reče Saks. "Da su ga pretvorili u vojnu bazu, kao što su
učinili sa Fobosom. Bili bismo potpuno izloženi udaru."
"Znači, učinio si ovo samo zato što su mogli da ga pretvore u vojnu bazu?"
 "Da Arkadije i njegovi nisu sredili Fobos za svaki slučaj, ne bismo mogli da se odbranimo. Sve bi
nas pobili. Uostalom, Švajcarci su čuli da se to sprema."
En je odmahivala glavom, zureći u njega kao da je lud. Mahniti saboter. Po njegovom mišljenju,
loš grdi rđavoga. Odlučno je izdržao njen pogled. Kada je prekinula vezu, slegnuo je ramenima i
pozvao bogdanoviste. "Crveni imaju listu... svega što kruži oko Marsa. Trebaće nam lansirni sistemi
zemlja-svemir. Pomoći će vam Spenser. Silosi na polutaru. Neaktivni mohouli. Razumete li me?"
Rekli su da razumeju. Ne moraš da budeš stručnjak za rakete. Ako ikada ponovo dođe do toga,
neće ih više tući iz svemira.

Nešto kasnije, nije bio siguran koliko, na malom ekranu u maskirnom roveru koji je pozajmio od
Dezmonda pojavi se Piter. "Sakse, čuo sam se sa nekim prijateljima koji rade na liftu. Sad kad
Deimos ubrzava, poremećene su oscilacije kabla kojima ovaj izbegava mesec. Postoji mogućnost da
će se pri sledećem prolasku sudariti sa kablom, ali moji prijatelji ne mogu da dopru do navigacione
VI kabla. Izgleda da se zaista zatvorila za spoljnje podatke, radi prevencije sabotaža, i nikako da je
ubede da je Deimos promenio brzinu. Imaš neki predlog?"
"Neka se uveri sama."
"Šta?"
"Nahranite je podacima o Deimosu. To ionako morate. Programirana je da ga izbegne. Usmerite
joj pažnju na podatke. Objasnite šta se dogodilo. Verujte joj."
"Da joj verujemo?"
"U redu, pričajte s njom."
"Već smo pokušali, Sakse, ali je taj program protiv sabotaže veoma moćan."
"Upravlja oscilacijama kojima se izbegava Deimos. Sve dok je to na listi ciljeva, trebalo bi da
bude u redu. Samo joj dajte podatke."
"Dobro, pokušaćemo."
Bila je noć, i Saks iziđe napolje. Lutajući u tami, pod džinovskom liticom Velikog Nagiba, u
oblasti severno od mesta gde su se Kasei Valis probijale iz zida. Sei na japanskom znači zvezda, ka
vatra. Vatrena zvezda. Na kineskom je isto, huo je slog koji Japanci izgovaraju ka, i hsing, sei. Izraz
kineskog porekla, Huo Hsing: vatrena zvezda, oganj na nebu. Kažu da ga je mali crveni narod zvao
Ka. Živimo u vatri. Saks je sadio seme u zemlju, male, tvrde koštice, utisnute plitko ispod površine
peska u ponoru. Džoni Vatreno Seme. Tamo, na južnom nebu, goreo je Deimos, polako se gubeći
među zvezdama, kotrljajući se na zapad na svoj neužurbani način. Sada guran vatrom komete na
istočnoj strani. Lift je bio nevidljiv iznad Tarzisa, novi Klark je možda bio jedna od tamnijih zvezda
na jugozapadnom delu neba; bilo je teško pronaći ga. Nogom je slučajno zakačio kamen, sagnuo se i
posadio semenku. Kada svo seme bude u zemlji, biće potrebno zasaditi pakete novih lišaja.
Čazmoendolitički soj, veoma otporan, veoma plodan, veoma brzo počinje da oslobađa kiseonik.
Veoma visok tempo širenja. Veoma suv.
Signal na pločici. Uključio je interkom u šlemu i nastavio da vadi koštice iz džepa na boku i da ih
gura u pesak, pazeći da ne ošteti korenje oštrike ili drugog bilja koje je išaralo tlo kao čupavo crno
kamenje.
Bio je to Piter. Zvučao je uzbuđeno. "Sakse, Deimos ide prema njima, i čini se da je VI prihvatila
da se ne nalazi na uobičajenom položaju na orbiti. Kažu da obrađuje podatke. Korekcione rakete u
njihovom delu aktivirale su se nešto ranije, pa se nadaju da sistem reaguje."
"Zar ne možete da izračunate oscilaciju?"
"Da, ali se VI ponaša neposlušno. Tvrdoglava beštija; njeni bezbednosni programi prilično su
nepropusni. Iz samostalnih proračuna jedino se može zaključiti da će to biti tesan prolazak."
Saks se uspravi i poče da računa na pločici. Početno trajanje orbite Deimosa bilo je otprilike
109.077 sekundi. Pogon je bio uključen, recimo, milion sekundi, i već je znatno ubrzao mali mesec,
ali i proširio radijus putanje... Kucao je u savršenoj tišini. Kada je Deimos prolazio pored kabla
lifta, ovaj je obično bio u punoj oscilaciji u tom svom delu, nekih pedeset kilometara daleko,
dovoljno da gravitacioni poremećaji budu tako mali da ne zahtevaju uključivanje raketa. Ovaj put će
ubrzanje i promena putanje Deimosa poremetiti ovaj odnos; kabl će se prerano vratiti na orbitalno
polje Deimosa. Složena rabota, i nikakvo čudo što VI nije mogla da se bakće obaveštavanjem o
onome što radi. Verovatno je bila zauzeta povezivanjem sa drugim VI da bi postigla neophodnu moć
proračunavanja. Oblici situacije - Mars, kabl, Klark, Deimos - bili su prava poslastica za
razmišljanje.
"Aha, evo ide prema njima", reče Piter.
"Jesu li tvoji prijatelji u visini orbite?" upita Saks, prenut.
"Par stotina kilometara niže, ali njihovo vozilo ide uvis. Povezali su me sa jednom od svojih
kamera i hej, evo ga... Da! Oh! Boga ti, Sakse, promašio ih je za najviše tri kilometra! Upravo je
prošišao pored njihove kamere!"
"Rastojanje je sasvim dovoljno."
"Šta kažeš?"
"Bar u vakuumu." Ali sad nije reč samo o steni u prolazu. "Šta je sa repom izbačenog materijala?"
"Pitaću... Kažu da su prošli ispred Deimosa."
"Dobro je." Saks se isključi. VI je dobro predvidela. Još nekoliko prolazaka i Deimos će biti
iznad Klarka, tako da kabl više neće morati da mu se uklanja. U međuvremenu, sve dok navigaciona
VI bude verovala u opasnost, biće bezbedni.
Saks nije bio načisto u pogledu ovoga. Dezmond je jednom rekao da bi mu bilo drago da vidi još
jedan pad kabla. Međutim, činilo se da se malo ko slaže s njim oko toga. Saks nije bio siguran šta
oseća o toj vezi sa Zemljom, i zato je odustao od jednostrane akcije. Ako odluči da radi sam, bolje
da to budu stvari u koje je siguran. Stoga se sagnu i zasadi još jednu semenku.
Deveti deo: TRENUTNI HIR
Naseljavanje nove zemlje uvek je izazov. Odmah po završetku pokrivanja Nirgal Valisa,
kompanija Separation de L'Atmosphere postavila je jedan od svojih najvećih aeratora mezokozma, i
šator je ubrzo bio ispunjen mešavinom azota, kiseonika i argona u vrednosti od 500 milibara,
izvučenom i pročišćenom iz ambijentalnog vazduha, koji je sada bio pod pritiskom od 240 milibara.
Ljudi su počeli da dolaze, iz Kaira, Senzeni Naa i odasvud, sa oba sveta.
Prvi ljudi živeli su u pokretnim prikolicama uz male prenosive staklenike koje su koristili, dok su
kultivisali tlo kanjona bakterijama i plugovima, za sađenje početnih letina, kao i drveća i bambusa za
gradnju domova, i pustinjskih biljaka za rasađivanje izvan farmi. Smektitska glina na dnu kanjona bila
je veoma dobra podloga za obrađivanje, iako su morali da dodaju organske materije, azot i kalijum -
kao i obično, fosfora je bilo napretek, i više soli nego što je bilo potrebno.
Tako su im prolazili dani, u obogaćivanju zemljišta, u gajenju letine u staklenim baštama, u
sađenju žilavih biljaka u slanoj pustinji. Trgovali su duž cele doline, i mala trgovačka sela nicala su
gotovo odmah po dolasku ljudi, kao i putevi između imanja, i put za prevoz balvana u sredini doline,
pored potoka. Nirgal Valis nije imao akvifer na ulazu, ali je cevovod iz Marinerisa slao dovoljno
vode da se obrazuje manji potok. Njegova voda se sakupljala na Azbua Kapiji i odvodila ponovo do
vrha šatora.
Imanja su imala po otprilike pola hektara, i gotovo svi su se trudili da uzgaje najveći deo letine za
svoje potrebe na toj površini. Mnogi su podelili prostor na šest minijaturnih polja, i svake godine
menjali raspored zasada. Svako je imao svoju filozofiju o uzgajanju i kultivisanju tla. Bilo je puno
ljudi koji su uzgajali deo letine za prodaju, koštuničavo i drugo voće i drvo. Mnogi su držali živinu,
neki ovce, koze, svinje, krave. Krave su uglavnom bile patuljaste, ne veće od svinja.
Pokušali su da grupišu farme na dnu kanjona, pored potoka, ostavivši više zemljište u podnožju
zidova kanjona divljini. Uveli su pustinjsku životinjsku zajednicu američkog jugozapada, tako da su
oko njih počeli da žive gušteri, kornjače i kunići, kao i kojoti, divlje mačke i jastrebovi, radi
održavanja broja ovaca i živine. Imali su najezdu aligatorskih guštera, a zatim i žaba. Množenje vrsta
ubrzo se svelo na prirodnu meru, ali sa čestim oštrim oscilacijama. Biljke su stale i same da se
razmnožavaju. Predeli su počeli da izgledaju kao da su stvoreni za život. Samo su zidovi od crvene
stene ostali nepromenjeni, goli i nazubljeni iznad novog prirečnog sveta.
Subota ujutru bila je pijačni dan, i ljudi su dolazili u seoca sa punim kamionima. Jednog jutra
početkom 42. godine, okupili su se u Plaja Blanku, pod mrkim, oblačnim nebom, da prodaju kasno
povrće, mlečne proizvode i jaja. "Znate kako možete da prepoznate jaja u kojima su živi pilići -
potopite ih sva u kadu punu vode, i sačekate da se voda potpuno smiri. Jaja koja tada malo zadrhte
jesu ona sa živim pilićima. Njih možete da vratite pod kvočku, a ostala da pojedete."
"Kubni metar hidrogena ti je isto što i dvanaest stotina kilovat-sati! A težina mu je tonu i po. Nema
izgleda da ti zatreba toliko."
"Pokušavamo da ga svedemo na manje od deset u milijardu, ali za sad bez uspeha."
"Centro de Educacion y Technologia u Čileu, tamo su postigli takve stvari sa rotacijom da ne
poveruješ. Svratite da vidite."
"Sprema se oluja."
"I mi držimo pčele."
"Maja je na nepalskom, Bahram na farsiju, a Mawrth na velškom. Jeste, zvuči kao vrskanje, ali
moj izgovor verovatno nije pravilan. Velšani čudno govore. To kod verovatno zvuči kao Mof, Mort,
ili Mars."
 Tada se pijacom pronese glas, od grupe do grupe kao požar. "Nirgal je ovde! Nirgal je ovde!
Govoriće u paviljonu..."
I zaista, bio je to on; išao je brzim korakom ispred rastuće svite, pozdravljajući stare prijatelje i
rukujući se sa ljudima koji su mu prilazili. Pratilo ga je celo seoce, slivajući se prema paviljonu i
terenu za odbojku na zapadnom kraju pijace. Iznad žagora gomile čulo se divlje zavijanje vetra.
Nirgal stade na klupu i poče da govori. Govorio je o njihovoj dolini i drugim zajednicama pod
šatorima na Marsu i o njihovom značaju. Ali kada je prešao na širu sliku dva sveta, iznad glava im se
razbesne oluja. Gromobrani se okruniše munjama, i za kratko vreme ljudi videše kako se smenjuju
kiša, sneg, susnežica i blato.
Šator iznad doline imao je nagib kao krov crkve, a prašinu je odbijao statički naboj njegovog
piezoelektričnog spoljnjeg sloja; kiša se odmah slivala sa njega, a sneg je klizio i padao na gomile
oko podnožja, stvarajući smetove koje su razgonile ogromne robotske mašine sa dugačkim, izvijenim
duvačima; za vreme oluja kretale su se gore-dole stazom oko temelja. Međutim, problem je bilo
blato. Pomešano sa snegom, pravilo je hladne, kao beton tvrde naslage na platnu šatora iznad samog
podnožja, čija je težina mogla da izazove oštećenja konstrukcije - to se već jednom dogodilo na
severu.
Kada je oluja bila u najvećem zamahu, a svetlost u kanjonu dobila boju grane drveta, Nirgal reče:
"Trebalo bi da odemo gore", i svi se ukrcaše u kamione i odvezoše se do najbližeg lifta u zidu
kanjona za prevoz do vrha. Kada su se našli gore, oni koji su umeli da rade sa snegokopačima uzeše
da ih voze sami, ispuštajući paru preko nanosa da bi ih sprali sa šatora. Ostali se udružiše i izvedoše
ručna parna kolica, pa počeše da odvoze blato koje su kopači sprali sa zida šatora. U ovome je
pomagao i Nirgal, trčeći okolo sa parnim šmrkom kao da igra neku novu, napornu sportsku igru. Niko
nije mogao da postigne njegovu brzinu, ali su se ubrzo svi našli do bokova u ledenom, uskovitlanom
blatu, na vetru brzine od preko sto pedeset kilometara na sat, neprestano posipani blatom iz niskih
crnih oblaka. Udari vetra dostizali su svih sto osamdeset kilometara na sat, ali niko nije mario za to,
jer se tako bolje spiralo blato. Čistili su i čistili, krećući se na istok niz vetar, gurajući reke blata u
nepokriveni deo Azboa Valisa.
A kada je prošla oluja, šator je osvanuo dosta čist, ali je zemljište na obe strane Nirgal Valisa
bilo duboko u smrznutom blatu, a radne ekipe mokre do kože. Nagurali su se u liftove i spustili se do
dna kanjona, iscrpljeni i promrzli, i kada su se našli na dnu, pogledaše jedni druge. Bili su potpuno
crni, izuzev vizira. Nirgal smaknu šlem i otkri lice, nasmejan, nepokolebljiv, i kada je pokupio blato
sa šlema i bacio ga na njih, nastade bitka. Mnogi su smatrali da je pametno da zadrže šlem na glavi,
tako da su činili neobičnu sliku na tamnom podu kanjona: slepe, blatnjave prilike koje bacaju pregršti
blata jedna na drugu i utrčavaju u potok, rvući se i zaranjajući u vodu.
28.
Maja Katarina Tojtovna probudila se u lošem raspoloženju, uznemirena snom koji se potrudila da
zaboravi dok je ustajala. Kao puštanje vode prilikom jutarnjeg odlaska u kupatilo. Snovi su bili
opasni. Obukla se okrenuta leđima malom ogledalu iznad umivaonika, i sišla u trpezariju. Ceo Sabiši
bio je izgrađen u osobenom marsovsko-japanskom stilu, tako da je njen kvart imao izgled budističke
bašte, sav u borovima i mahovini između uglačanih ružičastih stena. Njegova lepota bila je u čistoti
koja je Maji bila neprijatna, kao da želi da istakne njene bore. Nastojala je da je ne primećuje i
usredsredila se na doručak. Ubistvena dosada svakodnevnih radnji. Za susednim stolom su Vlad,
Ursula i Marina doručkovali sa grupom sabišijanskih iseija. Sabišijanci su imali obrijane glave i
podsećali su, u svojim radnim kombinezonima, na budističke monahe. Jedan od njih uključi mali
ekran iznad stola, na kome su išle zemaljske vesti, program metanacionalke iz Moskve, sa istim
odnosom prema stvarnosti kakav je imala nekadašnja Pravda. Neke stvari nikad se nisu menjale.
Vesti su bile na engleskom jeziku, a glas koji ih je čitao govorio ga je bolje nego ona koja ga je
koristila više od veka. "Slede događaji ovog dana, 5. avgusta 2114."
Maja se ukoči na stolici. U Sabišiju je bio L 246, uoči perihela - četvrti dan drugog novembra -
dani su bili kratki, noći pretople za ovo doba 44. marsovske godine. Maja već godinama nije imala
pojma koji je datum na Zemlji. Danas bi joj tamo bio rođendan. Njen... morala je da izračuna... 130.
rođendan.
Odjednom osetivši mučninu, ona iskrivi lice i baci načeti hlepčić na tanjir, pa se zagleda u njega.
Misli su joj proletale glavom kao preplašene ptice; nije uspevala da ih prati, i bilo joj je isto kao da
ih nema. Šta znači ova užasna, neprirodna starost? Zašto su baš u ovom trenutku morali da uključe
televizor?
Ostavila je polumesec hleba, koji je zbog nečega počeo da joj deluje zlokobno, i izišla u svetlost
jesenjeg jutra. Pošla je živopisnim glavnim bulevarom starog dela Sabišija, zelenim od ulične trave,
crvenim od vatrenih javorova širokih krošanja - jedan javor zaklanjao je nisko Sunce, rumeneći se
skerletom. Na drugom kraju trga ispred njihovih soba ugledala je Jelija Zudova, kako se igra
obaranja čunjeva sa nekom devojčicom, verovatno prapraunukom Meri Dankl. Sabiši je sada postao
demimond za mnoge članove Prvih stotinu, udomljene u lokalnoj ekonomiji i starom gradu, sa lažnim
identitetima i švajcarskim pasošima - sve je bilo zapanjujuće solidno i omogućavalo im da žive na
površini. I to bez potrebe za plastičnom hirurgijom koja je toliko izmenila Saksa, jer se za to već
postarala starost: bili su neprepoznatljivi takvi kakvi jesu. Mogla je slobodno da šeta ulicama
Sabišija, a ljudi bi videli samo još jednu babuskeru. Da su je zaustavili službenici Prelazne vlade,
identifikovali bi je kao izvesnu Ljudmilu Novosibirskaju. Ali je nikada niko nije zaustavio.
Išla je gradom, bežeći od sebe. Sa severnog kraja šatora pružao joj se pogled na veliko brdo stena
dovučenih iz Sabišijevog mohoula. Bila je to dugačka, krivudava humka koja se pružala uzbrdo do
horizonta, preko visokih krummholz dolina Tirene. Bila je tako oblikovana da je iz visine
predstavljala crtež zmaja, sa jajolikim šatorima grada u kandžama. Senoviti usek u humci označavao
je mesto gde je iz oklopljenog prsta stvorenja štrčala kandža. Jutarnje Sunce blistalo je kao srebrno
oko zmaja, zagledano u njih preko ramena nemani.
Pločica na njenom zglobu zapišta, i ona uzrujano primi poziv. Bila je to Marina. "Saksifrejdž je
ovde", reče ona. "Sastaćemo se u zapadnom kamenom vrtu, za jedan sat."
"Biću tamo", reče Maja i prekinu vezu.
Kakav će to biti dan. Išla je nasumce na zapad obodom grada, odsutna i potištena. Sto trideset
godina. Dole u Gruziji, u Abhaziji na Crnom Moru, živeli su ljudi koji su navodno živeli toliko i bez
tretmana. Verovatno je ostalo tako - tretman dugovečnosti bio je na Zemlji samo delimično dostupan,
prema izobarima novca i moći, a Abhazijanci su odvajkada bili ubogi. Srećni, ali siromašni.
Pokušala je da se seti kako je bilo u Gruziji, oblasti gde se Kavkaz sreće sa Crnim Morem. Grad se
zvao Sukumi. Imala je utisak da ga je posetila u mladosti, jer joj je otac bio Gruzijac. Ali nikako nije
uspevala da prizove neko sećanje, sliku, ništa. U stvari, jedva se sećala bilo čega sa Zemlje -
Moskve, Bajkonura, pogleda sa Novog Mira - sve je to nestalo. Lice njene majke za kuhinjskim
stolom, njen gorki smeh dok je peglala ili kuvala. Maja je znala da je sve to postojalo zato što je s
vremena na vreme ponavljala reči iz sećanja, kada je bila tužna. Ali slike... Njena majka je umrla
samo deset godina pre pronalaska tretmana, inače bi možda još bila živa. Imala bi sto pedeset godina,
što više nije bilo nikakvo čudo; trenutni rekord u doživljenoj starosti bio je oko sto sedamdeset
godina, i neprestano se pomerao dalje, bez pokazatelja da će se ikada zaustaviti. Ljude pod
tretmanom su u poslednje vreme ubijali samo nesrećni slučajevi, retke bolesti i povremene greške u
lečenju. To, i ubistva. I samoubistva.
Stigla je u zapadne vrtove ne videvši ništa od uskih, čistih ulica starog kvarta Sabišija. Na taj
način je starcima nedostajalo sećanje na poslednje događaje - pre svega zato što ih nisu videli. Zbog
obuzetosti prošlošću, sećanja su bila izgubljena pre nego što bi bila stečena.
Vlad, Ursula, Marina i Saks sedeli su na klupi u parku, preko puta prvobitnih stanova Sabišijanaca
koji su još bili nastanjeni, ali guskama i patkama. Ribnjak i most, i obale obrasle riprapom i
bambusom, bili su kao na starim slikama na drvetu ili svili: kliše. Iza zida šatora beleo se uskovitlani
termalni oblak mohoula, deblji nego ikada, jer je jama sada bila dublja, a atmosfera vlažnija.
Sela je na klupu preko puta svojih starih drugova i tmurno se zagledala u njih. Pegave, izborane
starkelje i babuskere. Izgledali su joj gotovo kao neznanci, ljudi koje prvi put vidi. Bili bi, da nije
Marininih utonulih, pohotnih očiju i Vladovog osmejka - ništa neobično za čoveka koji je živeo sa
dve žene, reklo bi se u skladu i svakako u potpuno izolovanoj prisnosti, već četrdeset godina. Mada
se pričalo da su Marina i Ursula lezbijski par, a Vlad samo neka vrsta sadruga ili mezimca. No, u to
niko nije bio siguran. Ursula je, kao i uvek, izgledala zadovoljno. Tetka-ljubimica sviju. Da - sa malo
pažnje, mogli su se prepoznati. Samo je Saks izgledao sasvim drugačije, dobrodržeći muškarac sa
slomljenim nosom, koga mu još nisu bili ispravili. Taj nos se isticao usred njegovog naočitog lica
kao da je optužuje, kao da mu je to ona učinila, a ne Filis. Nije gledao prema njoj, već u patke koje su
mu se motale oko nogu, kao da ih proučava. Naučnik na poslu. Da, ali to je sada bio ludi naučnik koji
je pravio pustoš svojim planovima, bez ikakvog razumnog sleda.
Maja skupi usne i pogleda Vlada.
"Subaraši i Ameks pojačavaju trupe na strani Prelazne vlade", reče on. "Dobili smo poruku od
Hiroko. Jedinica koja je napala Zigot sada je pretvorena u kaznenu ekspediciju koja se kreće na jug,
između Argire i Helasa. Stiče se utisak da ne znaju gde su skrivena utočišta, ali proveravaju sva
sumnjiva mesta i ušli su u Kristijanopolis, od koga su napravili bazu. Ima ih oko pet stotina, teško su
naoružani i imaju zaštitu sa orbite. Hiroko kaže da na jedvite jade zadržava Kojota, Kaseija i
Harmakisa da ne povedu prvomarsovske gerilce u napad na njih. Ako pronađu još nekoliko utočišta,
radikali će tražiti da ih napadnemo."
Tačnije, neobuzdani mladi domoroci iz Zigota, pomisli Maja gorko. Loše su ih vaspitavali,
ektogene i celo pokolenje sanseija - bilo im je gotovo četrdeset godina i bili su željni borbe. A Piter,
Kasei i ostali iz pokolenja nizeija bližili su se sedamdesetoj, i u normalnom razvoju stvari sada bi
bili vođe na svom svetu, ali su i dalje bili u senci svojih besmrtnih roditelja, i kako su mogli da se
osećaju zbog toga? I šta da preduzmu u skladu sa onim što osećaju? Možda su neki među njima došli
do zaključka da bi još jedna revolucija bila dobra prilika za njih. Možda jedina prilika. Uostalom,
revolucija je vladavina mladih.
Starci su sedeli u tišini i posmatrali patke. Sumorna, obeshrabrena grupa. "Šta se dogodilo sa
stanovnicima Kristijanopolisa?" upita Maja.
"Neki su otišli u Hiranjagarbu. Drugi su ostali."
Ako je Prelazna vlada zauzela južne visije, možda se podzemlje uvuklo u gradove. Ali sa kakvom
svrhom? Tako raštrkani ne mogu da uzdrmaju poredak dva sveta, sa težištem moći na Zemlji. Maju
odjednom obuze ružan osećaj da je čitav poduhvat sticanja nezavisnosti samo pusti san, maštarija
koja starcima treba da nadoknadi nedostatak razloga za život.
"Poznato vam je otkud ove aktivnosti snaga bezbednosti", reče ona, besno zureći u Saksa. "Zbog
onih velikih sabotaža."
Saks kao da je nije čuo.
Vlad reče: "Šteta što nismo napravili neki plan delovanja u Dorsa Breviji."
"Dorsa Brevija", reče Maja podrugljivo.
"Bila je to dobra zamisao", reče Marina.
"Možda jeste. Ali bez plana koji ima odobrenje svih, sve ustavotvorne aktivnosti su samo..." Maja
odmahnu rukom. "Kule od peska. Igra."
"Zaključak je bio da svaka grupa radi ono što misli da je najbolje", reče Vlad.
"Isto kao šezdeset prve godine", reče Maja. "Ako sada Kojot i radikali započnu gerilski rat i tako
potpale vatru, ponovo ćemo se naći u šezdeset prvoj."
"Šta ti misliš da bi trebalo da radimo?" upita je Ursula radoznalo.
"Treba da uzmemo stvari u svoje ruke! Da sami napravimo plan i da odlučimo šta da radimo. Da
to proširimo na celo podzemlje. Ako ne preuzmemo odgovornost za ovo, bićemo krivi za sve što se
dogodi."
"To je ono što je pokušao da učini Arkadije", primeti Vlad.
"Arkadije je bar pokušao! Trebalo bi da gradimo na onome što je bilo dobro u njegovom radu!"
Kratko se nasmejala. "Nikad nisam verovala da ću to reći. Ali stvarno bi trebalo da radimo zajedno
sa bogdanovistima, kao i sa svima ostalima spremnim da nam se pridruže. Moramo da povedemo
ljude! Mi smo Prvih stotinu, jedini sa dovoljno uticaja da to ostvarimo. Pomoći će nam Sabišijanci, a
bogdanovisti će se pridružiti."
"Trebaće nam i Praksis", reče Vlad. "Praksis, i Švajcarci. To treba da bude udar, a ne opšti rat."
"U Praksisu su spremni da pomognu", reče Marina. "Ali šta ćemo sa radikalima."
"Moramo da ih prisilimo", reče Maja. "Da prestanemo da ih snabdevamo, da im preotmemo
pristalice..."
"Taj put vodi u građanski rat", pobuni se Ursula.
"Pa, moraju biti zaustavljeni! Ako prerano podignu ustanak i metanacionalke se obruše na nas pre
nego što budemo spremni, propali smo. Svi ovi nekontrolisani udari na njih moraju da prestanu.
Njima se ništa ne postiže, već se samo podiže nivo bezbednosnih mera i otežava nam se posao. Stvari
kao što je izbacivanje Deimosa sa orbite samo ih čine svesnijim našeg prisustva."
Saks, koji je i dalje posmatrao patke, progovori na svoj čudan, ritmičan način: "Postoji stotinu
četrnaest brodova Zemlja-Mars. Četrdeset sedam objekata na Marsovoj dobiti... Marsovoj orbiti.
Novi Klark je dobro branjena svemirska stanica. Deimos je trebalo da postane isto. Vojna baza.
Nosač oružja."
"Bio je to pust mesec", reče Maja. "Što se tiče objekata na orbiti, njima ćemo se pozabaviti kada
za to dođe vreme."
Saks ponovo kao da nije bio svestan da mu je nešto rekla. Zurio je u proklete patke, pitomo
trepćući, povremeno pogledajući Marinu.
Marina reče: "To mora da bude obezglavljivanje, kao što su Nađa, Nirgal i Art rekli u Dorsa
Breviji."
"Videćemo da li ćemo moći da pronađemo vrat", reče Vlad suvo.
Sve se više ljuteći na Saksa, Maja reče: "Trebalo bi da zauzmemo jedan od njihovih glavnih
gradova i da povežemo tamošnje ljude u organizovan pokret otpora. Mislim da ću se vratiti u Helas."
"Nađa i Art su u Južnoj Fosi", reče Marina. "Ali da bi ovo uspelo, treba da okupimo sve ostale iz
Prvih stotinu."
"Prvih trideset devetoro", reče Saks.
"Treba nam Hiroko", reče Vlad, "između ostalog i zato da bi urazumila Kojota."
"To niko ne može", reče Marina. "Ali nam je Hiroko svejedno potrebna. Otići ću do Dorsa
Brevije da razgovaram s njom, da pokušamo da obuzdamo jug."
"Sakse?" reče Vlad.
Saks se trgnu iz razmišljanja i zatrepta prema Vladu. Ni sada nije pogledao Maju, iako su
raspravljali o njenom planu. "Integralna kontrola štetočina", reče on. "Usred korova rastu otpornije
biljke. Koje ga potom potiskuju. Ja uzimam Barouz."
Besna što Saks ne obraća pažnju na nju, Maja ustade i pođe oko ribnjaka. Na suprotnoj strani
zastade i obema rukama stisnu ogradu. Natušteno osmotri grupu preko vode, posađenu na klupama
poput penzionera koji razglabaju o cenama na pijaci, vremenu, patkama i poslednjem šahovskom
meču. Bog ubio Saksa! Hoće li ikad prestati da joj prebacuje zbog one zlobnice, Filis...
Odjednom začu njihove glasove, udaljene ali razgovetne. Iza staze se nalazio lučni zid od
keramike, koji je gotovo sasvim okruživao ribnjak; činilo se da služi kao galerija odjeka, tako da ih
je čula u savršenoj minijaturi, bestelesne glasove trenutak pošto bi pokrenuli usta.
"Šteta što Arkadije nije živ", reče Vlad. "Bilo bi lakše pridobiti bogdanoviste."
"Da", reče Ursula. "On i Džon. I Frenk."
"Frenk", reče Marina prezirno. "Da nije ubio Džona, ništa od ovoga se ne bi dogodilo."
Maja zatrepta. Ograda ju je održala na nogama.
"Šta?" jeknu, ne razmišljajući. Umanjeni likovi preko vode se trgoše i pogledaše prema njoj. Ona
se odvoji od ograde, prvo jednu pa drugu ruku, i požuri prema njima, dvaput posrnuvši.
"Šta ti to znači?" povika na Marinu kada im se približila. Marina je ostala da sedi, natmureno
gledajući u stranu. Vlad je bio ispružio ruke, i Maja ih odgurnu da bi prišla Marini. "Zašto govoriš
takve gadosti?" dreknu, glasom koji joj je razdirao grlo. "Zašto? Zašto? Džona su ubili Arapi, i to svi
znaju!"
Marina iskrivi lice i zatrese glavom, oborenog pogleda.
"Dakle?" uzviknu Maja.
"Pogrešno se izrazila", reče Vlad iza nje. "Frenk je u to vreme učinio mnogo toga na Džonovu
štetu, što je i tebi poznato. Neki kažu da je potpalio Bratstvo Muslimana protiv Džona, i to je sve."
"Bah!" obrecnu se Maja. "Svi smo bili posvađani, pa šta!"
Onda primeti da je Saks posmatra - konačno, sad kada je bila van sebe - da zuri u nju sa
neobičnim izrazom lica, hladnim i neodgonetljivim - je li to bio optužujući pogled, osvetnički, ili
nešto drugo? Bila je povikala na ruskom, i ostali su joj na jednak način odgovorili, tako da nije
verovala da je Saks progovorio. Možda je samo hteo da zna šta ih je toliko uzrujalo. Ali antipatija u
tom nepomičnom pogledu - kao da potvrđuje ono što je rekla Marina - zarivala se u nju kao ekser!
Maja se okrenu i pobeže.
 Našla se pred vratima svoje sobe, ne sećajući se da je prošla kroz Sabiši, i jurnula unutra kao u
majčino naručje, ali se u prijatnoj spavaćoj sobi sa drvenim nameštajem zaustavila ispred kreveta,
potresena sećanjem na drugu sobu koja se za nju pretvorila iz utočišta u zamku, u nekom drugom
trenutku povređenosti i straha... bez odgovora, bez zaborava, bez izlaza... Uhvatila je svoj odraz u
ogledalu iznad umivaonika kao na uramljenom portretu - ispijeno, drevno lice, očiju uokvirenih
crvenim kapcima, nalik na oči guštera. Gadna slika. Jeste, to je bilo to - kada je prvi put ugledala
slepog putnika na Aresu, kroz staklenu posudu sa algama. Kojot: šok koji se pokazao kao stvarnost, a
ne priviđenje.
Isto tako je moglo biti i sa ovim što je čula o Frenku i Džonu.
Pokušala je da se seti. Napregla je sve snage da se seti Frenka Čalmersa, da ga se zaista seti.
Razgovarala je s njim te noći u Nikoziji, u susretu koji je bio za zaborav zbog svoje nelagodnosti i
napetosti, a Frenk je kao i uvek izgledao povređeno i odbačeno... Bili su zajedno baš u trenutku kada
su obeznanili Džona, odvukli ga na farmu i ostavili da umre. Frenk nije mogao...
Ali, naravno, postojali su zamenici. Uvek možeš nekome da platiš da nešto uradi umesto tebe.
Arape teško da je zanimao novac kao takav. Ali ponos, čast - isplata u časti, ili u nekom političkom
quid pro quo, novcu koji je Frenk tako majstorski kovao...
Ali se tako malo sećala tog vremena, tako malo pojedinosti. Kada bi se usredsredila na to i
prisilila se da prizove, da obnovi, bilo je zastrašujuće koliko se malo toga vraćalo. Odlomci; trenuci;
krhotine čitave jedne civilizacije. Jednom je zbog toga bila toliko ljuta da je oborila šolju sa kafom
sa stola; odlomljena drška se optužujuće isticala na stolu kao načet hlepčić. Ali gde je to bilo, i kada,
i sa kim? Nije nikako mogla da odredi. "Ahh", ote joj se, i odjednom joj se smuči zbog patetičnog
reptilskog bola na ispijenom prepotoskom licu u ogledalu. Bilo je tako ružno. Nekada je bila
lepotica, ponosna na svoju lepotu, koju je koristila kao skalpel. A sada... kosa joj je poslednjih
godina prešla iz sede u mutnosivu boju, promenjena prilikom poslednjeg tretmana. A u poslednje
vreme počela je i da se proređuje, zaboga, i to samo na nekim mestima. Odvratno. Bila jednom jedna
lepotica, nekada davno. To kraljevsko lice, crta oštrih kao u sokola - a sada - kao što se baronica
Bliksen, nekada takođe izuzetno lepa žena, pretvorila u sifilističkog vešca Isaka Dinezena i nastavila
tako da živi vekovima, poput vampira ili zombija - izmučeni živi gušteroliki leš, star sto trideset
godina, sre-ćan ti ro-đen-dan, sre-ćan ti ro-đen-dan...
Otišla je do umivaonika i otvorila krilo ogledala, iza koga je bio prenatrpani ormarić. Na gornjoj
polici makazice za nokte. Negde na Marsu pravili su makazice za nokte, svakako od magnezijuma.
Uzela ih je i povukla pramen kose tako da ju je zabolelo, i odsekla ga uz samu kožu glave. Makaze su
bile tupe, ali su, kada bi dovoljno jako povukla, sekle. Onaj preostali delić taštine u njoj terao ju je
da pazi da ne poseče kožu. Bio je to zato otegnut, mučan, naporan i bolan posao. Ali i uteha, na neki
način, što joj je omogućavao da bude tako obuzeta, tako metodična, tako destruktivna.
Početni rez bio je nepravilan i zahtevao je dosta doterivanja, što je prilično potrajalo. Ceo sat. Ali
nikako joj nije polazilo za rukom da izjednači dužinu vlasi, pa je na kraju uzela brijač i izbrijala
glavu, upijajući krv iz posekotina toaletnim papirom i ne obraćajući pažnju na ogoljene stare ožiljke,
ružne kvrge i udubljena na goloj lobanju, tako plitko pod kožom. Bilo je teško raditi i izbegavati da
pogleda čudovišno lice koje joj je visilo ispred lobanje.
Kada je dovršila posao, hladno je osmotrila nakazu u ogledalu - bespolnu, sasušenu, bezumnu.
Orao se pretvorio u lešinara: kožnata glava, naboran vrat, sitne oči, kukast nos i oborena, mala usta
bez usana. Zureći u ovo užasavajuće lice, prolazila je kroz duge trenutke u kojima nije mogla da se
seti ničega o Maji Tojtovnoj. Stajala je zamrznuta u sadašnjosti, stranac za sve oko sebe.
Kucanje na vratima ju je trglo i oslobodilo. Na trenutak je oklevala, iznenada postiđena i
preplašena. Nešto u njoj zaškripa: "Otključano je."
Vrata se otvoriše. Bio je to Mišel. Ugledao ju je i zastao u dovratku. "Pa?" reče ona, gledajući ga i
osećajući se naga.
On proguta knedlu i nagnu glavu. "Prelepa kao i uvek." Uz lukav osmeh.
Morala je da se nasmeje. Onda sede na krevet i zajeca. Šmrktala je i šmrktala. "Ponekad", reče,
brišući oči, "ponekad poželim da više nisam Tojtovna. Toliko sam umorna od toga, od svega što sam
učinila."
Mišel sede pored nje. "Do samog kraja ostajemo sopstveni sužnji. To je cena koju plaćamo zato
što mislimo. Ali šta bi radije bila - osuđenik, ili idiot?"
Maja odmahnu glavom. "Bila sam dole u parku sa Vladom, Ursulom, Marinom i Saksom, koji me
ne podnosi, i posmatrala sam ih, i iako mislim da zaista moramo nešto da učinimo, kada ih vidim i
setim se svega - kada pokušam da se setim - odjednom svi izgledamo toliko oštećeni."
"Mnogo toga se dogodilo", reče Mišel i položi ruku na njenu.
"Da li i ti imaš problema sa pamćenjem?" Maja zadrhta i ščepa njegovu ruku kao pojas za
spasavanje. "Ponekad se toliko plašim da sve zaboravim." Kratko se nasmeja kroz nos. "Mislim da to
znači da bih radije bila osuđenik nego idiot, ako hoćeš da ti odgovorim. Ako zaboraviš, oslobođen si
prošlosti, ali više ionako ništa nije važno. Izlaza, dakle, nema" - i ona ponovo zaplaka - "sećala se ili
ne, podjednako boli."
"Problemi sa pamćenjem prilično su uobičajeni za naše godine", reče Mišel blago. "Naročito
događaji sa srednjeg rastojanja, da tako kažem. Postoje vežbe koje pomažu."
"To nije mišić."
"Znam, ali izgleda da se moć prisećanja pojačava vežbom. A čin prisećanja ojačava uspomene.
Kad malo razmisliš, izgleda logično. Fizički ojačane ili zamenjene sinapse, nešto u tom smislu."
"Ali onda, ako ne možeš da se suočiš sa sećanjima... oh, Mišele..." Duboko je i drhtavo udahnula.
"Rekli su... Marina je rekla da je Frenk ubio Džona. Rekla je to ostalima kada je mislila da ja ne
čujem, i zvučalo je kao da je to nešto što svi znaju!" Stisnula mu je rame, kao da želi da istrgne istinu
iz njega svojim kandžama. "Reci mi istinu, Mišele! Je li to tačno? Zaista svi mislite da je bilo tako?"
Mišel odmahnu glavom. "Niko ne zna šta se dogodilo."
"Bila sam tamo! Te noći sam bila u Nikoziji, a oni nisu! Bila sam sa Frenkom kada se to dogodilo!
Kunem se da nije imao pojma o tome!"
Mišel stisnu oči, nesiguran, i ona reče: "Ne pravi takvo lice!"
"Ne pravim, Majo, ne pravim. To ništa ne znači. Hoću da ti ispričam sve što sam čuo, ali prvo
moram i sam da se setim. Kružile su priče - svakojake priče! - o onome što se dogodilo te noći. Istina
je da neki tvrde da je Frenk bio umešan. Ili povezan sa Saudijcima koji su ubili Džona. Da se sastao
sa onim koji je umro sledećeg dana, i tako dalje."
Maja zajeca glasnije. Povila se napred i položila lice na Mišelovo rame; rebra su joj se trzala.
"Ne mogu to da podnesem. Ako ne znam šta se dogodilo... kako mogu da se setim? Kako uopšte da
mislim na njih?"
Mišel ju je držao, umirivao svojim zagrljajem. Masirao joj je mišiće leđa, neumorno. "Ah, Majo."
Posle dužeg vremena se uspravila, otišla do umivaonika i umila lice hladnom vodom, izbegavajući
da se pogleda u ogledalu. Vratila se do kreveta i sela, potpuno potištena, osećajući kako joj crnilo
prožima svaki mišić.
Mišel je ponovo uze za ruku. "Pitam se da li bi ti pomoglo kada bi saznala. Ili kada bi saznala bar
ono što se može. Kada bi ispitala stvar, mislim. Kada bi pročitala sve što postoji o Džonu i Frenku.
Sada, naravno, postoje knjige o njima. I kada bi pitala druge koji su bili u Nikoziji, posebno Arape
koji su videli Selima el-Hajila pre no što je umro. Takve stvari. To bi ti dalo izvesnu kontrolu nad
tim. Ne bi to bilo isto što i sećanje, ali ne bi bio ni potpuni zaborav. Ma koliko to neobično izgledalo,
postoji više mogućnosti. Znaš, moramo da imamo u vidu našu prošlost. Moramo od nje da načinimo
deo onoga što smo sada, snagom mašte. To je kreativna stvar, aktivni čin, i nije nimalo jednostavan
proces. Ali ja te znam, i znam da se uvek bolje osećaš kada si aktivna, kada bar donekle držiš stvari u
rukama."
"Ne znam da li sam spremna za to", reče ona. "Ne mogu da podnesem da ne znam, a bojim se da
saznam. Ne želim da saznam. Posebno ako je to istina."
"Već ćeš videti kako ćeš se osećati u pogledu toga", reče joj Mišel. "Pokušaj i videćeš. Pošto su
obe mogućnosti bolne, možda je bolje biti aktivan."
"Pa..." Šmrknula je i pogledala preko sobe. Iz sobe sa one strane ogledala, posmatrao ju je
manijakalni ubica. "Bože, kako sam ružna", reče ona, jedva se uzdržavajući od povraćanja.
Mišel ustade i ode do ogledala. "Postoji nešto što se zove poremećaj telesne dizmorfije", reče.
"Povezan je sa opsesivno-kompulzivnim poremećajima i sa depresijom. Kod tebe već duže
primećujem znake toga."
"Danas mi je rođendan."
"Ah. Pa, to je problem koji se da rešiti."
"Rođendan?"
"Poremećaj telesne dizmorfije."
"Neću lekove."
Obesio je peškir preko ogledala i okrenuo se da je pogleda. "Kako to misliš? Možda je reč samo
o nedostatku serotonina. Biohemijski nedostatak. Bolest. Ništa zbog čega bi se trebalo stideti. Svi mi
uzimamo lekove. Klomipramin je od velike pomoći kod ovih problema."
"Razmisliću o tome."
"I, bez ogledala."
"Nisam dete!" zareža ona. "Znam kako izgledam!" Skočila je i smaknula peškir sa ogledala.
Bezumni reptilski lešinar, pterodaktilski, krvožedan - prizor je bio, na svoj način, upečatljiv.
Mišel slegnu ramenima. Na licu mu je bio osmejak, po kome joj je dolazilo da ga raspali, ili
poljubi. Oduvek je voleo guštere.
Protresla je glavom da je razbistri. "Pa, dobro. Preduzmi nešto, kažeš ti." Razmislila je o tome.
"Sigurno je da mi se više dopada akcija, u situaciji u kojoj se nalazimo." Prenela mu je novosti sa
juga, i svoj predlog ostalima. "Toliko sam ljuta zbog njih. Samo sede i čekaju da sve ponovo ode u
propast. Svi osim Saksa, a on je, sa svim tim sabotažama, potpuno izvan kontrole, ne pita nikog za
mišljenje osim onih svojih budala - moramo da preduzmemo nešto organizovano!"
"Dobro", reče on, sa razumevanjem. "Slažem se. Treba nam to."
Ona ga pogleda. "Hoćeš li poći sa mnom u Basen Helas?"
On se osmehnu, spontanim osmehom čistog zadovoljstva. Obradovalo ga je što ga je pitala! To ju
je pogodilo u srce.
"Hoću", reče on. "Imam neka posla da završim ovde, ali to ću brzo. Za par nedelja." I ponovo se
nasmeši. Voleo ju je, videla je to, ne samo kao prijatelj ili terapeut, već i kao ljubavnik. A opet sa
izvesnom uzdržanošću, mišelovskom uzdržanošću, u kojoj je bilo nečeg terapeutskog. Nečeg što joj je
dopuštalo da diše. Da bude voljena i da ipak diše. I da i dalje ima prijatelja.
"Da li to znači da ćeš ostati sa mnom, iako ovako izgledam?"
"Oh, Majo." On se nasmeja. "Jesi, još si lepa, ako baš hoćeš da znaš. A znaš, hvala Bogu." Zagrlio
ju je, odmakao od sebe i osmotrio. "Deluješ malčice preozbiljno. Ali može da prođe."
 Ona ga odgurnu. "I niko me neće prepoznati."
"Niko ko te već ne poznaje." On ustade. "Ja sam ogladneo; hoćeš sa mnom?"
"'Oću. Samo da se presvučem."
Seo je na krevet i posmatrao je kako to radi, upijajući je očima, stari jarac. Njeno telo još je bilo
ljudsko, i te kako, upadljivo ženstveno bez obzira na njenu apsurdnu, zagrobnu starost. Mogla je da
mu priđe i da mu pritisne dojku na lice, a on bi sisao kao dete. Umesto toga se obukla, osećajući kako
joj se raspoloženje otiskuje sa dna i počinje da se diže; najbolji trenutak u čitavom sinusnom talasu,
sličan zimskoj ravnodnevici u paleolitu, trenutku olakšanja zbog saznanja da će se Sunce opet vratiti,
jednog dana. "Ovo je dobro", reče Mišel. "Potrebna si nam da nas ponovo povedeš, Majo. Znaš, imaš
to u sebi. Prirodni autoritet. Osim toga, dobro je proširiti posao na druge, tako da možeš da se
usredsrediš na Helas. Dobar je to plan. Ali, znaš... za to će biti potrebno još nešto osim besa."
Navukla je majicu preko glave (koža joj je čudno bridela, naga i ranjava) i pogledala ga,
iznenađeno. "Tvoj bes će biti koristan, ali ne može da bude dovoljan. Frenk je bio sam bes, sećaš se?
I kuda ga je to odvelo? Moraš da se boriš ne samo protiv onoga što mrziš, već i za ono što voliš. Zato
moraš da otkriješ šta je to što voliš. Da se setiš ili da to nanovo stvoriš."
"Da, da", reče ona, odjednom nestrpljiva. "Volim te, ali sad malo ućuti." Oholo je podigla bradu.
"Hajdemo da jedemo."
29.
Voz iz Sabišija do piste Barouz-Helas imao je samo malu lokomotivu i tri putnička vagona, i bio
je poluprazan. Maja je prošla kroz ceo voz do zadnjih redova u poslednjem vagonu; ljudi su je
zagledali, ali samo nakratko. Činilo se da nikog ne zanima njena obrijana glava. Na Marsu je ionako
bilo dosta matorih veštica, čak i u istom vozu, takođe u radnim kombinezonima boje kobalta, rđe ili
svetlozelenim, i podjednako starim i izbledelim od ultraljubičastog zračenja: bila je to neka vrsta
klišea, prastari veterani iz marsovskih prapočetaka, svedoci svega što se dogodilo, spremni da vas
udave pričama o peščanim olujama i zaglavljenim vratima komora.
To joj je, zapravo, odgovaralo. Bilo bi mnogo gore da su se ljudi gurkali laktovima i uzvikivali:
Evo Tojtovne! A opet, nije mogla da se ne oseti ružna i zaboravljena, sama u dnu vagona. Što je bilo
glupo. Bilo joj je potrebno da je zaborave. Ružnoća je pomagala u tome; svet teži da zaboravi ružne.
Skljokala se u sedište i zagledala se ispred sebe. Sabiši je očigledno posetila grupa japanskih
turista sa Zemlje; bili su okupljeni na prednjim sedištima vagona, gde su čavrljali i gledali okolo
video naočarima, bez sumnje snimajući svaki minut filma svog života i praveći snimke koje nikad
niko neće gledati.
Voz blago kliznu napred i pođe. Sabiši je i dalje bio mali šator u brdima, ali je valovito zemljište
između naselja i glavne piste bilo načičkano izvajanim stenama i malim zaklonima u liticama. Sve
severne padine imale su pokrivač od snega prvih jesenjih oluja, a Sunce se zaslepljujuće odražavalo
sa glatkih ogledala leda dok su lebdeli pored zamrznutih bara. Nisko, mrko žbunje bilo je listom
potomstvo biljaka sa Hokaida i davalo je zemljištu trnovitu, crnozelenu strukturu. Bio je to skup
bonsai vrtova, ostrva razdvojenih surovim morem od izlomljenog kamena.
Za japanske turiste ovaj predeo bio je očaravajući. Iako su verovatno bili iz Barouza - novi
doseljenici u poseti mestu spuštanja prvih Japanaca, kao da idu na izlet iz Tokija u Kjoto. A možda su
bili i domoroci, ljudi koji nikada nisu videli Japan. Da ih je videla kako hodaju, odmah bi znala; no,
to ionako nije bilo važno.
Pista je prolazila severno od kratera Žari-Delož, koji je spolja podsećao na veliku, okruglu mezu.
Kecelja kratera bila je široka lepeza od snegovitog krša, išarana niskim drvećem i dvobojnim
mrljama tamnozelenih i svetlozelenih lišaja, alpskim cvećem i vresom, svaka vrsta u svojoj
prepoznatljivoj boji, a čitava površina belela se od rasejanog kamenja koje je palo sa neba prilikom
nastanka kratera. Ishod je bilo polje crvenkastog kamena, potapano odozdo duginom plimom.
Maja je posmatrala ove živopisne padine, osećajući se pomalo ošamućeno. Sneg, lišaji, vres,
borovi: znala je da se svet izmenio dok se krila pod polarnom kapom - da je pre bio drugačiji, jer je
živela u tom kamenitom svetu i bila svedok svih burnih događaja iz tih godina, koji su joj zgnječili
srce kao stišovit. Istovremeno, bilo je teško dovesti se u vezu sa bilo kojim od njih. Setiti se, ili
osetiti nešto u pogledu onoga čega se još sećala. Zavalila se u sedište, sklopila oči i pokušala da se
opusti, da otvori vrata onome što bude htelo da joj se vrati.
...Nije to bilo neko određeno sećanje na određeni događaj, već pre mešavina: Frenk Čalmers,
njegovo ljutito poricanje, ismejavanje ili mahnitanje. Mišel je bio u pravu: Frenk je bio gnevan
čovek. A s druge strane, bio je i nešto više. Ona je to znala bolje od ostalih, možda, jer ga je videla
na miru, ili ako ne na miru - možda ga nikad nije videla takvog - barem srećnog. Ili nešto nalik tome.
Bojao je se, imao zaštitnički nagon prema njoj, voleo ju je - sve je to videla. I njegovo besno
izdiranje na nju zbog neke male izdaje, ili ni za šta; i to je, Boga mi, videla. Zato što ju je voleo.
Ali kakav je zaista bio? Ili zašto je bio takav? Da li uopšte ima objašnjenja za ikoga od njih? Pre
nego što su se upoznali, tako malo je znala o njemu: ceo život je proveo u Americi, kao čovek koga
nije poznavala. Krupni, crni muškarac sa kojim se upoznala na Antarktiku - čak je i taj lik bio
izgubljen za nju, potisnut onim što se dogodilo na Aresu i na Marsu. Ali pre toga praznina, ili gotovo
praznina. Bio je na čelu NASA-e, pretvorio program za Mars u stvarnost, svakako u istom
korozivnom stilu koji je ispoljio kasnije. Kratko vreme je bio oženjen, činilo joj se da se seća tog
podatka. Kakva li je ona bila? Sirota žena. Maja se osmehnu. A onda ponovo začu Marinin glasić:
'Da Frenk nije ubio Džona', i zadrhta. Japanci u prednjem delu vagona pevali su neku pesmu, očito
bekrijsku, jer je među njima kružila pljoska sa pićem. Žari-Delož je ostao iza njih, i klizili su
severnim rubom jame Japiđa, ovalne udoline čiji su dobar deo stigli da sagledaju pre nego što ju je
odsekao horizont. Udolina je bila izbušena kraterima, i sada je unutar svakog prstena postojala
različita ekologija; prizor je podsećao na bombardovanu cvećarsku radnju, sa posvuda razbacanim i
uglavnom raskidanim korpama, ovde korpa žutog pokrova, tamo ružičastog palimpsesta, beličastih,
plavičastih ili zelenih persijskih tepiha...
Uzela je beležnicu i otkucala: Čalmers.
Bibliografija je bila ogromna: članci, intervjui, knjige, video snimci, čitava biblioteka poruka
upućenih na Zemlju, još jedna biblioteka razmišljanja, političkih, istorijskih, biografskih, psiholoških,
psihobiografskih - istorije, komedije i tragedije u svim vrstama medija, uključujući, izgledalo je, i
operu. Odnosilo se na neku razbojničku koloraturu na Zemlji, koja je pevala svoje misli.
Isključila je beležnicu, zgrožena. Posle nekoliko minuta dubokog disanja, ponovo ju je uključila i
pozvala dosje. Nije imala snage da gleda video snimke i fotografije; potražila je najkraće štampane
biografske članke iz visokotiražnih časopisa, pozivala jedan po jedan i čitala ih.

Rodio se u Savanou, u Džordžiji, 1976, a odrastao je u Džeksonvilu, na Floridi. Roditelji su mu se

razveli kada mu je bilo sedam godina, i posle toga je živeo uglavnom sa ocem, u stanovima blizu
Džeksonvil Biča, četvrti jeftinih placeva na obali, izgrađenih četrdesetih godina, iza starih molova sa
restorančićima, u kojima su služili rakove, i ćevabdžinicama. Povremeno je živeo sa ujnom i ujakom
blizu centra, ispod oblakodera osiguravajućih kompanija. Kada mu je bilo osam godina, majka mu se
preselila u Ajovu. Njegov otac je u tri prilike bio član Anonimnih Alkoholičara. Frenk je u srednjoj
školi bio predsednik razredne zajednice, kapiten ragbi tima, u kome je igrao srednjeg beka, i bezbol
tima, kao hvatač. Bio je na čelu tima za odgušivanje reke Svetog Jovana vađenjem žbunja hijacinta.
'Njegov dosje u četvrtoj godini tako je dug da je odmah jasno da tu nešto ne valja!' Dobio je
stipendiju Harvarda, da bi posle godinu dana prešao na MIT, gde je diplomirao inženjering i
astronomiju. Četiri godine je živeo sam, u sobi iznad jedne garaže u Kembridžu, i iz tog razdoblja
sačuvano je malo podataka o njemu; činilo se da je imao malo poznanika. 'Prošao je kroz Boston kao
duh.'
Posle koledža zaposlio se u Službi Nacionalnih Poslova u Fort Volton Biču, na Floridi, gde se
dogodio njegov prodor na nacionalnu scenu. Vodio je jedan od najuspešnijih programa građevinskih
radova u okviru SNP-a, gradnju stanova za smeštaj izbeglica sa Kariba u prolazu preko Pensakole.
Odatle ga je pamtilo na hiljade ljudi, bar za vreme posla. 'Svi se slažu da je bio inspirativan vođa,
sav posvećen problemima emigranata; radio je neprekidno na njihovom uklapanju u američko
društvo.' U to vreme se oženio Prisilom Džons, prelepom devojkom iz ugledne porodice sa
Pensakole. Ljudi su govorili o političkoj karijeri. 'Svet je bio njegov!'
Onda je 2004. SNP bila ukinuta, a on se 2005. uključio u program obuke za astronaute u Hantsvilu,
u Alabami. Iste godine se razveo. Godine 2007. postao je astronaut i ubrzo je prešao u 'letačku
administraciju'. Jedan od njegovih najdužih letova bio je šestonedeljni boravak na američkoj
svemirskoj stanici sa još jednom tadašnjom zvezdom u usponu, Džonom Bunom. Godine 2015. je
došao na čelo NASA-e, a Bun je postao zapovednik svemirske stanice. Čalmer i Bun su zajedno
progurali projekt 'Mars Apolo' kroz američku administraciju, i pošto je Bun 2020. postao prvi čovek
koji je kročio na Mars, obojica su bila uvršćena u Prvih stotinu i 2027. poletela na Mars.
Maja je zurila u jasna crna slova latinice. Prozorski članci sa svojim rezimeima u jednom redu i
znacima uzvika svakako su imali određenu sugestivnu moć. Dečak bez majke, sa ocem koji pije,
radeni, idealistički omladinac, prvo momak koji obećava, a onda u istoj godini bez posla i bez žene;
ta 2005. bila je sigurno vredna pažnje. Posle toga se činilo da se uglavnom izborio za sebe. Biti
astronaut obično je značilo baš to, u NASA-i i u Glavkosmosu: stalna borba da se dobije više
vremena u svemiru, administrativni poslovi da bi se stekao uticaj da se obezbedi još letova... U to
vreme njegovog života, kratki opisi odgovarali su Frenku koga je poznavala. Ne, bila je to mladost,
detinjstvo; bilo je teško prepoznati ih kao Frenkov život.
Ponovo je pozvala indeks i prelistala spisak biografskog materijala. Jedan članak imao je naslov
'Neispunjena obećanja: Frenk Čalmers i Služba Nacionalnih Poslova.' Maja otkuca pozivnu šifru i
pojavi se tekst. Listala ga je dok nije ugledala njegovo ime.

Kao i mnoge druge osobe sa temeljnim strukturnim problemima u životu, Čalmers je tokom
boravka na Pensakoli ovo nadoknađivao neprekidnim delovanjem. Uskrativši sebi slobodno vreme,
nije imao vremena ni da razmišlja. Tu strategiju je uspešno koristio još od srednje škole, kada je
pored svih školskih aktivnosti radio dvadeset sati nedeljno na programu opismenjavanja. U Bostonu
su ga zbog njegovih akademskih zaduženja zvali 'nevidljivi čovek'. Ovaj deo njegovog života
predstavlja najveću tajnu za nas. Postoje nagađanja da je svoju prvu bostonsku zimu proveo u
automobilu, koristeći kupatila u gimnastičkoj sali u univerzitetskom naselju. Prva njegova studentska
adresa pojavljuje se tek kada je obezbedio prelazak na MIT...

Maja pritisnu brzo premotavanje, klik klik.

Početkom dvadeset prvog veka, floridska prevlaka bila je jedna od najsiromašnijih oblasti u
Americi, gde su se priliv izbeglica sa Kariba, zatvaranje tamošnjih vojnih baza i uragan Dejl udružili
da stvore posvemašnju bedu. 'Imali ste utisak da radite u Africi', rekao je jedan od radnika Službe
Nacionalnih Poslova. Tri godine koje je Čalmers proveo tamo stvaraju sliku o njemu kao o
društvenom biću, naročito pošto se izborio za budžet za proširenje programa zapošljavanja koji je
imao ogroman uticaj na čitavu obalu, pomogavši hiljadama ljudi koji su posle uragana morali da se
presele u montažna naselja. Programi obuke naučili su ljude da sagrade sebi domove, ostavivši im
zanat koji će moći da upotrebe i na drugoj strani. Programi su naišli na izuzetno dobar prijem kod
pohađača, ali i na otpor tamošnje građevinske industrije. Čalmers je, dakle, u to vreme imao
protivurečni ugled, i u prvim godinama novog veka često se pojavljuje u lokalnim medijima, vatreno
braneći program i reklamirajući ga kao deo masovnog talasa korenitih socijalnih reformi. Kao
gostujući uvodničar Fort Volton Bič Žurnala, napisao je: 'Rešenje je očigledno u tome da usmerimo
svu svoju energiju na problem i da sistematski radimo na njemu. Treba da gradimo školu u kojoj će
naša deca naučiti da čitaju, da bismo mogli da ih pošaljemo da postanu lekari koji će nas lečiti ili
advokati koji će se zalagati za naša prava tamo na vrhu. Treba sami da sagradimo sebi domove i
farme koje će nas prehranili.'
Rezultati na Pensakoli i u Fort Volton Biču naveli su Vašington, kao i korporacije-učesnice, da
lokalnoj SNP odobre dodatna sredstva. Na vrhuncu svojih aktivnosti, 2004. godine, SNP je na obali
Pensakole zapošljavala dvadeset hiljada ljudi, i bila je jedan od najzaslužnijih činilaca u takozvanom
'Zalivskom preporodu'. Čalmersov brak sa Prisilom Džons, devojkom iz jedne od starih bogataških
porodica iz Panama Sitija, kao da je simbolizovao novu sintezu siromašnih i privilegovanih na
Floridi, i njih dvoje su sledeće dve godine bili najznamenitiji par u društvu Galfa Kousta.
Izbori 2004. označili su kraj tog razdoblja. Iznenadno ukidanje SNP-a bio je jedan od prvih poteza
nove administracije. Čalmers je proveo dva meseca u Vašingtonu, svedočeći pred pododborima
Doma i Senata i nastojeći da pomogne izglasavanje povelje o ponovnom uvođenju programa. Povelja
je izglasana, ali su dva demokratska senatora sa Floride i jedan kongresmen sa Pensakole odbili da
ga podrže, tako da Kongres nije mogao da poništi izvršni veto. SNP je, po rečima predstavnika nove
vlasti, predstavljala 'pretnju tržištu', i tako joj je došao kraj. Optužnica i presuda protiv devetnaest
kongresmena (uključujući i predstavnika Pensakole) za prikrivanje nepravilnosti u građevinskoj
industriji došla je osam godina kasnije, kada je SNP već bila stvar prošlosti, a njeni veterani
nepovratno raštrkani.
Za Frenka Čalmersa to je bio potop. Pao je u zaborav u kome je, po mnogo čemu, zauvek ostao.
Brak nije preživeo selidbu u Hantsvil, i Prisila se ubrzo preudala za porodičnog prijatelja koga je
poznavala pre Čalmersovog dolaska. Čalmers je u Vašingtonu živeo asketskim životom u kome je
NASA, izgleda, bila njegov prevashodni interes; bio je čuven po svojim radnim danima od osamnaest
sati, kao i po ogromnom uticaju koji je imao na poslovanje organizacije. Ovi uspesi doneli su
Čalmersu nacionalnu slavu, ali niko u NASA-i i u Vašingtonu nije mogao da se pohvali da ga dobro
poznaje. Opsesivna prezauzetost ponovo je poslužila kao maska, iza koje je zauvek nestao lik
idealističkog socijalnog radnika iz Zaliva.

Komešanje u prednjem delu vagona natera Maju da podigne pogled. Japanci su stajali, skidajući
prtljag, i sada je bilo jasno da su domoroci iz Barouza; većina su bili dvometraši, viloviti klinci
zubatih osmeha i sa jednoobrazno sjajnom crnom kosom. Sila teže, ishrana, ili nešto treće, činilo je
da ljudi rođeni na Marsu budu visokog rasta. Ova grupa Japanaca podsećala je Maju na ektogene u
Zigotu, onu čudnu decu koja su rasla kao korov... A sada su bila raštrkana po planeti, lišena svog
malog sveta, kao i svih drugih pre njega.
Maja iskrivi lice i mahinalno uključi premotavanje do ilustracija članka. Tu naiđe na Frenkovu
fotografiju kada je imao dvadeset tri godine, u početku njegovog rada za SNP: mladić tamne kose,
oštrog, samouverenog osmeha, zagledan u svet kao da je spreman da mu kaže nešto što ovaj ne zna.
Bio je tako mlad! Tako mlad i tako star. Maja je isprva pomislila da je za to kriva nevinost mladosti,
ali onda vide da to lice ne izgleda nevino. Njegovo detinjstvo nije bilo nevino. Ali on je bio borac,
borac koji je pronašao svoj stil, stil koji pobeđuje. Silu kojoj se nije moglo odupreti, govorio je taj
osmeh.
Ali ako se ritaš na svet, slomićeš nogu. Tako se govorilo na Kamčatki.
Voz je usporio i neprimetno se zaustavio. Bili su na stanici Furnije, gde se sabišijanski ogranak
ukrštao sa glavnom pistom Barouz-Helas.
Japanci iz Barouza se iskrcaše iz vagona, a Maja isključi beležnicu i pođe za njima. Stanica je
bila samo mali šator južno od kratera Furnije; unutrašnjost joj je bila jednostavno uređena,
standardna T-kupola. Trima nivoima stanice kretale su se desetine ljudi, sami ili u grupama, većina u
jednostavnim radnim kombinezonima, ali je bilo dosta onih koji su nosili poslovna odela ili uniforme
metanacionalki, ili civilnu odeću, koja se po poslednjoj modi sastojala od komotnih pantalona, bluze
i mokasina. Maja je bila pomalo uznemirena zbog tolikog mnoštva ljudi, i ukočeno je prolazila pored
nizova kioska i krcatih kafea duž pista. Ljudi su odvraćali pogled od ćelave, sasušene androgine. Sa
povetarcem veštačkog porekla na koži glave, stala je u red za sledeći voz na jug, prevrćući u mislima
fotografiju iz knjige. Je li moguće da je ikad bio tako mlad?
U jedan sat, voz sa severa kliznu u stanicu. Iz prostorije pored kafea iziđoše službenici
obezbeđenja, i pod njihovom nezainteresovanom paskom ona položi zglob na ručni čitač i ukrca se u
voz. Nova, jednostavna procedura, ali joj je srce ipak tuklo dok je tražila svoje sedište. Zaključila je
da su Sabišijanci, uz pomoć Švajcaraca, nadmudrili novi sistem provere Prelazne vlade. Međutim,
imala je još razloga za strah - pa, bila je Maja Tojtovna, najslavnija žena u istoriji, svrstana među
najtraženije zločince na Marsu, izložena pogledima putnika dok je išla prolazom između sedišta, naga
pod plavim pamučnim kombinezonom.
Naga, ali nevidljiva, zbog svog odbojnog izgleda. Istine radi, bar polovina putnika u vagonu bili
su njenih godina, marsovski veterani kojima se po izgledu ne bi dalo više od sedamdeset godina, iako
su verovatno bili dvostruko stariji, izborani, sedi, proređene kose, ozračeni i sa naočarima, raštrkani
među visokim, mladim domorocima poput jesenjeg lišća među zimzelenim. A među njima, jedan za
koga bi se zaklela da je Spenser Džekson. Bacivši torbu na policu iznad glave, pogledala je
pažljivije prema sedištu tri reda ispred; čovekov ćelavi potiljak malo joj je govorio, ali je bila
prilično sigurna da je to on. Loša sreća. Prema opšte prihvaćenom načelu, Prvih stotinu (Prvih
trideset devetoro) izbegavali su da putuju zajedno. Ali uvek je postojala mogućnost da im se u ovu
računicu umeša slučaj.
Sela je pored prozora, pitajući se kakav posao ima Spenser. Poslednje što je čula o njemu bilo je
da su on i Saks u mohoulu Višnjak sastavili tim tehnologa za istraživanje oružja o kome, po Vladovim
rečima, nisu hteli ništa da kažu. Spenser je, dakle, bio na neki način povezan sa Saksovim timom
ludih otpadnika, ekotera. To joj nije ličilo na njega, i pitala se da li je on zaslužan za promene koje su
se u poslednje vreme primećivale u Saksovim akcijama. Putuje li u Helas, ili se vraća u južna
utočišta? Pa - to nikako neće moći da utvrdi sve do Helasa, jer je po dogovoru trebalo da izbegavaju
bilo kakvo saobraćanje sve dok ne budu sami.
Stoga se pravila da ne primećuje Spensera, ako je to bio on, kao i druge putnike koji su se još
ukrcavali u voz. Sedište do nje ostalo je prazno. Naspram nje su sedela dva muškarca pedesetih
godina u odelima, po izgledu doseljenici, očigledno na putu zajedno sa drugom dvojicom koji su
sedeli ispred nje. Dok je voz polazio iz stanice, razgovarali su o nekoj igri koju su igrali zajedno:
"Poslao ju je milju daleko! Imao je sreće da ju je uopšte našao!" Golf, verovatno. Amerikanci, ili
tako nešto. Službenici neke metanacionalke, na putu u Helas radi nekakve inspekcije, nisu rekli kakve.
Maja izvadi beležnicu i uključi slušalice. Pozva Novaju pravdu i zagleda se u majušne slike iz
Moskve. Bilo je teško usredsrediti se na glasove, a i uspavljivalo ju je. Voz je hitao na jug. Izveštač
je izražavao brigu zbog sve oštrijeg sukoba između Armskora i Subarašija oko uslova razvojnog
plana Sibira. Bile su to krokodilske suze, jer se ruska vlada godinama nadala da posvadi ova dva
džina i stvori uslove za licitaciju za sibirska naftonosna polja, umesto da bude suočena sa
jedinstvenim frontom metanata koji diktira uslove. Bilo je, u stvari, iznenađujuće da su dva metanata
na taj način oslabila rovove. Maja se nije nadala da će to potrajati; metanatima je bio u interesu da se
drže zajedno i da se staraju da podele plen bez svađe. Sukob bi mogao da obruši građevinu moći na
njih, čega su sigurno bili svesni.
Pospano je naslonila glavu i zagledala se kroz prozor u predeo u prolazu. Klizili su pored jame
Japuđa, gde je pogled pucao daleko na jugozapad. Predeo je podsećao na razmeđu tajge i tundre u
Sibiru, kako ju je opisivao informativni program koji je upravo gledala - velika dolina, nakostrešena
i šarena od leda i snega, gola stena prekrivena lišajima i bezobličnim grudvama maslinaste i smeđe
mahovine, koralnim kaktusima i patuljastim drvećem u svakoj niskoj šupljini. Pingoi posejani po
jednoj plitkoj i ravnoj dolini izgledali su kao osip akni, premazan prljavom mašću. Maja zadrema.
 Probudi je slika Frenka sa dvadeset tri godine. Dremljivo je razmišljala o onome što je pročitala,
pokušavajući da sklopi sliku. Njegov otac; šta ga je navelo da u tri navrata zatraži pomoć u
Anonimnim Alhokoličarima i da je se dva (ili tri) puta odrekne? Zvučalo je kao nevolja. A posle
toga, kao u odgovor, radoholične navike, tako svojstvene Frenku koga je poznavala, iako je sam
posao bio suviše idealistički za njega. Socijalna pravda nije bilo nešto u šta je njen Frenk verovao.
Bio je politički pesimist, u stalnoj pozadinskoj borbi da se izbegne najgore. Karijera provedena u
lokalizaciji štete - i, ako je trebalo verovati nekima, u sopstvenom uzdizanju. Što je, svakako, bila
istina. Iako je Maja osećala da je njegova glad za moći uvek bila u svrsi lokalizacije štete. Ali niko
nije mogao da razmrsi konce ove dve pobude; bile su srasle kao mahovina i kamen tamo napolju u
Japiđi. Moć je složena stvar.
Da Frenk nije ubio Džona... Zagledala se u beležnicu, uključila je, otkucala Džonovo ime.
Bibliografija je bila beskrajna. Proverila je: 5146 naslova. A to je bio samo izbor. Frenk je imao
najviše nekoliko stotina. Otvorila je listu i potražila pod 'Smrt...'
Desetine naslova, stotine! Ježeći se i znojeći, Maja prelista spisak. Bernska veza, Muslimansko
Bratstvo, PrvoMars, UNOMA, Frenk, ona, Helmut Bronski, Saks, Samanta; već se po naslovima
videlo da su zastupljene najrazličitije teorije o identitetu njegovih ubica. Prirodno. Teorija o zaveri
uvek će biti izuzetno popularna. Ljudi su želeli da pronađu dublji smisao u ovakvim nesrećama, i to
je bilo dovoljno da otpočne lov.
Gađenje zbog jeftinog senzacionalizma naslova umalo da je natera da isključi beležnicu. Ili je to,
možda, bio samo strah? Otvorila je jednu od mnogih biografija, i na ekranu se pojavila Džonova
fotografija. Kroz nju prođe avet pređašnjeg bola, ostavivši ispranu, šuplju tugu. Prebacila se na
poslednje poglavlje.

Udar u Nikoziji bio je prvi znak napetosti u marsovskom društvu koje će eksplodirati 2061.
godine. Već je tada veliki broj arapskih tehničara živeo u jedva dovoljnim uslovima, u neposrednom
susedstvu sa etničkim grupama sa kojima su odvajkada bili u neprijateljstvu, kao i administrativnim
osobljem čije su povlastice u stanovanju, putovanju i opremi bile očigledne. U Nikoziji se bila
okupila šarenolika mešavina nekoliko grupa radi proslave otvaranja, i grad je nekoliko dana bio
prepun ljudi.

klik klik

Taj čin nasilja nikada nije dobio zadovoljavajuće objašnjenje. Džensenova teorija da je sukob
među samim Arapima, podstaknut libanskim ratom za oslobođenje od Sirije, bio varnica koja je
potpalila požar u Nikoziji, nije dovoljna; postoje dokazi o napadima na Švajcarce, kao i o
pojedinačnom nasilju, koji se ne mogu objasniti sukobom između Arapa.
Službene izjave očevidaca te noći u Nikoziji ne uspevaju da rasvetle pravi uzrok nemira. Ima
izveštaja koji ukazuju na prisustvo agent provocateur-a, koji nikada nije identifikovan

klik klik

U ponoć, kada je počeo vremenski pomak, Saksifrejdž Rasel bio je u jednom kafeu u centru,
Samanta Hojl u obilasku gradskog zida, a Frenk Čalmers i Maja Tojtovna sastali su se u zapadnom
parku, gde su nekoliko sati ranije bili držani govori. U medini su se tada već vodile borbe. Džon Bun
je otišao do glavnog bulevara da ispita šta se događa, što je učinio i Saks Rasel, ali iz drugog smera.
Otprilike deset minuta posle početka vremenskog pomaka, Buna je presrela grupa mladića, trojica ili
najviše šestorica njih, koje su neki izvori identifikovali kao 'Arape'. Buna su oborili i odvukli za noge
u medinu pre nego što je iko od očevidaca stigao da reaguje, a pomalo zadocnela potraga za njim bila
je bezuspešna. Pronašli su ga tek u 12:27 na farmi, kada je organizovana masovnija potraga, i odneli
u najbližu bolnicu, onu na Bulevaru čempresa. Rasel, Čalmers i Tojtovna pomagali su u nošenju...

Ponovo je prenu iz čitanja neko komešanje u vagonu. Koža joj je bila lepljiva od znoja, i pomalo
je drhtala. Neka sećanja nisu htela da nestanu sa ostalima, bez obzira na to koliko su bila potiskivana:
uprkos sebi, Maja je savršeno pamtila staklo na ulicama, telo na leđima u travi, izraz neshvatanja na
Frenkovom licu, sasvim drugačiju začuđenost na Džonovom licu.
Ali tamo, u prednjem delu vagona, bili su službenici obezbeđenja, polako napredujući prema njoj.
Proveravali su identifikacije i putne isprave, a u dnu vagona stajala su još dvojica. Maja isključi
beležnicu. Posmatrala je trojicu policajaca kako se sve više primiču, osećajući snažne udarce bila u
sebi. Ovo je bilo nešto novo, nešto što pre nije viđala, niti, činilo se, iko od putnika u vagonu.
Vladala je tišina; svi su posmatrali šta se događa. Svako u vozilu mogao je imati nevažeće isprave, i
to je bilo zaslužno za izvesnu solidarnost u njihovom ćutanju; pogledi sviju bili su uprti u policajce;
niko se nije osvrtao da vidi je li ko pobledeo od straha.
Trojica policajaca bili su nesvesni ove paske i, izgledalo je, samih ljudi koje su proveravali.
Šalili su se jedan s drugim, raspravljajući o restoranima u Odesi, i brzo prelazili iz reda u red poput
konduktera, pokazujući ljudima da polože zglob na male čitače koje su nosili i površno proveravajući
ispis, kratko upoređujući lica ljudi sa fotografijama pozvanim iz njihovih dosjea.
Stigli su do Spensera, i Maja oseti kako joj srce ubrzava. Spenser (ako je to bio Spenser) mirno
podiže ruku do čitača, gledajući u naslon sedišta ispred sebe. Nešto u izgledu njegove ruke odjednom
joj se učini poznato, blisko - nije bilo sumnje, ispod onih vena i staračkih pega bio je Spenser
Džekson. Poznavala ga je kostima. Upravo je odgovarao na pitanje, tihim glasom. Policajac sa
čitačem mrežnjače i glasa podiže nakratko spravu do Spenserovog lica, i svi sačekaše ispis. Konačno
dobiše kratak odgovor na čitaču i pođoše dalje. Još dva reda do nje. Čak su se i bezbrižni biznismeni
ućutali, gledajući jedan drugog sa ironičnim grimasama i podignutim obrvama, kao da žele da kažu da
je besmisleno uvoditi mere bezbednosti u same vagone. To se nikome nije dopadalo; bilo je pogrešno
raditi tako nešto. Ovo je malo ohrabri, pa se zagleda kroz prozor. Uspinjali su se južnom padinom
jame; voz je klizio blagim nagibom piste preko niskih brda koja su postepeno rasla, ne menjajući
brzinu, kao na čarobnom ćilimu, preko još čudesnijeg tepiha raznobojnog predela.
Stali su iznad nje. Onaj najbliži nosio je pojas sa nekoliko sprava preko službenog kombinezona
boje rđe, među njima i ošamućivač. "Identifikacija zgloba, molim." Držao je identifikacionu karticu,
sa fotografijom, dozimetrom i natpisom 'Prelazna vlada Sjedinjenih Država'. Mladi doseljenik
mršavog lica, ne stariji od dvadeset pet godina, iako je to bilo lakše zaključiti po fotografiji nego po
licu, koje je izgledalo umorno. Čovek se okrenu i reče službenici iza sebe: "Sviđa mi se parmezan od
teletine koji tamo prave."
Čitač joj je bio topao na zglobu. Službenica ju je pažljivo posmatrala. Maja je zurila u svoj zglob,
praveći se da to ne primećuje, žaleći što nema oružje. Onda joj dadoše da pogleda u oko kamere
čitača mrežnjače i glasa. "Kuda putujete?" upita mladić.
"U Odesu?"
Trenutak napete tišine.
Onda visok pisak: "Prijatan put." I odoše dalje.
Maja pokuša da kontroliše disanje, da ga uspori. Čitači zglobova merili su puls, i ako bi prešao
110 otkucaja ili tako nešto, obaveštavali su nosioca; bio je to u neku ruku detektor laži. Izgleda da
nije prešla liniju. Ali njen glas, mrežnjača njenog oka; to joj nisu promenili. Švajcarski pasoš mora
da je bio veoma moćan, kad je mogao da zameni pozvane podatke od ranije, bar u ovom sistemu
obezbeđenja. Jesu li to uradili Švajcarci, Kojot, Saks, ili neka sila za koju nije znala? Ili je
identifikacija prošla uspešno, ali su je pustili da bi preko nje došli do drugih članova odbeglih
Stotinu? Ovo se činilo podjednako verovatno kao i ideja o premošćavanju velikih banaka podataka -
podjednako ili više.
Ali je za sad bila ostavljena na miru. Policajci su otišli. Majin prst je kuckao po beležnici;
mahinalno je pozvala ono što je maločas čitala. Mišel je bio u pravu; osećala se snažna i čvrsta
baveći se ovom temom. Teorije o smrti Džona Buna. Džona su ubili, a nju je sada proveravala
policija dok je putovala redovnom železničkom linijom preko Marsa. Bilo je teško ne osetiti u tome
neku vrstu uzročno-posledične veze, da bi možda bilo drugačije da je Džon živ.

Svi glavni protagonisti te noći u Nikoziji bili su optuženi za saučesništvo u atentatu: Rasel i Hojl
na osnovu drastičnih neslaganja po pitanju politike PrvoMarsa, Tojtovna na osnovu ljubavnih
nesuglasica, a razne etničke ili nacionalne grupe u gradu na osnovu političkih sukoba, stvarnih ili
izmišljenih. Ali je tokom godina najveća sumnja svakako pala na Frenka Čalmersa. Iako je bilo
utvrđeno da je u vreme napada bio sa Majom Tojtovnom (što ju je u nekim teorijama proizvelo u
saučesnicu u zaveri), njegov odnos sa Egipćanima i Saudijcima koji su se te noći nalazili u Nikoziji i
njegov dugogodišnji sukob sa Bunom neizbežno su učinili da bude od mnogih proglašen za glavnog
krivca za Bunovu smrt. Malo je onih koji poriču da je Selim el-Hajil bio vođa grupe Arapa koji su
priznali zločin pre nego što su bili ubijeni ili izvršili samobistvo. Ali ovo samo pojačava sumnju na
Čalmersa, budući da je bio el-Hajilov prijatelj. Govori se da su postojali samizdati i dokumenti 'za
jedno čitanje' prema kojima je u Nikoziji te noći bio 'slepi putnik', i da je video Čalmersa i el-Hajila
kako razgovaraju. Ali s obzirom na to da je 'slepi putnik' mit pomoću koga ljudi izražavaju anonimne
percepcije pravog Marsovca, sasvim je moguće da ova priča predstavlja svedočenja ljudi koji nisu
hteli da se pojave kao svedoci.

Maja se prebaci na kraj teksta.

El-Hajil je bio u završnoj fazi kobnog paroksizma kada je uleteo u hotel gde su bili odseli
Egipćani i izjavio da je ubio Buna, tvrdeći da je bio glavni počinilac, ali da su mu pomogli Rašid
Abu i Buland Beseiso iz Ahadovog krila Muslimanskog Bratstva. Tela Abua i Beseisa pronađena su
kasnije tog popodneva u jednoj sobi pored medine; bili su otrovani koagulantima koje kao da su sami
uzeli ili dali jedan drugom. Počinioci Bunovog ubistva bili su mrtvi. Zašto su to učinili i sa kim su
bili u vezi - nikada se neće saznati. Nije prvi put da se dogodi ovako nešto, niti poslednji, jer onoliko
koliko se trudimo da saznamo, toliko nastojimo i da sakrijemo.

Prelistavajući fusnote, Maja se ponovo začudi značaju ove teme, o kojoj su beskrajno raspravljali
istoričari, naučnici i zaluđenici za zavere svih vrsta. Stresavši se od gađenja, isključila je beležnicu,
okrenula se dvostrukom prozoru i čvrsto zatvorila oči, nastojeći da dočara Frenka koga je poznavala
i Buna. Godinama gotovo da nije ni pomislila na Džona, jer je bol bio preveliki; isto tako je
izbegavala da misli na Frenka, ali iz drugih razloga. Sada su joj bili potrebni. Bol se pretvorio u avet
bola, i morala je da ih vrati, zarad sopstvenog života. Htela je da zna.
Legendarni 'slepi putnik'... Zaškripala je zubima, osećajući bestežinski, halucinantni strah prvog
susreta sa njim, prvog pogleda na njegovo lice, izobličeno i ogromnih očiju iza stakla... zna li on
nešto? Je li zaista bio u Nikoziji? Dezmond Hokins, slepi putnik, Kojot - bez sumnje čudan lik. Maja
nikada nije mogla normalno da razgovara s njim. Ni sada, kada joj je bilo potrebno, nije bila sigurna
kako će to izgledati, ali je sumnjala da će biti uspešno.
Šta je to? - upitala je Frenka kada su čuli viku.
Teško sleganje ramenima, odvraćen pogled. Spontani gest. Gde je to već čula? Kada je to uradio,
gledao je u stranu, kao da je izbegavao njen pogled. Kao da je na neki način rekao previše.

Planinski lanci oko Basena Helas bili su najširi na zapadu, gde se nalazio srpasti venac nazvan
Helespontus Montes, od sveg marsovskog gorja najsličniji zemaljskim planinama. Na severu, gde
pista iz Sabišija i Barouza presecala basen, venac je bio uži i niži, ne toliko planinski teren već više
neravnomerna strmina prema dnu basena, zemljište koje kao da je bilo gurano na sever u niskim
koncentričnim talasima. Pista je silazila ovom brdovitom padinom, i često je morala da krivuda niz
dugačke rampe usečene u bokove kamenih talasa, svaka niža od prethodne. Voz je znatno usporavao
na krivinama, i Maja je mogla minutima da posmatra goli bazalt stene niz koju su se spuštali, ili preko
ogromnog prostranstva severoistočnog Helasa, i dalje nekih tri hiljade metara ispod njih: bilo je to
široko i ravno polje, oker i maslinaste boje u prednjem planu, da bi, tamo na horizontu, prešlo u
zamrljanu belinu, koja je svetlucala kao slomljeno ogledalo. Bio je to lednik na Niskoj Koti, i dalje
uglavnom smrznut, ali svake godine sve manje, sa barama otopine na površini i dubljim čaurama
duboko ispod - čaurama koje su vrvele od života i povremeno izbijale na površinu leda, pa čak i na
okolno zemljište - jer je ovaj polumesec leda brzo rastao. Iz akvifera u podnožju okolnih planina
ispumpavali su vodu u basen. Duboki uton u severozapadnom delu basena, gde su se nalazili Niska
Kota i mohoul, bio je središte novonastalog mora, dugačkog preko hiljadu kilometara i širokog, iznad
Niske Kote, tri stotine kilometara. Uz to smeštenog na najnižoj tački na Marsu. Položaj pun obećanja,
kao što je tvrdila Maja otkako su se spustili na Mars.
Naselje Odesa bilo je osnovano visoko na padini basena, na koti prvog kilometra, dokle je trebalo
da se popne nivo mora. Bila je to, dakle, luka koja je čekala more, te je južni obod grada zato bio
dugački mol ili korniš, široka, travnata esplanada unutar šatora, spolja osigurana visokim lukobranom
koji se trenutno dizao iznad suvih stena. Pogled na lukobran dok se voz približavao naselju nametao
je utisak da je reč samo o polovini grada, čiji se južni deo odvojio i nestao.
Voz tada poče da usporava, ulazeći u gradsku stanicu, koja im zakloni pogled. Voz stade, te Maja
skinu torbu i pođe prema izlazu, prateći Spensera. Nisu obraćali pažnju jedno na drugo, ali odmah po
izlasku iz stanice pođoše u raštrkanoj grupi ljudi prema tramvajskoj stanici i popeše se u isti, mali,
plavi tramvaj, koji je vozio iza parka duž lukobrana. Blizu zapadnog dela grada oboje iziđoše na istoj
stanici.
Tu, iza i iznad pijace na otvorenom, smeštene povrh krošanja drveća, u ograđenom dvorištu,
nalazio se apartmanski kompleks, sa mladim čempresima posađenim duž bočnih zidova. Svaki sprat
građevine bio je uvučeniji od prethodnog, pa su dva viša nivoa imala terase sa stablima u posudama i
cvećem u kutijama obešenim na ogradi. Penjući se uz stepenice do kapije dvorišta, Maja je zaključila
da je arhitektura zgrade donekle podseća na Nađine ukopane arkade; ali ovde, gore, na popodnevnom
Suncu iza pijace, sa belo okrečenim zidovima i plavim kapcima na prozorima, imala je mediteranski
ili crnomorski izgled - dosta sličan mondenskim apartmanima pored mora u zemaljskoj Odesi. Na
kapiji se okrenula da pogleda preko krošanja pijace; Sunce je zalazilo iza planina Helespontusa na
zapadu, pa su tamo daleko napolju zraci Sunca svetlucali na ledu, žuti kao maslac.
Prošla je za Spenserom kroz vrt i ušla u zgradu, gde se prijavila na recepciji posle njega, uzela
ključ i otišla do apartmana koji joj je bio dodeljen. Cela zgrada je pripadala Praksisu, pa su neki
apartmani služili kao skrovišta, uključujući i njen i Spenserov. Ušli su zajedno u lift i bez reči se
odvezli na treći sprat. Ušla je u apartman. Dve prostrane sobe, u jednoj kuhinjski odeljak; kupatilo,
prazan balkon. Kuhinjski prozor gledao je na balkon i na daleki led.
Spustila je torbu na krevet i izišla iz apartmana, do pijace, da kupi nešto za večeru. Kupila je
hranu od trgovaca sa kolicima pokrivenim suncobranima, a onda je sela na klupu na travi duž mola i
počela da jede suvlaki i pije recinu iz male boce, posmatrajući večernje šetače na molu. Najbliža
ivica ledenog mora bila je otprilike četrdeset kilometara daleko, i sada je samo najistočniji deo leda
bio izvan senke Helespontusa, sivkastog plavetnila koje je na istoku prelazio u rumenu ružičastu boju.
Pored nje na klupu sede Spenser. "Lep pogled", reče.
Ona klimnu glavom i nastavi da jede. Ponudila mu je bocu sa recinom, ali on reče: "Ne, hvala",
pokazavši polupojeden tamale. Ona klimnu glavom i proguta zalogaj.
"Na čemu radiš?" upita ga kada je sve pojela.
"Delove za Saksa. Biokeramika, između ostalog."
"Za Biotik?"
"Za jednu njihovu kompaniju. Ona Pravi Školjke."
"Šta?"
"To je naziv kompanije. Još jedna članica Praksisa."
"Što se tiče Praksisa..." Ona ga pogleda.
"Tako je. Saksu su neophodni ovi delovi."
"Za oružje?"
"Da."
Ona odmahnu glavom. "Da li bi mogao bar privremeno da ga obuzdaš?"
"Mogu da pokušam."
Posmatrali su kako se Sunčeva svetlost spira sa neba na zapad. U krošnjama pijace iza njih
upališe se svetla, a vazduh poče da se hladi. Maja je osećala zahvalnost što pored nje sedi stari
prijatelj, u lagodnoj tišini. Spenserovo držanje prema njoj sasvim se razlikovalo od Saksovog; u
njegovoj srdačnosti bilo je kajanja zbog onog prebacivanja u vozilu posle Kasei Valisa i oproštaja za
ono što je uradila sa Filis. Cenila je to. Uostalom, pripadao je prvobitnoj porodici, i prijalo joj je što
nije sama u novom poduhvatu. Novi početak, novi grad, novi život - koliko ih je bilo do sada?
"Koliko si dobro poznavao Frenka?" reče.
"Ne naročito. Ne kao ti i Džon."
"Misliš... misliš da je mogao biti umešan u Džonovo ubistvo?"
Spenser nastavi da gleda prema plavom ledu na crnom horizontu. Konačno uze bocu recine sa
klupe pored nje i otpi. Onda je pogleda. "Zar je to sad važno?"
30.
Mnoge od onih prvih godina na Marsu provela je radeći u Helasu, ubeđena da je njegov nizak
položaj zgodan za izgradnju naselja. Sada je zemljište iznad kote prvog kilometra bilo naseljeno
posvuda oko basena, na mestima koja je ona među prvima ispitala. U beležnici je još imala podatke o
njima, i sada je, kao Ljudmila Novosibirskaja, dobila priliku da ih iskoristi.
Imala je posao u administraciji hidrološke kompanije koja je potapala basen. Ekipa je bila deo
konglomerata organizacija za razvoj basena, među kojima su bile petrolejske kompanije Crnomorske
Grupe, ruska kompanija koja je pokušala da oživi Kaspijsko i Aralsko More, i njena kompanija,
Duboke Vode, članica Praksisa. Majin posao bio je da poveže mnogobrojne hidrološke operacije u
oblasti, tako da se ponovo našla u srcu projekta Helas, kao u staro vreme, kada je bila pokretačka
snaga iza svega što se događalo. Ovo je bilo zadovoljavajuće na više načina, od kojih su neki bili
neobični - njeno naselje, Niska Kota (pogrešan položaj, morala je da prizna), svakog dana je tonulo
sve dublje. To joj je odgovaralo: potopiti prošlost, potopiti prošlost, potopiti prošlost...
Imala je, dakle, posao, i stan, koji je napunila polovnim nameštajem, visećim kuhinjskim
elementima i biljkama u saksijama. Odesa je bila prijatan grad. Bila je izgrađena uglavnom od žutog
kamena i smeđih cigala, i smeštena na uvučenijem delu padine basena, tako da se iz svih delova
naselja pružao pogled na obalu bez vode, kao i na jug, preko basena. Niži delovi bili su rezervisani
za prodavnice, poslovne prostorije i parkove, viši za stanove i bašte. Grad je ležao odmah iznad
tridesetog stepena južne geografske širine, tako da je iz jeseni prešla u proleće, gde je veliko, toplo
Sunce grejalo strme ulice gornjeg grada i topilo zimski sneg sa ivice ledene mase i sa vrhova planina
Helesponta na zapadnom obzorju. Prijatan gradić.
Mesec dana posle njenog dolaska, iz Sabišija je došao Mišel i uzeo apartman do njenog. Na njen
predlog, ugradio je vrata između dnevnih soba, pa su posle tog mogli da se kreću kroz oba apartmana
kao kroz jedan, živeći u dvojnom domaćinstvu; Maja nikada pre nije bila u sličnoj zajednici i otkrila
je da ovakav život nije nimalo opterećujući. Njena ljubav prema Mišelu nije bila strasna, ali je on
bio dobar prijatelj, dobar ljubavnik i dobar terapeut, i njegovo prisustvo bilo je kao sidro u njoj, koje
ju je sprečavalo da odleti u zanose hidrologije ili revolucije, ali i da preduboko potone u
zastrašujuće ponore političkog beznađa ili odvratnosti prema sebi. Uspinjanje i spuštanje sinusnom
krivuljom raspoloženja bila je bespomoćna vožnja toboganom koju je mrzela, pa je bila zahvalna
zbog svega što je Mišel činio da ublaži amplitudu. U apartmanima nisu držali ogledala, što je, uz
klomipramin, ublažavalo ciklus. Ali su dna saksija i, uveče, prozori, bili sasvim dovoljni da sazna
loše vesti, ako joj bude do toga. Često joj jeste bilo do toga.
Sa Spenserom u istom hodniku, zgrada je pomalo podsećala na Podbrežje, a povremeni posetioci,
koji su koristili apartmane kao utočište, samo su pojačavali taj osećaj. Kada bi došao neko od Prvih
stotinu, izišli bi i zajedno šetali bezvodnom obalom, posmatrajući ledeni horizont i razmenjujući
novosti kao i svi drugi starci na oba sveta. PrvoMars, pod vođstvom Kaseija i Harmakisa, bio je sve
radikalniji. Piter je radio na liftu, oblećući oko svog meseca kao noćni leptir. Saks je, Bogu hvala,
privremeno obustavio svoju ekotažnu kampanju i usredsredio se na industrijski poduhvat u mohoulu
Višnjak, gradeći projektile Mars-svemir i slične stvari. Maja je vrtela glavom na ove vesti. Vojna
sila neće prevagnuti ravnotežu na njihovu stranu; po tom pitanju slagala se sa Nađom, Nirgalom i
Artom. Trebaće im nešto drugo, nešto što još nije mogla da uobliči u mislima. Ova praznina u
mislima bila je jedna od stvari koje su slale njeno raspoloženje nizbrdo, jedna od stvari zbog koji je
besnela.
 Njen rad na povezivanju različitih delova procesa potapanja postajao je sve zanimljiviji. Vozila
se tramvajem ili odlazila pešice u kancelariju u centru grada, da bi tamo naporno radila na sređivanju
izveštaja koje su slale mnogobrojne ekipe za traženje vode i bušenje - prepunih hvalisavih procena o
količinama vode koje bi mogle da se preliju u basen, redovno praćenih zahtevima za dodatnom
opremom i radnom snagom, tako da su zajedno prevazilazili mogućnosti Dubokih Voda. Bilo je teško
proceniti izveštaje iz ureda, pa je njeno tehničko osoblje obično kolutalo očima i slegalo ramenima.
"To je kao da sudiš u takmičenju lažova", rekao je neko od njih.
Onda su posvuda iz oblasti basena počeli da stižu izveštaji o novim naseljima u izgradnji, čiji su
graditelji bez sumnje pripadali Crnomorskoj grupi ili metanatima povezanim sa njom. Mnoga su bila
naprosto neidentifikovana - neka od njenih ekipa radioestezista otkrila bi prisustvo šatora koji
zvanično nije postojao, i na tome bi ostalo. A dva velika kanjonska projekta, u Dao Valisu i sistemu
Harmakis-Reul, očito su imali mnogo više stanovnika nego što je stajalo u zvaničnim dokumentima -
posredi su, dakle, bili ljudi koji su živeli pod preuzetim identitetom kao ona, ili sasvim izvan mreže.
Zaista zanimljivo.
Pista oko Helasa bila je dovršena godinu dana ranije, težak inženjerski poduhvat, jer je rub basena
bio ispresecan pukotinama i grebenima, i izbušen velikim količinama izbačenog materijala u
povratku. Ali pista je sada bila puštena u saobraćaj, i Maja je odlučila da zadovolji radoznalost i da
sama obiđe sve projekte Dubokih Voda i pogleda neka nova naselja.
Kao pratnju na putovanju zahtevala je društvo jednog areologa iz ekipe, mlade žene po imenu
Dajana, čiji su izveštaji dolazili iz istočnog dela basena. Izveštaji su joj bili šturi i neupadljivi, ali je
Maja saznala od Mišela da je Dajana dete Esterinog sina Pola. Ester je rodila Pola ubrzo po odlasku
iz Zigota i, koliko je Maja znala, nikad nikom nije rekla ko je Polov otac. Stoga je to mogao biti
Esterin muž Kasei, pa je u tom slučaju Dajana bila Džekina nećaka, i Džonova i Hirokina
prapraunuka - ili, u šta su mnogi verovali, Piter, pa bi tada bila Džekina polunećaka i Enina i
Sajmonova prapraunuka. Ovako ili onako, Maja je bila zainteresovana jer je mlada žena bila jonsei,
Marsovka četvrtog pokolenja, bez obzira na poreklo.
Kada se pojavila u uredu u Odesi nekoliko dana pre putovanja, ispostavilo se da je zanimljiva i
kao pojava. Po svojim dimenzijama (visoka preko dva metra, a ipak veoma zaokrugljena i mišićava),
tečnim pokretima i azijatskim crtama lica, izgledala je kao pripadnica nove rase, određena da prati
Maju u obilasku ovog novog kutka sveta.

Pokazalo se da je Dajana potpuno obuzeta Basenom Helas i njegovim skrivenim vodama, jer je
satima govorila o tome, toliko ulazeći u pojedinosti da je Maja bila ubeđena da je tajna roditeljstva
razrešena - takav marsomanijak morao je biti u rodu sa En Klejborn, a po tome je Polov otac bio
Piter. Maja je sedela u vozu pored ove krupne, mlade žene, posmatrajući je ili gledajući kroz prozor
na strmu severnu padinu basena, postavljajući pitanja, prateći kako Dajana pomera kolena uz naslon
sedišta ispred nje. Sedišta u vozovima nisu bila pravljena po meri domorodaca.
Ono što je posebno opčinjavalo Dajanu bila je činjenica da je Basen Helas bio okružen sa mnogo
više podzemnih voda nego što je bilo predviđeno modelima. Ovo otkriće, načinjeno na terenu u
poslednjoj deceniji, bilo je nadahnuće za najnoviji projekt i pretvorilo je hipotetičko more u blisku
stvarnost. Takođe je primoralo areologe da razmotre teorijske modele rane istorije Marsa i nagnalo
ljude da počnu da traže i druge velike kratere od udara na planeti; bile su poslate ekspedicije u
Karitum i Nereidum Montes oko Argire, kao i u brda oko južnog Izidisa.
Istraživanja oko Helasa bila su pri kraju, i bilo pronađeno ukupno oko trideset miliona kubnih
metara vode, mada su neki radioestezisti tvrdili da to ni izdaleka nije sve. "Može li se proceniti kada
će biti gotovi?" upita Maja Dajanu, misleći na sve one zahteve za odobravanje sredstava koji su
pristizali u njenu kancelariju.
Daja slegnu ramenima. "Posle nekog vremena počneš jednostavno da tražiš svuda."
"A samo dno basena? Da li je moguće da će nas potapanje sprečiti da dopremo do nekih tamošnjih
akvifera?"
"Ne." Objasnila je Maji da u samom basenu gotovo da uopšte nema vode. Dno je bilo isušeno
prilikom matičnog udara, i sada se sastojalo od kilometarskog sloja eolskih sedimenata, ispod koga
se nalazila tvrda kora stopljenog kamenja nastala prilikom kratkih ali strahovitih pritisaka udara. Isti
ovi pritisci načinili su duboke pukotine svuda oko ruba basena i omogućili oslobađanje neobično
velikih količina gasova iz unutrašnjosti planete. Oslobođeni elementi potekli su uvis i ohladili se, a
njihov vodeni deo sakupio se u tečnim akviferima i u brojnim zonama visoko zasićenog permafrosta.
"Bio je to jak udar", primeti Maja.
"Boga mi, jeste." Prema opštem pravilu, rekla je Dajana, udarna tela su jedna desetina veličine
kratera koje su načinila (kao istorijske ličnosti, pomisli Maja); po tome je udarni planetezimal u
ovom slučaju bio telo prečnika oko dve stotine kilometara koje je palo na prastari teren visokih
kratera. Tragovi udara ukazivali su na to da je verovatno posredi bio običan asteroid, sastavljen
uglavnom od ugljeničnog hondrita, sa dosta vode i nešto nikalskog gvožđa. Ulazna brzina bila mu je
oko sedamdeset dve hiljada kilometara na sat, a udar je bio pod izvesnim uglom prema istoku, što je
objašnjavalo veliku opustošenu oblast istočno od Helasa, kao i visoke, srazmerno pravilne
koncentrične grebene Helespontus Montesa na zapadu.
Dajana joj je potom opisala još jedno pravilo koje joj je izazvalo asocijacije na istoriju ljudskog
roda: što je veće udarno telo, manji je njegov deo koji preostane posle udara. Iako je gotovo svaka
čestica ovog ovde isparila prilikom kataklizmičnog udara - osim malog gravitacionog bolida ispod
kratera Gledhil, za koji su neki areolozi tvrdili da je tu gotovo sigurno posredi ukopani ostatak
planetezimala, možda desetohiljaditi ili još manji deo prvobitnog tela, i da će im obezbediti sve
potrebne količine gvožđa i nikla ako ikad odluče da kopaju za njim.
"Je li to izvodljivo?" upita Maja.
"Pa, baš i nije. Jeftinije je eksploatisati asteroide."
Što se i radi, pomisli Maja mračno. U poslednje vreme, pod vladajućim UNTA režimom, to je
bila suština zatvorske kazne - godine u pojasu asteroida, provedene u radu u tesnom prostoru
rudarskih brodova i robota. Ekonomično, po mišljenju Prelazne vlade. Zatvori su bili sigurni i
donosili su zaradu.
Ali Dajana je i dalje bila obuzeta strahotnim nastankom basena. Udar je bio star oko tri i po
milijarde godina, u vreme kada je litosfera planete bila tanja, a unutrašnjost toplija. Energija
oslobođena prilikom udara teško se mogla zamisliti: ukupna količina energije koju je stvorilo
čovečanstvo tokom svog postojanja bila je zanemarljiva u poređenju sa ovom. Ista takva bila je
potonja vulkanska aktivnost. Helas je bio okružen nekolikim drevnim vulkanima, nastalim neposredno
posle udara, među kojima su bili Australis Tolus na jugozapadu, Amfitrites Patera na jugu i Hadriaka
Patera i Tirena Patera na severoistoku. U svakoj od ovih vulknaskih oblasti utvrđeno je postojanje
akvifera sa tečnom vodom.
U davnoj prošlosti izlila su se dva ova akvifera, ostavivši na istočnoj padini bazena dve osobene
krivudave doline koje je izdubila voda: Dao Valis, koja je počinjala na namreškanim padinama
Hadriaka Patere, i malo južnije, povezan par dolina poznatih kao sistem Harmakis-Reul, koje su se
pružale punih hiljadu kilometara. Akviferi na počecima ovih dolina napunili su se tokom eona posle
izliva, pa su sada velike građevinske ekipe pokrile šatorom Dao i radile na Harmakis-Reulu,
puštajući da voda iz akvifera teče niz dugačke, nastavljene kanjone do dna basena. Maja je bila
posebno zainteresovana za ove nove, velike, nastanjive površine, a Dajana, koja ih je dobro
poznavala, nameravala je da poseti neke prijatelje u Dau.
Voz je tokom celog prvog dana klizio severnim rubom Helasa, te se putnicima neprestano pružao
pogled na led na dnu basena. Prošli su pored gradića nazvanog Sevastopolj na obronku brega, čiji su
kameni zidovi bili firentinski žuti na svetlosti popodneva, da bi zatim stigli do Paklenih Dveri,
naselja na donjem kraju Dao Valisa. Bilo je kasno popodne kada su izišle iz železničke stanice
Paklenih Dveri i pogledale naniže na novo veliko naselje pod šatorom, smešteno ispod ogromnog
nosećeg mosta. Most je nosio pistu voza i premošćavao Dao Valis ispred samog ulaza u kanjon, tako
da su mu kule bile deset kilometara jedna od druge. Sa ivice kanjona pored mosta, gde se nalazila
stanica, pružao se pogled kroz ulaz u kanjon na dno basena, prostrto ispod nabora čupavih, osunčanih
oblaka. U drugom smeru video se strmi uski svet kanjona. Dok su silazile vijugavom ulicom od
stepenica prema naselju, materijal novog šatora iznad kanjona bio je vidljiv samo kao izvesna crvena
izmaglica na nebu predvečerja, posledica taloženja prašine. "Sutra ćemo poći uzvodno ivičnim
putem", reče Dajana, "da pogledamo odozgo. Zatim ćemo se vratiti na dno kanjona, da vidiš kako je
dole."
Spustile su se niz ulicu, koja je imala sedam stotina obeleženih stepenika. U centru Paklenih Dveri
malo su prošetale i večerale, a onda su se ponovo popele do zgrade Dubokih Voda, koja se nalazila
na zidu doline, odmah ispod mosta. Tamo su prenoćile, a ujutru su otišle do garaže pored železničke
stanice i unajmile mali rover kompanije.
Dajana ih je povezla na severoistok, putem koji je išao naporedo sa ivicom kanjona i masivnim
betonskim temeljima šatorske konstrukcije. Iako je materijal šatora bio providan do nevidljivosti,
sama veličina krova činila ga je ogromnim teretom. Betonska masa temelja zaklanjala je vidik na
kanjon ispod njih, te ga Maja uopšte nije videla sve do prvog vidikovca. Dajana je zaustavila rover
na malom parkingu na širokoj platformi temelja, pa su stavile šlemove, izišle iz vozila i pošle uz
drveno stepenište koje kao da se slobodno uspinjalo u nebo, da bi izbliza prvo postala vidljiva
providna noseća greda od aerogela a odmah zatim slojevi šatora, rastegnuti sa svoje grede prema
sledećoj, koja se nije mogla videti. Na vrhu stepeništa nalazila se mala, ograđena posmatračka
platforma, odakle se pružao pogled na kanjon više kilometara uzvodno i nizvodno.
A tamo je zaista bilo vode; dnom Dao Valisa tekla je reka. Dno kanjona bilo je poprskano
zelenilom, ili, tačnije, raznovrsnim zelenilom. Maja je prepoznala tamarisk, pamukovac, jasiku,
čempres, sikamoru, patuljasti hrast, snežni bambus, kadulju - a potom, na strmom talusu i stenovitim
padinama u podnožju zidova kanjona, više vrsta grmova i puzavica, i naravno oštriku, mahovinu i
lišaje. I usred tog živopisnog arboretuma, reku.
Nije to bio plavi potok sa belim brzacima. Voda je u sporijim potezima mutna, boje rđe. U
brzacima i vodopadima presijavala se svetlim prelivima ružičaste boje. Klasični tonovi Marsa,
izazvani, po Dajaninim rečima, česticama prašine koje su lebdele u vodi poput glacijalnog mulja -
kao i odraženom bojom neba; ono je tog dana bilo mutne slezove boje koja je oko zakriljenog Sunca,
žutog kao tigrovo oko, prelazila u boju lavande.
Ali bez obzira na boju vode, bila je to prava reka, u pravoj rečnoj dolini, mestimično spora,
mestimično brza, sa šljunčanim gazovima, peščanim sprudovima, rebrastim potesima, osipajućim
limanskim ostrvima, ponekim velikim, dubokim, lenjim meandrom, brojnim brzacima i, dalje
uzvodno, nekoliko manjih vodopada. Pod najvišim vodopadom videlo se kako ružičasta pena postaje
gotovo bela, i te bele mrlje zatim su plovile nizvodno, da se zakače za stene ili grane koje su štrčale
iz obale.
 "Reka Dao", reče Dajana. "Ljudi koji žive ovde zovu je i Rubinska reka."
"Koliko ih ima ovde?"
"Nekoliko hiljada. Većina njih živi u blizini Paklenih Dveri. Uzvodno su porodična imanja i
slično. I, naravno, vodocrpna stanica na vrhu kanjona, gde radi nekoliko stotina ljudi."
"Ovo je jedan od najvećih akvifera?"
"Jeste. Oko tri miliona kubnih metara vode. Stoga ga ispumpavamo brzinom protoka - uostalom,
vidiš i sama. Oko sto hiljada kubnih metara godišnje."
"Znači, za trideset godina, zbogom reko?"
"Tako je. Mada bi mogli da vrate pumpama deo vode uzvodno kroz cev, i da je ponovo puste. Ili
ko zna, ako atmosfera postane dovoljno zasićena vlagom, na padine Hadriake možda će pasti
dovoljno snega da se napune potoci. Nivo vode u reci zavisiće u tom slučaju od godišnjeg doba, ali
tako je sa svim rekama, zar ne?"
Maja je posmatrala prizor, koji ju je toliko podsećao na nešto iz mladosti, neku reku... gornji tok
Rionija, u Gruziji? Kolorado, koji je videla kada je bila u Americi? Nije mogla da se seti. Bio je
tako maglovit, čitav njen život. "Lepo je. I tako..." Zatresla je glavom; prizor je posedovao svojstvo
koje nije pamtila od ranije, neku izdvojenost iz vremena, proročanski nagoveštaj daleke budućnosti.
"'Ajde da se odvezemo malo dalje, da vidimo Hadriaku."
Maja klimnu glavom, i vratiše se do vozila. Dok su se vozile uzbrdo, put se u nekoliko navrata
uzdizao iznad temelja tako da se videlo dno kanjona, i Maja je zapazila da je malena reka nastavila
da proseca put kroz stenje i rastinje. Ali Dajana je vozila dalje, a ona nije primetila tragove ljudskog
boravka.
Na gornjem kraju pokrivenog kanjona nalazio se veliki betonski blok fizičkog postrojenja u kome
su bili smešteni pogoni za razmenu gasova i crpna stanica. Na padini severno do stanice dizala se
šuma vetrenjača, sa velikim propelerima koji su se polako okretali, usmereni na zapad. Iznad te šuma
dizala se široka, niska kupa Hadriaka Patere, vulkana čije su padine bile neobično izbrazdane gustom
mrežom kanala lave, gde su novi presecali stare. Kanali su sada bili ispunjeni zimskim snegom, ali ne
i crne stene između njih, pometene jakim vetrovima koji su pratili snežne mećave. Ishod je bila
ogromna crna kupa koja je štrčala u ranjeno nebo, išarana stotinama umršenih belih traka.
"Lep prizor", reče Maja. "Mogu li da ga vide sa dna kanjona?"
"Ne. Ali mnogi na ovom kraju kanjona ionako rade na rubu, kod bunara ili u centrali, tako da svaki
dan imaju priliku da ga vide."
"Ovi naseljenici... ko su oni?"
"Hajde da odemo do njih, pa ćeš videti", reče Dajana. Maja klimnu glavom, uživajući u Majinom
stilu, koji ju je pomalo podsećao na En. Sansei i jonsei bili su podjednako čudni za Maju, ali joj je
Dajana bila mnogo bliža - verovatno iz ličnih razloga, ali je isto tako, u poređenju sa egzotičnijim
vršnjacima i decom iz Zigota, bila dobrodošlo obična.
Dok ju je Maja posmatrala, misleći ovo, Dajana je vozila rover kroz kanjon, niz strmi drum,
položen na džinovskoj drevnoj talusnoj padini tolusa blizu Daovog vrha. Bilo je to mesto gde se
dogodio prvobitni izliv akvifera, ali je zemljište bilo tek neznatno krševito - samo titanske talusne
padine, zanavek nagnute u ugao počinka.
Samo dno kanjona bilo je u osnovi ravno i glatko. Ubrzo su se našle na njemu, putem od regolita
poprskanog vezivom. Drum je, tamo gde je to bilo moguće, pratio potok. Posle jedan sat vožnje
prošle su pored zelene livade, ušuškane u dremljivi zavoj širokog meandra. U sredini ove livade, u
gaju pinjonskih borova i jasika, skutrio se grozd niskih krovova od šindre, sa tankim pramenom dima
koji se dizao iz usamljenog dimnjaka.
 Maja je zurila u naseobinu (obori i pašnjaci, dvorište za kamion, ambar, kućice za pčele), diveći
se njenoj lepoti, arhaičnoj celovitosti, prividnoj izdvojenosti iz velikog pustinjskog platoa crvene
stene iznad kanjona - izdvojenosti iz svega spoljašnjeg, zapravo, iz istorije, i samog Vremena.
Mezokozm. O čemu li misle u tim kućicama na Marsu i na Zemlji, planetama bremenitim tolikom
nesrećom? Zašto bi ih bila briga za to?
Dajana zaustavi vozilo, a iz kuća iziđe nekoliko ljudi i pođe preko livade da vidi ko su posetioci.
Pritisak pod šatorom bio je 500 milibara, dovoljan da pomogne u nošenju tereta materijala kupole,
jer je prosečan atmosferski pritisak sada bio oko 250 milibara. Maja zato otvori komoru rovera, i
iziđe bez šlema, osećajući se neodeveno i nelagodno.
Ovi naseljenici listom su bili mladi domoroci. Većina ih je došla u poslednjih nekoliko godina iz
Barouza i Elizijuma. Rekli su im da u dolini živi i izvestan broj Zemljana - ne mnogo njih, ali je
Praksis imao program naseljavanja grupa iz manjih zemalja, pa su u dolini nedavno pozdravili
dolazak Švajcaraca, Grka i Navaho Indijanaca, a dole u blizini Paklenih Dveri postojalo je rusko
naselje. Stoga se u dolini moglo čuti nekoliko jezika, ali je engleski bio lingua franca, i govorni jezik
gotovo svih domorodaca. Njihov engleski imao je naglaske koje Maja nikad ranije nije čula, kao i
neobične greške u gramatici, bar za njeno uho; recimo, gotovo svaki glagol posle prvog bio je u
sadašnjem vremenu. "Sišli smo nizvodno i videli neke Švajcarce kako rade na reci. Učvršćuju obalu
na nekim mestima, biljem ili stenama. Kažu da će za nekoliko godina korito biti dovoljno isprano da
se izbistri voda."
Maja reče: "I tada će biti boje litica i neba."
"Pa da, naravno. Ali čista voda ipak bolje izgleda nego muljevita."
"Otkud znate?" upita Maja.
Oni zažmiriše i namrštiše se, zamišljeni. "Pa, po tome kako ti izgleda na dlanu, a?"
Maja se osmehnu. "Divno je imati toliko prostora. Neverovatno koliku površinu danas mogu da
stave pod krov, zar ne?"
Oni slegoše ramenima, kao da o tome nisu razmišljali na taj način. Jedan od njih reče: "U stvari,
jedva čekamo dan kada će skinuti krov. Nedostaju nam kiša i vetar."
"Kako to znate?"
Znali su.
Ona i Dajana odvezoše se dalje, prolazeći kraj mnogih zaselaka. Usamljene farme. Pašnjaci za
ovce. Vinogradi. Voćnjaci. Obrađena polja. Velike, zelenilom ispunjene staklene bašte, osvetljene
poput laboratorija. Jednom im je ispred vozila kojot pretrčao put. Potom je Dajana na visokoj, maloj
tratini ispod talusne padine ugledala mrkog medveda, a nešto kasnije i divlje ovce. Na otvorenim
pijacama u seocima ljudi su trgovali hranom i alatom, i razgovarali o svakodnevnim stvarima. Nisu
pratili vesti sa Zemlje, i Maji su izgledali neprirodno ravnodušni po tom pitanju. Svi osim male
zajednice Rusa, čiji je ruski, iako iskvaren, Maji poterao suze na oči, kada su je obavestili da se na
Zemlji sve raspada. Kao i obično. Bili su prezadovoljni svojim životom u kanjonu.
U jednom od zaselaka obrele su usred pijačnog dana, i tamo je među svetinom bio Nirgal, grizući
jabuku i živo klimajući glavom na nešto što su mu govorili. Ugledao je Maju i Dajanu kako izlaze iz
vozila, dojurio do njih i zagrlio Maju, podigavši je se zemlje. "Majo, otkud ti ovde?"
"U obilasku sam, a dolazim iz Odese. Ovo je Dajana, Polova kćer. Šta ti radiš ovde?"
"Oh, navratio sam u dolinu. Imaju neke probleme sa sastavom tla, pa pokušavam da pomognem."
"Kaži mi o čemu je reč."
Nirgal je bio ekološki inženjer, i činilo se da je nasledio nešto od Hirokinog dara. Mezokozm
doline bio je srazmerno mlad, i još su posvuda sadili mladice, i iako je zemlja bila obogaćena,
nedostatak azota i kalijuma ugrožavao je mnoge biljke. Dok su šetali po pijaci, Nirgal je raspravljao
o ovome i pokazivao lokalne proizvode i uvezenu robu, opisujući ekonomiju doline.
"Ovde, dakle, nisu samodovoljni?" upita Maja.
"Ne, nisu. Daleko od toga. Ali uzgajaju dosta svoje hrane i razmenjuju je za ono što nemaju, ili
poklanjaju."
Činilo se da je uporedo radio i na eko-ekonomiji. A ovde je već stekao brojne prijatelje; ljudi su
neprestano dolazili da ga zagrle, i pošto je jednom rukom obgrlio Maju, bila je uvučena u te zagrljaje,
da bi potom bila predstavljena svakom od tih mladih domorodaca, koji su se očigledno radovali
ponovnom susretu sa Nirgalom. Svima je zapamtio imena i svakog je pitao kako je, i nije prestajao da
postavlja pitanja dok su išli dalje kroz pijacu, pored tezgi sa hlebom ili povrćem, vreća sa ječmom i
đubrivom, košara sa bobicama i šljivama, sve dok to nije postala povorka, pokretno veselje, koje se
konačno zaustavilo pored dugačkih stolova od borovine ispred krčme. Nirgal je držao Maju pored
sebe do kraja popodneva, tako da je mogla da posmatra sva ta mlada lica, opuštena i srećna, svesna
koliko je Nirgal sličan Džonu - kako mu se ljudi otvaraju, a zatim jedni prema drugima - svaka takva
prilika pretvarala se u svetkovinu, oplemenjena njegovim duhom. Nalivali su jedni drugima piće,
Maju su obilato pogostili hranom, 'domaće, sve domaće', razgovarali su međusobno na brzom
marsovskom engleskom, tračareći i iskazujući svoja nadanja. Ne, Nirgal je zaista bio izuzetan mladić,
čudak poput Hiroko i u isto vreme potpuno normalan. Dajana je, opet, izgledala naprosto prikačena
sa njegove druge strane, i činilo se da mnoge druge mlade žene oko njih žale što nisu na njenom
mestu, ili Majinom. Možda zato što su već bile, u nekoj prethodnoj prilici. Pa, uloga babuške imala je
i određene prednosti. Bilo joj je dozvoljeno da ga slobodno mazi, njima pred nosom, na šta se on
samo cerio. Da, u njemu je bilo nečeg privlačnog: oštro ocrtana vilica, pokretna, izražajna usta,
široko postavljene, smeđe, pomalo kose oči, guste obrve, nezaglađena crna kosa, dugačko, vitko telo,
iako nije bio visok kao neki od njih. Ništa izuzetno. Bilo je to prevashodno njegovo držanje, srdačno,
radoznalo i sklono veselju.
"A politika?" upitala ga je kasnije te večeri, kada su išetali iz sela do potoka. "Šta im govoriš?"
"Koristim dokument iz Dorsa Brevije. Mišljenja sam da bi trebalo odmah da ga primenimo, u
svakodnevnom životu. Znaš, većina ljudi u ovoj dolini izišli su iz službene mreže, i žive u
alternativnoj ekonomiji."
"Primetila sam. To je jedna od stvari koje su me dovele ovamo."
"Ja', pa, vidiš kako je. Sansei i jonsei su zadovoljni. Smatraju da žive u sistemu domaće izrade."
"Pitanje je šta misli UNTA."
"Šta oni tu mogu? Po onome što sam video, mislim da ih nije briga." Neprestano je putovao, već
godinama, i video je veliki deo Marsa - mnogo više nego Maja, u stvari. "Neprimetni smo, i ne
izgledamo im kao pretnja. Zato nas ostavljaju na miru. Mislim da nemaju pojma ni gde nas sve i
koliko ima."
Maja sumnjičavo zavrte glavom. Stajali su na obali potoka, koji je na tom mestu bučno grgotao
preko plićaka, odražavajući svetlost zvezda sa ljubičaste noćne površine. "Tako je mutan", reče
Nirgal.
"Kako se zovete?" upita ona.
"Kako to misliš?"
"To je neka vrsta političke stranke, Nirgale, ili društvenog pokreta. Morate ga nekako zvati."
"A. Pa, neki nas zovu bunovcima, ili krilom PrvoMarsa. Mislim da nijedno nije tačno. Ja sam
nemam naziv za to. Možda Ka. Ili Slobodni Mars. To nam je neka vrsta međusobnog pozdrava.
Glagol, imenica, šta je već. Slobodni Mars."
 "Hmm", reče Maja, osećajući hladan i vlažan vetar na obrazima i Nirgalovu ruku oko struka.
Alternativna ekonomija, koja dejstvuje bez pravila ili zakona, jeste primamljiva, ali i opasna; lako se
može pretvoriti u crnu ekonomiju kojom caruju kriminalci, i ovakvo idealističko selo ne bi ništa
moglo da učini protiv toga. Stoga, kao zamena za Prelaznu vladu, izgleda pomalo neostvarivo,
zaključila je.
Ali kada je svoje sumnje izrazila Nirgalu, složio se s njom. "Ne smatram ovo poslednjim
korakom. Ali verujem da pomaže. Toliko možemo za sad. A kad dođe vreme..."
Maja klimnu glavom u tami. Ovo je drugi Kreš Krešent, pade joj na pamet. Vratiše se zajedno u
selo, gde je slavlje još trajalo. Najmanje pet mladih žena poče da se bore da ostanu kraj njega na
kraju večeri, i Maja ih napusti i pođe na spavanje, uz smeh koji je bio samo neznatno gorak (da je
mlađa, nijedna od njih ne bi imala priliku).

Posle dva dana vožnje nizvodno od sela i pijace, i dalje četrdeset kilometara od Paklenih Dveri,
stigoše do okuke u kanjonu, odakle su mogle da ga sagledaju čitavom dužinom, sve do kula visećeg
železničkog mosta. Podseća na nešto sa nekog tuđinskog sveta, sa potpuno nepoznatom tehnologijom.
Kule su bile visoke šest stotina metara, i udaljene deset kilometara jedan od druge - zaista divovski
most, pored koga su Paklene Dveri izgledale patuljasto, iako im je trebalo čitav sat da se nađu iza
horizonta, ali su i posle toga bile vidljive, od ruba naniže; zgrade su se prosipale nizbrdo poput nekog
dramatičnog priobalnog mesta u Španiji ili Portugaliji - a ipak u senci ogromnog mosta. Jeste, bio je
ogroman - ali je u Planiciji ipak bilo dvostruko većih mostova i, uz neprestana poboljšanja
materijala, tome se nije video kraj. Ugljenično mikrocevno vlakno za kabl novog lifta imalo je
otpornost koja je bila prevelika čak i za njegove potrebe, i od njega je na površini bilo moguće
sagraditi mostove neograničenih razmera; govorilo se o premošćavanju Marinerisa i kružile su šale o
uvođenju kablovskih vozila između prinčevskih vulkana na Tarzisu, da bi ljudi bili pošteđeni
spuštanja u dubinu od petnaest kilometara između tri vrha.
Po povratku u Paklene Dveri, Maja i Dajana vratile su vozilo u garažu i počastile se obilnom
večerom u restoranu na sredini zida doline, ispod mosta. Dajana je posle toga izrazila želju da vidi
neke prijatelje, pa se Maja pozdravila s njom i otišla do ureda Dubokih Voda, a zatim u svoju sobu.
Ali se iza staklenih vrata njene sobe, iznad malog balkona, preko zvezda pružao veliki luk mosta i
podsećao je na kanjon reke Dao i njegove žitelje, kao i na crnu kupu Hadriake ispruganu snegom
ispunjenim kanalima, te dugo nije mogla da zaspi. Izišla je na balkon i sela na stolicu, umotana u
ćebe, i ostala tako dobar deo noći, posmatrajući pozadinu džinovskog mosta i razmišljajući o Nirgalu
i mladim domorocima.

Sledećeg jutra trebalo je da se ukrcaju u voz oko Helasa, ali je Maja zamolila Dajanu da je
odveze do dna basena, da sama pogleda šta se dešava sa vodom koja je priticala iz reke Dao. Dajana
joj je rado ispunila želju.
Reka se u donjem delu grada ulivala u uski rezervoar sa debelom betonskom branom i pumpom,
smešten uz sam zid šatora. Izvan šatora, voda je tekla preko basena kroz cevovod sa debelom
izolacijom, postavljen na stubove visoke tri metra. Cevovod se pružao niz široku, blagu istočnu
padinu basena, i one su ga pratile u roveru kompanije, sve dok osute litice Paklenih Dveri nisu
nestale iza niskih dina obzorja iza njih. Kule mosta ostale su vidljive i jedan sat kasnije, izvirujući
iza horizonta.
Nekoliko kilometara dalje, cevovod je izbijao na crvenkasto polje ispucalog leda, neku vrstu
lednika, koji se širio levo i desno preko ravnice dokle im je dopirao pogled. Bila je to, zapravo,
trenutna obala njihovog mora, ili bar jedan njen isečak, zamrznut u mestu. Cevovod se izvesnom
dužinom pružao preko leda, da bi zatim zaronio u njega, nekoliko kilometara od linije obale.
Iz leda je štrčao mali, gotovo potopljeni prsten kratera nalik na dvostruko kružno poluostrvo, i
Dajana je popela rover na jedno od poluostrva i vozila dokle god je to bilo moguće. Vidljivi svet
ispred njih bio je potpuno pokriven ledom; iza njih se dizala peščana padina. "Ovaj deo se pruža
daleko napolje", reče Dajana. "Pogledaj tamo..." Pokazala je na srebro koje je svetlucalo na
zapadnom obzorju.
Maja uze dvogled sa platforme iznad komandne ploče. Na horizontu je opazila nešto što je
izgledalo kao severna ivica leda, odakle su se ponovo uzdizale dine. Ledena masa na rubu tada se
obruši kao što se grenlandski glečer obrušava u more, ali se, umesto da se istopi, razlomi na stotine
belih krhotina. Onda se izli voda, mrka poput Rubinske reke na pesku. Ispred plime se podiže prašina
i pojuri na jug. Ivice novog toka se zabeleše, ali Maja vide da to nije ni upola brzo kao što se ledila
bujica u Marinerisu šezdeset prve. Ostala je tečna, gotovo bez imalo ledene pare, minutima, tamo na
otvorenom! Da, svet je zaista bio topliji, a atmosfera gušća; ovde dole u basenu pela se do 260
milibara, a spoljnja temperatura trenutno je iznosila 271 stepen Kelvina. Sasvim prijatno!
Osmatrajući površinu leda, opazila je da je išarana brojnim belim barama otopljene vode koja se
ponovo zaledila.
31.
"Stvari se menjaju", reče Maja, više za sebe nego Dajani; ova je ćutala.
Mrka voda novog izliva pobelela je posle nekog vremena po čitavoj površini i prestala da se
kreće. "Sada izbija na nekom drugom mestu", reče Dajana.
"Ponaša se kao taloženje u rečnoj delti. Glavni kanal ovog ledenog jezika je, u stvari, daleko
odavde na jugu."
"Drago mi je što sam ovo videla. Hajde da se vratimo."
Odvezle su se nazad u Paklene Dveri, i to veče su zajedno večerale, na terasi onog restorana ispod
velikog mosta. Maja je postavila Dajani mnoga pitanja o Polu, Ester, Kaseiju, Nirgalu, Rejčel, Emili,
Reulu i ostalim Hirokinim potomcima, njihovoj deci i deci njihove dece. Šta sad rade? Šta
nameravaju da rade? Ima li Nirgal dovoljno sledbenika?
"Oh, naravno. Videla si kako to izgleda. On neprestano putuje i u gradovima severa ima čitavu
mrežu domorodaca koji mu pomažu. Prijatelje, prijatelje prijatelja, i tako dalje."
"I ti misliš da će ti ljudi podržati...?"
"Još jednu revoluciju?"
"Htela sam da kažem - pokret za nezavisnost."
"Zovi to kako god hoćeš, oni će ga podržati. Podržaće Nirgala. Zemlja im izgleda kao košmar,
košmar koji pokušava da nas proguta. A oni ne žele da se to dogodi."
"Oni?" reče Maja, smešeći se.
"Oh, i ja." Dajana joj uzvrati osmeh. "Mi."

Pošto su nastavile da obilaze Helas u smeru kazaljke na satu, Maja je pronašla razloge da zapamti
taj razgovor. Konzorcijum iz Elizijuma, bez upliva metanata ili očiglednih veza sa UNTA, upravo je
dovršio pokrivanje dolina Harmakis-Reul, primenivši isti metod kojim je bio pokriven Dao. Sada su
u dva povezana kanjona boravile stotine ljudi, rukujući aeratorima i oplemenjujući hranljivu podlogu,
sejući i sadeći biosferu kanjonskog mezokozma. Njihove montažne staklene bašte i postrojenja
proizvodili su gotovo sve što im je bilo potrebno za rad, a metali i gasovi stizali su sa istoka, iz
pustara Hesperije, gde su bili vađeni, u grad na ulazu u Harmakis Valis, Sukumi. Ovi ljudi imali su
početne programe i seme, i činilo se da se ne osvrću mnogo na Prelaznu vladu; nisu zatražili dozvolu
za svoj projekt, i pokazivali su otvorenu netrpeljivost prema službenim ekipama iz Crnomorske
grupe, sastavljenim obično od predstavnika zemaljskih metanata.
Međutim, veoma im je nedostajala radna snaga, i sa radošću su dočekivali nove tehničare ili
obične radnike iz Dubokih Voda, kao i svaku pošiljku opreme koja bi pristigla iz sedišta kompanije.
Gotovo da nije bilo grupe koju je Maja obišla u oblasti Harmakis-Reul da nije tražila pomoć, a
većinom su bile sastavljene od mladih domorodaca, uverenih da imaju pravo na opremu kao bilo ko
drugi, iako nisu bili povezani sa Dubokim Vodama ili sa nekom drugom kompanijom.
A južno od Harmakis-Reula, u krševitim brdima od vulkanskog materijala, iza ruba basena,
posvuda su se nalazile ekipe radioestezista u potrazi za akviferima. Kao i u pokrivenim kanjonima,
ekipe su se sastojale uglavnom od domorodaca, rođenih posle šezdeset prve godine. Bili su drugačiji,
suštinski drugačiji, delili su interese i zanimanja koja su drugim pokolenjima bila potpuno
nerazumljiva, kao da su genetska odstupanja ili prekinuta selekcija doveli do dvostruke distribucije,
pa su sada pripadnici starog roda Homo sapiensa delili planetu sa novim, Homo aresom, bićima
visokim, gracioznim, skladnim i sasvim kod kuće, u zanesenom međusobnom ćeretanju dok su radili
posao koji će basen Helasa pretvoriti u more.
 Ovaj divovski projekt za njih je bio sasvim običan posao. Prilikom jednog zaustavljanja voza,
Maja i Dajana izišle su i odvezle se sa nekim Dajaninim prijateljima na jedan greben Zea Dorse koja
se pružala u jugoistočni deo dna basena. Sada su ovi grebeni bili većinom poluostrva koja su se
podvlačila pod druge ogranke lednika, i Maja je posmatrala ispucali led sa obe strane vozila i
pokušavala da dočara vreme kada će površina mora ležati više stotina metara iznad njih, kada će ove
kvrgave, stare, bazaltne hridi biti samo piskovi na sonaru nekog broda, dom za morske zvezde,
škampe, račiće i bezbrojne vrste veštački odgajenih bakterija. Nije to bilo neko daleko vreme, ma
koliko neobično izgledalo. Ali Dajana i njeni prijatelji grčkog ili možda turskog porekla - ovi mladi
marsovski vodotragači nisu bili zaplašeni ovom bliskom budućnošću, niti razmerama projekta. Bilo
je to njihov život, njihovo zanimanje - za njih to jeste bilo po meri ljudi, a ne nešto natprirodno. Na
Marsu se ljudski rad, jednostavno, sastojao od faraonskih projekata kao što je bio ovaj. Stvaranje
okeana. Gradnja mostova prema kojima je Golden Gejt, Zlatna Kapija, izgledao kao igračka. Ovaj
greben, koji se uskoro neće moći videti, nisu čak ni pogledali - razgovarali su o drugim stvarima,
zajedničkim prijateljima u Sukumiju, ili tako nešto.
"Ovo je fantastičan čin!" reče im Maja oštro. "Ovo je daleko veće od svega što su ljudi do sada
mogli da naprave! Ovo more biće veliko kao Karipsko! Na Zemlji nikada nije bio ostvaren ovakav
projekt - nikada! Ništa slično!"
Žena prijatnog, ovalnog lica, sa divnim tenom, se nasmeja. "Koga briga za Zemlju", reče ona.

Nova pista kružila je duž južne ivice, prelazeći transverzalno neke strme grebene i urvine koje su
se zvale Aksius Valis. Ova nabiranja terena pružala su se od nazubljenih brda ivice do basena,
primoravajući vijadukt piste da prelazi velike raspone mostova i duboke useke, ili tunele. Voz u koji
su se ukrcale posle Zea Dorse bio je kratka, privatna kompozicija, vlasništvo ureda u Odesi, tako da
je Maja mogla da ga zaustavlja na većini malih stanica duž ovog poteza, gde je izlazila da razgovara
sa ekipama građevinara i radioestezista. Na jednoj stanici radili su listom doseljenici sa Zemlje,
Maji mnogo razumljiviji od bezbrižnih domorodaca - bili su to ljudi normalne visine, koji su se
teturali okolo zapanjeni i oduševljeni, ili užasnuti i kukajući, u svakom slučaji svesni neobičnosti
poduhvata u kome učestvuju. Poveli su Maju u tunel u grebenu, i pokazalo se da je to tunel lave koji
je silazio iz Amfitrites Patere, čija je valjkasta šupljina bila gotovo jednaka po veličini onoj u Dorsa
Breviji, ali nagnuta pod oštrim uglom. Inženjeri su upumpavali vodu iz akvifera Amfitrites u nju, i
koristili je kao cevovod do dna basena. Zato je sada, kao što su joj ponosno nacereni zemaljski
hidrolozi pokazali kada je stupila na posmatračku galeriju usečenu u cev lave, crna voda jurila dnom
ogromnog tunela, jedva pokrivajući dno čak i pri protoku od dve stotine kubnih metara u sekundi,
urlajući u praznom bazaltnom cilindru punom odjeka. "Zar to nije sjajno?" pitali su je doseljenici, a
Maja je klimala glavom, zadovoljna što je u društvu ljudi čije je reakcije mogla da razume. "Kao
veliki kišni oluk, zar ne?"
Ali kada se ponovo našla u vozu, mladi domoroci su klimali glavom na Majine uzvike - cevovod u
tunelu lave, naravno - jeste, ogroman je, pa i mora da bude, zar ne? - i uštedelo se na cevima, za neko
drugo mesto gde će zafaliti, je li? A zatim su se ponovo vratili međusobnom razgovoru o nekoj pojavi
napolju na dnu basena koju Maja nije mogla da vidi.

Prevalile su vozom jugozapadni luk basena, i pista ih je povela na sever. Prešli su još četiri ili pet
velikih cevovoda, koji su vijugali iz visokih kanjona Helespontus Montesa sa njihove leve strane,
kanjona između golih, kamenih, nazubljenih litica kao u Nevadi ili Avganistanu, sa vrhovima belim
od snega. Kroz prozore s desne strane, dole na dnu basena, širile su se mrlje prljavog, neravnog leda,
često obeleženog glatkim, belim zakrpama novijih izliva. Na vrhovima bregova pored piste rasli su
šatorski gradići nalik na one u renesansnoj Toskani. "Ove padine biće popularna mesta za život", reče
Maja Dajani. Nalaziće se između planina i mora, a neki od ovih ulaza u kanjone verovatno će biti
male luke."
Dajana klimnu glavom. "Biće lepo jedriti tuda."
Kada je voz počeo da zaokreće poslednjom krivinom njihovog obilaska, pista je morala da
premosti Nistenov lednik, smrznute ostatke masivnog izliva koji je šezdeset prve potopio Nisku Kotu.
Nije bilo lakog rešenja za prelazak, jer je lednik na najužem mestu bio širok trideset pet kilometara, i
još niko nije uspeo da obezbedi vreme i opremu potrebne da se sagradi most. Umesto toga je u led i u
stenu ispod njega bilo ukopano nekoliko nosećih stubova. Ovi stubovi imali su prove kao ledolomci,
a na nizvodnoj strani bila je pričvršćena neka vrsta pontonskog mosta, koji je vodio preko pokretnog
leda glečera, oslanjajući se na rastegljive nosače, koji su se prilagođavali spuštanjima i podizanjima
leda.
Voz je usporio pre izlaska na ovaj ponton, i dok su ga prelazili, Maja je imala priliku da baci
pogled uzvodno. Videla je mesto gde je lednik izlazio iz procepa između dva vrha nalik na očnjake,
sasvim blizu kratera Nisten. Neki neimenovani pobunjenici otvorili su akvifer Nisten
termonuklearnom eksplozijom i izazvali jednu od pet ili šest najvećih poplava u šezdeset prvog
godini, gotovo jednaku onoj koja je opustošila kanjone Marinerisa. Led pod njima još je bio pomalo
radioaktivan, ali je sada ležao pod mostom, smrznut i nepokretan, polje fantastično izlomljenog leda
kao posledica tog strahovitog potopa. Pored nje, Dajana reče nešto o alpinistima koji vole da se
penju uz ledopade na ledniku. Maja se strese od gađenja. Ljudi umeju da budu tako ludi. Pomisli na
Frenka, koga je odnela bujica u Marinerisu, i glasno opsova.
"Ne sviđa ti se to?" upita Dajana.
Ona ponovo opsova.
Sredinom leda prolazio je izolovani cevovod, ispod mosta i naniže prema Niskoj Koti. Iz
provaljenog akvifera još su crpili vodu. Maja je nadgledala gradnju Niske Kote i živela tamo dugo
godina, sa nekim inženjerom kome više nije pamtila ime - a sada su vadili ono malo vode sa dna
Nistena, da još dublje potope taj grad. Veliki izliv šezdeset prve sada je bio sveden na jedan jedini
vitki cevovod, ukroćen i usmeren.
Maja je osećala buru osećanja u sebi, pokrenutu svim što je videla tokom obilaska, svim što se
dogodilo i što će se dogoditi... ah, bujice u njoj, poplave sećanja u njenom umu! Kad bi samo mogla
da postigne kroćenje duha kakvo je zadesilo ovaj akvifer - da ga iscrpi, obuzda, izleči. Ali su
hidrostatički pritisci bili tako silni, izlivi, kada bi se dogodili, tako siloviti. Nije bilo cevovoda koji
je to mogao da izdrži.
"Stvari se menjaju", reče ona Mišelu i Spenseru. "Mislim da izmiču našem poimanju."
Vratila se svom životu u Odesi, zadovoljna zbog toga, ali i nespokojna, radoznala, raspoložena da
preispituje. Na zidu pored njenog stola u uredu visio je Spenserov crtež, na kome je alhemičar bacao
neku debelu knjigu u uzburkano more. Ispod crteža bilo je zapisano 'Potopiću svoju knjigu'.
Svako jutro rano je izlazila iz stana i išla pešice niz mol do ureda Dubokih Voda blizu suve obale,
pored još jednog Praksisovog preduzeća, nazvanog Separation de L'Atmosphere. Provodila je dane u
vođenju tima za sintezu, povezivanju terenskih ekipa, rešena da se usredsredi na male, pokretne radne
jedinice koje su se kretale po dnu basena, vršeći poslednja iskopavanja i oblikujući ustrojstvo leda.
Povremeno je radila na projektima ovih skitačkih sela, uživajući u povratku ergonomiji, svojoj drugoj
struci pored kosmonautike. Kada je jednog dana, radeći na izmenama ormana u sobama, pogledala
svoje crteže, osetila je nalet već viđenog i zapitala se je li već radila upravo ovaj posao, negde u
izgubljenoj prošlosti. Zapitala se, takođe, zašto su stručna znanja tako otporna u sećanjima, kad je
samo znanje tako krhko. Iako nikako nije mogla da se seti obrazovanja koje joj je omogućilo ovo
poznavanje ergonomije, ono se očuvalo, uprkos mnogim decenijama koje su prošle otkako ga je
poslednji put upotrebila.
No, um je čudna zverka. Bilo je dana kada se osećaj već viđenog vraćao opipljiv kao svrab,
toliko snažan da se za svaki događaj tog dana činilo da se ponavlja. Taj utisak je postajao sve
neprijatniji, otkrila je, što je duže trajao, sve dok se svet ne bi pretvorio u neku vrstu zastrašujućeg
zatvora, a ona u puku igračku sudbine, mehanički sklop nesposoban da učini bilo šta izvan onoga što
je već učinila u zaboravljenoj prošlosti. Jednom je, kada je to potrajalo skoro nedelju dana, bila
gotovo paralisana time; nikada smisao njenog života nije bio tako ugrožen, nikada. Mišel je bio
prilično zabrinut zbog toga i uveravao ju je da je verovatno posredi psihičko ispoljavanje nekog
fizičkog problema; Maja je bila voljna da poveruje u to, ali kako ništa što joj je prepisao nije
olakšalo ovo stanje, od njene vere bilo je malo vajde. Preostalo joj je da istrpi i da se nada da će
osećaj proći.
Kada je prošao, potrudila se da zaboravi to iskustvo. A kada bi se vratio, govorila je Mišelu:
"Bože, evo ga ponovo", on bi rekao: "Zar se to nije već dogodilo?" i prsnuli bi u smeh, a posle se
trudio da joj što bezbolnije prođe. Zaokupila bi se svojim trenutnim poslom, planiranjem za neku
ekipu radioestezista, dajući im zadatke prema izveštajima areografa sa ruba basena i rezultatima rada
drugih radioestezista koji su se vraćali odande. Bio je to zanimljiv, čak i uzbudljiv posao, neka vrsta
džinovskog traženja blaga, za koje je bilo neophodno neprestano učenje areografije i tajnih običaja
podmarsovskih voda. Ova obuzetost bila je od velike pomoći kod već viđenog, i posle nekog
vremena svela ga je na jedan od onih neobičnih osećaja kojima ju je povremeno častio um, gori od
euforija, ali bolji od depresija, ili trenutaka kada je, umesto osećaja da se nešto već dogodilo, imala
utisak da joj se događa prvi put u životu, čak i kada bi to bilo nešto poput ulaska u tramvaj. Mišel je
to zvao jamais vu, nikad viđeno, i izgledao je zabrinuto. Činilo se da to može da bude dosta opasno.
Ali tu se ništa nije moglo. Život sa poznavaocem psiholoških problema ponekad ne podseća na
pesmu. Lako se dogodi da postaneš još jedan spektakularan slučaj. Da nju opišu, biće im potrebno
nekoliko pseudonima.
U svakom slučaju, kada je imala sreće da se oseća dobro, radila je potpuno zaneta poslom i
prestajala između četiri i sedam po podne, umorna i zadovoljna. Odlazila je kući kroz specifičnu
svetlost predvečerja u Odesi: čitav grad bio je u senci Helespontusa, pa je nebo gorelo svetlošću i
bojama, oblaci su bili blistavo osvetljeni dok su jedrili na istok iznad leda, a ispod njih je sve bilo
pobakreno odbijenom svetlošću, u beskrajnoj paleti boja između crvene i plave, koja se svakog časa
menjala. Polako bi prošla ispod krošanja u parku i kroz zaključanu kapiju Praksisove zgrade, pa bi se
popela do stana da večera sa Mišelom, koji bi obično dolazio sa celodnevnog terapeutskog rada sa
nostalgičnim doseljenicima sa Zemlje, ili starosedeocima sa nizom problema sličnih Majinom već
viđenom ili Spenserovoj disocijaciji - gubitkom sećanja, anomijom, fantomskim mirisima i slično -
neobičnim gerontološkim problemima, koji su se retko pojavljivali kod kratkovečnih, opominjući da
tretmani možda i ne utiču na mozak koliko bi trebalo.
S druge strane, čudio se činjenici da je malo nizeija, sanseija ili jonseija dolazilo kod njega. "To
je nesumnjivo dobar zank za izglede naseljavanja Marsa", reče on jedne večeri, pošto se popeo posle
mirnog dana provedenog u ordinaciji u prizemlju.
Maja slegnu ramenima. "Moguće je da su ludi i da to ne znaju. Imala sam takav utisak dok sam
obilazila basen."
Mišel je pogleda. "Misliš, ludi ili samo drugačiji?"
 "Ne znam. Kao da nisu svesni šta rade."
"Svako pokolenje jeste jedno zatvoreno društvo, svet za sebe. A ovi bi se mogli nazvati
areurzima. U prirodi im je da upravljaju planetom. Moraš to da im priznaš."
U vreme kada bi Maja stigla u stan, obično je sve već mirisalo na Mišelove pokušaje da kuva na
provansalski način, a na stolu bi bila otvorena boca crnog vina. Doduše, veći deo godine obedovali
su na balkonu, ponekad u Spenserovom društvu, kada je bio u gradu i raspoložen za to, ili sa nekim
od čestih gostiju. Uz jelo su razgovarali o onome što su tog dana radili, ili o događajima u svetu i na
Zemlji.
Živela je, dakle, običnim životom, la vie quotidienne, pored Mišela i njegovog znalačkog osmeha,
njegove ćelave glave i otmenog galskog lica, ironičnog i vedrog, i uvek tako objektivnog. Svetlost
večeri sažela bi se u traku neba iznad oštrih, crnih vrhova Helespontusa, blistavi prelivi ružičaste,
srebrne i ljubičaste prelazili su u tamni indigo i modru crnu, pa su u tom poslednjem času sumraka,
koji je Mišel zvao entre chien et luop govorili tiše. Potom bi pokupili tanjire i vratili se unutra, da
pospreme kuhinju - sve je bilo obredno, poznato, duboko u onom deja vu koji svako određuje sebi,
po svom ukusu.

A ponekad bi joj, uveče, Spenser uredio da prisustvuje nekom sastanku, obično u nekoj od komuna
u gornjem gradu. Ove su bile u labavoj vezi sa PrvoMarsom, ali ljudi koji su dolazili na sastanke nisu
ličili na radikalne prvomarsovce, Kaseijeve sledbenike na saboru u Dorsa Breviji - više su podsećali
na Nirgalove prijatelje u Dau: bili su mlađi, manje zagriženi, više zaokupljeni sobom, zadovoljniji.
Maju su uznemirivali susreti sa njima, iako je to želela, pa bi dan uoči sastanka provela u
nespokojnom iščekivanju. Onda bi im se posle večere u Praksisovoj zgradi pridružila mala grupa
Spenserovih prijatelja i povela je kroz grad, tramvajem i pešice, obično do najviših delova Odese,
gde su se nalazili brojnije naseljeni stanovi.
Tu su čitave zgrade postajale alternativna utvrđenja, čiji su stanari plaćali kiriju i radili neki
posao u gradu, ali su u svemu drugom bili isključeni iz javne ekonomije; gajili su letinu u
staklenicima i na terasama i krovovima, i bavili se programiranjem, gradnjom i proizvodnjom manjih
instrumenata i poljoprivrednih alatki, za prodaju, razmenu i međusobno darovanje. Sastajali su se u
zajedničkim prostorijama za dnevni boravak ili napolju u malim prakovima i baštama gornjeg grada,
pod drvećem. Ponekad bi im se pridružile grupe Crvenih koji su živeli izvan grada.
Maja je otpočinjala sastanak tako što bi zatražila od prisutnih da se predstave, i tako bi saznala
više o njima: da su većinom između dvadesete i pedesete, rođeni u Barouzu ili na Elizijumu i Tarzisu,
ili u logorima na Acidaliji i Velikom Nagibu. Obično je tu bilo i po nekoliko Marsovskih veterana i
nedavno doseljenih, često iz Rusije, što ju je radovalo. Među njima je bilo ekonomista, ekoloških
inženjera, građevinskih radnika, tehničara, tehnokrata, gradskih komunalaca, uslužnog osoblja. Veliki
deo onoga što su radili bio je unutar njihove sve razvijenije alternativne ekonomije. Njihove
stambene zagrade u početku su bile nizovi jednosobnih stanova, sa zajedničkim kupatilom u hodniku.
Na posao su išli pešice ili tramvajem, pored utvrđenih zadanja iza mola, nastanjenih službenicima
metanata na proputovanju. (U Praksisu su svi živeli u stanovima nalik na njihove, što je među njima
naišlo na odobravanje.) Svi su prošli kroz tretman, prihvativši to kao sasvim normalnu stvar - bili su
užasnuti kada su saznali da je tretman na Zemlji oruđe kontrole, ali su to samo pridodali svojoj listi
zemaljskih zala. Bili su odličnog zdravlja i malo su znali o bolestima, ili o pretrpanim zdravstvenim
klinikama. Među njima je vladalo verovanje da je lekovito da obuku hodač i odu napolje da udahnu
vazduh. Govorilo se da to leči svaku bolest. Bili su krupni i snažni. Imali su pogled koji je Maja
jedne večeri prepoznala: bio je to izraz na Frenkovom mladićkom licu koji je videla u beležnici -
onaj isti idealizam, svest da stvari ne stoje kako treba, ubeđenje da mogu da ih isprave. Mladi,
pomislila je. Prirodni sastojak revolucije.
Živeli su tu, u svojim sobicama, i sastajali se da raspravljaju o važnim pitanjima, naizgled umorni,
ali zadovoljni. Za njih je to bila zabava koliko i sve ostalo, deo njihovog društvenog života. Bilo je
važno razumeti to. Maja bi onda otišla do sredine prostorije, sela na sto ako je to bilo moguće i rekla:
"Ja sam Tojtovna. Ovde sam od početka."
Govorila im je o tome - kako im je bilo u Podbrežju - nastojeći da se seti sve dok ne bi počela da
žuri kao i sama istorija, trudeći se da objasni zašto stvari na Marsu stoje kako stoje. "Znate", rekla bi
im, "nema vam povratka." Psihološke promene su im zauvek zatvorile put prema Zemlji, svima,
domorocima i iseljenicima, ali pre svega domorocima. Sada su to bili Marsovci, bez obzira na sve.
Zbog toga je bilo potrebno da imaju nezavisnu državu, ako je moguće suverenu, ili bar
poluautonomnu. Delimična automonija mogla je da bude dovoljna, s obzirom na situaciju na dva
sveta; delimična autonomija dala bi im za pravo da Mars nazivaju slobodnim. Ali su, kako su stvari
trenutno stajale, bili puka svojina, bez stvarne kontrole nad sopstvenim životima. Odluke koje su se
ticale njih donosile su se milionima milja daleko. Njihov dom seckali su na metalne komadiće i
otpremali. Bilo je to čisto traćenje, jer je od toga imao koristi samo uski krug metanatske elite koji je
vladao na dva sveta kao na ličnim feudima. Zato je valjalo osloboditi se - ne da bi se odvojili od
užasne situacije na Zemlji, ne zato - već da bi dobili priliku da stvarno utiču na ono što se događalo
tamo dole. U suprotnom će biti samo bespomoćne žrtve katastrofe, a zatim i sami biti usisani u vrtlog.
To se ne sme dozvoliti. Nešto mora da se preduzme.
Pripadnici komuna bili su veoma prijemčivi za ovu poruku, kao i tradicionalnije grupe
prvomarsovaca, urbani bogdanovisti i neki među Crvenima. Za sve njih, na svakom sastanku, Maja je
isticala važnost usklađivanja njihovog delovanja. "U revoluciji nema mesta anarhiji! Da je svako od
nas pokušao sam da navodni Helas, verovatno bi samo pokvario posao drugima, ili bi možda čak
prepunio kotu minus jedan i upropastio sve što je dosad postignuto. Isto važi za ovo. Moramo da
radimo zajedno. Šezdeset prve nije bilo tako, i otuda onakva katastrofa. Bila je to više intereferencija
nego sinergija, razumete? Bila je to glupost. Ovaj put moramo da radimo zajedno."
Kaži to Crvenima, rekli bi bogdanovisti. A Maja bi ih prostrelila pogledom i odgovorila: "Sada
govorim vama. Bolje da ne znate kako govorim sa njima." Ovo je umelo da ih nasmeje, kada bi
zamislili kako riba nekog drugog. Njena uloga Crne Udovice - zla koje je moglo da ih otera u
prokletstvo, Medeje koja je bila u stanju da ih ubije - bio je to važan deo njenog uticaja na njih, te je
povremeno puštala kandže. Postavljala im je teška pitanja i mada su obično bili beznadežno
prostodušni, njihovi odgovori ponekad su bili upečatljivi, posebno kada su govorili o samom Marsu.
Neki od njih sakupljali su ogromne količine podataka: o metanatskom naoružanju, aerodromskim
sistemima, planove komunikacijskih centara, liste i lokacione programe satelita i svemirskih letelica,
podatke o mrežama, bazama podataka. Ponekad je, slušajući ih, imala utisak da bi to bilo moguće
izvesti. Bili su mladi, naravno, i u mnogim stvarima neverovatno neobavešteni, tako da je bilo lako
osećati se nadmoćno u odnosu na njih, ali su istovremeno posedovali animalnu vitalnost, zdravlje i
energiju. I bili su ipak zreli ljudi, pa se Maji ponekad činilo, dok ih je posmatrala, da je iskustvo
starosti ništa više nego kolekcija zadobijenih rana i ožiljaka - mladi umovi su u odnosu na stare bili
kao mlada tela pored starih: snažniji, vitalniji, manje deformisani oštećenjima.
Stoga joj je ovo bilo na umu dok ih je podučavala, podjednako strogo kao decu u Zigotu, i posle bi
se potrudila da se pomeša sa njima i razgovara, podeli hranu sa njima, sluša njihove priče. Posle
jedan sat druženja sa njima, Spenser bi najavio da ona mora da pođe. Time je nagoveštavao da je
došla iz nekog drugog grada - iako su, budući da je videla neka od prisutnih lica na ulicama Odese, i
oni svakako videli nju i znali da je provela dosta vremena u gradu. Ali bi je potom Spenser i njegovi
prijatelji proveli kroz složen proceduru, da bi se uverili da ih ne prate. Veći deo grupe izgubio bi se
u stepenastim uličicama gornjeg grada pre nego što bi stigli do zapadne četvrti i Praksisove zgrade.
Tada bi se ušunjali kroz kapiju, i vrata bi se zatvorila sa metalnim treskom, podsećajući je da je
sunčani apartman koji je delila sa Mišelom, u stvari, utočište.
Jedne večeri, posle izuzetno oštrog sastanka sa grupom mladih inženjera i areologa, dok je pričala
Mišelu o tome, otkucala je naredbu na svojoj beležnici, pronašla Frenkovu sliku u onom članku i
odštampala je. Članak je preuzeo fotografiju iz ondašnjih novina, i zato je bila crno-bela i dosta
zrnasta. Zalepila je sliku na stranicu kredenca iznad sudopere, sa uzburkanim osećanjima.
Mišel podiže pogled sa svoje VI i zagleda se u snimak, pa klimnu glavom s odobravanjem.
"Neverovatno koliko toga možeš da saznaš sa čovekovog lica."
"Frenk nije tako mislio."
"Samo se plašio ove svoje sposobnosti."
"Hmm", reče Maja. Nije mogla da se seti. Umesto toga, vratiše joj se izrazi lica ljudi sa
malopređašnjeg sastanka. Bio je u pravu, ta lica su otkrivala sve - bila su kao maske koje su
izražavale upravo ono što su njihovi vlasnici govorili. Metanati su izvan kontrole. Sve će sjebati.
Metanacionalizam je nova vrsta nacionalizma. Sebični su, misle samo na sebe. To je novčani
patriotizam, neka vrsta bolesti. Ljudi stradaju, ovde ne toliko koliko na Zemlji. Ako se to ne izmeni,
dogodiće se i ovde. Preći će na nas.
Sve je to govorio i pogled sa fotografije, taj svesni, samouvereni, oštri izraz lica. Bio je to izraz
koji je lako mogao da se izmeni u cinizam, tu nije bilo sumnje; Frenk je bio dokaz za to. Bilo je
moguće razbiti tu groznicu, ili je se osloboditi, kroz cinizam, koji je bio tako zarazan. Mora se
delovati pre nego što se to dogodi; ne prerano, ali ni prekasno. Pravoremenost je od presudne
važnosti. Ako odrede pravi čas...
Jednog dana, u ured stigoše vesti iz Helespontusa. Otkriven je novi akvifer, daleko od basena i
veoma veliki. Dajana je nagađala da su prethodna ledena doba načinila lednike zapadno od lanca
Helespontusa i ostavila ih tamo, pod zemljom - oko dvanaest miliona kubnih metara, više nego u bilo
kom drugom akviferu, čime je količina pronađene vode porasla sa 80 na 120 odsto količine potrebne
da se basen ispuni do kote od minus jedan kilometar.
Vest je bila prava bomba, i u Majinom uredu okupila se čitava grupa da je prokomentariše i da
ucrta akvifer u velike mape; areolozi su već obeležavali putanje cevovoda preko planina i
raspravljali o prednostima raznih tipova cevovoda. More Niske Kote, u uredu nazvano 'ribnjak', već
je posedovalo žilavu biotičku zajednicu zasnovanu na lancu ishrane antarktičkih račića, pa je na dnu
basena postojala zona otapanja, zagrevana iz mohoula i sve većom težinom mnogih tona leda koje su
pritiskale odozgo. Povećan vazdušni pritisak i temperature u porastu značili su da će uskoro biti i sve
više površinskog otapanja; ledeni bregovi će klizati, sudarati se i rušiti, izlažući sve veću površinu, i
dalje zagrevati trenjem i Sunčevim zracima, sve dok ne nastane nadvodni led, a zatim rastresiti led.
Tada će sveže upumpana voda, pravilno usmerena da pojača Koriolisovu silu, pokrenuti strujanje u
suprotnom smeru od kretanja kazaljke na satu.
Rasprava o tome se produžila i otišla daleko ispred događaja, sve dok je nisu prekinuli da
proslave vest svečanim ručkom, i kada su izišli, gotovo se iznenadili videvši mol kako stoji iznad
kamenite ravnice suvog dna basena. Ali danas ih sadašnjost neće pomesti. Uz ručak su svi popili
dosta votke, toliko da su uzeli slobodno popodne.
Bio je to razlog zbog koga Maja, kada se vratila u stan, nije bila spremna da se suoči sa Kaseijem,
Džeki, Antarom, Artom, Harmakisom, Rejčel, Emili, Francom i nekoliko njihovih prijatelja, koji su
se okupili u njenoj dnevnoj sobi. Bili su na putu za Sabiši, gde je trebalo da se sastanu sa nekim
prijateljima iz Dorsa Brevije, da bi zatim ušli u Barouz i tamo proveli nekoliko meseci u radu.
Njihova čestitanja povodom otkrića novog akvifera bila su formalna, i samo je Artovo bilo od srca;
vest nije bila zanimljiva za njih. Ovo i nenajavljena gužva u stanu probudili su u Maji preko
raspoloženje, a dejstvo votke samo ga je raspalilo, kao i Džekino lepršavo ponašanje, njeno maženje
sa gordim Antarom (nepobedivim vitezom iz preislamskog epa, kako joj je jednom prilikom
objasnio) i tmurnim Harmakisom - obojica su se podmetala njenim dodirima, kao da ne mare što to
radi i sa onim drugim, niti što se uz to igra sa Francom. Maja se trudila da ne obraća pažnju na to. Ko
će znati za kakve su sve perverzije spremni ovi ektogeni, odgajeni kao čopor mačaka. A sada su bili
skitnice, cigani, radikali, revolucionari - kao i Nirgal, ali ne baš kao on, jer on ima zanimanje, i plan,
dok ova banda - uzdržala se od suda. Ali je zadržala svoje sumnje.
Razgovarala je sa Kaseijem, koji je bio mnogo ozbiljniji od mlađih ektogenih - bio je to već
sedokos, zreo muškarac, koji je po crtama lica, iako ne i po izrazu, donekle podsećao na Džona;
njegov kameni očnjak se isticao dok je posmatrao ponašanje svoje kćeri. Na žalost, ovaj put je bio
pun planova za oslobađanje sveta od bezbednosnog centra u Kasei Valisu. Očigledno je osećao
preseljenje Koroljeva u dolinu imenjakinju kao svojevrstan lični izazov, a šteta naneta prilikom
njihovog oslobađanja Saksa nije bila dovoljna da ga umiri - naprotiv, činilo se da ga je samo
podstakla da poželi veću. Mrki Kasei, sa žestokom naravi - verovatno nasleđenom od Džona - iako
se, zapravo, veoma razlikovao i od Džona i od Hiroko, zbog čega ga je Maja samo više volela.
Međutim, njegova namera da razori Kasei Valis bila je pogrešna. Očito su on i Kojot izradili
program za dešifrovanje koji je razbio sve sigurnosne šifre centra u Kasei Valisu, i sada je planirao
da izvrši prepad na stražarska mesta, zatvori stanovnike naselja u rovere programirane da ih odvezu u
Šefild, a zatim da digne u vazduh sve objekte u dolini.
To je moglo da upali i da omane, ali je u oba slučaja predstavljalo objavu rata, veoma ozbiljno
skretanje sa okvirne strategije koja se održala još otkako je Spenser uspeo da spreči Saksa da obori
sve što se zatekne na nebu. Suština strategije bila je u jednostavnom iščezavanju sa lica Marsa - bez
uzvraćanja, bez sabotaža, ništa sem opustelih utočišta gde god natrapaju na neko od njih... Činilo se
da je čak i En donekle zainteresovana za ovaj plan. Maja nije propustila da podseti Kaseija na ovo,
istovremeno hvaleći njegov plan i ohrabrujući ga da ga primeni kada za to dođe vreme.
"Ali nije sigurno da ćemo tada moći da probijemo šifre", pobuni se Kasei. "Ovo je prilika koja se
ne ponavlja. Osim toga, oni znaju da smo tu negde, posle onoga što su Saks i Piter uradili sa letećim
sočivom i Deimosom. Čak je sasvim verovatno da misle da smo moćniji nego što jesmo!"
"Ali ne znaju tačno, i valjalo bi da ih održimo u toj nesigurnosti, da ostanemo nevidljivi.
Nevidljivost je nepobedivost, kao što kaže Hiroko. Sećaš li se koliko su pojačali mere bezbednosti
otkako je Saks krenuo da uništava? Ako sada izgube Kasei Valis, mogu da pozovu ogromna
pojačanja. A to će samo otežati konačni prevrat."
Kasei je tvrdoglavo odmahivao glavom. Džeki se veselo umeša sa drugog raja sobe: "Ne brini,
Majo, znamo šta radimo."
"To je nešto na šta možete da se ponosite! Pitanje je, možemo li i mi ostali? Osim ako nisi postala
princeza Marsa."
"Nađa je princeza Marsa", reče Džeki i ode u kuhinjski deo. Maja napravi grimasu za njom i opazi
da je Art radoznalo posmatra. Nije skrenuo pogled kada je video da ga posmatra, i ona pođe u svoju
sobu da se presvuče. Mišel je bio tamo, pravio je mesta na podu da gosti mogu da prespavaju. Ni
veče neće doneti mira.
Sledećeg jutra ustala je rano da ode u kupatilo, mamurna, i videla da je Art ustao pre nje.
Došapnuo joj je preko tela spavača na podu: "Da iziđemo negde na doručak?"
Maja klimnu glavom. Pošto se obukla, siđoše niz stepenice i krenuše kroz park, pa duž obale,
nestvarne u vodoravnim zracima Sunca koje je izlazilo. Zaustavili su se u kafeu ispred koga je tek bio
opran pločnik. Na belom zidu zgrade, obojenom svetlošću zore, uz pomoć šablona bila je ispisana
parola, malim i urednim slovima, jarkocrvenom bojom:

NEMA POVRATKA

"Oh, Bože", uzviknu Maja.

"Šta?"
Pokazala je na grafit.
"Ah, da", reče Art. "Isto je ispisano svuda po Šefildu i Barouzu ovih dana. "Moćno, a?"
"Boga mi..."
Sedeli su na prohladnom vazduhu za malim, okruglim stolom, jeli pecivo i pili tursku kafu. Led na
horiznotu svetlucao je poput dijamanata, odajući izvesno kretanje ispod površine. "Kakav fantastičan
prizor", reče Art.
Maja se pobliže zagleda u krupnog Zemljanina, zadovoljna njegovom reakcijom. Bio je optimist
kao Mišel, ali mnogo opušteniji u tome, prirodniji; kod Mišela je to bila politika, kod Arta narav. Od
samog početka verovala je za njega da je uhoda, od časa kada su ga pokupili posle onog tako dobro
tempiranog kvara na njihovom putu: uhoda Vilijema Forta, u Praksisove svrhe, a možda i Prelazne
vlade, ili i jednih i drugih. Ali proveo je toliko vremena među njima - kao Nirgalov blizak prijatelj,
Džekin i Nađin takođe... a oni sami su sada, zapravo, radili za Praksis, zavisni od njihove pomoći i
zaštite, i informacija sa Zemlje. Zbog svega toga više nije bila sigurna - ne samo u to da li je Art
uhoda, već i šta u ovom slučaju znači biti uhoda.
"Moraš da ih odgovoriš od napada na Kasei Valis", reče ona.
"Sumnjam da čekaju moju dozvolu."
"Znaš na šta mislim. Ti bi mogao da ih odgovoriš."
Art je delovao iznenađeno. "Da sam tako dobar u odvraćanju ljudi od toga da nešto ne učine, već
bismo bili slobodni."
"Znaš ti na šta mislim."
"Pa", reče Art. "Pretpostavljam da se boje da neće moći ponovo da probiju šifru. Ali Kojot je
prilično uveren da je provalio proceduru. Saks mu je pomogao da je razradi."
"Reci im to."
"Vrlo rado. Tebe slušaju više nego mene."
"Tako je."
"Mogli bismo da se opkladimo - koga Džeki najmanje sluša?"
Maja se glasno nasmeja. "Svi bi bili pobednici."
Art se iskezi. "Trebalo bi da ubaciš svoje predloge u Polinu i da je nateraš da oponaša Bunov
glas."
Maja se ponovo nasmeja. "Dobra zamisao!"
Nastavili su da razgovaraju o projektu Helas, i ona mu je objasnila važnost novog otkrića zapadno
od Helespontusa. Art je bio u vezi sa Fortom, pa joj je zauzvrat objasnio zaplet oko poslednje odluke
Svetskog Suda, za koju Maja nije čula. Praksis je tužio Konsolidejted zbog pokušaja da postave
sopstveni svemirski lift u Kolumbiji, tako blizu mesta u Ekvadoru gde je Praksis planirao da učini
isto da bi obe lokacije bile ugrožene. Sud je doneo presudu u korist Praksisa, ali se Konsolidejted
nije osvrtao na to; izgradio je sidrište u zemlji svojih novih klijenata i već je dovršio pripreme za
spuštanje kabla lifta. Ostali metanati sladili su se porazom Svetskog Suda i na svaki način su
podržavali Konsolidejted, što je Praksisu donelo mnogo problema.
Maja reče: "Ali ove metanacionalke neprestano se glože među sobom?"
"Tačno."
"Znači da bi trebalo izazvati krupan sukob među nekima od njih."
Artu poskočiše obrve. "Opasan plan!"
"Za koga?"
"Za Zemlju."
"Briga me za Zemlju", reče Maja, probajući ukus ovih reči na jeziku.
"Dobro došla u klub", reče Art tužno, i ona se ponovo nasmeja.
32.
Na svu sreću, Džekina mala vojska uskoro je nastavila put za Sabiši. Maja je odlučila da otputuje
do mesta gde je pronađen novi akvifer. Sela je na voz koji je išao u suprotnom smeru od kretanja
kazaljke na satu, preko lednika Nisten i dalje na jug niz veliku zapadnu padinu, pored brdskog gradića
Montepulćano do malene stanice nazvane Jaonisplac. Odatle se povezla malim vozilom, putem koji je
pratio planinsku dolinu između divljih visova Helespontusa.
Put je bio običan, grub usek kroz regolit, obezbeđen vezivnim sredstvom, obeležen odašiljačima,
na senovitim mestima zakrčen nanosima tvrdog i prljavog letnjeg snega. Prolazio je kroz neobičan
predeo. Posmatran iz svemira, Helespontus je imao određenu vizuelnu i areomorfološku povezanost,
jer je materijal bio izbačen iz basena u koncentričnim krugovima. Ali na površini su ovi nepravilni
prstenovi bili gotovo neraspoznatljivi, i videle su se samo razbacane gomile stena, kamenja koje je
nasumično popadalo sa neba. A nezamislivi pritisci izazvani udarom bili su uzrok najneobičnijih
metamorfoza, čiji su najčešći oblik bile džinovske kupe - u stvari, kupaste stene, potpuno ispucale
prilikom pada, tako da su neke od njih imale procepe u koje je moglo da se uđe vozilom, dok su
druge bile obično kupasto kamenje na zemlji, sa mikroskopskim pukotinama koje su prekrivale svaki
centimetar njihove površine, kao kod starog porculana.
Maja je vozila ovim napuklim predelom, osećajući se pomalo sablasno zbog brojnih kami stena:
kupaste gromade koje su pale na rogalj i ostale tako da stoje; iste takve gormade, gde je mekši
materijal podloge bio izlokan, pretvorivši ih u titanske dolmene; nizovi džinovskih očnjaka; visoki,
glavati, falusni stubovi, kao onaj poznat pod nazivom Krutonja Velikog Čoveka; ludački naslagani
slojevi kamena, od kojih je najizrazitiji dobio naziv Sudovi U Sudoperi; veliki zidovi stubastog,
šestougaonog bazalta; još zidova, ali glatkih i sjajnih kao ogromno komađe jaspisa.
Spoljnji koncentrični krug izbačenog materijala najviše je podsećao na planinski venac, tog
popodneva sličan nečemu iz Indukuša, go i ogroman ispod oblaka u galopu. Put je vodio preko ovog
venca visokim prelazom između dva kvrgava vrha. Maja je zaustavila vozilo na vetrovitom prelazu i
pogledala unazad, ali tamo se nije videlo ništa osim oštrih visova, čitavog gorskog sveta - vrhova i
grebena, išaranih senkama oblaka i snegom, i ponekog prstena kratera koji je svemu obezbeđivao
nezemaljski izgled.
Ispred nje se zemljište spuštalo prema Noakis Planumu, izbušenom kraterima, gde se nalazio logor
rudarskih rovera, poređanih u krug kao neki karavan volovskih kola. Maja je poterala rover neravnim
putem prema logoru, da bi stigla kasno po podne. U logoru ju je dočekala mala grupa starih prijatelja
Beduina, kao i Nađa, koja je gostovala kod njih da bi se posavetovala o platformi za bušenje
novootkrivenog akvifera. Svi su bili oduševljeni značajem otkrića. "Pruža se iza kratera Proktor, a
verovatno i sve do Kajzera", reče Nađa. "Osim toga, izgleda da dopire duboko na jug, toliko da je
moguće da je povezan sa akviferom na Australis Tolusu. Je li utvrđeno gde su mu severne granice?"
"Mislim da jeste", reče Maja i poče da kuca na pločici na zglobu. Za vreme rane večere
razgovarale su o vodi, i samo su povremeno ostavljale tu temu da bi razmenile novosti. Posle večere
su sedele u Zeikovom i Nazikinom roveru i opuštale se pijući šerbet koji je Zeik služio okolo,
zagledane u ugljevlje malog roštilja na kome je Zeik prethodno pekao šiš-ćevap. Razgovor se
neizbežno okrenuo trenutnoj situaciji, i Maja je ponovila ono što je rekla Artu - da bi trebalo da
pokušaju da podstaknu sukobe između metanacionalki na Zemlji.
"To bi značilo svetski rat", reče Nađa oštro. "A ako bi se očuvao obrazac, bio bi to najgori do
sada." Zatresla je glavom. "Mora da postoji bolji način."
"Neće biti neophodno naše uplitanje da otpočne", reče Zeik. "Sve se već kreće prema tome."
 "Misliš?" reče Nađa. "Pa, ako se to dogodi... pretpostavljam da ćemo morati da pokušamo da
napravimo prevrat ovde."
Zeik odmahnu glavom. "Ovo je njihov izlaz u slučaju nužde. Moraćemo da budemo ubedljivi da
bismo naterali moćne da se odreknu ovog mesta."
"Postoje različiti metodi ubeđivanja", reče Nađa. "Na planeti čija je površina još smrtonosna
valjda se može pronaći način koji ne iziskuje ubijanje ljudi. Trebalo bi da postoji neka nova
tehnologija ratovanja. Razgovarala sam sa Saksom o ovome, i on se slaže."
Maja frknu, a Zeik se naceri. "Njegovi novi metodi podsećaju na stare, koliko se meni čini!
Obaranje onog sočiva - baš nam se dopalo! A što se tiče izbacivanja Deimosa sa orbite, pa... Jasno
mi je kuda cilja, bar donekle. Kada u igru uđu krstareće rakete..."
"Moramo da se postaramo da se to ne dogodi." Nađino lice imalo je tvrdoglav izraz koji je
dobijalo kada je bila uverena u ispravnost svojih zamisli, i Maja ju je iznenađeno posmatrala. Nađa,
strateg revolucije - Maja nikad ne bi poverovala da će doći do toga. Dobro, to je za nju bez sumnje
bio način da zaštiti svoje građevinske poduhvate. Ili bilo koji građevinski poduhvat, na drugom polju.
"Trebalo bi da dođeš da razgovaraš sa komunama u Odesi", predloži Maja Nađi. "To su u suštini
Nirgalovi sledbenici."
Nađa se složi i nagnu se napred da gurne žaračem jedan ugljen nazad u sredinu roštilja.
Posmatrale su plamsanje vatre; redak prizor na Marsu, ali Zeik je toliko voleo vatru da se pomučio
da je ima. Iznad marsovskog rumenila vrelog ugljevlja lebdeo je sivi pepeo sagorevanja. Zeik i Nazik
govorili su tihim glasom, opisujući situaciju u arapskom svetu na planeti, koja je kao i obično bila
veoma složena. Oni radikalni među njima uglavnom su bili napolju u karavanima, tragajući za
metalima, vodom i areotermalnim izvorima, delujući nedužno i ničim ne pokazujući da nisu deo
metanatskog poretka. Ali su bili tamo napolju, čekajući, spremni da deluju.
Nađa ustade da pođe na spavanje, i kada je otišla, Maja oprezno reče: "Pričajte mi o Čalmersu."
Zeik je zurio u nju, spokojno i bezizrazno. "Šta te zanima?"
"Zanima me kakva je bila njegova uloga u atentatu na Buna."
Zeik zažmiri kao da mu je nelagodno. "Ta noć u Nikoziji bila je veoma složena", potuži se. "Među
Arapima se ispredaju beskrajne priče o njoj. To već postaje pomalo zamorno."
"Šta se priča?"
Zeik okrznu pogledom Nazik, a ova reče: "Problem je u tome što svi pričaju drugo. Niko ne zna
šta se zaista dogodilo."
"Ali bili ste tamo. Videli ste deo onoga što se događalo. Ispričajte mi prvo šta ste videli."
Zeik je na ovo pažljivo odmeri, pa klimnu glavom. "U redu." Udahnu i umiri se kao da se priseća.
Onda otpoče svečanim glasom, kao da daje svedočanstvo. "Posle vaših govora, okupili smo se u
Hadžer el-kra Mešabu. Ljudi su bili gnevni na Buna, zbog glasina da je zaustavio planove za
izgradnju mošeje na Fobosu, a ni njegov govor nije popravio stvar. Nikada nam se nije dopadalo to
novo marsovsko društvo o kome je govorio. Zato smo svi gunđali kada je naišao Frenk. Moram da
kažem da nas je njegov dolazak ohrabrio. Činilo nam se da je on jedini koji može da se suprotstavi
Bunu. Zato smo svi gledali u njega, a on nam je dao podstrek - na fini način je omalovažavao Buna,
pravio šale na njegov račun, koje su nas još više razgnevile protiv Buna, a njega predstavile kao
jedini oslonac koji nam je preostao. Ja sam, sa svoje strane, bio prilično ljut na Frenka zbog
podbunjivanja mlađih. Među nama su bili i Selim el-Hajil i grupica njegovih prijatelja iz Ahadovog
krila, i bili su van sebe od besa - ne samo na Buna, već i na Fatah. Poznato ti je da su Ahad i Fatah
bili u sukobu zbog nekoliko pitanja - panarabizma i nacionalizma, odnosa sa Zapadom, problema sa
Sufijima... bila je to suštinska podela u mlađem pokolenju Bratstva."
 "Suniti i šiiti?" upita Maja.
"Ne. Pre će biti konzervativci i liberali, gde liberali misle da su sekularni, a konzervativci da su
religiozni, bili suniti ili šiiti. A el-Hajil je bio vođa konzervativnog krila Ahada. I bio je u karavanu
sa kojim je Frenk putovao te godine. Često su razgovarali, i Frenk mu je postavljao mnogo pitanja,
zavlačio mu se u dušu, na onaj svoj način, sve dok ne zaključi da je shvatio čoveka ili njegove
stavove."
Maja klimnu glavom, jer je poznavala opis.
"Frenk ga je, dakle, poznavao, i el-Hajil je te večeri u jednom trenutku već bio zaustio da nešto
kaže, ali je odustao kada ga je Frenk pogledao. Video sam to. Frenk je onda otišao, a el-Hajil maltene
odmah za njim."
Zeik zaćuta da otpije malo kafe i da razmisli.
"Posle toga ih nisam video nekoliko sati. Stvari su počele da se zakuvavaju mnogo pre nego što je
Bun ubijen. Neko je urezivao parole na prozore u medini, i Ahad je mislio da je to Fatah, pa su neki
Ahadovci napali one iz Fataha. Potom su izbile borbe između njih svuda po gradu, kao i sa nekim
američkim građevinskim ekipama. Nešto se dogodilo. Bilo je sukoba i na drugim mestima. Kao da je
neko odjednom pomahnitao."
Maja klimnu glavom. "Toga se sećam."
"Prethodno smo, čini mi se, čuli da je Bun nestao; bili smo dole na Sirijskoj Kapiji, proveravali
šifre da vidimo je li možda izlazio napolje, i zaista smo utvrdili da je neko izišao i da se nije vratio, i
već smo se spremali da iziđemo kada je došla vest o njemu. Nismo mogli da verujemo. Sišli smo do
medine i zatekli sve na okupu, i tamo su nam rekli da je to istina. Stigao sam u bolnicu posle jedan sat
probijanja kroz gomilu. Video sam ga. I ti si bila tamo."
"Ne sećam se."
"Pa, bila si, ali je Frenk već bio otišao. Rekoh, video sam Buna, pa sam izišao da kažem ostalima
da je to istina. Čak su i Ahadovci bili potreseni, siguran sam - Nazir, Ađil, Abdulah..."
"Istina je", reče Nazik.
"Ali el-Hajil i Rašid Abu i Buland Beseiso nisu bili sa nama. Bili smo se vratili u zgradu preko
puta Hadžir el-kra Mešaba kada se začulo snažno kucanje na vratima; kada smo otvorili, el-Hajil se
srušio u sobu. Već mu je bilo jako loše, znojio se i pokušavao da povrati, a koža mu je bila u crvenim
mrljama. Grlo mu je bilo otečeno i jedva je govorio. Ukazali smo mu pomoć u kupatilu i videli da se
davi od tečnosti koju nije mogao da povrati. Pozvali smo Jusufa u kupatilo i spremali smo se da
odvezemo Selima u kliniku u našem karavanu kada nas je on sam zaustavio. "Ubili su me", rekao je.
Pitali smo šta to znači, a on reče: 'Čalmers'."
"Tako je rekao?" upita Maja.
"Pitao sam ga: 'Ko je to uradio?' i on je odgovorio: 'Čalmers'."
Maja začu Nazik kako izgovara, kao iz velike daljine: "Ali to nije sve."
Zeik klimnu glavom. "Upitao sam ga: 'Kako to misliš?', a on reče: 'Čalmers me je ubio. Čalmers i
Bun.' Protiskivao je reč po reč. Rekao je: 'Planirali smo da ubijemo Buna.' Nazik i ja smo zastenjali
kada smo to čuli, a Selim me je zgrabio za ruku." Zeik posegnu sa obe ruke kao da hvata nevidljivu
ruku. "'Hteo je da nas otera sa Marsa.' Rekao je to na takav način - nikada to neću zaboraviti. Istinski
je verovao u to. Da Bun nastoji da nas nekako otera sa Marsa!" Zatresao je glavom, i dalje u neverici.
"Šta se zatim dogodilo?"
"On..." Zeik razdvoji šake. "Dobio je napad. Prvo se uhvatio za grlo, a onda su mu svi mišići..."
Ponovo je stisnuo šake. "Napeo se i prestao da diše. Pokušali smo da mu povratimo disanje, ali nije
uspelo. Nisam znao - traheotomija? Veštačko disanje? Antihistamini?" Slegnuo je ramenima. "Umro
mi je na rukama."
Nastade dugo ćutanje dok je Maja posmatrala Zeika kako se priseća. Od te noći u Nikoziji prošlo
je pola veka, a Zeik je već tada bio star čovek.
"Iznenađena sam koliko toga se sećaš", reče ona. "Moja sećanja, čak i na noć kao što je bila ta..."
"Sećam se svega", reče Zeik tmurno.
"Njegov problem suprotan je od onog koji imaju ostali", reče Nazik, posmatrajući muža. "Pamti
suviše stvari. Nedovoljno spava."
"Hmm", Maja se zamisli. "A druga dvojica?"
Zeik napući usne. "Nisam siguran. Nazik i ja smo proveli ostatak te noći u poslu oko Selima.
Nastao je sukob oko toga šta da se radi sa njegovim telom. Da li da ga odnesemo do karavana i da
ćutimo o onome što se dogodilo, ili da odmah obavestimo nadležne."
Ili da predaju nadležnima leš ubice, pomisli Maja, proučavajući Zeikovo neodgonetljivo lice.
Možda je i to bio predmet rasprave. Promenio je priču. "Ne znam šta se, zapravo, dogodilo s njima.
Nikada nisam saznao. U gradu je te noći bilo mnogo pripadnika Ahada i Fataha, a Jusuf je čuo
Selimove reči. Zato su to mogli da budu njegovi neprijatelji, ili prijatelji, ili oni sami. Umrli su
kasnije te noći, u jednoj sobi u medini. Zgrušavanje krvi."
Zeik slegnu ramenima.
Ponovo tišina. Zeik uzdahnu i dopuni šoljicu. Nazik i Maja odbiše.
"Ali, znaš", nastavi on, "to je tek početak. Ono što smo videli, u šta smo sigurni. Posle toga, haos!"
Lice mu se iskrivi. "Prepirke, nagađanja - teorije o zaveri svih vrsta. Kao što obično biva, zar ne?
Nikoga više ne ubijaju tek onako. Još od Kenedija, to je uvek stvar količine priča koje je moguće
izmisliti na osnovu istih činjenica. U tome je najveća čar teorije o zaveri - nema objašnjenja, ali ima
priče. Kao Šeherezada."
"Ne veruješ ni u šta od toga?" upita Maja, odjednom se osećajući bespomoćno.
"Ne. Nema razloga da verujem. Znam da su Ahad i Fatah bili u sukobu. Frenk i Selim bili su
nekako povezani. Kako se to ispoljilo u Nikoziji - i da li je..." On izbaci dah. "To ne znam, niti vidim
kako se može saznati. Prošlost... neka mi oprosti Alah, prošlost mi izgleda kao nekakav demon,
prizvan da mi noći ispuni mukama."
"Žao mi je." Maja ustade. Jarko osvetljena sobica odjednom joj je izgledala skučena i
prenatrpana. Opazivši treptanje večernjih zvezda na prozoru, ona reče: "Odoh da prošetam."
Zeik i Nazik klimnuše glavom, i Nazik joj pomože da stavi šlem. "Nemoj dugo", reče.
Nebo je bilo prekriveno uobičajenim raskošnim tepihom zvezda, sa trakom ljubičaste boje na
zapadnom horizontu. Na istoku se uzdizao Helespontus, sa vrhovima okupanim mrkom ružičastom
bojom već zamaklog Sunca koja je zasecala u indigo u visini, i obe su bile tako čiste da je prelazna
linija prosto treperila.
Maja je polako šetala prema uzvišenju udaljenom možda kilometar od nje. Nešto je raslo u
pukotinama pod njenim nogama, lišaj ili mahovina, nešto čija je zelena boja sada bila crna. Pazila je
da staje na kamenje. Biljkama je bilo dovoljno teško na Marsu i bez gaženja. Svim živim bićima.
Mraz sumraka uvlačio joj se u kosti, sve dok nije počela da oseća u hodu 'X' oblik grejnih vlakana na
kolenima pantalona. Negde na severu, u kršu Aureuma, telo Frenka Čalmersa počivalo je u
naplavinama leda i sedimenata, a hodač mu je bio mrtvački sanduk. Poginuo je spasavajući druge od
bujice. Mada bi se sam od srca narugao takvom opisu. On bi to jednostavno nazvao pogrešno
proračunatim vremenom. Posledica silne energije, koje je kod njega bilo više no u bilo kog drugog,
energije hranjene gnevom - na nju, na Džona, UNOMA-u i na sve zemaljske moćnike. Na sopstvenu
ženu. Na oca. Na svoju majku, i na sebe. Na sve. Bio je gnevan čovek; najgnevniji čovek otkako je
sveta. I njen ljubavnik. A sada i ubica njenog drugog voljenog, ljubavi njenog života, Džona Buna,
čoveka koji je možda mogao da spasi sve njih. Koji bi doveka bio uz nju.
A ona je bila ta koja ih je okrenula jednog protiv drugog.
Nebo je sada bilo zvezdano crnilo, sa tankom ljubičastom trakom na zapadnom obzorju. U njoj
nije bilo suza, nestale su sa osećanjima; ostao je samo crni svet i pruga ljubičaste gorčine, nalik na
ranu koja krvari u noć.
33.
Neke stvari jednostavno se moraju zaboraviti. Šikata ga nai.
Vrativši se u Odesu, Maja je uradila jedino što je mogla sa onim što je saznala: zaboravila je, i
bacila se na poslove oko projekta Helas, provodeći duge sate u uredu u proučavanju izveštaja i slanju
ekipa na različita mesta za bušenje i gradnju. Posle otkrića Zapadnog Akvifera, ekipe za radioesteziju
mogle su da rade opuštenije, i težište je bilo prebačeno na korišćenje pronađenih akvifera i gradnju
infrastrukture u naseljima na rubu. Zato su za radioestezistima išli bušioci, a za njima ekipe za
postavljanje crpki, dok su se svuda oko piste nalazile ekipe graditelja šatora, koje su gore u kanjonu
Reul, iznad Harmakisa, pomagali Sufijima da osiguraju teško erodirani zid. Na kosmodrom sagrađen
između Daa i Harmakisa stizali su novi doseljenici, naseljavali predeo gornjeg Daa i pomagali u
preobražaju Harmakis-Reula, a odlazili su da žive i u drugim novim šatorima oko ruba. Bila je to
masovna logistička vežba, i gotovo u svakom pogledu poklapala se sa Majinim starim snom o
izgradnji Helasa. Ali sada, kada je to počelo da se ostvaruje, osećala se posve raštimovana i izvan
toka; više nije bila sigurna šta zaista želi Helasu, Marsu ili sebi. Često se osećala prepuštena svojim
promenljivim raspoloženjima, a ona su u mesecima posle posete Zeiku i Nazik (iako to nije
povezivala s tim) bila posebno ćudljiva, nekontrolisano klackanje iz ushićenja u očaj, sa
uravnoteženim razdobljima između, pokvarenim svešću da je to samo usput ka vrhu ili dnu.
Tih meseci često je bila gruba prema Mišelu, često razljućena njegovom staloženošću, njegovim
unutrašnjim skladom, lakoćom sa kojom je prolazio kroz život, kao da su mu godine provedene sa
Hiroko donele odgovore na sva pitanja. "Ti si kriv za ovo", govorila mu je, nastojeći da ga izazove.
"Nigde te nije bilo kada si mi bio potreban. Nisi uradio svoj posao."
Mišel bi se pravio da ne čuje i neumorno je gasio vatru, sve dok je to ne bi razbesnelo. On joj je
sada bio ljubavnik, a ne terapeut, i ako ne možeš da razljutiš onoga koga voliš, kakva je to ljubav?
Shvatila je u kakvoj se groznoj zamci nalazi onaj čiji je ljubavnik istovremeno i terapeut - kako lako
to objektivno posmatranje i umirujući glas mogu da postanu odbojni zid profesionalnog držanja.
Čovek koji radi svoj posao - bilo je nepodnošljivo nalaziti se pod takvom paskom, kao da je on
nekako iznad svega toga, kao da sam nema nikakvih problema, niti osećanja koja nije u stanju da
kontroliše. Trebalo je to razbiti. I otuda (zaboravljajući da zaboravi): "Obojicu sam ja ubila! Ulovila
sam ih i okrenula jednog protiv drugog, da bih povećala sopstveni uticaj. Svesno sam to uradila, a ti
nisi bio ni od kakve pomoći! Bila je to i tvoja greška!"
On bi samo nešto promrmljao, na licu bi mu se začeo zabrinut izraz, jer je znao šta sledi - nešto
nalik na one česte oluje koje su se sa Helespontusa obarale na basen, a ona bi se nasmejala i počela
bi snažno da ga šamara, udarajući ga dok se on povlačio, i vikala: "Hajde, kukavice, brani se!" sve
dok ne bi istrčao na balkon i nogom zaglavio vrata za sobom, zureći preko drveća u parku i glasno
psujući na francuskom dok je ona udarala po vratima. Jednom je čak razbila stakla i zasula mu leđa
srčom, a on je s trzajeom otvorio vrata, nastavivši da psuje na francuskom, progurao se pored nje i
izleteo iz zgrade.
Ali obično je samo čekao da se ona istutnji i zaplače, pa bi se vratio unutra i prešao na engleski,
što je bio znak da se sredio. I vratio se, uz jedva primetan prisenak uzrujanosti, svojoj nepodnošljivoj
terapiji. "Gledaj", rekao bi joj, "tada smo svi bili pod velikim pritiskom, i ko je to znao i ko nije.
Bila je to krajnje neprirodna situacija, i opasna - da smo načinili samo jednu od mogućih grešaka,
mogli smo svi da poginemo. Morali smo da uspemo. Neki od nas su samo nešto bolje podnosili
pritisak. Ja nisam, a ni ti. Ali smo preživeli. A pritisak još traje, u nečemu drugačiji, u nečemu isti.
Ali sada se mnogo bolje nosimo s njim, ako mene pitaš. Uglavnom."
 A onda bi izišao u kafe na obali, da nekih dva sata sladi kasis, skicirajući lica oko sebe u
beležnici, otrovne karikature koje je brisao čim bi ih nacrtao. Znala je to jer je ponekad izlazila da ga
traži, pa bi sela pored njega, ćutke, uz čašu votke, izvinjavajući se položajem ramena. Kako da mu
kaže da joj je ponekad bilo lakše kada bi se posvađala, da bi je to ponovo podiglo - da mu to kaže, a
da ne izazove ono njegovo kratko, sarkastično sleganje ramenima, melanholično i puno dosade? Osim
toga, znao je da je tako. Znao je, i oprostio joj. "Volela si obojicu", rekao bi joj, "ali na različite
načine. A bilo je i dosta toga što nisi volela kod njih. Osim toga, šta god da si uradila, ne možeš se
osećati odgovorna za njihove postupke. Sami su odlučivali o tome, a ti si bila samo jedan od
činilaca."
Bilo joj je lakše kada bi to čula. A svađa joj je zaista pomagala. Posle bi sve bilo u redu; osećala
bi se bolje, nekoliko nedelja ili bar nekoliko dana. Prošlost je ionako imala previše praznina, bila je
dronjav skup slika - bila je sigurna da će jednog dana potpuno zaboraviti. Bez obzira na to što su
najupornija sećanja opstajala jer ih je držalo vezivo bola i kajanja. Bio je to razlog zbog koga je to
moglo da potraje, iako su uspomene bile tako otrovne, tako bolne, tako beskorisne. Beskorisne!
Beskorisne. Bilo je bolje okrenuti se sadašnjosti.

Jednog popodneva, dok je razmišljala o tome, sama, dugo je posmatrala fotografiju mladog Frenka
pored umivaonika - dvoumeći se da li da je skine odatle i da je baci. Ubica. Okrenuti se sadašnjosti.
Ali i ona je bila ubica. I osoba koja ga je navela da ubije. Ako iko može nekoga da navede na nešto.
U svakom slučaju, bio je njen saučesnik u tome, na neki način. Zato je, posle dugog premišljanja,
odlučila da ostavi fotografiju gde je bila.
Tokom narednih meseci, međutim, tokom razvučenih dana sa vremenskim pomakom i
šestomesečnih godišnjih doba, slika je postala tek nešto više od dekora, poput police sa kuhinjskim
kleštima i drvenim varjačama, ili niza okačenih tiganja sa bakarnim dnom, ili malih slanika i
bibernika sa naslikanim jedrenjakom. Deo kulisa za određeni čin predstave, kao što je ponekad
mislila o tome, koji će, ma koliko se činio nezamenljiv, jednom biti izbačen - potpuno nestati, kao što
su nestali svi pređašnji, dok je prelazila u sledeću reinkarnaciju. Ili, možda, neće.
I tako je prolazilo vreme, prvo nedelje, pa meseci, dvadeset četiri u godini. Prvi u mesecu već je
toliko puta pao u ponedeljak da joj se činilo kao večnost; onda bi prošao treći mesec marsovske
godine, i konačno bi došlo novo godišnje doba, pa bi prošao dvadesetsedmodnevni mesec i prvi u
mesecu odjednom bi bio u nedelju, te bi i to posle nekog vremena počelo da izgleda kao jedan jedini,
večni mesec, iz meseca u mesec. I to je trajalo, u nedogled; duge marsovske godine polako su se
smenjivale. Napolju, oko Helasa, činilo se da su otkrili sve akvifere vredne pomena, i projekt je
potpuno prešao na bušenje i postavljanje cevi. Švajcarci su upravo bili razvili nešto što su zvali
šetajući cevovod, načinjen specijalno za rad u Helasu, i gore u Vastitas Borealisu. Ove naprave
kotrljale su se predelom, ravnomerno rasipajući vodu po zemlji, tako da su mogli da pokriju dno
basena, a da ne načine planine leda na ispustu nepokretnih cevovoda, kao što je prethodno bilo.
Maja je otišla napolje sa Dajanom da vidi jedan od ovih cevovoda na delu. Gledani iz dirižabla
koji je lebdeo iznad njih, veoma su podsećali na baštensko crevo koje leži na zemlji i uvija se pod
visokim pritiskom vode.
Dole na tlu utisak je bio još snažniji, čak nestvaran; cevovod je bio ogroman i veličanstveno se
valjao preko slojeva već formiranog glatkog leda, uzdignut nekoliko metara iznad leda debelim
stubovima koji su se završavali skijama. Cevovod se kretao brzinom od nekoliko kilometara na sat,
guran pritiskom vode koja mu je kuljala iz slavine, okrenute pod različitim uglovima po naređenjima
kompjutera. Kada bi cevovod odskijao do kraja luka, motori bi pomerili slavinu, i cevovod bi
usporio, stao i pošao u suprotnom smeru.
Voda je šibala iz slavine u debelom belom mlazu, praveći luk i padajući na površinu u oblaku
crvene prašine i bele ledene pare. Onda bi potekla po zemlji, u velikim, blatnjavim, zaobljenim
tokovima, usporavajući, praveći bazene i splašnjavajući, da bi zatim pobelela i polako se pretvorila
u led. Ali to nije bio čist led; u vodu su bile dodate hranljive materije i nekoliko vrsta ledenih
bakterija iz velikih biotankova tamo na liniji obale, tako da je led imao mlečno-ružičasti preliv i
topio se brže od čistog leda. Prostrane bare otopine - u stvari, plitka jezera površine više kvadratnih
kilometara - leti su bile svakodnevni događaj, kao i u sunčane dane proleća i jeseni. Hidrolozi su
takoće izveštavali o velikim džepovima otopljenog leda ispod površine. A sa daljim porastom
temperature na svetu, i sve debljim nanosima leda u basenu, donji slojevi neizbežno su počeli da se
tope pod pritiskom. Zato su velike ploče leda iznad ovih zona umele da kliznu i na najblažoj padini,
gomilajući se u velikim izlomljenim brdima na najnižim tačkama na dnu basena, mestima gde su se
obrazovala fantastična pustopolja od grebena, pukotina, bara koje su se ledile svake noći, i blokova
leda nalik na pale oblakodere. Ove velike nestabilne gomile leda preko dana su menjale oblik i
lomile se od toplote, sa eksplozivnom bukom nalik na grmljavinu koja se čula u Odesi i svim
naseljima na rubu. Uveče bi se ponovo zaledile, grmeći i pucajući, tako da je na mnogo mesta na dnu
basena vladao neverovatno zamršeni krš.

Preko ovih površina nije se moglo putovati, pa je većinu radova u basenu bilo moguće pratiti
samo iz vazduha. Jedne nedelje u jesen M-48, Maja je odlučila da se pridruži Dajani i Rejčel i grupi
njihovih prijatelja koji su nameravali da posete malo naselje na uzvisini u središtu basena. Naselje je
već bilo nazvano Ostrvo Minus Jedan, iako to još nije bilo osrtvo, jer Zea Dorsa još nije bila
pokrivena. Ali je i taj posao trebalo da bude dovršen za nekoliko dana, pa je Dajana, zajedno sa još
nekoliko hidrologa iz njenog ureda, došla na pomisao da bi bilo dobro otići tamo i prisustvovati
ovom istorijskom događaju.
Pred sam polazak, u njihov stan banuo je Saks, bez saputnika. Putovao je iz Sabišija u Višnjak, pa
je svratio da vidi Mišela. Maji je prijala pomisao da će uskoro morati da pođe i tako izbeći njegov
boravak, koji je svakako trebalo da bude kratak. Još joj je bilo nelagodno u njegovom društvu, i bilo
je jasno da je osećanje obostrano; i dalje je izbegavao njen pogled i obraćao se Mišelu i Spenseru.
Nijedne reči za nju! Naravno, Mišel i on su proveli stotine sati razgovarajući tokom njegovog
oporavka, ali ju je to ipak ljutilo.
Zato je, kada je čuo za izlet na Minus Jedan i zamolio da im se pridruži, bila nimalo prijatno
iznenađena. Ali Mišel joj je uputio preklinjući pogled, kratak kao blesak munje, a Spenser je odmah
zamolio da pođe i on, bez sumnje da joj ne dozvoli da gurne Saksa iz dirižabla. Stoga je morala,
veoma mrzovoljno, da pristane.
Tako su, kada su jednog jutra nekoliko dana kasnije poleteli na put, sa njima bili 'Stiven Lindholm'
i 'Džordž Džekson', dva starca čije prisustvo Maja nije htela ni da obrazlaže ostalima, videvši da
Dajana, Rejčel i Franc znaju ko su oni. Mladi su bili pomalo suzdržani dok su se peli stepenicama u
dugačku gondolu dirižabla, i Maja je nezadovoljno pućila usne zbog toga. To neće biti ono putovanje
koje bi bilo bez Saksa.

Let od Odese do Ostrva Minus Jedan trajao je otprilike dvadeset četiri sata. Dirižabl je bio manji
od starih strelastih grdosija iz ranih dana; ovo je bila letelica oblika cigare, krštena Tri dijamanta, a
gondola koja je predstavljala kobilicu balona bila je dugačka i prostrana. Iako su njegovi ultralaki
propeleri bili dovoljno snažni da je teraju priličnom brzinom i direktno protiv dosta jakih vetrova,
Maji je to ipak izgledalo kao jedva kontrolisano lebdenje, u kome je brujanje motora bilo jedva čujno
u zviždanju zapadnog vetra. Prišla je jednom prozoru i pogledala dole, okrenuta leđima Saksu.
Vidik sa prozora bio je čudesan još od samog poletanja, jer su crepovi i lišće Odese predstavljali
dopadljiv prizor ispod šatora na severnoj padini. A posle nekoliko sati probijanja kroz vazduh prema
jugoistoku, ledena ravnica basena prekrila je čitavu vidljivu površinu sveta, kao da lete preko
Arktičkog Okeana, ili nekog ledenog sveta.
Jedrili su na visini od nekih hiljadu metara, brzinom od pedesetak kilometara na sata. Tokom
čitavog popodneva prvog dana puta ledeni predeo ispod njih bio je posvuda prljavo bele boje, išaran
čestim bazenima otopljenog leda purpurne boje neba, srebrno bleštavih kada bi uhvatili Sunce. Neko
vreme se na severu videla šara spiralnih polinija, dugačkih, crnih pruga otvorene vode koje su
označavale mesto potopljenog mohoula na Niskoj Koti.
Led je u sumrak postao krš mutno ružičastih, narandžastih i tonova slonove kosti, isprugan
dugačkim crnim senkama. Potom su leteli kroz noć, pod zvezdama, preko svetlucave ispucale beline.
Maja je nemirno spavala na dugačkoj klupi ispod prozora i probudila se pre zore, koja je bila novo
čudo boja, gde su ljubičasti prelivi neba bili mnogo tamniji od leda na zemlji, i ova inverzija činila
je da sve zajedno izgleda nestvarno.
Negde na polovini prepodneva tog dana, ponovo su ugledali kopno; iznad horizonta je lebdeo oval
bregova oker boje, koji su se dizali iz leda u dužini od oko stotinu kilometara, i pedeset kilometara
široki. Ova uzvisina bila je Helasov ekvivalent čepovima na dnu manjih kratera, i bila je dovoljno
visoka da ostane iznad planiranog nivoa vode, darujući budućem moru dosta prostrano središnje
ostrvo.
Naselje Minus Jedan, na severozapadnom delu prostranog zemljišta, bilo je u ovoj fazi samo
skupina puteva, raketnih platformi, pristaništa za dirižable i neuredna grupa malih zgrada - nekoliko
njih ispod nevelikog šatora stanice, ostale na otvorenom, izložene, nalik na betonske blokove
pobacane sa neba. Tu je živela samo omanja posada, sastavljena od tehničara i naučnika, mada su
povremeno imali posete areologa.
Tri dijamanta zaokrenu i zakači se za jedan od stubova, pa ga odvukoše na zemlju. Putnici iziđoše
iz gondole na pokretni most, i nastojnik stanice ih poveze u kratak obilazak aerodroma i naselja.
Posle skromne večere u trpezariji naselja, obukli su hodače i izišli da prošetaju napolju, između
razbacanih pomoćnih zgrada, nizbrdo do linije gde su domaćini predviđali da će biti obala. Tamo su
utvrdili da se sa te visine još ne vidi led; bila je to niska, peskovita obala, posuta kamenjem sve do
bliskog horizonta, udaljenog oko sedam kilometara.
Maja je išla sama iza Dajane i Franca, između kojih se, izgleda, začinjala romansa. Iza njih je išao
još jedan par domorodaca nastanjenih u stanici, mlađih i od Dajane, prisno se držeći za ruke. Oboje
su bili visoki preko dva metra, ali ne vitki i tanki kao većina mladih domorodaca - ovo dvoje vežbali
su u teretani, razvijajući se dok nisu postigli razmere zemaljskih dizača tegova, uprkos izuzetnoj
visini. Bili su to divovi, ali i dalje laki na nogama, i išli su preko razbacanog kamenja obale kao da
igraju neki gorštački balet. Maja ih je posmatrala, diveći se po ko zna koji put novoj ljudskoj vrsti.
Iza nje su jedan kraj drugog hodali Saks i Spenser, i ona čak reče nešto o tome na staroj frekvenciji
Prvih stotinu. Ali Spenser samo pomenu nešto o fenotipu i genotipu, a Saks je nije ni udostojio
odgovora, i išao je dalje niz padinu polja.
Spenser pođe za njima, a Maja ih je pratila, pažljivo hodajući preko novih oblika života: tu je bilo
čuperaka trave izniklih iz peska između kamenja, niskih cvetnica, korova, kaktusa, žbunja, čak i
nekoliko sasvim niskih kvrgavih stabala, zavučenih uz bokove stena. Saks je lutao okolo opreznim
korakom, spuštajući se na koleno da osmotri biljke i ustajući sa odsutnim pogledom, kao da mu je krv
napustila glavu dok je klečao. Ili je to bio pogled iznenađenja, nešto čega se Maja nije sećala kod
njega. Zastala je da pogleda oko sebe; bilo je zaista za čuđenje videti takvo obilje života, ovde
napolju gde niko nikad nije ništa uzgajio. Ili su to možda ipak učinili naučnici sa aerodroma. A basen
je bio na maloj visini, topao i vlažan... Mladi Marsovci na padini igrali su preko svega toga; vešto su
obilazili biljke, uopšte ne obraćajući pažnju na njih.
Saks stade ispred Spensera i nagnu šlem unazad da pogleda u Spenserov vizir. "Sve ove biljke
biće potopljene", reče sa nevericom, gotovo kao da postavlja pitanje.
"Tako je", odvrati Spenser.
Saks kratko pogleda prema Maji. Njegovi prsti u rukavicama besno su se stezali u pesnice. Šta,
sada će je optužiti i za ubijanje biljaka?
Spenser reče: "Ali će organska materija poslužiti kao hrana kasnijeg podmorskog života, zar ne?"
Saks samo pogleda oko sebe. Kada je njegov pogled prošao mimo nje, Maja opazi da žmiri, kao u
nekom bolu. Onda se ponovo zaputi preko složene tapiserije biljaka i kamenja.
Spenser srete Majin pogled i podignu ruke, kao da se izvinjava što je Saks izbegava. Maja se
okrenu i pođe nazad uzbrdo.
Posle je cela grupa pošla zavojitim grebenom, iznad linije od minus jednog kilometra, do kamene
pečurke severno od stanice, gde će biti dovoljno visoko da ugledaju led na zapadnom obzorju. Pod
njima je ležao aerodrom, podsećajući Maju na Podbrežje ili antarktičke stanice - neplaniran,
nestrukturisan, bez nagoveštaja ostrvskog grada koji će tu sigurno nići. Vešto gazeći po kamenju,
mladi su nagađali kako će izgledati grad - bili su sigurni da će to biti primorski centar, gde će svaki
hektar biti izgrađen ili zasađen, sa pristaništima za bordove u svakom zatonu na obali, sa palmama,
plažama, paviljonima... Maja sklopi oči i pokuša da zamisli ono što su mladi opisivali - zatim ih
ponovo otvori i vide kamen, pesak i kržljavo bilje. Nije uspela da dočara nikakvu sliku. Budućnost
će, kakva god bila, biti iznenađenje za nju - nije videla ništa ispred sebe, unapred, bila je to neka
vrsta jamais vu, koja je ležala na sadašnjosti kao veo. Odjednom je preplavi predosećaj smrti, i ona
pokuša da ga se oslobodi. Niko ne može da vidi u budućnost. Praznina u njenom umu nije značila
ništa; bila je to normalna stvar za nju. Jedino što ju je uznemiravalo bilo je Saksovo prisustvo,
podsetnik na stvari o kojima nije smela da misli. Ne, praznina pred njom bila je blagoslov. Sloboda
od već viđenog. Dragocen blagoslov.
Saks je išao za njima, zagledan u basen.

Sutradan su se ponovo ukrcali u Tri dijamanta i poleteli na jugozapad, sve dok kapetan nije
spustio sidreno uže u blizini Zea Dorse, zapadno od nje. Prošlo je dosta vremena otkako se Maja
odvezla tamo sa Dajanom i njenim prijateljima, i grebeni su sada bili samo mršava kamena
poluostrva, ispružena u haotičnom ledu prema Minus Jedan, tonući pod led jedno za drugim - sva
osim najvećeg, koje je još bilo nedosegnuta litica, granica između dve neravne ledene mase, od kojih
je ona zapadna bila nekih dve stotine metara niža od istočne. Ovo je, rekla je Dajana, bila poslednja
granica tla koja je spajala Minus Jedan i rub basena. Kada ovaj prelaz bude preplavljen, središnje
uzvišenje stvarno će postati ostrvo.
Ledena masa sa istočne strane preostalog dorsuma bila je na jednom mestu sasvim blizu ivice
grebena. Kapetan dirižabla ispustio je još užeta i otplovili su na istok na preovlađujućem vetru sve
dok se nisu našli iznad samog grebena, gde se lepo videlo da je od granice leda do ruba grebena
preostalo samo nekoliko desetina metara stene. A dalje na istoku video se šetajući cevovod, čiji je
plavi šmrk polako klizio napred-nazad na stubovima-skijama, izbacujući vodu na površinu. Ispod
brujanja propelera, čulo se povremeno krckanje i jeka odozdo, prigušena tutnjava, reski pucnjevi kao
hici iz puške. Dajana je objasnila da pod ledom ima vode u tečnom stanju, i da težina nove vode
nagoni delove ledene mase da se češu o gotovo potopljeni greben. Kapetan pokaza na jug, i Maja
vide kako niz ledenih bregova leti u vazduh kao da je miniran, padajući na sve strane po ledu i lomeći
se na hiljade komada. "Možda ne bi bilo loše da se malo odmaknemo", reče kapetan. "Ne bi valjalo
za moj ugled da se priča da nas je oborio ledeni breg."
Šmrk šetajućeg cevovoda bio je okrenut u njihovom pravcu. A onda je, uz prigušenu seizmičku
riku, poslednji nedosegnuti greben bio preplavljen. Uz stenu je jurnula bujica tamne vode i prelila se
niz zapadnu stranu, u vodopadu širokom možda stotinu metara. Obrušio se sa visine od dve stotine
metara u širokom lenjom čaršavu vode. U okruženju beskrajnog ledenog sveta okolo, bio je to običan
mlazić, ali taj mlazić nije prestajao, voda na istočnoj masi sada je bila kanalisana ledom sa bokova,
vodopadi su tutnjali kao grmljavina, a voda se na zapadnoj strani širila u stotine tokova kroz ispucali
led - Maja oseti kako joj je potiljak ježi od straha. Verovatno sećanje na poplavu u Marinerisu,
zaključila je, ali nije bila sigurna.
Vodopad konačno oslabi, i za manje od jedan sat potpuno je usporio i zaledio se, bar na površini;
iako je bio sunčan jesenji dan, ovde dole bilo je osamnaest stepeni ispod tačke smrzavanja, i sa
zapada je nailazio front čupavih kumulonimbusa, najavljujući talas hladnog vazduha. Vodopad se,
dakle, umirio. Ali je iza njega ostao svež ledopad, koji je prekrio kamenu liticu hiljadama glatkih,
belih cevi. Greben je sada bio pretvoren u dva ne sasvim spojena vrha, nalik na druge grebene u Zea
Dorsi, zaronjene u led kao kompleti istovetnih rebara: poluostrva-blizanci. Helasovo more se
konačno spojilo, a Minus Jedan je zaista postao ostrvo.

Posle toga, putovanja vozom oko Helasa i preletanja raznim sredstvima za Maju više nisu bila
ista, jer je isprepletanu mrežu lednika i ledenog krša u basenu posmatrala kao novo more, koje se
dizalo i popunjavalo, zapljuskujući obalu svuda okolo. No, tečno more ispod leda kod Niske Kote
mnogo je više narastalo u proleće i leto nego što je opadalo u jesen i zimu. A snažni vetrovi dizali su
talase u polinijima, koje su leti lomile led među njima, stvarajući oblasti rastresitog leda, plutajućih
komada leda koji su stenjali tako glasno dok su ih podizali strmi, mali talasi, da je razgovor u
dirižablima bio nemoguć.
A u godini M-49, dotok iz svih akvifera dostigao je maksimum od ukupno dve i po hiljade kubnih
metara vode dnevno, količinu koja će napuniti basen do linije od minus jednog kilometra za otprilike
šest marsovskih godina. Maji je ovo vreme izgledalo kratko, posebno zato što je napredak bio vidljiv
i tu na obzorju Odese. Zimi su crne oluje sa planina prekrivale dno čitavog basena začuđujuće belim
snegom; u proleće će se taj sneg otopiti, ali će granica ledenog mora biti bliže nego što je bila
prethodne jeseni.
Na severnoj polulopti bilo je slično, što su potvrđivali izveštaji i njeni povremeni odlasci do
Barouza. Velike severne dine Vastitas Borealisa bile su ubrzano navodnjavane dovođenjem vode iz
bušotinina na ogromnim akviferima ispod Vastitasa i severne polarne oblasti, postavljenim na ledu
koji je rastao pod njima, dižući i njih. U severna leta, sa ledene kape tekle su velike reke otapanja,
prosecajući kanale kroz pesak i brzajući da se spoje sa ledom. Nekoliko meseci pre nego što je
Minus Jedan postao ostrvo, u vestima je bio prikazan snimak nepokrivenog komada zemlje u
Vastitasu kako nestaje pod tamnom bujicom sa zapada, istoka i severa. Ovo je, izgleda, načinilo
konačno vezu među ledenim jezicima, i sada se na severu nalazilo more koje je optakalo planetu kao
prsten. Naravno, još nije bilo svuda povezano i pokrivalo je samo polovinu zemlje između
šezdesetog i sedamdesetog stepena severne širine, ali su, prema snimcima sa satelita, već postojali
veliki ledeni jezici koji su se pružali na jug kroz duboke useke Hrise i Izidisa.
 Za potapanje ostatka Vastitasa biće potrebno još oko dvadeset marsovskih godina, jer je za to bila
neophodna mnogo veća količina vode nego za isti poduhvat u Helasu. Međutim, i dovod vode bio je
veći, pa je napredak bio srazmeran, i svi pokušaji Crvenih da sabotiraju projekt uspevali su samo da
ga okrznu. Projekat se, zapravo, zahuktavao uprkos učestalim sabotažama i ekotažama, zato što su bili
primenjeni neki novi metodi bušenja, prilično drastični i veoma delotvorni. Na vestima je prikazan
najnoviji metod, snažne podzemne termonuklearne eksplozije duboko ispod Vastitasa. Ovim je
otopljen permafrost na velikim površinama i obezbeđen dotok novih količina vode u pumpe. Na
površini su se ove eksplozije ispoljile kao iznenadni ledotresi, koji su od površinskog leda načinili
penušavu kašu, i uskoro se na površini ledila tečna voda, koja je, međutim, ispod ostajala tečna.
Slične eksplozije ispod severne polarne kape izazvale su poplave gotovo istih razmera kao veliki
izlivi šezdeset prve. I sva ta voda se slivala dole u Vastitas.
A u uredu u Odesi, sve je to praćeno sa profesionalnim zanimanjem. Najnovije procene količine
podzemnih voda na severu ohrabrile su inženjere Vastitasa da planiraju konačni nivo mora veoma
blizu samog datuma, kote nultog kilometra koja je bila određena još u doba nebeske areologije.
Dajana i drugi areolozi u Dubokim Vodama bili su mišljenja da će spuštanje tla u Vastitasu, kao
posledica pražnjenja akvifera i permafrosta, dovesti do toga da dobiju nivo mora koji je nešto niži od
datuma. Ali su tamo gore bili ubeđeni da je to uračunato, i da će dostići liniju.
Isprobavanje raznih dubina mora na mapi VI u uredu jasno je pokazalo da kakvog će oblika biti
budući okean. Njegova južna obala će na mnogim mestima biti na Velikom Nagibu. Ponegde je to
značilo blagu padinu; na nabranom zemljištu, arhipelage; u nekim oblastima, dramatične morske hridi.
Provaljeni krateri biće pogodni za luke. Masiv Elizijuma postaće ostrvski kontinent, kao i ostaci
severne polarne kape - zemlja pod kapom bila je jedina oblast severa visoko iznad kote nultog
kilometra.
Bez obzira na to koji bi nivo mora odabrali da prikažu na mapama, veliki južni rukavac okeana
prekrivao je Izidis Planiciju, koja je bila niža od većeg dela Vastitasa. A akviferi u planinama oko
Izidisa takođe su bili pražnjeni u nju. Staru ravnicu trebalo je, dakle, da ispuni veliki zaliv, pa su
građevinske ekipe dizale dugačak bedem i luku oko Barouza. Grad se nalazio dosta blizu Velikog
Nagiba, ali je njegov visinski položaj bio nešto ispod datuma. Zato je to trebalo da postane lučki grad
kao i Odesa, luka na okeanu koji omotava svet.
Nasip koji su gradili oko Barouza bio je visok dve stotine metara i širok tri stotine. Maji je
zamisao da se grad štiti nasipom izgledala uznemirujuća, iako je iz vazdušnih snimaka bilo jasno da
je reč o još jednom faraonskom spomeniku, visokom i masivnom. Pružao se u obliku potkovice, sa
oba kraja na padini Velikog Nagiba, i bio je tako veliki da su postojali planovi za gradnju na njemu,
prema kojima je trebalo da se pretvori u mondenski Lido, sa malim sidrištima za jahte. Ali Maja se
setila da je jednom stajala na nekom nasipu u Holandiji, gde je zemljište sa kopnene strane bilo niže
od severnog mora sa druge strane; bio je to veoma zbunjujući osećaj, gori i od bestežinskog stanja.
Bio je takav i na višem nivou svesti, jer su vesti sa Zemlje prikazivale sve tamošnje nasipe pod
navalom vode usled neznatnog porasta nivoa mora, izazvanog globalnim zagrevanjem, pokrenutim
dva veka ranije. Porast nivoa mora od samo jednog metra ugrozio je mnoga niska područja na Zemlji,
a Marsov severni okean trebalo je u narednoj deceniji da poraste za čitav kilometar. Bilo je pitanje
hoće li uspeti da tako uspešno kontrolišu njegov krajnji nivo da nasip bude dovoljan. Majin posao u
Odesi činio je da bude zabrinuta zbog ovoga, iako su to i sami isprobavali u Helasu i imali utisak da
su ovladali postupkom. Trebalo je nadati se da su u pravu, jer je položaj Odese ostavljao malo
prostora za greške. Ali i hidrolozi su govorili o upotrebi 'kanala' koji je prokopalo sočivo pre nego
što je bilo uništeno, kao otoku prema severnom okeanu, ako to bude neophodno. Bilo je to dobro za
njih, ali severni okean neće imati takvu otoku.
"Oh", reče Dajana, "pa uvek mogu da odvedu višak u basen Argire."

A na Zemlji, bune, paljevina i sabotaže postajale su svakodnevno oružje ljudi koji nisu dobili
tretman - smrtnika, kako su ih zvali. Posvuda su oko velikih gradova nicala naselja okružena
zidovima, utvrđenja gde su oni koji su prošli tretman mogli da prožive čitav život, koristeći se
telekomunikacijom, daljinskim upravljanjem, prenosnim generatorima, čak i hranom iz staklenika i
sistemima za pročišćavanje vazduha: zapravo, kao u naseljima na Marsu.
Jedne večeri, umorna od Mišela i Spensera, Maja je izišla sama na večeru. Često je osećala
potrebu da ode negde sama. Otišla je do kafea na uglu ulice pored obale, sela za jedan sto u bašti,
ispod krošnji ukrašenih svetiljkama, naručila predjelo i špagete i počela da jede, zamišljena,
ispijajući mali bokal kijantija, slušajući grupicu svirača. Vođa je svirao neku vrstu harmonike koja je
imala samo dugmeta i zvala se bandoneon, a njegovi pratioci svirali su violinu, gitaru, klavir i
akustični bas. Grupa smežuranih staraca, muškaraca njenih godina, koji su umereno improvizovali na
veselo melanholične melodije - ciganske pesme, tango, neobične kompozicije koje kao da su
spontano proizvodili... Pojevši obrok, dugo je sedela i slušala ih, polako ispijajući poslednju čašu
vina, a zatim i kafu, posmatrajući ostale goste, lišće nad glavama, daleki, ledeni pejsaž iza ivice
mola, oblake kako se valjaju od Helespontusa. Nastojeći da očisti um od misli. Neko vreme to joj je
uspevalo i odvelo ju je na blaženo putovanje u neku pređašnju Odesu, neku Evropu iz mašte, slatku i
tužnu kao dueti violine i harmonike. Ali tada društvo za susednim stolom poče da raspravlja o tome
koliki je postotak stanovništva Zemlje dobio tretman - jedan je tvrdio deset odsto, drugi četrdeset -
znak informativnog rata ili, jednostavno, nivo haosa koji je tamo zavladao. Okrenuvši se od njih,
opazila je naslov u novinskom ekranu iznad šanka i počela da čita rečenice koje su promicale sleva
nadesno posle njega: Svetski Sud je prestao da radi da bi se preselio iz Praga u Bern, a
Konsolidejted je iskoristio priliku da pokuša nasilno preuzimanje Praksisove imovine u Kašmiru, što
je u suštini značilo prevrat većih razmera ili manji rat protiv vlade u Kašmiru, iz baze Konsolidejteda
u Pakistanu. Koji će, neizbežno, uvući Indiju u sukob. A Indija je u poslednje vreme takođe poslovala
sa Praksisom. Indija protiv Pakistana, Praksis protiv Konsolidejteda - a većina Zemljinog
stanovništva bila je uskraćena za tretman, u očajanju...
Kada se Maja te večeri vratila kući, Mišel je izjavio da taj napad znači povećan uticaj Svetskog
Suda, s obzirom na to da je Konsolidejted odlagao napad do prekida rada Suda; ali zbog razaranja u
Kašmiru i udarca za Praksis, Maja nije bila raspoložena da ga sluša. Mišel je bio tako tvrdoglav
optimista da ga je to povremeno činilo glupim, ili bar nesnosnim za društvo. Jer jedna stvar se nije
mogla poreći: živeli su u predveče nesreće. Točak bezumlja na Zemlji ponovo se vraćao, uhvaćen u
beskrajnu sinusoidu, goru i od one Majine, i uskoro će se svi obreti usred jednog od onih
paroksizama, van kontrole, boreći se da izbegnu uništenje. Osećala je to. Ponovo su upadali u to.
Počela je redovno da se hrani u kafeu na uglu, da bi slušala grupu i bila sama. Sedela je okrenuta
leđima šanku, ali je bilo nemoguće ne razmišljati o događajima. Zemlja: njihova kletva, njihov
biblijski greh. Pokušala je da razume, da vidi kako bi to Frenk video, da čuje njegov glas kako
analizira situaciju. Grupa Jedanaestorice (stara Sedmorica plus Koreja, Azanja, Meksiko i Rusija)
još su bili u titularnoj vlasti nad većinom činilaca moći na Zemlji, u obliku vojnih snaga i kapitala.
Jedini pravi takmaci ovim starim dinosaurusima bile su velike metanacionalke, koje su se stopile kao
Atine iz transnata. Veliki metanati - a u ekonomiji dva sveta bilo je mesta, po definiciji, samo za
desetinu takvih - bili su svakako zainteresovani da preuzmu zemlje Jedanaestorice, kao što su učinili
sa mnogim manjim; metanati koji uspeju u ovome verovatno će pobediti u igri moći koju su igrali
među sobom. Zato su neki od njih nastojali da podele i zavladaju zemljama Jedanaestorice, čineći
sve da ih okrenu jedne protiv drugih, ili da podmite nekog od njih da promeni stranu. A za sve to
vreme međusobno su se gložili, te iako su se neki od njih udružili protiv Jedanaestorice u pokušaju da
ih potčine, drugi se se okomili na siromašne zemlje, ili na male tigrove, da bi sami ojačali. Zbog
svega toga vladala je zamršena ravnoteža moći, najjače stare nacije protiv najvećih novih
metanacionalki, gde su Islamska Liga, Indija, Kina i manji metanati postojali kao nezavisni izvori
moći, snage, koje nije bilo moguće predvideti. Otuda je ravnoteža moći, kao i svi drugi savremeni
trenuci privremenog mira, bila krhka - to je bilo neizbežno, jer je polovina Zemljinog stanovništva
živela u Indiji i Kini, činjenica u koju Maja nikada nije uspela potpuno da poveruje ili da je shvati -
istorija je bila tako čudna - i nije se moglo znati koji će tas vage pasti na ovu polovinu čovečanstva.
Naravno, sve je ovo navodilo na pitanje čemu uopšte sve to trvenje. Čemu, Frenk? - mislila je,
slušajući odsečni, melanholični tango. Koje su pobude ovih metanacionalnih vladalaca? Međutim,
videla je samo njegov cinični osmejak, onaj iz godina kada ga je poznavala. Carstva su dugovečna,
jednom joj je rekao. A ideja carstva ih je sve nadživela. Zato je još bilo ljudi koji su hteli da postanu
Džingis Kan, da vladaju svetom bez obzira na cenu - rukovodioci metanata, vođe Jedanaestorice,
generali armija...
Ili, nagađao je Frenk iz njenih misli, spokojno, nemilosrdno - Zemlja ima ograničenu nosivost. A
ljudi su je prekoračili. Mnogi će zato morati da umru. To je svima bilo jasno. Borba za život je
okrutna srazmerno tome. Borci, međutim, savršeno razumni. Ali bez izbora.
Muzičari su svirali, njihova slatka nostalgija postajala je s vremenom sve izrazitija, i došla je
zima sa snegovima, i oni su svirali u snežna predvečerja dok se ceo svet zaogrtao tamom, entre chien
et loup. Bilo je nečega malog, ali hrabrog u uzdisanju dugmetare, u tim minijaturama usred sve te
ogromnosti: običan život, tako dragocen, u krugu svetlosti ispod ogolelog drveća.
A i taj osećaj bio je tako poznat. Tako je bilo u godinama uoči šezdeset prve. Iako se nije sećala
pojedinačnih događaja i kriza koje su činile poslednje predratno vreme, pamtila je taj osećaj tako
živo kao da ima specifičan miris; sećala se kako se činilo da ništa više nema vrednost, kako su i
najbolji dani bili bledi i ledeni pod crnim oblacima, nagomilanim prema zapadu. Kako su životna
zadovoljstva imala antički, očajnički prisenak, onda kada su, moglo se reći, svi okretali leđa šanku,
čineći sve da ublaže osećaj beznačajnosti i bespomoćnosti. Oh, da, ovo je zaista bilo već viđeno.
34.
Stoga je, kada su odlazile na putovanja oko Helasa i susretale se sa grupama Slobodnog Marsa,
Maja bila radosna što ljudi dolaze, ljudi koji veruju da njihovo delanje ima smisla, uprkos velikom
vrtlogu tamo dole. Maja je od njih saznala da Nirgal, kud god bi otišao, poučava ostale domoroce da
je situacija na Zemlji opasna po njih same, bez obzira na to koliko izgleda daleka. I to je delovalo;
ljudi su dolazili na sastanke puni novosti o Konsolidejtedu i Ameksu i Subarašiju, i najnovijim
upadima UNTA policije u južne visije, upadima koji su bili razlog napuštanja Terasa i mnogih tajnih
utočišta. Jug se praznio, a skrivači su se slivali u Hiranjagarbu i Sabiši, Odesu i kanjone istočnog
Helasa.
Činilo se da neki od mladih domorodaca sa kojima se srela smatraju da je osvajanje juga od
strane UNTA dobra stvar, jer je započela konačno odbrojavanje za akciju. Požurila je da se pobuni
protiv ovakvog razmišljanja. "Ne valja ako nam oni određuju vreme", govorila im je. "Trebalo bi mi
to da radimo, da sačekamo pravi trenutak. A tada da budemo svi zajedno. Ako to ne vidite..."
Onda ste budale!
Ali Frenk je uvek šibao svoje slušaoce. Ovima je bilo potrebno nešto više - ili, tačnije, zaslužili
su nešto više. Nešto pozitivno, nešto da ih privuče, a ne samo da ih usmeri. Frenk je govorio isto, ali
je retko tako postupao. Trebalo ih je zavesti, kao što su radile noćne igračice na šetalištu u Odesi. I
oni su verovatno uveče izlazili na svoje obale. Politici je trebalo više erotske energije, jer bi inače
bila samo ressentiment i kontrola štete.
Zato ih je zavodila. Činila je to čak i kada je bila zabrinuta, uplašena ili loše raspoložena. Stajala
je među njima, razmišljajući o seksu sa tim vitkim mladićima, a onda bi sela među njih i počela da im
postavlja pitanja. Hvatala im je poglede, svakom ponaosob; svi su bili tako visoki na svojim
stolicama da im je bila u visini očiju dok je sedela na stolu, i uvlačila ih je u razgovor koji je bio
prisan i srdačan koliko god je to mogla da postigne. Šta očekuju od života i od Marsa? Često bi se
glasno nasmejala njihovim odgovorima, zatečena njihovom nevinošću ili duhovitošću. Njihova vizija
Marsa često je bila radikalnija nego što je zamišljala da može biti, vizija istinski nezavisnog Marsa,
egalitarnog, pravednog i radosnog. I na neki način su već počeli da ostvaruju te snove: mnogi od njih
već su pretvorili svoje male stanove u zajednička boravišta i delovali su u alternativnoj ekonomiji
koja je imala sve manje veze sa Prelaznom vladom ili metanatima - ekonomiji u kojoj je bila
primenjena Marinina eko-ekonomija i Hirokina areofanija, filozofija Sufija i Nirgalova filozofija,
njegova lutajuća ciganska vladavina mladih. Osećali su da će živeti večno; osećali su da žive u svetu
senzualne lepote; život u granicama šatora za njih je bio normalna stvar, ali ujedno i prolazno
razdoblje, život u toplim utroba mezokozma, za kojim će neizbežno uslediti izlazak na otvoreno, na
površinu - bilo je to određeno već samim njihovim rođenjem! Bili su, kako bi ih Mišel nazvao,
areurzi u začetku, mladi bogovi koji su menjali svoj svet, ljudi svesni svoje predodređenosti da budu
slobodni i uvereni da će se to dogoditi, i to uskoro. Sa Zemlje će doći loše vesti, i biće sazvani
sastanci - i na tim sastancima neće vladati atmosfera straha već odlučnosti, onog izraza na Frenkovom
licu na fotografiji iznad umivaonika. Sukob između bivših saveznika, Armskora i Subarašija, oko
Nigerije, završio se upotrebom biološkog oružja (obe strane su odbile da prihvate odgovornost) tako
da su ljudi, životinje i biljke Lagosa i okolnih zemalja bili pogođeni zastrašujućim bolestima, pa su
na sastancima održanim tog meseca govori mladih Marsovaca bili puni gneva, oči su sevale,
pominjalo se odsustvo zakonskog poretka na Zemlji - nepostojanje autoriteta kome bi se verovalo.
Svetski poredak metanacionalki bio je suviše opasan da bi mu se dozvolilo da zavlada Marsom!
Maja ih je prvih jedan sat puštala da govore, i sve što bi rekla bilo je 'znam'. A i te kako je znala!
Gotovo da joj se plakalo dok ih je gledala, videvši koliko su potreseni nepravdom i svirepošću.
Potom bi prešla, tačku po tačku, proglas is Dorsa Brevije, opisujući kako se o svakoj raspravljalo,
šta znači i kako bi se njena primena u praksi odrazila na njihove živote. Znali su o ovome više nego
ona, i ovaj deo rasprave činio ih je još raspaljenijim nego kritika Zemlje - ali je u tome bilo manje
gorčine, a više žara. A ona ih je u tom nastojanju da se dočara budućnost zasnovana na proglasu često
uspevala da nasmeje apsurdnim scenarijima o opštoj harmoniji, u kojoj će svako biti spokojan i
srećan - bili su svesni svoje stvarnosti, života u gunguli prenaseljenih zajedničkih stanova, pa je to
zaista izgledalo smešno. Ta svetlost u očima nasmejanih, mladih Marsovaca... čak je i ona, koja se
nikad nije smejala, osećala kako joj osmejak preuređuje nevidljivu mapu bora na licu.
Sa tim bi završila sastanak, osećajući da je dobro obavila posao. Uostalom, kakva je svrha utopije
bez radosti? Čemu sve njihove muke, ako uz njih ne bude bilo smeha mladih? Bilo je to ono što Frenk
nikada nije shvatio, bar ne u poslednjim godinama života. Zbog toga je umela da prenebregne
Spenserove mere bezbednosti i da povede prisutne iz njihovih soba na suvu obalu, ili u parkove i
kafanice da se prošetaju, da popiju piće ili nešto pojedu, osećajući da je pronašla jedan od ključeva
revolucije, ključ za koji Frenk nikada nije saznao da postoji, već je samo naslućivao kada bi
posmatrao Džona.
"Naravno", reče Mišel kada se vratila u Odesu i pokušala da mu to kaže. "Ali Frenk ionako nikada
nije verovao u revoluciju. Bio je diplomata, cinik, kontrarevolucionar. Radost mu nije bila u prirodi.
Za njega je sve to bila kontrola štete."
Ali Mišel joj je u poslednje vreme često protivurečio. Naučio je da plane umesto da smiruje kada
bi pokazala znake da joj je potrebna svađa, i ona mu je bila toliko zahvalna zbog toga da je prestala
da to želi tako često. "Ma, hajde", pobunila se na njegovu karakterizaciju Frenka, gurnula ga na krevet
i počela da ga miluje, iz šale, samo da bi ga uvukla u carstvo radosti i primorala da to prizna.
Savršeno dobro je znala da on oseća dužnost da je uvek vuče prema srednjoj liniji njenih
raspoloženja, shvatala je zašto to radi, niko bolje od nje, i cenila je njegove pokušaje da joj bude
sidrište; međutim, ponekad, hitajući prema vrhu krivulje, osećala je da nema razloga da bar malo ne
uživa u tome, te kratke trenutke bestežinskog leta, nešto nalik na status orgasmus... Tada bi i njega
povukla gore, za onu stvar, i naterala ga da bar sat ili dva bude nasmejan. Posle toga je bilo sasvim
moguće da oboje siđu do kapije i kroz park do njenog kafea, željni opuštanja i mira, da bi tamo seli
leđima prema šanku, slušajući gitaristu kako svira flamenko, ili stare svirače tanga kako sviraju
piazzollas. I da neobavezno razgovaraju o poslu oko basena. Ili da jednostavno ćute.

Jedne večeri, u pozno leto 49. marsovske godine, sišli su sa Spenserom do kafea i sedeli tamo u
dugom smiraju dana, posmatrajući tamnobronzane oblake koji su svetlucali iznad dalekog leda, pod
purpurnim nebom. Preovlađujući vetrovi sa zapada gonili su vazdušne mase preko Helespontusa, tako
da su oblačni frontovi dramatičnog izgleda bili svakodnevna pojava, ali neki od njih bili su posebna
priča - zaobljena metalna obličja, slična mineralnim statuama koje nije mogao da razveje vetar. Iz
njihovih crnih trbuha na led su bljuvale munje.
I baš dok su posmatrali ove statue, začu se duboka grmljavina, zemlja im malo zadrhta pod
nogama, a na stolovima zazveča staklarija. Dograbili su čaše i ustali, kad i svi ostali gosti u kafeu - i
usred nastalog muka, Maja opazi da svi mahinalno gledaju prema jugu, tamo gde je bio led. Ljudi iz
parka išli su prema šetalištu i skupljali se ispred zida šatora, gledajući napolje. Tamo, u sve bleđem
indigu zalaska Sunca, pod oblacima boje bakra, naziralo se nekakvo kretanje, treptanje crne i bele
boje na rubu crno-bele mase. Išlo je preko ravnice prema njima. "Voda", reče neko za susednim
stolom.
 Svi su se kretali kao na vučnom zraku, sa čašama u rukama, opčinjeni, da bi se zaustavili kraj
betonskog temelja šatora koji im je bio u visini grudi, trudeći se da prozru senke u ravnici: bilo je to
valjanje crnog na crnom, posoljeno belim tačkama. Maja se na trenutak ponovo priseti poplave u
Marinerisu i zadrhta, pa potisnu sećanje kao da vraća polusvarenu hranu niz jednjak, pomalo se
gušeći od kiseline, trudeći se da umrtvi taj deo uma. Prema njoj se valjalo Helasovo more - njeno
more, njen san, sada je potapalo padinu basena. I ubijalo milione biljaka, kako ju je Saks naučio da
misli o tome. Voda otopljenog leda na Niskoj Koti neprestano je rasla, spajajući se sa ostalim
bazenima tečne vode, topeći kašati led između i oko njih, zagrejan dugim letom, bakterijama i
izlivima gasa od mina detoniranih u okolnom ledu. Jedan od ledenih zidova na severu mora da se
obrušio, i sada je crna bujica prekrivala polja južno od Odese. Najbliža ivica nije bila udaljena više
od petnaest kilometara. Sada je vidljivi deo basena bio uglavnom masa soli i bibera, u kojoj se
preovlađujući biber u prvom planu naočigled menjao u so - i dok se svetlost na nebu gasila, zemljište
je postajalo svetlije, što je, kao i uvek, stvarima davalo neprirodan izgled. Sa vode se dizala ledena
para, svetlucajući, izgleda, odbijenom svetlošću iz Odese. Prošlo je možda pola sata kako su svi
stajali na šetalištu i sleđeno posmatrali, u opštoj tišini koja je razbijena tek kada se bujica zaledila, i
kada se izgubila svetlost dana. Tada se ponovo začuše ljudski glasovi i električna muzika iz obližnjeg
kafea. Neko se smejao. Maja ode do šanka i naruči šampanjac za sto, osećajući se kao na krilima.
Raspoloženje joj je konačno bilo u skladu sa događajima, i želela je da proslavi bizarni prizor
oslobođene moći čovekove, vidjive tamo u ravnici za sve prisutne. Nazdravila je svima u kafeu:
"Za Helasovo more i sve mornare koji će ploviti njime, usred ledenih bregova i oluja, na drugu
stranu!"
Svi zaklicaše, a to prihvatiše i ljudi na šetalištu, i na trenutak je vladalo opšte veselje. Ciganski
orkestar zavira mornarsku pesmu u ritmu tanga, i Maja je dok kraja večeri osećala osmejak koji joj je
preuredio krutu kožu obraza. Čak ni duga rasprava o mogućnosti da sledeća plima preplavi lukobran
Odese nije uspela da smakne taj osmejak sa njenog lica. U uredu su dosta precizno proračunali
verovatnoću da se da se to dogodi i došli su do zaključka da je svako prelivanje, kako su to nazvali,
malo verovatno ili nemoguće. Odesa će biti pošteđena.
Ali izdaleka su dolazile vesti, preteći da ih preplave na drugi način. Na Zemlji, ratovi u Nigeriji i
Azanji doveli su do oštrog ekonomskog sukoba na svetskom planu između Armskora i Subarašija.
Hrišćanski, muslimanski i hinduistički fundamentalisti pravili su od nužde zlo i proglašavali tretman
dugovečnosti za đavolji posao; ovim pokretima prilazile su ogromne mase kratkovečnih, obarale
lokalne vlade i vršili direktne napade, telima, svuda gde su bile prisutne metanacionalke. U isto
vreme, sve velike metanacionalke trudile su se da ožive UN i da ih podmetnu kao alternativu
Svetskom Sudu, a većina glavnih korisnika usluga metanata, a sada i Jedanaestorica, su to podržavali.
Mišel je ovo smatrao za pobedu, jer je još jednom ukazalo na strah od Svetskog Suda. A svako
jačanje međunarodnog tela kao što su UN, rekao je, bolje je nego nikakvo. Ali sada su postojala dva
takmačka sistema arbitracije, jedan pod kontrolom metanata, što im je olakšavalo da izbegnu onaj
koji im se nije dopadao.
A na Marsu su stvari stajale malo bolje. Policija UNTA lutala je jugom, uglavnom neometana ako
se izuzmu povremene neobjašnive eksplozije na robotskim vozilima, a Prometej je bio poslednje
tajno utočište koje su otkrili i eliminisali. Od velikih utočišta, samo je Višnjak ostao neotkriven i
obustavio sve aktivnosti da bi se očuvao. Južna polarna oblast više nije pripadala podzemlju.
Zbog svega ovoga nije bilo nikakvo čudo što su ljudi koji su dolazili na sastanke bili ponekad
uplašeni. Trebalo je hrabrosti da se pređe u podzemlje koje se vidno smanjivalo, kao Ostrvo Minus
Jedan. Maja je pretpostavljala da ih dovode gnev, povređeni ponos i nada. Nije bilo jemstva da će
ovakav postupak doneti ikakvo dobro.
Bilo je sasvim moguće, i lako izvodljivo, da se među ove pridošlice ubace uhode. Maja je
ponekad osećala nedostatak poverenja u njih. Jesu li zaista svi ono što tvrde da jesu? Nije se moglo
biti siguran u to, nikako. Jedne večeri, na sastanku kome je prisustvovao veliki broj novajlija, u
prvim redovima je sedeo mladić čije joj se lice nije svidelo, pa je posle sastanka, koji je bio
neplodan, vrativši se sa Spenserovim prijateljima pravo u stan, rekla je to Mišelu. "Ne brini",
odgovorio joj je.
"Kako to misliš, da ne brinem?"
Slegnuo je ramenima. "Članovi paze jedni na druge. Trude se da svako zna svakoga. A
Spenserova grupa je naoružana."
"Nikad mi to nisi rekao."
"Mislio sam da znaš."
"Ma, hajde. Ne ponašaj se prema meni kao prema nekoj glupači."
"Ne ponašam se, Majo. Uostalom, to je sve što možemo da uradimo, osim da se potpuno
sakrijemo."
"Nisam to htela da kažem! Šta misliš da sam, kukavica?"
Licem mu prelete kiseo izraz, i on reče nešto na francuskom. Onda duboko uzdahnu i bučno
opsova, na istom jeziku. Ali njoj je bilo jasno da je ovo smišljeno uradio - da je zaključio da su
svađe dobre za nju, a za njega dobro sredstvo pražnjenja, i da ih valja održavati, kao neku vrstu
terapeutskog metoda - a to nije mogla da trpi. Svestan čin, manipulacija njom - ona bez razmišljanja
zakorači u kuhinjski deo, uze bakarni lonac i baci ga na njega, a on je bio do te mere zatečen da je
jedva uspeo da ga odbije.
"Putaine!" zaurla. "Pourquoi ce ca? Pourquoi"
"Mene nećeš tutorisati", reče ona, zadovoljna što ga vidi iskreno razljućenog, ali i sama besna.
"Prokleta šarlatančino, da nisi bio toliko nesposoban za svoj posao, možda Prvih stotinu ne bi bili
toliko sjebani. Sve je to tvoja krivica." Pa izlete napolje i zalupi vrata za sobom, i ode do kafea da
jadikuje nad sudbinom što za partnera ima doktora za glavu, kao i nad svojim nemogućim
ponašanjem, tako nestabilnim i nasilnim. Ovaj put nije sišao da joj se pridruži, iako je tamo ostala do
zatvaranja.
A onda, tek što se vratila kući, legla na kauč i zaspala, začu se kucanje na vratima, tako užurbano i
oprezno da ju je smesta uplašilo. Mišel otrča do vrata i pogleda kroz ključaonicu. Bila je to Marina.
Marina se teško sruči na kauč pored Maje i, držeći drhtavim rukama njihove, reče: "Uzeli su
Sabiši. Snage bezbednosti. Hiroko i cela njena grupa bili su u poseti, kao i svi južnjaci koji su
pribegli tamo posle racija. I Kojot. Svi su bili tamo, i Nanao i Ecu i svi iseiji..."
"Zar se nisu branili?" reče Maja.
"Pokušali su. Na železničkoj stanici poginulo je nekoliko ljudi. To ih je usporilo, i mislim da je
određen broj ljudi uspeo da umakne u hodnike oko mohoula. Ali oni su opkolili čitavo područje i ušli
kroz zid šatora. Bilo je kao šezdeset prve u Kairu, kunem se."
Odjednom je počela da plače, pa Maja i Mišel sedoše pored nje, a ona zagnjuri lice u šake i gorko
zajeca. Ovo je bilo toliko nesvojstveno za obično uzdržanu Marinu da je još više potcrtalo ozbiljnost
vesti.
Onda se uspravila i obrisala oči i nos. Mišel joj donese maramicu. Ona zatim nastavi priču,
smirenije: "Bojim se da ima dosta poginulih. Bila sam napolju sa Vladom i Ursulom, u jednoj od onih
isposničkih stena okolo, i tamo smo ostali tri dana, a zatim smo otišli pešice do jedne skrivene garaže
i odvezli se maskirnim vozilom. Vlad je otišao u Barouz, Ursula u Elizijum. Trudimo se da
obavestimo što više članova Prvih stotinu. Naročito Saksa i Nađu."
Maja ustade i obuče se, pa iziđe u hodnik i zakuca na Spenserova vrata. Onda se vrati u kuhinju i
stavi vodu za čaj, izbegavajući da pogleda Frenkov lik na slici, koji ju je posmatrao, govoreći Jesam
li ti rekao? Tako to biva. Odnela je šolje u dnevnu sobu i opazila da joj se ruke toliko tresu da joj se
vrela tečnost slivala niz prste. Mišelovo lice bilo je bledo i znojavo, i činilo se da ne sluša šta
Marina goviri. Naravno - ako je Hirokina grupa bila tamo, izgubio je celu porodicu - zarobili su ih ili
ubili. Dodala im je šolje, i kada je ušao Spenser da čuje priču, prebacila je Mišelu ogrtač preko
ramena, razdirući se zbog očajno lošeg trenutka koji je odabrala da ga napadne. Sela je pored njega,
stežući mu bedro, pokušavajući da mu kaže dodirom da je tu, da je i ona njegova porodica i da je sa
njenim igrama gotovo, ako to ikako bude moguće - više ga neće tretirati kao ljubimca ili vreću za
boks... Da ga voli. Ali njegovo bedro bilo je kao komad vruće keramike, i bilo je jasno da nije ni
primetio njenu ruku, i da je jedva svestan da je pored njega. Pomislila je da upravo u trenucima
najveće potrebe ljudi najmanje mogu da pomognu jedni drugima.
Ustala je i donela Spenseru čaja, odvraćajući pogled od fotografije i bledog odraza njenog lica na
tamnom prozoru kuhinje, ojađenih i praznih očiju lešinara u koje nije smela da pogleda. Zabranjeno
je osvrtati se.
Dođe trenutak kada nije bilo ničeg da se radi osim da sedi i čeka da prođe noć. Da pokuša da
razabere vesti, da ih preživi. Zato su sedeli, razgovarali, slušali Marinu kako priča svoju priču, sa
sve više pojedinosti. Zvali su preko Praksisove linije, nastojeći da saznaju još toga. Sedeli su,
snuždeni i nemi, zatočeni svako u svojim mislima, svako u svojoj samotnoj Vaseljeni. Minuti su
prolazili kao sati, sati kao godine: bilo je to pakleno vreme izvan zgloba, noć bdenja, najstariji od
ljudskih obreda, u kome su se zaludno borili da unesu nekakav smisao u najbezumnije katastrofe.
Zora je, kada je došla, bila oblačna, šator poprskan kapima kiše. Nekoliko bolno sporih sati
kasnije, Spenser poče da poziva sve grupe u Odesi. U toku tog i narednog dana uspeli su da pronesu
vest, koja je na Mangalavidu i drugim informativnim mrežama bila zaobiđena. Ali je svima bilo jasno
da se nešto dogodilo, zbog iznenadnog odsustva Sabišija u dnevnom programu, čak i kada je bila reč
o poslovnim vestima. Kružile su glasine, množeći se u odsustvu stvarnih vesti, glasine o svemu, od
nezavisnosti Sabišija do njegovog potpunog uništenja. Međutim, na burnim sastancima sledeće
nedelje, Maja i Spenser su svima preneli ono što je ispričala Marina, a ostatak vremena iskoristili su
za raspravu o onome što treba učiniti. Maja je dala sve od sebe da ubedi ljude da ništa ne
preduzimaju pre vremena, ali je to teško išlo; ljudi su bili besni i uplašeni, i te nedelje je u gradu i
širom Helasa bilo puno incidenata, zapravo svuda na Marsu - demonstracija, manjih sabotaža, napada
na položaje snaga bezbednosti i osoblje, kvarova VI, ometanja radova. "Moramo da im pokažemo da
ovo neće tek tako proći!" izjavila je Džeki preko mreže, tako da se činilo da poziv dolazi odasvud
odjednom. Čak se i Art složio s njom: "Mislim da bi ih građanska neposlušnost, masovna koliko god
je to u ovom trenutku moguće, usporila. Treba tu kopilad naterati da dobro razmisle pre nego što
ponovo učine nešto slično."
Međutim, situacija se posle izvesnog vremena smirila. Sabiši se vratio u mrežu i vozni red, a život
se normalizaovao, iako više ništa nije bilo kao pre, jer je tamo ostala snažna policijska jedinica, da
obezbeđuje kapije i stanicu i da istražuje lavirint hodnika. Maja je u međuvremenu imala nekoliko
dugih razgovora sa Nađom, koja je radila u Južnoj Fosi, kao i sa Nirgalom i Artom, pa čak i sa En,
koja se javila iz jednog od svojih skrovišta u kršu Aureuma. Svi su se složili, bez obzira na ono što se
dogodilo u Sabišiju, da privremeno odlože svaku aktivnost koja bi dovela do opštih nemira. Čak se i
Saks javio Spenseru, da mu kaže 'da mu treba vremena'. Maju je ovo ohrabrilo, jer je potvrdilo njen
osećaj da još nije došlo pravo vreme. Da ih izazivaju ne bi li se prerano pobunili. En, Kasei, Džeki i
drugi radikali - Harmakis, Antar, čak i Zeik, bili su nezadovoljni čekanjem i pesimisti u pogledu
ishoda. "Ne razumete", rekla im je Maja. "Ovde napolju raste čitav jedan novi svet, i što duže
čekamo, postaje snažniji. Treba samo da se strpite."
A onda su, otprilike mesec dana posle zatvaranja Sabišija, primili kratku poruku preko pločica od
Kojota - kratak snimak njegovog iskrivljenog lica, neuobičajeno ozbiljnog, koje im je poručilo da se
izvukao kroz lavirint tajnih tunela u mohoulu i da se nalazi na jugu, u jednom od svojih skrovišta. "A
Hiroko?" požuri da upita Mišel. "Šta je sa Hiroko i njenima?"
Ali Kojot je već prekinuo vezu.
"Mislim da ni Hiroko nije uhvaćena", reče Mišel odmah zatim, hodajući po sobi, nesvestan da se
kreće. "Ni Hiroko, niti iko od njenih. Da su ih zarobili, siguran sam da bi Prelazna vlada to već
objavila. Kladim se da je Hiroko ponovo prešla sa grupom u ilegalu. Bili su nezadovoljni situacijom
još od Dorsa Brevije, a polovična rešenja nisu njihov stil, i to su glavni razlozi za njihov ponovni
nestanak. Sve što se do sada dogodilo samo potvrđuje njihovo mišljenje da se nama ostalima ne može
poveriti da stvaramo svet kakav oni žele. Zato su iskoristili priliku i ponovo iščezli. Možda ih je
slom Sabišija prisilio da to učine bez najave."
"Možda", reče Maja, pazeći da to kaže kao da veruje. Zvučalo je kao da nije sigurna da je on u
pravu, ali ako mu je tako bilo lakše, šta mari? A Hiroko je zaista bila spremna na sve. Ali je, bez
obzira na to, njen odgovor morao da bude u skladu sa njenim karakterom, jer bi on inače primetio da
mu samo povlađuje: "Ali kuda su mogli da odu?"
"Nazad u krš, pretpostavljam. Tamo još ima puno starih skrovišta."
"Zar bez tebe?"
"Javiće mi se."
Malo se zamislio, a onda je pogledao. "A možda smatraju da si ti sada moja porodica."
Znači da je osetio njenu ruku, u onom prvom, užasnom satu. Ali on joj tada uputi tako tužan,
iskrivljen osmeh da se trgla, zagrlila ga i stegla kao da će mu polomiti rebra, da mu pokaže koliko ga
voli i koliko je brine taj prazan pogled. "Tu su u pravu", reče ona grubo. "Ali bi svejedno trebalo da
ti se jave."
"Hoće. Siguran sam da hoće."
Maja nije znala šta da misli o ovoj Mišelovoj teoriji. Kojot je zaista pobegao kroz lavirint i
sigurno je pomogao svima kojima je mogao. Hiroko je svakako bila prva na tom spisku. Inače bi ga
prilikom sledećeg susreta pekla na tihoj vatri zbog toga. U svakom slučaju, Hiroko i njeni najbliži
bili su nestali. Izginuli, uhvaćeni, ili u bekstvu, bez obzira na to što je to bio težak udarac za pokret,
jer je Hiroko za mnoge u njemu bila moralno uporište.
A opet, bila je tako čudna. Maja je, na neki način, podsvestan i nepriznat, osećala olakšanje zbog
Hirokinog nestanka sa scene, bez obzira na koji način se dogodio. Nikad nije mogla da ostvari
kontakt s njom, da je shvati, i iako ju je volela, osećala se nespokojno zbog prisustva te nepojamne,
nezauzdane sile koja je stvari činila zamršenim. Osim toga, nerviralo ju je postojanje još jedne velike
žene, veličine na koju ona nije imala nikakvog uticaja. Naravno, užasavala ju je pomisao da su celu
grupu možda uhvatili, ili, još gore, pobili. Ali ako su odlučili da ponovo nestanu, to uopšte nije bilo
tako loše, jer bi uprostilo stvari u trenutku kada je trebalo da budu takve, a njoj bi omogućilo veću
kontrolu nad budućim događajima.
Zbog toga se svim srcem nadala da je Mišelova teorija ispravna, i klimala mu glavom, praveći se
da se slaže sa njegovom analizom, na izvrnut, realističan način. Zatim su otišli na sledeći sastanak, da
umire još jednu komunu gnevnih domorodaca. Prolazile su nedelje, zatim meseci; činilo se da su
preživeli krizu. Ali su se na Zemlji stvari i dalje pogoršavale, a Sabiši, njihov univerzitetski grad,
dragulj demimonda, živeo je u nekoj vrsti vanrednog stanja; Hiroko je bila nestala, Hiroko koja je
bila njihova duša. Čak je i Maja, u početku zadovoljna što je se oslobodila, bila sve zabrinutija zbog
njenog odsustva. Na kraju krajeva, koncept slobodnog Marsa bio je deo areofanije - a sada je trebalo
da bude sveden na golu politiku, puki opstanak najjačih...
Činilo se da je pokret izgubio polet. Kako se zima bližila kraju, a vesti sa Zemlje govorile o
zaoštravanju sukoba, Maja je počela da primećuje da je ljudima sve više potrebno nešto što će im
zaokupiti pažnju. Zabave su bivale sve bučnije i neobuzdanije; šetalište je postalo mesto
svakovečernjeg veselja, a u posebnim prilikama, za Fassnacht ili Novu Godinu, tu bi se sjatio čitav
grad, da igra, pije i peva u nekoj divljoj veselosti, pod malim crvenim porukama ispisanim na
svakom drugom zidu. NEMA POVRATKA. SLOBODNI MARS. Ali kako? Kako?
Nova Godina bila je te zime posebno žestoko proslavljena; bila je to pedeseta marsovska godina,
i ljudi su dostojno pozdravili veliku godišnjicu. Maja je išla gore-dole šetalištem sa Mišelom i
radoznalo posmatrala ispod svoje karnevalske maske ustalasanu gomilu plesača svuda okolo,
opčinjena mladim telima u igri, pod maskama, ali uglavnom nagim do pojasa kao da su sa neke
drevne indijske ilustracije, sa dojkama i onim muškim stvarima zaljuljanim u ritmu čeličnih bubnjeva
novog kalipsa... Bilo je tako čudno! A ovi mladi vanzemaljci, tako lakomisleni, a tako lepi! Tako
lepi! I ovaj grad, u čijoj je gradnji učestvovala, tu iznad svoje bezvodne obale... Osećala je i sama
uzlet u sebi, iznad linije ravnodnevice u blažene visove euforije, ili je to možda bila samo reakcija
njene biohemije, s obzirom na tmurnu situaciju na oba sveta, entre chien et loup, ali se svejedno
događalo, i osećala ga je kako joj prožima telo. Zato je povukla Mišela među igrače i igrala dok je
svu nije oblio znoj. Osećala se prelepo.
Neko vreme sedeli su u njenom kafeu - bilo je to, tako reći, okupljanje Prvih trideset devetoro,
kako se pokazalo: ona, Mišel i Spenser, Vlad, Ursula i Marina, Jeli Zudov i Meri Dankl, koja se
iskrala iz Sabišija mesec dana posle njegovog zatvaranja, Mihail Jangel, odozgo iz Dorsa Brevije,
Nađa, odozdo iz Južne Fose. Njih desetoro. "Desetkovani", primetio je Mihail. Naručivali su bocu za
bocom votke, kao da bi da utope sećanje na ostalih devedesetoro, uključujući zlosrećnu grupu sa
farme, za koje su bar imali nadu da su se ponovo povukli u tajnost i da nisu mrtvi. Rusi među njima,
ove večeri začudo u većini, počeše da uzvikuju stare zdravice od kuće. Da se usvinjimo! Da
postanemo zdraviji! Da se presipa iz podruma! Da ukrstimo očima! Da se sjebemo! Do očiju! Sve
polizali! Da ovlažimo grlo! Svako za trojicu! Poločimo ga, ispraznimo ga, ubijmo ga, oborimo ga,
nategnimo, okrenimo - i tako unedogled, a Mišel, Meri i Spenser su ih posmatrali u čudu i prepasti.
Kao Eskimi za sneg, reče im Mihail.
Zatim ponovo iziđoše da igraju, načinivši svoj 'vozić', pogibeljno krivudajući kroz gomilu mladih.
Pedeset marsovskih godina, a još su živi i još igraju! Čudo!
Ali onda, kao što se uvek događalo sa Majinim raspoloženjima, dođe onaj zastoj na vrhu, onaj
iznenadni obrt nadole - večeras je to počelo kada je opazila opijene oči iza drugih masaka, i kako se,
u stvari, svi nalaze u bekstvu, trudeći se da umaknu iz sopstvenih unutrašnjih svetova, negde gde će
im jedino potrebno društvo biti ljubavnik za to veče. A ni oni sami nisu bili drugačiji. "Hajdemo
kući", reče Mišelu, koji je još poskakivao ispred nje u ritmu muzike, uživajući u pogledu na vitke,
mlade Marsovce. "Muka mi je od svega ovoga."
Ali on je hteo da ostane, kao i ostali iz društva, pa je na kraju sama otišla kući, kroz kapiju i baštu
i uz stepenice do njihovog stana. Zvuci slavlja bili su bučni iza njenih leđa.
A tamo, iznad umivaonika, mladi Frenk se smešio njenoj pometenosti. Naravno, tako ti je to, reče
mladićev prodorni pogled. Poznata mi je ta priča - naučio sam je na najteži način. Godišnjice,
venčanja, radosni trenuci - svi prohuje sa vihorom. Iščeznu. Ništa ne ostane. Osmeh zategnut, divalj,
odlučan; a te oči... kao da gleda u prozore napuštene kuće. Šoljica za kafu pade joj sa ploče i razbi
se, ručica se zavrte na podu i ona glasno jeknu, klonu na pod, obuhvati rukama kolena i zaplaka.

A u novoj godini stigoše vesti o pojačanim merama bezbednosti u samoj Odesi. Činilo se da je
UNTA naučila lekciju u Sabišiju i da namerava čvršće da pritegne druge gradove: novi pasoši,
kontrola na svakoj kapiji i u svakoj garaži, ograničen pristup vozovima. Šuškalo se da love Prvih
stotinu, pod optužbom za pokušaj svrgavanja Prelazne vlade.
Maja je bez obzira na to nameravala da odlazi na sastanke Slobodnog Marsa, a Spenser je pristao
da je vodi. "Sve dok možemo", rekla mu je. I tako su se jedne večeri našli na dugom kamenom
stepeništu. Prvi put posle napada na Sabiši sa njima je bio i Mišel, i Maji se činilo da se dobro
oporavlja od udarca koji mu je zadala vest, od one užasne noći kada je Marina pokucala na njihova
vrata.
Međutim, na sastanak je ovaj put došla i Džeki Bun sa svojom svitom, Antarom i decom iz Zigota;
doputovali su u Odesu vozom oko Helasa, bežeći sa juga, od UNTA trupa, i bili su pomahnitali od
besa zbog napada na Sabiši i ratoborniji nego ikad. Nestanak Hiroko i njene grupe konačno je prelio
čašu kod ektogenih; uostalom, Hiroko je mnogima od njih bila majka, i činilo se da se svi slažu da je
vreme da prestanu da se kriju i da pokrenu opštu pobunu. Nema vremena za čekanje, poručila je
Džeki skupu, ako žele da oslobode Sabiši i žitelje tajnih kolonija.
"Ne verujem da su uhvatili Hiroko i njene", reče Mišel "Mislim da su se negde pritajili sa
Kojotom."
"Što je babi milo", reče mu Džeki, i Maja oseti kako joj se gornja usna povlači sa zuba.
Mišel reče: "Da su zaista bili u nevolji, dojavili bi nam."
Džeki odmahnu glavom. "Ne bi se ponovo skrivali, sada kada stvari postaju kritične." Harmakis i
Rejčel klimnuše glavom. "Osim toga, šta ćemo sa Sabišijancima i zatvaranjem Šefilda? To će se
dogoditi i ovde. Ne, Prelazna vlada hoće sve da uzme. Moramo odmah nešto da preduzmemo!"
"Sabišijanci su tužili Prelaznu vladu", reče Mišel, "i još su u Sabišiju, niko ih ne dira."
Džeki na to samo napravi zgađeno lice kao da sluša neku budalu, kukavičku, preterano
optimističnu, preplašenu budalu. Maja oseti kako se joj puls ubrzava, a vilice stežu.
"Prerano je", reče oštro. "Još nismo spremni."
Džeki je besno pogleda. "Po tebi, nikada nećemo ni biti spremni! Čekaćemo sve dok ne zauzmu
celu planetu, a tada nećemo moći ništa da uradimo čak ni ako budemo hteli. A to je ono što bi ti htela,
sigurna sam."
Maja skoči sa stolice. "Oni više ne postoje. Postoje samo četiri ili pet metanacionalki koje se
svađaju oko Marsa, baš kao što se mi svađamo zbog Zemlje. Ako se nađemo usred toga, samo ćemo
biti sasečeni u unakrsnoj vatri. Treba da odaberemo pravi trenutak, a to će biti kada jedna drugu
oštete, i kada budemo imali pravu priliku da uspemo. U suprotnom će nam nametnuti svoj trenutak, i
biće kao šezdeset prve, razmahivanje naslepo i haos i žrtve!"
"Šezdeset prva", povika Džeki, "ko o čemu, ti o šezdeset prvoj - savršen izgovor da se ne
preduzme ništa! Sabiši i Šefild su zatvoreni, a Barouz samo što nije, Hiraniag i Odesa će za njima, a
lift svakog dana dovozi policiju koja je ubila ili zarobila stotine ljudi, među njima i moju babu, koja
je naš pravi vođa, a ti tu pričaš o šezdeset prvoj! Šezdeset prva je od tebe načinila kukavicu!"
Maja skoči napred i snažno je ošamari, a Džeki se baci na nju i obori je na ivicu stola i istera joj
vazduh iz pluća. Primala je udarce, ali joj pođe za rukom da uhvati Džeki za zglob šake i da je ujede
za podlakticu iz sve snage, kao da će je pregristi. Onda ih ščepaše i razdvojiše, u opštoj galami u
prostoriji, uključujući Džeki, koja je vikala: "Kučko! Kučko! Kučko! Ubico!" i Maja oseti kako iz nje
naviru reči kao trnje: "Kurvo mala, glupava kurvo", istovremeno se boreći za vazduh. Bolela su je
rebra i zubi. Ljudi su pokušavali da zapuše usta obema, šišteći: "Psst, psst, tiho, čuće nas, prijaviće
nas, doći će policija!"
Mišel konačno skinu ruku sa Majinih usta, i ona još jednom prosikta: "Glupava mala kurvo", pa
sede na stolicu i obuhvati ih sve pogledom koji smesta umiri bar polovinu njih. Pustiše i Džeki, i ona
odmah poče tihim glasom da psuje, ali je Maja preseče: "Umukni!" tako krvožedno da je Mišel
ponovo zakoračio između njih. "Vucaraš svoje balavce za sobom za kite i misliš da si neki vođa",
zareža otrovnim šapatom, "bez ijedne misli u toj tvojoj praznoj glavi..."
"Neću to da trpim!" dreknu Džeki, i svi skočiše: "Psst!" i ona izlete u hodnik. Bila je to greška,
povlačenje, i Maja ustade i iskoristi to vreme da jetkim šapatom izriba ostale zbog gluposti - a zatim,
kada je donekle savladala bes, da im nametne svoj stav da treba čekati, krijući britku oštricu svoga
besa pod obrazinom razumnog poziva na strpljivost, pažnju i uzdržanost, a to je bio argument na koji
se nije moglo odgovoriti. Za sve vreme ovog završnog govora, svi prisutni posmatrali su je kao da je
neki okrvavljeni gladijator, prava Crna Udovica; nju su, opet, boleli zubi od ujeda kojim je počastila
Džekinu ruku, i nije baš bila uzor inteligentnog govornika; imala je utisak da joj usne otiču, jer su
bridele, i potisnula je izluđujući osećaj poniženosti i nastavila da govori, hladna, strasna i ubedljiva.
Sastanak je okončan nevoljnim i uglavnom neizgovorenim dogovorom da se odloži masovni ustanak i
da se ostane u očekivanju, i sledeće čega je bila svesna bilo je da sedi, iznemogla, u tramvaju između
Mišela i Spensera, trudeći se da ne zaplače. Moraće da trpe Džeki i njenu grupu sve dok budu u
Odesi - skrovište je, uostalom, bilo u njihovoj kući. Bila je to situacija koju nije mogla da izbegne.
Pored toga, u gradu su ispred fizičkog postrojenja i ureda stajali policajci, vršeći proveru pločica pre
nego što bi ikoga pustili unutra. Ako se ne pojavi na poslu, mogu da je pronađu i zatraže da to
objasni, a ako ode na posao i da da joj očitaju pločicu, nije bila sigurna hoće li njen identitet i
švajcarski pasoš proći kontrolu. Pričalo se da je balkanizacija informacija posle šezdeset prve
počela da prerasta u nekoliko većih celovitih sistema, koji su obnovili deo predratnih podataka;
otuda novi pasoši. Ako naleti na jedan od tih sistema, pečena je. Biće prebačena na neki od asteroida
ili u Kasei Valis, da je muče ili joj oštete um kao Saksu. "Možda jeste trenutak", reče naglas Mišelu i
Spenseru. "Ako zatvore sve gradove i piste, kakav ćemo izbor imati?"
Nisu joj odgovorili. Poput nje, ni oni nisu znali odgovor. Pokret oslobođenja odjednom je ponovo
počeo da liči na maštariju, san koji je bio podjednako nemoguć kao i u vreme kada ga je zastupao
Arkadije, koji je bio tako veseo i tako naivan. Nikada se neće osloboditi Zemlje, nikad. Bespomoćni
su pred njom.
"Hteo bih prvo da razgovaram sa Saksom", reče Spenser.
"A ja sa Kojotom", reče Mišel. "Da mi ispriča više o onome što se dogodilo u Sabišiju."
"I sa Nađom", reče Maja i oseti kako joj se steže grlo; Nađa bi je se stidela da ju je videla na
sastanku, i to je bolelo. Bila joj je potrebna Nađa, jedina osoba na Marsu u čiji je sud još verovala.
"Nešto čudno se događa sa atmosferom", požali se Spenser Mišelu kada su promenili temu.
"Stvarno bih voleo da čujem šta Saks misli o tome. Nivo kiseonika u vazduhu raste brže nego što sam
očekivao, posebno u severnom Tarzisu. Kao da je oslobođena neka izuzetno delotvorna bakterija, bez
samoubilačkih gena. Saks je u suštini okupio svoj nekadašnji tim iz vidikovca Ehus, svi su živi, i
radili su u Aheronu i Da Vinčiju na projektima o kojima ne žele da govore. Ovo je kao sa onim
prokletim vetrenjačama. Zato bih voleo da porazgovaram s njim. Moramo da budemo zajedno u
ovome, jer inače..."
"Šezdeset prva", ponovi Maja.
"Znam, znam. U pravu si za to, Majo, mislim, slažem se sa tobom. Nadam se da nas ima dovoljno
koji tako mislimo."
"Moraćemo nešto i da uradimo, pored toga što se nadamo." Što je značilo da će morati da ode i da
to sama uradi. Da ponovo pređe u podzemlje, i da ide od grada do grada, od skrovišta do skrovišta,
kao što je već godinama radio Nirgal, bez posla i doma, da bi obišla što više revolucionarnih ćelija.
Ovaj život je, dakle, bio završen. Sišla je sa tramvaja i kratko osmotrila park duž šetališta, pa se
okrenula i popela do kapije, prošla kroz baštu i uz stepenice, niz poznati hodnik, osećajući se teška i
stara, veoma, veoma stara. Gurnula je odgovarajući ključ u bravu i, ne razmišljajući o tome, ušla u
stan i pošla kroz njega, razgledajući svoje stvari, Mišelove gomile knjiga, reprodukciju slike
Kandinskog iznad kauča, Spenserove crteže, izgrebani čajni stočić, stari kuhinjski sto i stolice,
kuhinjski kutak gde je sve bilo na svom mestu, uključujući i fotografiju iznad umivaonika. Pre koliko
je života poznavala to lice? Svaki komad nameštaja otići će na svoju stranu. Zastala je na sredini
sobe, prazna i izgubljena, tugujući za godinama koje su prošle gotovo neprimetno; skoro čitava
decenija plodnog rada, istinskog života, sada je trebalo da bude pometena najnovijim vihorom
istorije, koji će morati da pokuša da usmeri ili da ga bar prebrodi, da ga neprestano pogurkuje u
smeru koji će im omogućiti da prežive. Proklet bio svet, i njegova nametljivost, njegovo bezumno
srljanje, njegovo neprekidno valjanje kroz sadašnjost, koje na putu ruši živote... Volela je ovaj stan i
ovaj grad u ovom svom životu, sa Mišelom, Spenserom, Dajanom i svim kolegama na poslu, sve
stečene navike i muziku i svakodnevna mala zadovoljstva.
Natmureno je pogledala Mišela, koji je stajao iza nje na vratima, prelazeći pogledom preko svega
kao da se trudi da zapamti. Galsko sleganje ramenima. "Nostalgija unapred", reče i pokuša da se
osmehne. I on je osećao isto - razumeo je - tako da to nije bilo samo njeno osećanje, ovaj put, već
stvarnost.
Napregnula se i uzvratila mu osmeh, priđe mu i uhvati ga za ruku. U prizemlju se začu buka ulaska
grupe iz Zigota. Mogu da ostanu u Spenserovom stanu, kopilad. "Ako ovo uspe", reče ona, "jednog
dana ćemo se vratiti."
35.
Otišli su pešice do stanice u svežoj svetlosti jutra, pored svih onih kafea, na tek umivenim
pločnicima, sa stolicama još na stolovima. Na stanicu su rizikovali da pokažu stare ID-e i bez
problema dobili karte, pa su se popeli na voz koji je obilazio Helas u suprotnom smeru od kazaljke
na satu i odvezli se do Montepulćana, gde su se obukli u iznajmljene hodače i šlemove, izišli iz
šatora i krenuli nizbrdo, izvan ucrtane mape spoljašnjeg sveta, u jednu od strmih urvina među rubnim
bregovima. Tamo ih je čekao Kojot u maskirnom vozilu, pa ih je povezao kroz samo srce
Helespontusa, uz mrežu račvastih dolina, preko mnogih prelaza u planinskom lancu koji je bio
haotičan u onolikoj meri koliko ga je kamenje palo s neba moglo da načini takvim, košmarni, divlji
lavirint - sve dok se nisu našli u podnožju zapadne padine, iza kratera Rejb i na prvim prstenastim
brdima visija Noakisa. Bili su, dakle, ponovo izvan mreže, lutajući kako Maja nikada pre nije lutala.
Kojot je u početku bio od velike pomoći. Maja je imala utisak da se promenio - bio je suzdržan
posle pada Sabišija, čak zabrinut. Nije odgovorio na njihova pitanja o Hiroko i ostalima iz tajne
kolonije; toliko je puta rekao "Ne znam", da je počela da mu veruje, posebno kada mu se lice na kraju
iskrivilo u prepoznatljivo ljudski izraz zabrinutosti; ona čuvena neranjiva ravnodušnost konačno je
bila slomljena. "Zaista ne znam da li su se izvukli ili nisu. Kada je počelo zauzimanje, ja sam već bio
u lavirintu i odvezao sam se roverom što sam brže mogao, verujući da ću najbolje pomoći spolja. Ali
niko drugi nije izišao tim putem posle mene. Doduše, ja sam bio na severnoj strani, a oni su mogli da
iziđu i prema jugu. I sami su boravili u lavirintu, a Hiroko je tamo takođe imala pomoćna skrovišta.
Ali, ponavljam, stvarno ne znam."
"Hajdemo onda tamo da pokušamo to da utvrdimo", reče ona.
I tako ih je on povezao na sever, da bi u jednom trenutku putovanja prošli ispod piste Šefild-
Barouz, kroz dugačak tunel tek nešto širi i viši od njihovog vozila; proveli su noć u tom crnom žljebu,
popunivši zalihe iz usečenih spremišta i spavajući lakim snom pećinskih ljudi. Blizu Sabišija sišli su
u još jedan tajni tunel i vozili se nekoliko kilometara dok nisu stigli do male pećinske garaže; bila je
deo sabišijskog lavirinta, a četvrtaste kamene špilje iza nje bile su nalik na neolitske grobnice, sada
osvetljene svetlećom trakom i grejane iz otvora za ventilaciju. Dole ih je dočekao Nanao Nakajama,
jedan od iseija, koji je izgledao dobro raspoložen kao i uvek. Sabiši im je bio vraćen u ruke, manje
ili više, i iako je u gradu bilo policije UNTA, naročito na kapijama i železničkoj stanici, bila je
nesvesna stvarne veličine lavirinta i stoga nemoćna da potpuno spreči Sabišijevo pomaganje
podzemlja. Sabiši više nije bio otvoreni demimond, rekao im je Nanao, ali je još dejstvovao.
Ali ni on, takođe, nije znao šta se dogodilo sa Hiroko. "Nismo videli da ih je odvela policija",
rekao je. "Ali ih nismo našli ni ovde dole, pošto su se stvari malo umirile. Ne znamo kuda su otišli."
Cimao je svoju tirkiznu minđušu, očigledno zbunjen. "Mislim da se najverovatnije kriju negde
napolju. Hiroko je uvek pazila da ostavi odstupnicu gde god je bila, kako mi je jednom rekao Juao,
pošto smo popili malo više sakea, dole kod ribnjaka. Osim toga, čini mi se da iščezavanje jeste
Hirokina navika, ali ne i Prelazne vlade. Otuda možemo da pretpostavimo da je to bilo po njenom
izboru. Ali, hajdemo - siguran sam da bi vam prijalo kupanje i nešto za jelo, a posle bih vas zamolio
da porazgovarate sa nekima od sanseija i jonseija koji se odnedavno kriju sa nama, jer bi to bilo
dobro za njih."
Ostali su u podzemlju dve nedelje, i Maja se sastala sa nekoliko grupa novih žitelja podzemlja.
Najveći deo vremena ih je ohrabrivala, uveravala da će imati prilike da se vrate na površinu, čak i u
sam Sabiši, i to veoma uskoro; kontrola se pojačavala, ali su mreže bile jednostavno nebranjive, a
ekonomija u senci prejaka za potpunu kontrolu. Švajcarci će im dati nove pasoše, Praksis posao, i
ponovo će biti u igri. Bilo je najvažnije da usklade svoje aktivnosti i da se odupru iskušenju da udare
prerano.
Nanao joj je posle jednog od tih sastanaka rekao da Nađa zagovara slične stvari u Južnoj Fosi, a
da ih Saksov tim moli da im obezbede još vremena; postojalo je, dakle, izvesno saglasje o strategiji,
bar među veteranima. A sa Nađom je tesno sarađivao i Nirgal, koji je takođe podržavao ove stavove.
Zato je najviše truda trebalo uložiti da se obuzdaju radikalne grupe, a tu je Kojot imao najviše
uticaja. Nameravao je da lično poseti neke od Crvenih izbeglica, a Maja i Mišel pošli su sa njim, da
iskoriste priliku da se odvezu do Barouza.
Područje između Sabišija i Barouza bilo je izbušeno kraterima, pa su morali da krivudaju, kroz
noć, među kružnim brdima ravnog vrha, zastajući pred svitanje u malim rubnim skrovištima, prepunim
Crvenih koji nisu bili previše gostoljubivi prema Maji i Mišelu. Ali su zato pažljivo slušali Kojota, i
sa njim razmenjivali vesti o desetinama mesta za koja Maja nikad nije čula. Posle tri noći ovakvog
putovanja odmakli su dobar deo puta niz padinu Velikog Nagiba, prošli kroz arhipelag ostrvskih meza
i naglo izbili na pitomu ravnicu Izidisa. Sa svog mesta imali su pogled daleko niz padinu basena, sve
do položaja gde se preko terena pružala humka nalik na humku mohoula u Sabišiju, u velikom luku od
kratera Di Marterej na Velikom Nagibu na severozapad, prema Sirtisu. Bio je to novi bedem, rekao
im je Kojot, koji su gradili roboti dovučeni iz mohoula u Elizijumu. Bedem je bio zaista masivan i
podsećao je na neko od onih bazaltnih rebara na jugu, s tim što je njegova somotska tekstura otkrivala
da je reč o iskopanom regolitu, a ne o vulkanskoj steni.
Maja je zurila u dugačak greben. Uzlazno širenje posledica njihovih postupaka, pomislila je, otelo
se kontroli. Sada su mogli da pokušaju da sagrade zidine da ih zadrže - ali, hoće li zidine odoleti?

Onda su se ponovo našli u Barouzu, pošto su ušli na Jugoistočnu Kapiju na osnovu svojih
švajcarskih identiteta i smestili se u kući koja je služila kao skrovište bogdanovistima iz Višnjaka,
sada zaposlenima u Praksisu. Skrovište je bilo prostran i svetao apartman negde na sredini zida Hant
Meze, sa pogledom na središnji deo doline, prema Branč Mezi i Dabldeker Bjutu. U stanu iznad
njihovog nalazio se plesni studio, i dobar deo dana živeli su u prigušenom tup, tup, tup-tup, tup-tup.
Neposredno iza severnog horizonta, vunasti oblak prašine i pare označavao je mesto gde su roboti još
radili na bedemu; Maja je svakog jutra gledala prema njemu, razmišljajući o vestima sa Mangalavida
i dugim porukama od Praksisa. Potom bi se pozabavila svakodnevnim poslom, koji se u celosti
odvijao u ilegali i često značio sastanke u stanu ili sastavljanje poruka za video. Život joj je zato bio
sasvim drugačiji nego u Odesi, i bilo je teško razviti navike, zbog čega se osećala iskidano i
sumorno.
Ali i dalje je mogla da šeta ulicama velikog grada, bezimeni građanin usred mase - šetala je pored
kanala, ili sedela u restoranima oko Princezinog Parka ili na vrhu neke manje popularne meze. I gde
god bi pošla, viđala je grafite, uredno ispisane crvenom bojom ili ucrtane šablonom: SLOBODNI
MARS. Ili: BUDI SPREMAN. Ili, kao da joj se priviđa upozorenje od sopstvene duše: NEMA
POVRATKA. Koliko je mogla da vidi, stanovništvo je prenebregavalo ove poruke, nikada nije
raspravljalo o njima, a često je viđala čistače kako ih uklanjaju; one su se, međutim, ponovo
pojavljivale, uredne i crvene, obično na engleskom, ali ponekad i na ruskom, i staro pismo je za nju
bilo kao prijatelj iz davnina, kao neki blesak zajedničke podsvesti, ako je tako nešto postojalo; te
poruke su zbog nečega uvek iznova izazivale onaj svoj mali električni udar. Bilo je čudo kakva su se
snažna dejstva mogla postići tako jednostavnim sredstvima. Ljudi su se mogli navesti da učine bilo
šta, samo ako bi dovoljno dugo raspravljali o tome.
Njeni sastanci sa malim ćelijama različitih pobunjeničkih organizacija išli su dobro, iako je
postala svesna dubokih razlika među njima, posebno netrpeljivosti koju su Crveni i prvomarsovci
gajili prema bogdanovistima i grupama Slobodnog Marsa, koje su Crveni smatrali Zelenima, to jest
nekom vrstom neprijatelja. Tu je moglo da bude nevolja. Ali Maja je činila šta je mogla, i bar su je
svi slušali, tako da je osećala da stvar pomalo napreduje. I polako se zagrejala za Barouz i svoj tajni
život u njemu. Mišel joj je, sa Švajcarcima i Praksisom, kao i sa bogdanovistima, sada sakrivenima
po gradu, organizovao proceduru - konspirativnu proceduru, koja joj je omogućavala da se dosta
često sastaje sa grupama, bez opasnosti da ugrozi bezbednost njihovih skrovišta. I svaki je sastanak,
činilo se, donosio neko dobro. Jedini nepremostivi problem bio je što je većina grupa želela da
ustanak otpočne odmah - Crveni ili Zeleni, težili su da slede radikalno vođstvo Eninih Crvenih tamo
napolju, i mladih usijanih glava oko Džeki, pa je u gradovima bilo sve više incidenata i sabotaža, što
je za posledicu imalo pojačanu policijsku kontrolu, te se neko vreme činilo da može da dođe do
otvorenog sukoba. Maja je počela da vidi sebe kao neku vrstu kočničara i često je provodila besane
noći brinući zbog toga što su ljudi toliko gluvi za njene poruke. S druge strane, htela je da kod starih
bogdanovista i drugih veterana održi svest o moći domorodačkog elementa, ohrabrujući ih kada bi
klonuli duhom. En je bila napolju, sa Crvenima, metodično uništavajući stanice: 'Kada počne, to neće
tako izgledati', Maja joj je stalno poručivala, iako nije bilo znaka da je En primila poruku.
Ipak, bilo je ohrabrujućih znakova. Nađa je bila u Južnoj Fosi, gde je gradila snažan pokret koji
je, izgledalo je, bio pod njenim uticajem i u čvrstoj vezi sa Nirgalom i njegovima. Vlad, Marina i
Ursula ponovo su se uselili u svoje stare laboratorije u Aheronu, formalno zaposleni kod jedne
Praksisove kompanije za bioinženjering. Održavali su stalnu vezu sa Saksom, koji je bio u utočištu u
krateru Da Vinči sa svojim starim timom za teraformiranje, uživajući pomoć Minojaca iz Dorsa
Brevije. Velika cev lave sada je bila nastanjena duboko prema severu, mnogo dalje nego što je bila u
vreme sabora, i većina novih odeljaka očito je bila namenjena smeštaju izbeglica iz porušenih ili
napuštenih utočišta dublje na jugu, kao i čitavom nizu fabrika. Maja je gledala snimke na kojima su se
ljudi vozili malim vozilima iz jednog u drugi pokriveni odeljak, radeći pod bistrom, smeđom
svetlošću iz filterskih svetlarnika, baveći se nečim što sa moglo nazvati samo ratnom proizvodnjom;
pravili su maskirne letelice, vozila, projektile zemlja-svemir, oklopna montažna skloništa (neka od
njih već su bila postavljena u samom tunelu lave, u slučaju da bude provaljen) - kao i projektile
vazduh-zemlja, protivoklopno oružje, streljačko naoružanje i, kako su Minojci obavestili Maju, razno
ekološko oružje koje je projektovao sam Saks.
Ova vrsta posla, i uništenje južnih utočišta, stvorili su u Dorsa Breviji nešto što je izdaleka
podsećalo na ratnu groznicu, pa je Maja počela da brine i zbog toga. Saks, koji je bio u središtu
svega toga, bio je tvrdoglavi, tajnoviti genije oštećenog uma, razgoropađeni element, bona fide ludi
naučnik. I dalje joj se nije neposredno obraćao, a njegovi udari na leteće sočivo i Deimos, iako
veoma delotvorni, po njenom mišljenju izazvali su pojačane upade UNTA na jug. Nastavila je da
šalje poruke u kojima je pozivala na suzdržanost i strpljenje, sve dok joj nije stigao ljutit odgovor od
Arijadne: "Majo, sve to već znamo. Ovde radimo sa Saksom i znamo šta hoćemo, tako da je ono što
govoriš ili očigledno ili pogrešno. Ako već moraš da razgovaraš, razgovaraj sa Crvenima, jer nama
to nije potrebno."
Maja je opsovala video snimak, i otišla da se posavetuje sa Spenserom o tome. "Saks smatra da
će nam za ovo, ako želimo da uspe, biti potrebno oružje, pa makar bilo samo za nuždu. Meni se to
čini razumno."
"Šta je sa idejom o svrgavanju glavešina?"
"On možda veruje da sklapa giljotinu. Slušaj, popričaj sa Nirgalom i Artom o ovome. Ili čak sa
Džeki."
 "Kako da ne. Ne, ja bih da razgovaram sa Saksom. Moraće jednom da počne da mi se obraća,
Boga mu. Nagovori ga da razgovara sa mnom, važi?"
Spenser pristade da pokuša, i jednog jutra je sredio da pozovu Saksa preko njegove privatne
linije. Međutim, javio im se Art, ali je obećao da će dovesti Saksa pred ekran. "Prezauzet je ovih
dana, Majo. Milina je gledati ga. Ljudi ga zovu General Saks."
"Sačuvaj nas Bože."
"Ma, u redu je. Pominju i Generala Nađu, i Generala Maju."
"A, mene ne zovu tako." Pre će biti Crna Udovica ili Kučka. Ubica. Znala je bolje.
Artov žmireći pogled reče joj da je u pravu. "Pa", reče on, "svejedno. Sa Saksom je to neka vrsta
šale. Ljudi govore o osveti laboratorijskih pacova, i slične stvari."
"Ne sviđa mi se." Činilo se da je zamisao o novoj revoluciji počela da živi nezavisno od svega,
sila bez oslonaca na bilo kakvu logiku; to je sada bilo nešto što se naprosto radi, što je oduvek
trebalo raditi. Izvan njene kontrole, izvan svake kontrole. Čak i ono što su zajednički radili, raštrkani
i krijući se, kao da je bilo nasumično i bez plana o tome šta treba da se radi, ili zašto. Jednostavno se
događalo.
Pokušala je da iznese nešto od ovoga Artu, i on se složio. "Takva je, izgleda, istorija. Nered.
Naprosto zajašeš tigra i držiš se. Ovaj pokret okuplja različite ljude, i svako od njih ima svoje
zamisli. A opet, rekao bih da radimo bolje nego prošli put. Ja lično radim na pokretanju nekih stvari
na Zemlji, pregovaram sa Švajcarskom i sa Svetskim Sudom, i tako dalje. A Praksis nas podrobno
obaveštava o svemu što se događa među metanacionalkama na Zemlji, što znači da nećemo biti
upleteni u nešto što ne razumemo."
"U pravu si", priznade Maja. Vesti i analitički paketi koje je poslao Praksis bili su mnogo
iscrpniji od komercijalnih informativnih emisija, a metanacionalke su nastavile da tonu u ono što je
nazvano metanatricidom, što su oni na Marsu, u utočištima i skrovištima, sada mogli da prate, udar za
udarom. Subaraši je preuzimao Micubiši, a istovremeno i svoje stare dušmane, Armskor, da bi
omanuo sa Ameksom, koji se naprezao da izdvoji Sjedinjene Države iz Jedanaestorice; sve su to
posmatrali iznutra. Ništa od ovoga nije podsećalo na situaciji u godinama posle 2050, i to je bila
uteha, ma koliko neznatna.
Onda se na ekranu iza Arta pojavio Saks i zagledao se u nju. Videvši ko je, on reče: "Majo!"
Ona proguta krupnu knedlu. Je li joj to oprošteno za Filis? Da li je shvatio zašto je to učinila?
Njegovo novo lice nije ništa odavalo - bilo je zatvoreno koliko i staro, i teže za čitanje jer ga je
kraće poznavala.
Pribrala se i upitala ga šta planira.
On reče: "Nema plana. Samo se pripremamo. Moramo da čekamo na upaljač. Događaj upaljač.
Veoma važno. Postoji nekoliko mogućnosti na koje motrim. Ali još ništa."
"Odlično", reče ona. "Ali moram nešto da ti kažem, Sakse." Onda mu poveri sve svoje brige -
snagu trupa Prelazne vlade, podržanih od velikih centralističkih metanata; neprestano naginjanje
nasilju kod radikalnijih krila podzemnog pokreta; osećaj da zapadaju u stare šablone. A on je, dok je
govorila, žmirkao na svoj stari način, tako da je znala da je zaista sluša ispod tog novog lica - da je
konačno ponovo sluša, tako da je govorila duže nego što je nameravala, oslobađajući sve iz sebe,
svoje nepoverenje prema Džeki, strah od boravka u Barouzu, sve. Bilo je to kao da govori sa
ispovednikom, ili molba - molba njihovom najrazumnijem naučniku da ne dopusti da ponovo zavlada
bezumlje. Da ne dopusti sebi da ga savlada bezumlje. Čula je sebe kako priča bez reda i shvatila je
koliko je uplašena.
A on je treptao na način koji je ličio na neko bespolno, pacovsko saosećanje. Međutim, na kraju je
samo slegnuo ramenima i škrto odgovorio. Bio je to sada General Saks, odsutan, ćutljiv, koji joj se
obraćao iz neznanog sveta unutar sopstvene glave.
"Daj mi dvanaest meseci", reče on. "Treba mi još dvanaest meseci."
"U redu, Sakse." Zbog nečega se osećala umireno. "Učiniću sve što mogu."
"Hvala, Majo."
Onda je nestao. Sedela je i zurila u mali ekran svoje VI, osećajući se ispražnjena, na ivici suza
olakšanja. Bilo joj je oprošteno, za sad.

Zato se sa voljom vratila na posao, sastajući se sa grupama skoro svake nedelje i praveći
povremene ilegalne izlete do Elizijuma i Tarzisa, da se obrati ćelijama u visokim gradovima. Kojot
se starao o njenom prevozu, vozeći je avionom s kraja na kraj planete u noćnim letovima koji su je
podsećali na šezdeset prvu. Mišel je vodio brigu o njenoj bezbednosti, štiteći je zajedno sa grupom
domorodaca, u kojoj je bilo i nekoliko ektogenih iz Zigota, koji su je pratili od skrovišta do skrovišta
u svakom gradu koji je trebalo da posete. A ona je govorila i govorila i govorila. Nije bila reč samo
o tome da ih ubedi da čekaju, već i da ih poveže, da ih natera da prihvate da su svi na istoj strani.
Ponekad joj se činilo da ima uspeha, videla je to na licima ljudi koji su dolazili da je čuju. U drugim
prilikama, njen napor se svodio na to da uključi kočnice (istrošene, pregrejane) radikalnim
elementima. Ovih je bilo mnogo, i svakog dana sve više: En i Crveni, Kaseijevi prvomarsovci,
bogdanovisti pod Mihailovim vođstvom, Džekini 'bunovci', radikalni Arapi koje je vodio Antar,
jedan od brojnih Džekinih dečaka - zatim Kojot, Harmakis, Rejčel... Bilo je to kao da pokušava da
zaustavi lavinu koja je i nju zahvatila, hvatajući se za žbunje koje se kotrljalo zajedno sa njom. U
ovakvoj situaciji, Hirokin nestanak postajao je sve više i više tragičan.
Napadi već viđenog su se vratili, jači nego ikad. Već je živela u Barouzu, u vreme slično ovom...
možda je ceo problem bio u tome. Ali je osećaj, kada bi naišao, bio tako uznemirujući, duboko,
uporno uverenje da se sve već dogodilo na istovetan način, neizbežno, kao da se beskonačno
ponavljanje zaista događa... Tako se dešavalo da se probudi i ode u kupatilo, i da joj se čini da se to
već dogodilo i da je bilo isto, uključujući i ukočenost i sitno žiganje i bolove; potom bi izišla da se
sretne sa Nirgalom i nekim od njegovih prijatelja, i shvatila bi da je reč o napadu, a ne o još jednoj
podudarnosti. Sve se dešavalo isto kao pre, i bilo je čista mehanika. Sudbinski čin. Dobro, pomislila
bi, mani to. Zato što je to stvarnost. Svi smo igračke sudbine. Imaš bar tu sreću da ne znaš šta će se
dogoditi sledeće.
Vodila je beskrajne razgovore sa Nirgalom, trudeći se da ga shvati, i da mu objasni sebe. Učila je
od njega, oponašala ga na sastancima - njegovo vispreno, srdačno uverenje, koje je očigledno
osvajalo ljude. Oboje su bili slavni, oboje su se pojavljivali u vestima, oboje su bili na UNTA-inom
spisku traženih. Oboje su morali da se klone ulica. Bili su, dakle, povezani, i ona je upijala sve što je
mogla od njega, i verovala da i on uči od nje. U svakom slučaju, postizala je uspehe. Bio je to dobar
odnos, njena najbolja veza sa mladima. Činio ju je srećnom. Davao joj je nadu.
Ali da se sve to zbiva u nepopustljivom stisku svemoguće sudbine! Već viđeno, uvek već bilo:
puka hemija mozga, objasnio je Mišel. Bio je to jednostavno neuralni pomak ili ponavljanje, koji joj
je izazivao osećaj da je sadašnjost ujedno i prošlost. Što je možda i bila. Stoga je prihvatila njegovu
dijagnozu i uzimala sve lekove koje bi joj prepisao, bez pritužbi i bez nade. Svake večeri i svakog
jutra otvarala je džep u pojasu koji joj je pripremao jednom nedeljno, i uzimala pilule koje bi našla u
njemu, ne postavljajući pitanja. Više nije besnela na njega; više nije osećala potrebu. Možda ju je
izlečila noć bdenja u Odesi. Možda je konačno smućkao pravi koktel lekova. Nadala se da jeste.
Odlazila je sa Nirgalom na sastanke i vraćala se u stan ispod plesnog studija, izmoždena. A opet je
bilo noći kada nije mogla da spava. Zdravlje joj se pogoršalo, počela je često da se razboljeva,
problemi s varenjem, išijas, bolovi u grudima... Ursula je preporučila izmenjeni gerontološki tretman.
Uvek pomaže, rekla je. Sa najnovijim tehnikama praćenja genomskih poremećaja, bio je brži nego
ikad. Odsustvovaće najviše nedelju dana. Ali Maja nije osećala da ima toliko vremena da odvoji
nedelju dana. Kasnije, rekla je Ursuli. Kada sve ovo bude gotovo.

Ponekad, kada nije mogla da zaspi, čitala je o Frenku. Ponela je sa sobom sliku iz stana u Odesi, i
sada je bila okačena na zidu pored njenog kreveta u skrovištu u Hant mezi. I dalje je osećala pritisak
tog elektrizirajućeg pogleda, pa je povremeno u besanim satima čitala o njemu, trudeći se da sazna
više o njegovom diplomatskom poslu. Nadala se da će pronaći stvari koje je sam tako dobro
oponašao, i utvrditi šta je, po njenom mišljenju, bilo pogrešno u njegovim postupcima.
Jedne noći, u stanu, posle rizične posete Sabišiju i tamošnjoj zajednici, koja se još skrivala u
lavirintu, zaspala je naslonjena na beležnicu u kojoj je bila otvorena jedna od knjiga o Frenku. Onda
ju je probudio san o njemu. Uznemirena, prešla je u dnevnu sobu i popila čašu vode, pa se vratila i
nastavila da čita knjigu.
Ova se bavila godinama između potpisivanja sporazuma 2057. godine i izbijanja nemira 2061.
Bile su to godine kada mu je Maja bila najbliža, ali ih je pamtila tek kao nasumično sevanje munje -
trenutke pune električnog naboja, razdvojene dugim razdobljima čiste tame. Ono o čemu je govorila
knjiga nije u njoj probudilo nikakvo prepoznavanje, uprkos činjenici da je i sama bila više puta
pomenuta. Neka vrsta istorijskog jamais vu-a.
Kojot je spavao na kauču, stenjući u nekom svom snu, a onda se probudio i pogledao oko sebe da
utvrdi izvor svetlosti. Otapkao je iza nje prema kupatilu i usput je zastao da joj pogleda preko
ramena. "Ah", reče značajno. "Tu ima dosta toga o njemu." Zatim ode niz hodnik.
Kada se vratio, Maja reče: "Pretpostavljam da ti znaš i više."
"O Frenku znam neke stvari koje oni ne znaju, to je bar sigurno."
Maja je zurila u njega. "Ne govori mi. I ti si bio u Nikoziji." Onda se seti da je to negde pročitala.
"I jesam, kad si već pomenula."
Teško se spustio na kauč i zagledao se u pod. "Te noći sam video Frenka, kako baca cigle u
prozore. Sam je pokrenuo nemire."
Podigao je pogled i susreo njen. "Razgovarao je sa Selimom el-Hajilom u rubnom parku, otprilike
pola sata pre napada na Džona. A ti sad izvuci zaključke."
Maja stegnu zube i zagleda se u beležnicu, kao da on nije tu.
On se zavali na kauč i zahrka.
Bile su to stare vesti, zapravo. I kao što je Zeik pojasnio, nije bilo toga ko bi uspeo da razmrsi taj
čvor, bez obzira na to šta je ko video ili mislio da pamti da je video. Niko nije mogao da bude
siguran u nešto što se dogodilo tako davno u prošlosti, čak ni u sopstvena sećanja, koja su pri svakom
prizivanju trpela fine izmene. Jedina sećanja kojima se moglo verovati bili su oni nezvani izlivi iz
dubina, memoires involuntaires, koji su bili tako živi da su morali biti verodostojni - ali su se često
odnosili na nevažne događaje. Ne. Kojotovo svedočenje bilo je samo jedno od mnogih nepouzdanih.
Kada su se na ekranu ponovo pojavile reči teksta, nastavila je sa čitanjem.

Čalmersovi napori da spreči provalu nasilja 2061. bili su neuspešni zato što se na kraju pokazalo
da uopšte ne razume prave razmere problema. Kao većina ostalih članova Prvih stotinu, nije uspevao
da pojmi koliko je, zapravo, Mars imao stanovnika pedesetih godina, a bilo ih je preko milion; i
mada je mislio da pokret otpora vodi i koordinira Arkadije Bogdanov, zato što ga je poznavao, bio je
nesvestan uticaja koji je Oskar Šneling imao u Koroljevu, ili sveprisutnih frakcija Crvenih kao što je
bila ona po imenu Slobodni Elizijum, ili bezimene ćelije odbeglih koji su u stotinama napuštali
naselja na površini. U tom neznanju i nedostatku moći uviđanja, bavio se samo malim delom
problema.

Maja se odmaknu od ekrana, protegnu se i pogleda prema Kojotu. Da li je to zaista bila istina?
Pokušala je da prizove te godine, da se priseti. Frenk je bio svestan, zar ne? "Igraju se iglicama, a
bolest je u korenu." Zar joj to nije rekao baš Frenk, negde u to vreme?
Nije uspevala da se seti. Igraju se iglicama, a bolest je u korenu. Reči su visile u vazduhu,
odvojene od svega ostalog, od svakog konteksta koji bi im dao značenje. Međutim, imala je snažan
osećaj da je Frenk bio svestan da tamo napolju postoji ogroman nevidljivi izvor otpora i
nepoverenja; u stvari, niko nije bio svesniji toga od njega! Kako je pisac knjige uspeo to da previdi?
Kad je reč o tome, kako je neki istoričar, koji je žuljao stolicu i prebirao po dokumentima, mogao da
zna ono što su oni znali ili da shvati kako je to izgledalo u ono vreme, razlomljenu kaleidoskopsku
prirodu svakodnevnih kriza? Sve one oluje sa kojima su morali da se bore...
Pokušala je da dozove Frenkovo lice, i ovaj put joj dođe slika: sedeo je, srceparajuće pogrbljen,
za stolom u kafeu, a pod nogama mu se vrtela drška šoljice za kafu; ona je razbila tu šoljicu, ali
zašto? Nije mogla da se seti. Prelistala je knjigu napred na ekranu, svakim pasusom prelećući
mesece; bila je to suvoparna analiza u kojoj nije mogla da pronađe ništa čega se sećala. Onda joj
jedna rečenica privuče pažnju, pa nastavi da čita od tog mesta kao da je neka ruka steže za vrat,
primoravajući je:

Čak i posle raskida njihove prve veze na Antarktiku, Tojtovna je zadržala uticaj na Čalmersa koga
ovaj nikada nije uspeo da se oslobodi, bez obzira na to koliko je to remetilo njegove planove. Tako
se dogodilo, kada se vratio iz Elizijuma, mesec dana uoči izbijanja pobune, da se Tojtovna sretne s
njim u Barouzu i da provedu zajedno nedelju dana, koju su, po svedočenju sviju, proveli svađajući
se; Čalmers je želeo da ostane u Barouzu, gde je ustanak bio u krizi; Tojtovna je tražila od njega da
se vrati u Šefild. Jedne večeri se pojavio u jednom od kafea pored kanala, obuzet tolikim besom da
su ga se konobari uplašili, a kada je došla i Tojtovna, očekivali su da eksplodira. Ali on je samo
sedeo dok ga je ona podsećala na sve što ih je vezivalo, sve što su jedno drugom ostali dužni,
celokupnu zajedničku prošlost, onakvu kakva je bila; i na kraju se povinovao njenim željama i vratio
se u Šefild, odakle nije bio u stanju da kontroliše rastuće nasilje u Elizijumu i Barouzu. Tako je došlo
do revolucije.

Maja je zurila u ekran. Bilo je to pogrešno, tako pogrešno, pogrešno od početka do kraja - ništa od
toga nije se dogodilo na taj način! Veza na Antarktiku? Nikada!
Ali jednom ga je zaista saletela, u nekom restoranu... sasvim moguće da su ih posmatrali... no, bilo
je teško reći. Ali knjiga je bila tako glupa - krcata proizvoljnim zaključcima - daleko od istorijskog
materijala. Osim ako sama prošlost nije bila takva, ako je neko zaista bio tamo, neko ko je umeo
pravilno da ih proceni. Same laži. Napregnula se da oživi prizor - stisnula je zube, ukočila se, a prsti
su joj se zgrčili kao da će njima iskopati uspomene. Međutim, bilo joj je kao da grebe po steni. I
sada, kada je pokušala da se seti tog susreta u kafeu, nije uspevala da prizove nikakvu sliku;
zamaglile su ih reči iz knjige: Podsećala ga je na sve ono što ih je vezivalo... Nije! Nije! Postojao je
zgrbljeni lik za stolom, samo slika - a onda ju je konačno pogledao...
Ali to je bilo ono mladalačko lice sa zida kuhinje u Odesi.
 Zastenjala je, zaplakala, počela da grize stisnute pesnice i da rida.
"Je l' ti dobro?" promumla Kojot sa kauča.
"Ne."
"'Si nešto našla?"
"Ne."
Frenka su polako brisale knjige. I vreme. Prošle su godine, i za nju je, čak i za nju, Frenk Čalmers
sve više postajao samo jedan u nizu sporednih istorijskih likova, stojeći tamo kao neko koga gledate
sa pogrešnog kraja teleskopa. Ime u knjizi. Neko o kome može da se čita kao što se čita o Bizmarku,
Taljeranu, Makijaveliju. A njen Frenk... nestao.

Skoro svakog dana provodila je po nekoliko sati pregledajući Praksisove izveštaje, da bi pronašla
pravilnosti i razumela ih. Preko Praksisa su dobijali tako velike količine podataka da su imali
suprotan problem od onog iz godina krize pre šezdeset prve - previše informacija. Kriza je
svakodnevno proizvodila mnoštvo novih žarišta, i Maja je često završavala posao na ivici očajanja.
Nekoliko članica UN, sve klijenti Konsolidejteda ili Subarašija, zatražile su ukidanje Svetskog Suda,
jer su njegove usluge nepotrebne. Većina metanata je smesta stala iza ovog predloga, a s obzirom na
to da je Svetski Sud u svom početku bio jedna od agencija UN, bilo je onih koji su tvrdili da bi takav
čin bio pravosnažan i da bi imao istorijsku osnovu - ali je prva posledica bio prekid nekih već
započetih arbitracija, što je dovelo do borbi u Ukrajini i Grčkoj. "Ko je odgovoran?" uzviknu Maja
Artu. "Da li stvarno neko radi te stvari?"
"Naravno. Neki metanati imaju predsednike, a svi imaju upravne odbore koji se sastaju i
razgovaraju o stvarima, i odlučuju o tome kakve će naloge dati. Slično Fortu i osamnaestoro
besmrtnika u Praksisu, mada je Praksis demokratičniji od većine ostalih. Odbori metanata imenuju
izvršnu komisiju koja ulazi u sastav Prelazne vlade, a vlada odlučuje o nekim lokalnim stvarima;
mogu da ti dam i njihova imena, ali ne verujem da su toliko moćni kao ono društvo dole kod kuće."
"Mani to." Naravno da su postojali odgovorni. Ali niko nije sam odlučivao. Očigledno da je na
obe strane bilo isto. Za pokret otpora nije bilo sumnje. Sabotaže su, posebno na platformama
Vastitasovog okeana, sada postale prava pandemija, a ona je znala čija je to ideja. Razgovarala je sa
Nađom o tome da je poveže sa En, ali je Nađa samo odmahivala glavom. "Neizvodljivo. Ni sama
nisam imala prilike da razgovaram sa En još od Dorsa Brevije. Malo je radikalnijih Crvenih od nje."
"Kao i obično."
"Pa, ne verujem da je bila takva. Ali sada to više nije važno."
Maja zatrese glavom i vrati se na posao. Sve je više vremena provodila radeći sa Nirgalom, učeći
od njega i podučavajući ga. On je više nego ikada predstavljao njenu najbolju sponu sa mladima, i
najsnažniju, kao i najumereniju; i sam je smatrao da treba čekati na prelomni događaj i tada
organizovati jedinstveno delovanje, i to je, naravno, bio jedan od razloga njenog gravitiranja prema
njemu. Ali ujedno i stvar njegove prirode, njegove topline i poleta, njegove pažnje prema njoj. Niko
se od njega nije više razlikovao od Džeki, iako je Maja znala da su njih dvoje u veoma složenom
odnosu, koji se razvio još u detinjstvu. Ali se činilo da su se u poslednje vreme otuđili, zbog čega joj
uopšte nije bilo žao, i da su sasvim oprečnih političkih stavova. Džeki je bila harizmatični vođa i
regrutovala je veliki broj novih pristalica u svoje 'bunovsko' krilo PrvoMarsa, a zalagala se za akciju
bez čekanja, pa je zato bila mnogo bliži saveznik Harmakisu nego Nirgalu, barem u političkom
smislu. Maja je činila sve što je mogla da podrži Nirgala u ovom rascepu između domorodaca: na
svakom sastanku se zalagala za politiku i akcije koje su bile zelene, umerene, nenasilne i vođene iz
centra. Ali je bilo očigledno da je većina novoorganizovanih, političkih angažovanih domorodaca u
gradovima naklonjena Džeki i PrvoMarsu, koji je u suštini bio Crveni, radikalan, nasilan i anarhičan
- ili ga je bar ona tako videla. A sve češći napadi, demonstracije, ulični sukobi, sabotaže i ekotaže
samo su išli u prilog njenoj analizi.
I nisu samo novoregrutovani domoroci prilazili Džeki, već i veliki broj srazmerno
nezainteresovanih doseljenika, i to onih najskorijih. Ova pojava ostavila ju je bez reči, i jednog dana
se požalila Artu na to, pošto su pregledali Praksisov izveštaj.
"Pa" reče on diplomatski, "dobro je imati što više doseljenika na našoj strani."
Naravno, kada nije bio u vezi sa Zemljom, najveći deo vremena provodio je u putovanju od grupe
do grupe, nastojeći da ih ujedini, tako da je ovo bila njegova često upotrebljavana fraza. "Ali, zašto
se pridružuju njoj?" upita Maja.
"Pa..." reče Art, mašući rukom, "znaš, ovi doseljenici dođu ovamo, i neko od njih čuje za
demonstracije, ili vidi kada se dogode, pa sa raspita okolo i čuje priče, recimo da će ih domaći brže
zavoleti ako se pridruže demonstracijama, znaš? Možda neka od domaćih devojaka, za koje su čuli da
umeju da budu druželjubive, zar ne? Veoma druželjubive. Zato to i učine, nadajući se da će ih, ako
pomognu, neka od ovih visokih devojaka na kraju dana odvesti kući."
"Ma, hajde", reče Maja.
"Pa, znaš", reče Art, "nekima se to i dogodi."
"I tako naša Džeki pokupi sve novajlije."
"Pa, nisam siguran da se isto ne događa i Nirgalu. I ne vidim da ljudi prave toliku razliku između
njih. To je finesa, nešto što je tebi mnogo očiglednije nego njima."
"Hmm."
Setila se Mišela, koji joj je govorio da je važno boriti se za ono što voliš, kao i protiv onoga što
mrziš. A ona je zaista volela Nirgala. Bio je to divan mladić, najbolji među domorocima. Svakako da
nije bilo u redu rugati se takvoj motivaciji, toj erotskoj energiji koja je izvodila ljude na ulice... Ipak,
bilo bi bolje kada bi ljudi bili makar malo razumniji. Džeki je svim snagama nastojala da ih povede u
još jednu grčevitu, haotičnu pobunu, čije su posledice mogle da budu katastrofalne.
"To je takođe jedan od razloga što ljudi slede tebe, Majo."
"Šta?"
"Čula si me."
"Daj, ne budi lud."
Mada je prijalo da veruje u to. Možda bi mogla da proširi borbu i na taj nivo. Iako bi bila u
slabijoj poziciji. Osnovati stranku staraca. Pa, to su, zapravo, i bili. To je u suštini bila njena
zamisao, tamo u Sabišiju - da će isei preuzeti pokret otpora i povesti ga tamo gde treba. Mnogi od
njih posvetili su dobar deo života upravo tome. Bez uspeha. Bilo ih je premalo. Nova većina bila je i
nova vrsta, sa novim, tuđinskim umovima. Iseijima je preostalo da pojašu tigra i da pokušaju da se
održe. Uzdahnula je.
"Umorna?"
"Mrtva. Ovaj posao će me ubiti."
"Odmori se malo."
"Ponekad kad razgovaram s tim ljudima osećam se kao plašljivo, konzervativno nekalo. Nemojte
ovo, nemojte ono. Ponekad mi se smuči. Pa se pitam nije li Džeki ipak u pravu."
"Šališ se?" reče Art, razrogačenih očiju. "Ti si ta koja drži konce ove komedije, Majo. Ti, Nađa i
Nirgal. I ja. Ali ti si ta sa... oreolom." Sa ugledom ubice, hteo je da kaže. "To je samo umor. Odmori
se. Skoro će vremenski pomak."
 Nekoliko noći iza toga, probudio ju je Mišel: na drugoj strani planete, Armskorove trupe
bezbednosti navodno ujedinjene sa Subarašijevim jedinicama preuzele su kontrolu nad liftom od
regularne Subarašijeve policije, a grupa prvomarsovaca je u času neizvesnosti pokušala da osvoji
novi Utikač u blizini Šefilda. Napad je propao, većina napadača je izginula, a Subaraši je na kraju
ponovo preuzeo kontrolu nad Šefildom, Klarkom i svime između, kao i nad većim delom Tarzisa.
Tamo je sada bilo kasno popodne, i na ulicama Šefilda nalazila se velika masa ljudi, demonstrirajući
protiv nasilja ili protiv preuzimanja; bilo je teško reći koje od ovog dvoga. Bio je to beznadežan čin;
Maja je pospano posmatrala sa Mišelom kako policija u hodačima i šlemovima razdvaja grupe
demonstranata i potiskuje ih suzavcem i gumenim palicama. "Budale!" povika Maja. "Zašto to rade!
Svaliće nam celokupnu zemaljsku vojnu silu na leđa!"
"Izgleda da se razilaze", reče Mišel, zureći u mali ekran. "Ko zna, Majo. Ovakvi prizori mogu da
razjare ljude. Dobili su bitku, ali su svuda izgubili podršku."
Maja se ispruži na kauču ispred ekrana, još nedovoljno budna da bi mogla da misli. "Možda",
reče. "Ali će biti teže nego ikad zadržati ljude do roka koji je zatražio Saks."
Mišel na to odmahnu rukom, okrenut ekranu. "Koliko dugo on misli da ćeš to moći?"
"Ne znam."
Gledali su kako izveštači Mangalavida opisuju proteste kao nasilje u organizaciji terorista. Maja
zastenja. Spenser je bio ispred ekrana druge VI, razgovarajući sa Nanaom u Sabišiju. "Napolju
kiseonik raste tako brzo da mora da postoji nešto bez samoubilačkih gena. Sadržaj ugljen-dioksida?
Tačno, podjednako brzo opada... Kolonija bakterija koje dobro vezuju ugljenik, plodna kao korov.
Pitao sam Saksa šta je to, a on samo trepće... Da, i on je pomahnitao kao En. A ona je napolju i
sabotira svaki projekt na koji naiđe."
Kada je završio razgovor, Maja mu reče: "Koliko dugo Saks želi da odugovlačimo?"
Spenser slegnu ramenima. "Sve dok se ne dogodi nešto što će po njegovom mišljenju biti upaljač.
Ili dok ne utvrdimo smišljenu strategiju. Ali ako ne uspemo da zaustavimo Crvene i prvomarsovce,
neće biti važno šta Saks misli."

Nedelje su se vukle jedna za drugom. U Šefildu i Južnoj Fosi počela je kampanja redovnih uličnih
demonstracija. Maja je smatrala da će ovo samo izazvati povećanje snaga bezbednosti, ali se Art
izjasnio u njihovu korist. "Moramo da pokažemo Prelaznoj vladi koliko je pokret otpora masovan, da
ne bi, kada dođe trenutak, pokušali da nas slome iz neznanja, razumeš? U ovom trenutku treba da
osete da ih ne vole i da su u manjini. Ako mene pitaš, do đavola, jedino što plaši vlasti jeste masovno
okupljanje ljudi na ulicama."
Slagala se ona s tim ili ne, ništa nije mogla da učini; prolazili su dani, i mogla je samo da se
zaokupi poslom, da putuje i sastaje se sa grupama, i za to vreme joj je svaki mišić u telu od napetosti
bio kao žica, a noću nije mogla da spava, jedva mršavih sat ili dva pred zoru.

Jednog jutra, u severno proleće 52. marsovske i 2127. zemaljske godine, probudila se osećajući
se odmornije i svežije nego obično. Mišel je još spavao, pa se obukla i izišla napolje sama, i zaputila
se velikom središnjom promenadom do kafea pored kanala. Bila je to jedna od prednosti Barouza:
uprkos pojačanim merama bezbednosti na kapijama i stanicama, u neke sate se moglo slobodno ići
ulicama: u gužvi je bilo malo verovatno da je uhvate. Zato je sedela, pila kafu i jela pecivo i
posmatrala niske sive oblake kako se valjaju iznad glava, niz padinu Sirtisa i prema bedemu na
istoku. Strujanje vazduha unutar šatora bilo je pojačano, da bi se kinetički utisak pojačao sa
vizuelnim. Njoj je to bilo neobično, jer se bila navikla da se prizor neba ne podudara sa vetrovima
ispod šatora. Dugačka, vitka, izvijena cev mosta od Elis Bjuta do Hant meze bila je puna živopisnih
mravolikih prilika ljudi koji su žurili na jutarnje poslove. Živeti normalnim životom; ova pomisao
naterala ju je da ustane, plati račun i pođe i sama u dugu šetnju. Išla je pored nizova belih Barejsovih
stubova, uzbrdo kroz Princezin park prema novim šatorima, oko ledenih brežuljaka gde su bile
podignute otmene stambene zgrade. Tu, u visokoj zapadnoj četvrti, posmatraču se pružao pogled na
ceo grad, na krošnje drveća i krovove razdvojene šetalištima i kanalima, na visoke i široke meze
poput ogromnih katedrala. Njihove strme kamene litice bile su napukle i talasaste, sa vodoravnim
nizovima svetlucavih prozora kao jedinim znakom da su prošupljene iznutra, svaka grad za sebe, mali
svetovi u ravnici od crvenog peska, pod džinovskim nevidljivim šatorom, spojeni visokim pešačkim
mostovima koji su se sjaktali kao mehuri sapunice. Ah, Barouze!
Pošla je nazad sa oblacima, kroz uske ulice između stambenih blokova i vrtova, prema Hant mezi i
njihovom domu ispod plesnog studija. Mišel i Spenser bili su negde u gradu, i dugo je samo stajala
pred prozorom i posmatrala trku oblaka iznad grada, radeći Mišelov posao umesto njega, nastojeći
da obuzda nepostojana raspoloženja i da ih vrati u srednju, stabilniju kolotečinu. Sa tavanice je
dolazilo prigušeno, nepovezano tup tup tup. Počeo je još jedan čas. Ritam se onda premesti u hodnik i
začu se snažno kucanje na vratima. Pošla je da otvori, dok joj je srce lupalo kao zvuk sa tavanice.
Bilo su to Džeki i Antar, Art i Nirgal, Rejčel i Franc, i ostali ektogeni iz Zigota, nahrupili su
unutra, razgovarajući među sobom brzinom zvuka, tako da ih nije sasvim razumela. Pozdravila ih je
onoliko srdačno koliko je mogla, s obzirom na Džekino prisustvo, a zatim se sasvim pribrala i
uklonila svu mržnju iz očiju i počela da ih ispituje, uključujući i Džeki, o planovima. Došli su u
Barouz da pomognu u organizovanju demonstracija u parku pored kanala. Vest je obišla sve ćelije, i
nadali su se da će im se pridružiti i veliki broj neopredeljenih građana. "Nadam se da to neće izazvati
represalije", reče ona.
Džeki joj se osmehnu, pobednički. "Seti se, nema povratka", reče.
Maja zakoluta očima i ode da pristavi vodu, pokušavajući da potisne jed. Sastaće se sa vođama
svih ćelija u gradu, i Džeki će voditi glavnu reč na sastanku, nagovaraće ih da bez odlaganja podignu
ustanak, bez razloga i bez strategije. A Maja to nikako nije mogla da spreči - trenutak da joj polomi
kosti bio je prošao, na žalost.
Zato je išla okolo i uzimala kapute, delila im banane i terala ih da spuste noge sa jastuka na kauču,
osećajući se kao dinosaurus među sisarima, dinosaurus u novoj klimi, među brzim toplokrvnim
bićima koja se rugaju njenom treskanju okolo, izmičući njenim sporim zamasima i trčeći za njenim
teškim repom.
Art skrušeno dođe da joj pomogne oko šoljica, nezgrapan i opušten kao uvek. Upitala ga je šta je
čuo od Forta, i on joj prepriča dnevni izveštaj sa Zemlje. Subaraši i Konsolidejted napale su
fundamentalističke armije, u nekoj vrsti fundamentalističke alijanse, koja je, zapravo, bila privid, jer
su hrišćanski i muslimanski fundamentalisti mrzeli jedni druge, a prezirali budističke fundamentaliste.
Veliki metanati upotrebili su nove UN da ih upozore da će štititi svoje interese odgovarajućom
upotrebom sile. Praksis, Ameks i Švajcarska zahtevali su posredovanje Svetskog Suda, pa je Indija
tako i učinila, ali drugi nisu. Mišel reče: "Bar se još plaše Svetskog Suda." Ali Maji se činilo da
metanatricid prelazi u rat bogatih i 'smrtnika', koji je mogao da bude mnogo razorniji - opšti rat
umesto prevrata.
Razmotrila je situaciju sa Artom dok su služili ostale čajem. Bio uhoda ili ne, Art je poznavao
Zemlju i bio je dobar u političkom prosuđivanju, što je njoj bilo od pomoći. Bio je kao neki umereni
Frenk. Je li zaista bilo tako? Na neki način podsećao ju je na Frenka, i ako nije umela da kaže zašto,
bila je neodređeno zadovoljna. Niko drugi ne bi video bilo kakvu sličnost u ovom krupnom, lukavom
čoveku; bilo je to samo njeno zapažanje.
Tada u stan počeše da pristižu novi gosti, vođe ćelija i posetioci iz grada. Maja je sedela u
pozadini i slušala Džeki kako im se obraća. Svaki pripadnik pokreta, pomislila je Maja, slušajući je,
pristupio je zbog sebe. Način na koji je Džeki koristila svog dedu, mašući njim kao zastavom da
okupi sledbenike, bio je mučan. Ali Džon nije bio taj koji je okupljao ljude oko nje, već njena
otvorena bela bluza. Kurvica. Nikakvo čudo što se Nirgal otuđio od nje.
Sada ih je potpaljivala svojom uobičajenom, izazovnom porukom, vatreno se zalažući za što
skoriji ustanak, bez obzira na dogovorenu strategiju. Za ove takozvane Bunovce, Maja je bila samo
bivša ljubavnica velikog čoveka, a možda i razlog zbog koga je ubijen: fosilna odaliska, istorijska
mrlja na imenu, predmet muške požude, kao Jelena Trojanska koju je prizvao Faust, nematerijalna i
suluda. Izluđujuće! Međutim, zadržala je mirno lice i ulazila i izlazila iz kuhinje ne gledajući ih,
čineći ono što čine bivše ljubavnice, trudeći se da ugodi i nahrani. Trenutno i nije mogla drugo.
Stajala je u kuhinji, zureći kroz prozor u krovove. Izgubila je sav uticaj koji je imala na pokret.
Stvar će se odigrati pre nego što Saks ili bilo ko od onih od značaja budu spremni. Džeki je veselo
blebetala u dnevnoj sobi, organizujući demonstracije koje će možda okupiti deset hiljada ljudi u
parku, a možda i svih sto, ko zna? A ako snage bezbednosti odgovore suzavcem i gumenim mecima i
palicama, biće povređenih, i mrtvih; biće to žrtve bez pravog razloga, ljudi koji su mogli da žive
hiljadu godina. Ali Džeki je nastavila, vispreno i poletno, sva u vatri. Na nebu između oblaka zasja
Sunce, zaslepljujuće srebrno, preteće ogromno. Art uđe u kuhinju i sede za sto, pa uključi ekran svoje
VI i zabi lice u njega. "Stigla mi poruka sa Zemlje, od Praksisa." Poče da čita sa ekrana, praktično
zalepljen licem uz njega.
"Jesi li kratkovid?" upita Maja nervozno.
"Mislim da nisam... oh, čoveče. Auh! Je li Spenser tamo? Zovi ga."
Maja ode do vrata i dade znak Spenseru, i ovaj dođe. Džeki nije obraćala pažnju na ovo ometanje
i nastavila je da govori. Spenser sede pored Arta, koji se u međuvremenu uspravio, razrogačenih
očiju i otvorenih usta. Spenser je čitao nekih pet sekundi, a onda se zavali u stalici i pogleda Maju sa
čudnim izrazom na licu. "To je to!" reče.
"Šta?"
"Upaljač."
Maja mu priđe, pa poče da čita preko njegovog ramena.
Onda se uhvati za njega, osetivši nešto kao bestežinsko stanje. Gotovo je sa zadržavanjem lavine.
Obavila je svoj posao, iako je mislila da joj nije uspelo. U trenutku propasti, sreća se okrenula.
Nirgal uđe u kuhinju da pita šta se događa, privučen nečim u njihovim prigušenim glasovima. Art
mu reče, i njemu zasjaše oči od uzbuđenja koje nije mogao da sakrije. On se okrenu Maji i reče: "Je
li to istina?"
Njoj dođe da ga poljubi za to. Umesto toga, klimnu glavom, ne usuđujući se da progovori, i ode do
vrata dnevne sobe. Džeki je još bila ured svog proglasa, i Maja je sa uživanjem prekinu.
"Demonstracije su otkazane."
"Kako to misliš?" reče Džeki, iznenađena i ljuta. "Zašto?"
"Zato što umesto njih imamo revoluciju."
Deseti deo: PROMENA FAZE
Surfovali su na zmajevima kada su im pomoćnici na plaži signalizirali da nešto nije u redu,
skačući gore-dole. Odleteli su do obale, usidrili se na mokrom pesku i saslušali novost. Sat kasnije
bili su na aerodromu, da bi ubrzo zatim poleteli u malom Skankvorksovom svemirskom avionu
nazvanom Golum. Leteli su na jug, i kada su dostigli visinu of pedeset hiljada stopa, negde iznad
Paname, pilot je nakrenuo letelicu i uključio rakete, i sledećih pola sata bili su pritisnuti u prostrana
gravitaciona sedišta. Troje putnika bili su na sedištima u kokpitu, iza pilota i kopilota, i kroz prozor
su mogli da posmatraju oplatu aviona, koja je podsećala na kalaj, kako počinje da se žari, a odmah
zatim prelazi u jarkožuti sjaj sa bronzanim prelivom, sve svetlija i svetlija da bi na kraju bili kao
Šadrah, Mešah i Abednego, neozleđeni usred ognjene pećnice.
Kada je spoljni omotač malo potamneo i pilot poravnao avion, bili su oko osamdeset milja iznad
Zemlje i gledali Amazon i prelepu kičmu Anda. Dok su leteli dalje na jug, jedan od putnika, geolog,
objasni ostalima o čemu je reč.
"Ledena ploča zapadnog Antarktika ležala je na steni koja je ispod nivoa mora. Ali to je deo
kontinenta, a ne morsko dno, i ispod zapadnog Antarktika čini neku vrstu basena i lanca, sa živom
geotermalnom aktivnošću."
"Zapadni Antarktik?" reče Fort, žmireći.
"To je manja polovina, sa poluostrvom koje se pruža prema Južnoj Americi i Rosovoj ledenoj
prečagi. Zapadna ledena ploča nalazi se između gorja poluostrva i Transantarktičkih planina, u
sredini kontinenta. Evo, pogledajte, poneo sam globus." Izvukao je iz džepa globus na naduvavanje,
dečju igračku, naduvao ga i dao ostalima da ga pogledaju.
"Zapadna ledena ploča, dakle, ležala je na steni ispod nivoa mora. Ali tlo je tamo dole toplo, i
ispod leda ima nekoliko vulkana, tako da se led na dnu pomalo topi. Ova voda se meša sa vulkanskim
sedimentima i obrazuje tvar koja se zove til. Ova je po teksturi slična zubnoj pasti. Tamo gde led
prelazi na til, kreće se brže nego inače, tako da je u sastavu zapadne ledene ploče bilo ledenih struja,
sličnih brzim glečerima sa obalama od sporijeg leda. Ledena struja B tekla je dva metra na dan, na
primer, a okolni led dva metra godišnje. B je bila široka pedeset kilometara i kilometar duboka -
dakle, vraški velika reka, koja je zalazila u Rosovu ledenu prečagu zajedno sa pet-šest drugih struja."
Vrhom prsta pokazao je položaje tih nevidljivih struja.
"Sad, tamo gde su ledene struje i sama ledena ploča silazile sa stene i plutale po Rosovom moru -
to se zvalo granična linija."
"A", reče jedan od Fortovih prijatelja. "Globalno zagrevanje?"
Geolog odmahnu glavom. "Globalno zagrevanje nije imalo gotovo nikakvog uticaja na sve to.
Jeste malo podiglo temperature i nivo mora, ali da je posredi bilo samo to, ovde se ne bi mnogo toga
promenilo. Problem je u tome što se još odvija interglacijalno zagrevanje koje je počelo krajem
poslednjeg Ledenog Doba, i ovo zagrevanje šalje takozvani termalni talas kroz polarne ledene ploče.
Taj talas se spuštao punih osam hiljada godina. A granična linija zapadne ledene ploče se osam
hiljada godina širila u kopno. I sada je došlo do erupcije jednog od vulkana pod ledom. Velike
erupcije. Pre otprilike tri meseca. Granična linija već je pre nekoliko godina počela ubrzano da se
povlači i nalazila se veoma blizu vulkana koji se izlio. Izgleda da je erupcija pomerila graničnu liniju
do samog vulkana, tako da voda u okeanu sada teče između ledene ploče i stene, pravo u aktivnu
erupciju. Ledena ploča se zbog toga lomi. Diže se, klizeći u Rosovo more, gde je raznose struje."
Njegovi slušaoci zurili su u mali balon globusa. Sada su već bili iznad Patagonije. Geolog je
odgovarao na njihova pitanja, usput pokazujući mesta na globusu. Ovako nešto se već dogodilo, rekao
im je, i to nekoliko puta. Zapadni Antarktik bio je okean, kopno ili ledena ploča, mnogo puta tokom
miliona godina otkako je tektonsko pomeranja postavilo kontinent na to mesto. Osim toga, izgleda da
je postojalo nekoliko nestabilnih mesta u dugoročnim promenama temperature - 'činilaca
nestabilnosti', kako ih je nazvao, uzroka velikih promena, koje su se mogle meriti godinama. "Ova
klimatska pojava je, sa stanovišta geologa, gotovo trenutna. Recimo, grenlandska ledena ploča dobar
je primer da smo prešli iz ledenog u međuledeno doba za samo tri godine." Geolog zatrese glavom.
"A ovo lomljenje ploče?" upita Fort.
"Pa, mislimo da obično traju stotinu godina, što je, verujte mi, ipak veoma brzo. Pokretač
promena. Ali ovaj put je tu i erupcija vulkana, koja stvari čini težim. Hej, gledajte, eno Banana
Prevlake."
Pokazao je nadole, i oni ugledaše, iza Drejkovog Tesnaca, usko, ledeno, planinsko poluostrvo,
upereno u istom pravcu kao i trtična kost Tijere del Fuego.
Pilot nagnu avion u desno, zatim blaže u levo, započevši dugačak, lenji zaokret. Ispod njih se
prostirao prizor Antarktika, poznat sa satelitskih snimaka, ali je sada sve bilo obojeno jarkim bojama
i jasno ocrtano: kobaltno plavi okean, lanac ciklonskih oblaka boje krasuljka koji se kovitlao na
sever, neravna koprena Sunca na vodi, velika svetlucava masa leda i flotile sićušnih ledenih bregova,
tako belih usred plavetnila.
Ali je poznati 'Q' oblik kontinenta sada bio čudnovato umrljan iza zareza antarktičkog poluostrva,
sa zjapećim plavocrnim pukotinama u belini. A Rosovo more bilo je još više isprugano dugačkim
fjordovima okeansko plave boje i zrakastom šarom tirkiznih pukotina; a na vodi izvan Rosovog mora,
plutajući prema Južnom Pacifiku, videli su se pločasti ledeni bregovi nalik na krhotine samog
kontinenta. Najveći kao da je bio jednake površine kao Južno Ostrvo Novog Zelanda, ili čak veći.
Pošto su jedan drugom skrenuli pažnju na najveće bregove i različite oblike razlomljene i
smanjene zapadne ledene ploče (geolog je pokazao mesto na ledu gde je smatrao da se nalazi vulkan,
ali se ono nije razlikovalo od okolnog leda), sedeli su ćutke i posmatrali.
"Ono tamo je Roneova ledena ploča", reče geolog nešto kasnije, "i Vedelovo more. Da, i tamo je
došlo do klizanja leda... Tamo gore gde je bio Mekmardo, na drugom kraju Rosove ledene prečage.
Led je potisnut preko zaliva i pregazio je naselje."
Pilot započe novi zaokret oko kontinenta.
Fort reče: "Ponovi, molim te, kakve će biti posledice?"
"Pa, modeli pokazuju da će se nivo mora podići za oko šest metara."
"Šest metara!"
"Pa, to će potrajati nekoliko godina, ali je proces dokazano započet. Ovaj katastrofalni lom podići
će nivo svih mora za dva ili tri metra, i to već za nekoliko nedelja. Ostaci ploče će se naći u vodi za
nekoliko meseci, ili najviše za nekoliko godina, i to su ona tri metra više."
"Kako je moguće da ovo toliko podigne čitav okean?"
"Ima tu dosta leda."
"Ali zar baš toliko?"
"Oh, da. Ovde je gotovo sva sveža voda na svetu, baš tu dole, ispod nas. Zahvalite Bogu što je
istočna antarktička ledena ploča čvrsta i stabilna. Kada bi ona skliznula, nivo mora bi se podigao za
šezdeset metara."
"Šezdeset metara nije malo", reče Fort.
Obišli su još jedan krug. Pilot reče: "Trebalo bi da se vratimo."
"Gotovo je sa plažama na svetu", reče Fort, okrenuvši se od prozora. I dodade: "Valjalo bi da
odemo po opremu, rekao bih."
36.
Kada je otpočela druga marsovska revolucija, Nađa se zatekla u gornjem delu kanjona Šalbatana
Valisa, severno od Marinerisa. Neko bi rekao da ju je ona započela, na neki način.
Privremeno je napustila Južnu Fosu da bi nadgledala pokrivanje Šalbatane, veoma slično
postavljanju šatora iznad Nirgal Valisa i dolina istočnog Helasa: dugačak šatorski krov iznad
umerene ekologije, sa potokom na dnu kanjona, u ovom slučaju snabdevanim iz akvifera Luis, 170
kilometara južnije. Šalbatana je bio dugačak niz lenjih 'S' krivina, tako da je dno doline izgledalo
veoma živopisno, ali je gradnja krova bila složena.
Bez obzira na to, Nađa je vodila projekt samo delom pažnje, a ostatak je bio okrenut brzoj smeni
događaja na Zemlji. Svakodnevno je bila u vezi sa svojom grupom u Južnoj Fosi i sa Artom i
Nirgalom u Barouzu, koji su je obaveštavali o najnovijim zbivanjima. Posebno su je zanimale
aktivnosti Svetskog Suda, koji se trudio da postane posrednik u rastućem sukobu između
Subarašijevih metanata i Grupe Jedanaestorice sa jedne i Praksisa, Švajcarske i tek osnovanog
saveza Kine i Indije sa druge strane - trudeći se da deluje, kako je Art rekao, 'kao neka vrsta svetskog
suda'. Činilo se da je ovaj pokušaj propao kada su počele pobune fundamentalista i kada su se
metanati pripremili da se brane; Nađa je žalosno zaključila da se stvari na Zemlji ponovo kreću
prema haosu.
Ali su sve ove krize smesta pale u zaborav kada ju je Saks pozvao da joj kaže o klizanju zapadne
antarktičke ledene ploče. Primila je njegov poziv za radnim stolom u jednoj od građevinskih
prikolica, i sada je zurila u njegovo malo lice na ekranu. "Kako to misliš, skliznula?"
"Podigla se sa stene. Dogodila se erupcija vulkana. Sada je lome okeanske struje."
Video slika koju je slao pokaza Punta Arenu, lučki grad u Čileu, potopljene dokove i poplavljene
ulice, zatim Port Elizabet u Azanji, gde je situacija bila uglavnom ista.
"Koliko brzo se to dešava?" reče Nađa. "Je li to plimni talas?"
"Ne. Nešto kao visoka plima. Koja nikada neće opasti."
"Znači, dovoljno vremena za evakuaciju", reče Nađa, "ali nedovoljno da se izgradi neka zaštita.
Kažeš, šest metara?"
"Ali tek posle nekoliko... Niko ne zna sigurno koliko će to trajati. Video sam procene da će
otprilike četvrtina zemaljskog stanovništva biti ugrožena."
"Verujem da hoće. Oh, Sakse..."
Svetski stampedo prema uzdignutim mestima. Nađa je zurila u ekran, ošamućena sada kada je
uspela bolje da sagleda razmere katastrofe. Obalni gradovi biće poplavljeni. Šest metara! Bilo joj je
teško da zamisli da postoji ledena masa te veličine da podigne nivo svih okeana u svetu makar i za
metar - ali šest! Bio je to šokantan dokaz, ako je ikome bio potreban, da Zemlja i nije toliko velika.
Ili da je zapadna antarktička ploča, zapravo, ogromna. Pa, pokrivala je približno trećinu kontinenta i
bila je, prema izveštajima, debela oko tri kilometra. A to je bilo dosta leda. Saks je govorio nešto o
istočnoj antarktičkoj ledenoj ploči, koja, izgleda, nije bila ugrožena. Zatresla je glavom da je
razbistri od ovog brbljanja, i usredsredila se na vesti. Bangladeš će morati da bude potpuno
evakuisan; to je značilo tri stotine miliona ljudi, da se ne pominju obalski gradovi Indije, Kalkuta,
Madras, Bombaj. Zatim London, Kopenhagen, Istambul, Amsterdam, Njujork, Los Anđeles, Nju
Orleans, Majami, Rio, Buenos Aires, Sidnej, Melburn, Singapur, Hong Kong, Manila, Džakarta,
Tokio... a to su bili samo oni veliki. Ogroman broj ljudi živeo je na obali, u svetu već nestabilnom
zbog prenaseljenosti i nedostatka hrane i enegije. A sada je ogroman deo ovoga trebalo da potopi
slana voda.
 "Sakse", reče ona, "trebalo bi da im pomognemo. A ne samo..."
"Malo toga možemo da učinimo. A i to ćemo najbolje moći tek kada budemo slobodni. Prvo
jedno, pa drugo."
"Obećavaš?"
"Da", reče on, delujući iznenađeno. "Mislim, učiniću sve što mogu."
"Sasvim dovoljno." Zamislila se. "Kod tebe je sve spremno?"
"Da. Treba da počnemo sa raketnim napadima na sve nadzorne i borbene satelite."
"Šta je sa Kasei Valisom?"
"Radim na tome."
"Kada bi ti odgovaralo da počne?"
"Kako bi bilo sutra?"
"Sutra!"
"Moram što pre da se pobrinem za Kasei. A sada su se stekli uslovi."
"Šta ćeš da radiš?"
"Hajde da sutra pokušamo sa lansiranjem. Nema smisla gubiti vreme."
"Bože", reče Nađa, napregnuto razmišljajući. "Idemo iza Sunca?"
"Da."
Ovaj položaj, vis-a-vis sa Zemljom, postao je simboličan, jer su mnogobrojni releji na
asteroidima omoguđivali prenos signala, ali je istovremeno značio da će i najbržim šatlovima biti
potrebno nekoliko meseci da stignu na Mars sa Zemlje.
Nađa duboko udahnu, pa ispusti vazduh. I reče: "Neka bude tako, onda."
"Nadao sam se da ćeš to reći. Pozvaću one u Barouzu i reći ću da je u redu."
"Vidimo se u Podbrežju?" Bilo je to njihovo trenutno sastajalište u slučaju opasnosti; Saks se krio
u krateru Da Vinči, gde se nalazila većina njegovih projektila, tako da je oboje moglo da stigne u
Podbrežje za dan.
"Da." reče on. "Sutra." I isključi se.
I tako je njena reč započela revoluciju.

Pronašla je informativni program koji je davao satelitski snimak Antarktika i opčinjeno

posmatrala. Pištavi glasovi žurno su govorili sa ekrana, jedan tvrdeći da je nesreća posledica ekotaže
koju su izvršili ekoteri iz Praksisa, navodno tako što su izbušili rupe u ledenoj ploči i postavili
hidrogenske bombe na antarktičku stenu u dubini. "Opet ista priča!" povikala je ona, zgađeno. Drugi
programi nisu preneli ovi izjavu, niti su je pobili - bila je, bez sumnje, jednostavno deo opšteg haosa
i utopila se u druge vesti o potopu. Ali je metanatricid i dalje trajao. A oni su bili deo njega.
Čitavo postojanje odjednom se svelo na to, na neku vrstu oštrog podsećanja na šezdeset prvu.
Osećala je kako joj se želudac steže kao nekada, daleko više od svake normalne napetosti, u gvozdeni
orah u središtu njenog bića, bolno, parališući. Poslednjih dana je uzimala lek za prevenciju čira, ali
je bio jadna odbrana za ovu vrstu napada. Hajde, reče sebi. Smiri se. Ovo je trenutak. Očekivala si
ga, pripremala ga. Obavila si zemljane radove. A došao je haos. U srcu svake promene faze nalazila
se zona narastajućeg haosa. Ali su postojali i metodi da se on pročita, da se upravlja njime.
Prošla je kroz prostoriju malog pokretnog habitata, i bacila pogled na idiličnu lepotu dna kanjona
Šalbatane, sa kao oblutak ružičastim potokom i mladim drvećem, i prugama pamukovca na obalama i
ostrvima. Bilo je moguće, ako stvari pođu sasvim naopako, da Šalbatana Valis ostanu nenastanjene,
da ostanu kao pust svet u mehuru, sve dok blatnjave olujne kiše ne uruše krov, ili se nešto u ekologiji
mezokozma ne izvitoperi. Ali, šta je, tu je...
 Slegnula je ramenima, probudila ekipu i rekla ljudima da se spreme za odlazak u Podbrežje.
Objasnila im je razlog, i pošto su i oni na ovaj ili onaj način pripadali pokretu, nastade klicanje.
Tek je bilo svanulo, i vreme je obećavalo da će to biti topao prolećni dan, jedan od onih kada su
mogli da rade u otvorenim hodačima, sa kapuljačama i maskama za lice, noseći samo čvrste
izolovane čizme od odeće koja je Maju podsećala na prve godine na Marsu. Petak, L-101, po drugi
put drugi jul 52. marsovske godine, zemaljski datum (proverila je na pločici) 12. oktobar 2127.
godine. Negde oko stote godišnjice od dolaska na Mars, iako se činilo da niko neće proslaviti taj dan.
Stotinu godina! Bizarna pomisao.
Ponovo julska revolucija, i još jednom oktobarska. Po njenoj računici, decenija posle dvestote
godišnjice boljševičke revolucije. Bila je to još jedna bizarna pomisao. Pa dobro, eto, i oni su
pokušali. Svi revolucionari, u čitavoj istoriji. Uglavnom seljaci koji nisu mogli drugačije, koji su se
borili za život svoje dece. Kao što je bilo u njenoj Rusiji. Toliko njih, u tom gorkom dvadesetom
veku, stavili su sve na kocku da bi stvorili bolji život, i uvek se završavalo propašću. Pomisao je bila
zastrašujuća - kao da je istorija niz ljudskih stihijskih napada na bedu, od reda neuspešnih.
Ali ono rusko u njoj, sibirski cerebelum, verovalo je da je oktobarski datum dobar znak. Ili, ako
ništa drugo, podsetnik šta ne treba raditi - kao i šezdeset prva. Imala je želju, u svom sibirskom umu,
da posveti taj datum svima njima: herojskom stradanju u sovjetskoj katastrofi, svim njenim
prijateljima poginulim šezdeset prve, Arkadiju, Aleksu, Saši, Roaldu, Žaneti, Jevgeniji i Samanti,
svima koji su joj još opsedali snove i izbledela sećanja u besanim noćima, koja su se poput elektrona
obrtala oko gvozdenog oraha u njoj, opominjući je da ne zajebe stvar, da to ovaj put uradi kako treba,
da opravda njihove živote i njihovo umiranje. Setila se da joj je neko jednom prilikom rekao: "Kada
sledeći put započnete revoluciju, probajte na neki drugi način."
A sada se, eto, dogodilo. Ali tu su bile i prvomarsovske gerilske jedinice pod Kaseijevom
komandom, potpuno izvan domašaja štaba u Barouzu, kao i hiljade drugih, još neznanih činilaca, na
koje uglavnom neće moći da utiče. Narastajući haos. Po čemu će, onda, ovaj put biti drugačije?

Ukrcala je ekipu u rovere, i odvezli su se do male železničke stanice, nekoliko kilometara dalje na
sever. Odatle su nastavili put teretnim vozom, na montažnoj pisti postavljenoj za potrebe projekta u
Šalbatani, do glavne linije Šefild-Barouz. Oba grada sada su bila uporišta metanata, i Nađu je brinula
mogućnost da su se postarali da obezbede pistu koja ih je spajala. Zbog toga je Podbrđe bilo od
posebne strateške važnosti, jer bi njegovo zauzimanje značilo prekid linije. Ali je iz ovog istog
razloga želela da se udalji od Podbrežja, i od železničkog sistema. Želela je da bude nevidljiva, kao
što je učinila šezdeset prve; svi nagoni stečeni u onih nekoliko meseci ponovo su se probudili, kao da
od tada nije prošlo šezdeset godina. Ponovo su bili budni i govorili joj da se sakrije.
Dok su lebdeli preko pustinje na jugozapad, gutajući razdaljinu između ponora Ofira i Juvente,
održavala je vezu preko pločice sa Saksovim štabom u krateru Da Vinči. Saksov tim tehničara
pokušavao je da oponaša njegov suvi stil, ali je bilo očigledno da su podjednako uzbuđeni kao i njeni
mladi građevinari. Otprilike petorica njih u glas su joj javili da su poslali niz projektila zemlja-
svemir koje je Saks tokom poslednje decenije sakrio u tajnim silosima na polutaru, i svi su
eksplodirali na nebu kao vatromet i oborili sve orbitalne nosače raketa metanata za koje su znali, kao
i mnoge komunikacione satelite. "Skinuli smo osamdeset odsto već u prvom talasu! - Lansirali smo
naše komunikacione satelite! - Sada ih čistimo jedan po jedan..."
Nađa ih prekinu. "Vaši sateliti rade?"
"Izgleda da su svi u redu! Znaćemo tek kada obavimo sve probe, ali ne sada, jer su svi ovde
prilično zauzeti."
 "Hajde da oprobamo jedan. Odredite nekog među vama za to, jasno? Treba nam razgranat sistem,
veoma razgranat sistem."
Prekinula je vezu i otkucala jednu od frekvencija i kodova koje joj je dao Saks. Nekoliko sekundi
kasnije dobila je vezu sa Zeikom, koji se nalazio u Odesi, pomažući u rukovođenju aktivnostima u
basenu Helas. Obavestio je da se tamo zasad sve zbiva po planu; naravno, tek je bilo prošlo nekoliko
sati, ali se činilo da su Mišelovi i Majini napori da tamo sve organizuju urodili plodom, jer su svi
članovi ćelija u Odesi izišli na ulice i obavestili građane šta se događa, tako da je došlo do spontane
i opšte obustave rada i demonstracija. Upravo su zatvarali železničku stanicu, i zauzimali šetalište i
većinu ostalih javnih mesta, u štrajku koji je obećavao da će se pretvoriti u prevrat. Osoblje Prelazne
vlade u gradu povlačilo se prema železničkoj stanici ili fizičkom postrojenju, baš kako se Zeik nadao
da će biti. "Kada većina njih bude unutra, premostićemo VI postrojenja, i ono će za njih postati
zatvor. Već kontrolišemo rezervne sisteme i sisteme za održavanje života u gradu, tako da su
uglavnom vezanih ruku, osim ako ne žele da dignu sami sebe u vazduh, ali ne verujem da će to učiniti.
Među ovdašnjim osobljem UNTA ima puno Sirijaca koje vodi Nijazi, i dok pokušavamo da
isključimo fizičko postrojenje spolja, održavam vezu sa Rašidom, tek da bih bio siguran da tamo
unutra niko neće odlučiti da postane mučenik."
"Ne verujem da će biti mnogo mučenika za stvar metanacionalki", reče Nađa.
"Nadam se da neće, ali nikad se ne zna. No, ovde je za sada sve u redu. A napolju, oko Helasa,
sve je išlo još lakše - snage bezbednosti su tamo bile minimalne, a većinu stanovništva čine domoroci
ili radikalizovani emigranti, i jednostavno su opkolili bezbednjake, čikajući ih da primene silu. Ovo
se završavalo ili primirjem ili razoružavanjem snaga bezbednosti. Dao i Harmakis-Reul proglasili su
se slobodnim kanjonima i pozvali sve kojima treba utočište da dođu onamo."
"Odlično!"
Zeik primeti iznenađenje u njenom glasu i upozori je: "Ne verujem da će biti tako lako u Barouzu i
Šefildu. Osim toga, moraćemo da blokiramo lift, da ne počnu da nas gađaju sa Klarka."
"Dobro je što je Klark fiksiran iznad Tarzisa."
"Jeste, ali bi bilo dobro zauzeti tu stvar, umesto da nam ponovo pada na glavu."
"Znam. Čula sam da su Crveni radili sa Saksom na planu preuzimanja."
"Neka nas Alah sačuva. Moram da idem, Nađa. Reci Saksu da su programi za postrojenje
savršeno radili. I, slušaj, mislim da bi trebalo da se popnemo na sever i pridružimo vam se. Ako
uspemo brzo da obezbedimo Helas i Elizijum, to će nam povećati izglede u Barouzu i Šefildu."
U Helasu je, dakle, išlo sve po planu. I, što je bilo još važnije, i dalje su održavali vezu među
sobom. Bila je to ključna stvar; od svih košmara iz šezdeset prve, prizora osvetljenih u njenom
sećanju munjama straha ili bola, malo je bilo gorih od bespomoćnosti koju je osetila kada je došlo do
prekida njihovog komunikacionog sistema. Posle toga ništa što su radili nije imalo smisla, vrteli su se
okolo kao insekti kojima su otkinuli antene. Zato je u poslednjih nekoliko godina zahtevala od Saksa
da izradi plan za ojačavanje njihovog komunikacionog sistema, a on je sagradio, a sada i poslao na
orbitu, čitavu flotu minijaturnih komunikacionih satelita, zaštićenih koliko je to bilo moguće. Za sad
su radili kako je bilo predviđeno. A onaj gvozdeni orah u njoj, iako je i dalje bio tu, bar joj više nije
onako bolno pritiskao rebra. Samo mirno, reče sebi. Ovosnost. Ovo je trenutak, sada ili nikada.
Prikupi snage.

Njihova montažna pista dosezala je do linije polutara, pomerena godinu dana ranije da bi se
izbegao led Hrise, i tu su se priključili na pistu za lokalne vozove i pošli na zapad. Njihov voz imao
je samo tri vagona, i cela Nađina ekipa bila je nagurana u prvom vagonu, prateći vesti na ekranu.
Mangalavid je iz Južne Fose davao zvanične vesti; bile su smušene i protivurečne, kombinovale su
redovne vremenske izveštaje i slične informacije sa kratkim izveštajima o štrajkovima u mnogim
gradovima. Nađa je preko pločice naizmenično održavala vezu sa Da Vinčijem i utočištem
Slobodnog Marsa u Barouzu, i dok je voz klizio dalje, posmatrala je ekran u vagonu i onaj na zglobu,
upijajući istovremene serije informacija kao da sluša polifonu muziku, otkrivši da može da prati dva
izvora odjednom bez problema, i da bi mogla i više. Praksis je neprestano izveštavao o situaciji na
Zemlji, gde je vladala pometnja, ali nije bilo nepovezanosti i nejasnoća kao šezdeset prve; s jedne
strane, Praksis im je omogućavao uvid, a sa druge, najveći deo trenutnih aktivnosti bio je usmeren na
preseljavanje obalskog stanovništva izvan domašaja poplava, koje su trenutno bile u vidu veoma
visokih plima, baš kao što je Saks rekao da će biti. Metanatricid je i dalje trajao, u obliku hirurških
udara i prevrata, napada komandosa i kontraudara na različite korporativne komplekse i sedišta,
kombinovane sa pravnim postupcima i propagandom svake vrste - uključujući i određeni broj tužbi i
protivtužbi, konačno upućenih Svetskom Sudu, što se Nađi činilo ohrabrujuće. Međutim, ovi strateški
napadi i manevri bili su znatno proređeni u svetu kome je pretio potop. Čak i u svom najgorem obliku
(snimci postrojenja dignutih u vazduh, mesta pada oborenih aviona, krateri na putevima posle
bombaških napada na limuzine u prolazu), ovo je bilo pravi blagoslov u poređenju sa pravim ratom,
koji je u biološkom obliku mogao da ubije milione ljudi. Što se odmah potvrdilo, na žalost, u
potresnom izveštaju iz Indonezije koji je usledio na ekranu vagona - radikalni oslobodilački pokret iz
Istočnog Timora, zasnovan na ideologiji Peruovog Blistavog Puta, zatrovao je ostrvo Javu trenutno
nepoznatom bolešću, tako da je tamo, pored svih muka koje je donela poplava, stotine hiljada ljudi
umiralo od zaraze. Takva pošast mogla je na kontinentu da se pretvori u katastrofu, i nije bilo
nikakvog jemstva da se to neće dogoditi. A u međuvremenu, sa ovim jezivim izuzetkom, rat, ako se
haos metanatricida mogao tako nazvati, se nastavljao kao borba na vrhu. U stilu, zapravo, sličnom
onome što su oni nameravali da urade na Marsu. Ovo je saznanje, na neki način, bilo utešno, mada,
ako bi metanati prihvatili takav stil, mogli bi da ga primene i na Marsu - ako ne u trenutku početnog
iznenađenja, onda kasnije, kada se ponovo organizuju.
Nađinu obuzetost vestima na ekranima prekinu pojava jednog od velikih dugolinijskih vozova na
pisti pored njih. Na sekund su klizili uporedo iznad neravnog platoa Ofir Planuma, a onda velika
pedesetvagonska kompozicija prošiša kraj njih. Ni tada nije smanjila brzinu, i nisu mogli da utvrde
ko, ako je ikog bilo, sedi iza njenih zatamnjenih prozora. Zatim odmaknu napred i ubrzo zamaknu za
horizont.
Emisije vesti smenjivale su se suludom brzinom, izveštači su očigledno bili u prepasti zbog
događaja - nemiri u Šefildu, obustave rada u Južnoj Fosi i Hefestusu - izveštaji su prekidani zbog
najnovijih, u tako brzom smenjivanju da je Nađi bili teško da veruje da su se stvarno dogodili.
Kada su stigli u Podbrežje, osećaj nestvarnosti se zadržao, jer je dremljivo, polunapušteno, staro
naselje vrilo od aktivnosti, kao onda, u godini M-1. Simpatizeri pokreta pristizali su celog dana sa
malih stanica oko Ganges Katene i ponora Hebes, kao i sa severnog zida ponora Ofir. Po svemu
sudeći, lokalni bogdanovisti su ih organizovali za marš na malu jedinicu UNTA na železničkoj
stanici. Ovo je dovelo do pat pozicije ispred zgrade stanice, pod šatorom koji je pokrivao staru
arkadu i prvobitni kvadrant zasvođenih odaja, sada tako mali i staromodno živipisan.
Zato se, kada se Nađin voz zaustavio, na stanici odvijala bučna rasprava između čoveka za
megafonom, okruženog dvadesetoricom telohranitelja, i neorganizovane gomile ljudi naspram njih.
Nađa je sišla sa voza čim se zaustavio i požurila do ivice grupe opkoljene u stanici - gospodara i
njegovih vojnika. Oduzela je megafon od jedne iznenađene mlade žene i počela da viče kroz njega:
"Upravniče stanice! Upravniče stanice! Upravniče stanice!" Ponavljala je ovo na engleskom i ruskom
sve dok svi prisutni nisu zaćutali da bi videli ko je ta što viče. Njeni građevinari su se pomešali sa
gomilom, i kada je videla da su se rasporedili, pođe pravo prema grupici muškaraca i žena u kožnim
jaknama. Upravnik stanice imao je lice marsovskog veterana, izbrazdano od vremenskih prilika, sa
ožiljkom preko čela. Njegovi ekipa, sastavljena od mladih ljudi, nosila je oznake Prelazne vlade i
delovala je uplašeno. Nađa spusti megafon i reče: "Zovem se Nađa Černiševska. Ja sam gradila ovaj
grad. Došli smo da ga preuzmemo. Za koga radite?"
"Za Prelaznu vladu Ujedinjenih Nacija", reče upravnik stanice čvrsto, zureći u nju kao da je ustala
iz groba.
"Ali koja jedinica? Koja metanacionalka."
"Mi smo Mahdžari."
"Mahdžari su sada u savezu sa Kinom, a Kina je uz Praksis, koji je na našoj strani. Svi smo, dakle,
na istoj strani, iako vi to još ne znate. I šta god vi mislili, u slabijem ste položaju." Zatim doviknu
gomili: "Neka podigne ruku svako ko je naoružan!"
Svi prisutni podigoše ruke, a njeni ljudi su svi bili naoružani omamljivačima ili pištoljima za
zakivke ili zračnim zavarivačima.
"Ne želimo krvoproliće", reče Nađa sada još zbijenijim telohraniteljima ispred sebe. "Ne
nameravamo čak ni da vas zarobljavamo. Tamo stoji voz; možete da ga uzmete, odvezete se u Sabiši i
pridružite svojoj grupi. Tamo ćete zateći novo stanje stvari. Ili to, ili ćemo sad svi napustiti stanicu i
dići je u vazduh. Ovako ili onako, mi preuzimamo; bilo bi glupo da bilo ko gine zbog gotove stvari.
Stoga vam savetujem da uzmete voz i da odete u Šefild, odakle ćete moći, ako budete hteli, da se
ukrcate u lift. A ako želite da radite na slobodnom Marsu, možete odmah da nam se pridružite."
Mirno je posmatrala čoveka, opuštenija nego što je bila celog dana. Nema većeg olakšanja od
akcije. Čovek pognu glavu da se posavetuje sa ekipom, i njihovo šaputanje potraja dobrih pet minuta.
On onda ponovo pogleda u nju. "Uzećemo voz."
Tako je Podbrežje postalo prvo oslobođeno naselje.

Nađa je te večeri izišla do logora prikolica, koji se nalazio blizu podnožja zida novog šatora. Dve
stambene jedinice, pretvorene u laboratorije, još su bile opremljene za stanovanje, i pošto ih je
obišla, a zatim i zasvođene odaje i Alhemičarsku Četvrt, ušla je u jedinicu u kojoj je živela na samom
početku i legla na jedan od dušeka, iscrpljena.
Bilo je neobično ležati sam među svim tim duhovima, trudeći se da osetiš prisustvo onog dalekog
vremena u sebi. Suviše neobično; uprkos iscrpljenosti, nije mogla da zaspi, i pred zoru joj je došla
maglovita vizija, osećaj brige zbog istovara robe iz teretnih raketa, programiranja zidarskih robota i
Arkadijevog poziva sa Fobosa. U ovom stanju je čak malo i odspavala, plitkim snom, da bi je
konačno probudilo žiganje u izgubljenom prstu.
A kada je, stenjući, ustala, bilo je podjednako neobično zamisliti da se probudila u svetu u kome
vlada haos, gde milioni ljudi iščekuju da vide šta će doneti dan. Osvrćući se po skučenom prostoru
koji je bio njen prvi dom na Marsu, odjednom joj se učini da se zidovi pokreću - sasvim lagano
trepere - kao da se udvajaju, kao da stoji u slaboj svetlosti jutra, gledajući kroz neki vremenski
stereoptikon koji pokazuje sve četiri dimenzije odjednom, sa pulsirajućom, halucinantnom jasnoćom.
37.
Doručkovali su u zasvođenom delu, u velikoj dvorani gde su En i Saks jednom raspravljali o
teraformiranju. Saks je bio pobednik u toj raspravi, ali je En i sada bila negde napolju, boreći se
protiv toga, kao da to nije odavno razrešeno.
Nađa se okrenu sadašnjosti, ekranu svoje VI i poplavi vesti koje su pristizale tog subotnjeg jutra;
gornji deo ekrana bio je rezervisan za Majino utočište u Barouzu, donji za Praksisove izveštaje sa
Zemlje. Maja se kao i obično junački držala, sva ozarena važnošću trenutka, primoravajući sve oko
sebe da se pokore njenom viđenju stvari, ispijena, a ipak puna unutrašnje energije. Metodično
žvaćući doručak, Nađa je slušala njen opis poslednjih događaja, jedva svesna odličnog ukusa hleba
koji su pekli u Podbrežju. U Barouzu je već bilo popodne, a prepodne je bilo puno događaja. Svi
gradovi Marsa bili su u previranju. Na Zemlji su sve obale bile potopljene, a masovna pokreti
stanovništva stvarali su haos u unutrašnjosti. Nove Ujedinjene Nacije osudile su pobunjenike na
Marsu kao bezdušne oportuniste koji koriste iznenadno stradanje svoje braće za sopstvene samožive
ciljeve. "Nije netačno", reče Nađa Saksu kada je ušao, pošto je tek stigao iz kratera Da Vinči.
"Kladim se da će nam to kasnije prebacivati."
"Neće, ako im pomognemo."
"Hmm." Ponudila mu je hleb, pažljivo ga posmatrajući. Uprkos izmenjenim crtama, svakog dana je
sve više podsećao na starog Saksa; odsutno je stajao, trepćući i osvrćući se po staroj odaji od cigala.
Činilo se da mu je revolucija poslednja stvar na umu. Ona upita: "Jesi li spreman za let do
Elizijuma?"
"To sam ja hteo tebe da pitam."
"Odlično. Sačekaj samo da uzmem torbu."
Dok je bacala stvari i svoju VI u stari crni ranac, pločica na njenom zglobu zapišta i pojavi se
Kasei, sa dugačkom, sivom kosom raščupanom oko duboko izbrazdanog lica, koje je bilo čudna
mešavina Džona i Hiroko - Džonova usta, trenutno razvučena u širok osmeh; Hirokine istočnjačke
oči, skupljene u likovanju. "Zdravo, Kasei", reče ona, nesposobna da sakrije iznenađenje. "Ne sećam
se da sam te ikad pre videla na ovom ekranu."
"Posebne okolnosti", reče on, nepokoleban. Bila je navikla da misli o njemu kao o tmurnom tipu,
ali je izbijanje revolucije očigledno bilo odličan podsticaj; sa njegovog lica se iznenada moglo
pročitati da je ovo trenutak koji je celog života čekao. "Slušaj, Kojot i ja se nalazimo ovde gore u
ponoru Borealis sa grupom Crvenih, obezbeđujemo reaktor i branu; sve ovdašnje osoblje veoma je
voljno da sarađuje."
"Ohrabrujuće!" doviknu neko pored njega.
"Da, ovde smo naišli na veliku podršku, sa izuzetkom tima bezbednjaka od oko stotinu ljudi koji
su se zatvorili u zgradi gde se nalazi reaktor. Prete da će izazvati njegovo topljenje ako im ne
omogućimo slobodan put do Barouza."
"Pa?" reče Nađa.
"Pa?" ponovi Kasei i nasmeja se. "Pa Kojot kaže da tebe pitamo šta da se radi."
Nađa frknu. "Znaš, malo mi je teško da poverujem u to."
"Hej, ni ovde niko ne može da veruje! Ali Kojot je tako rekao, a mi gledamo da udovoljimo staroj
barabi kad god možemo."
"Dobro, onda im omogućite da bezbedno stignu u Barouz. Što se mene tiče, nisu mogli da požele
nešto gluplje od toga. Nije važno hoće li u Barouzu biti stotinu pandura više, a kvarovi na reaktorima
nam uopšte ne trebaju, jer se još kupamo u zračenju od prošlog puta."
 Dok je Kasei razmišljao o ovome, u sobu uđe Saks. "U redu!" reče Kasei. "Kako ti kažeš! 'Ej,
čujemo se kasnije, ka s tobom."
Nađa je mrko zurila u prazan ekran pločice.
Saks reče: "Šta to bi?"
"Nemam pojma", reče Nađa i prepriča mu razgovor, istovremeno pokušavajući da pozove Kojota.
Nije bilo odgovora.
Saks reče: "Pa, ti si koordinator."
"Sranje." Nađa zabaci ranac na rame. "Hajdemo."

Leteli su u novom 51B, malom i veoma brzom. Odabrali su široku kružnu putanju, koja je vodila
na severozapad iznad Vastitasovog ledenog mora, i mimo metanatskih uporišta u Askreusu i na
Vidikovcu Ehus. Ubrzo posle poletanja ugledali su led koji je prekrivao Hrise prema severu,
razbijene, prljave, ledene bregove, sa mrljama ružičastih, snežnih algi i bara otopljenog leda boje
ametista. Stari odašiljački put prema ponoru Borealis bio je, naravno, odavno nestao, a čitav sistem
za dovod vode na jug zaboravljen, tehnička fusnota u istorijskim spisima. Gledajući dole u ledeni krš,
Nađa se odjednom seti kako je tlo izgledalo na onom prvom putovanju: beskrajni brežuljci i šupljine,
tuneli, velike crne dine, nepojamno talasasti teren na granicama peska i polarne kape - sve je to
nestalo, prekriveno ledom. A sama polarna kapa bila je haos velikih oblasti otopljenog leda i ledenih
struja, reka kašastog leda, tečnih jezera pod ledenom korom - svih vrsta lapavice, koje su se slivale
nizbrdo sa visokog kružnog platoa na kome je počivala polarna kapa, prema planetnom prstenu
severnog mora.
Stoga je skoro sve vreme leta bilo nemoguće spustiti se. Nađa je nervozno pratila instrumente,
preterano svesna svega što je moglo da pođe po zlu u novoj mašini u kriznoj situaciji, kada je služba
održavanja na tlu, a nesavršeni ljudski faktor u vazduhu.
Tada se na jugozapadnom obzorju pojavi stub belog i crnog dima, koji se kovitlao na istok, nošen
jakim vetrom. "Šta je to?" upita Nađa i premesti se na levu stranu aviona da bolje vidi.
"Kasei Valis", reče Saks sa pilotovog sedišta.
"Šta se dogodilo?"
"Gori."
Nađa je zurila u njega. "Šta hoćeš da kažeš?"
"Gusto rastinje u dolini. I u podnožju Velikog Nagiba. Smolasto drveće i grmlje, uglavnom. Kao i
vatrene semenice - znaš već. Vrste kojima je potrebna vatra da bi se razmnožavale. Stvorene u
Biotiku. Trnovita smolasta manzanita, crnotrn, džinovska sekvoja, i još neke."
"Otkud ti to znaš?"
"Ja sam ih posadio."
"I sada si ih zapalio?"
Saks klimnu glavom i baci pogled prema dimu.
"Ali, Sakse, zar sadržaj kiseonika u atmosferi nije dovoljno visok?"
"Četrdeset odsto."
Nastavila je da ga posmatra, odjednom sumnjičava. "Sam si ga povećao, zar ne? Isuse, Sakse -
možda si zapalio čitav svet!"
Zagledala se u podnožje stuba dima. Dole, u velikoj brazdi Kasei Valisa videla se plamena traka,
vatreni front, koji je, umesto žutom, goreo blistavo belom bojom - podsećao je na rastopljeni
magnezijum. "Ovo ništa neće moći da ugasi!" jeknu. "Zapalio si svet!"
"Led", reče Saks. "Dalje niz vetar pruža se samo led koji pokriva Hrise. Ne bi trebalo da pređe
više od nekoliko hiljada kvadratnih kilometara."
Nađa je zurila u njega, zaprepašćena i užasnuta. Saks je i dalje pogledao prema plamenu ispod
njih, ali je uglavnom posmatrao instrumente, sa neobičnim izrazom lica: reptilskim, kamenim -
potpuno neljudskim.
Na horizontu, u prevoju Kasei Valisa, pojaviše se logori snaga bezbednosti metanata. Na šatorima
je besneo plamen kao da gore katranske buktinje, krateri na unutrašnjem rubu bili su kao vatrene jame
na plažama, pljuvali su beli plamen u vazduh. Bilo je jasno da niz ponor Ehus duva snažan vetar,
brzajući kroz tesnac Kasei Valisa i raspirujući plamen. Vatrena oluja. Saks je posmatrao prizor
ukočenim pogledom, viličnih mišića napetih ispod kože.
"Leti na sever", naredi mu Nađa. "Udalji se od ovoga."
On nakrenu avion, i ona odmahnu glavom. Hiljade kvadratnih kilometara zemljišta, spaljene - svo
tamošnje rastinje, sa toliko muke gajeno - a globalni sadržaj kiseonika značajno povišen_
Nespokojno je posmatrala tuđinsko biće koje je sedelo pored nje.
"Zašto mi nisi rekao za ovo?"
"Da ne bi mogla da sprečiš."
Jasan odgovor.
"Znači, mogla bih?" upita ona.
"Da."
"A to znači da se stvari kriju od mene?"
"Samo ovo", reče Saks. Vilični mišići stezali su mu se i opuštali, u ritmu koji je odjednom podseti
na Frenka Čalmersa. "Svi zatvorenici premešteni su u rudnike na asteroidima. Ovo je bio logor za
obuku njihove tajne policije. Onih najtvrđih među njima. Mučitelja." Okrenuo je onaj gušterski
pogled prema njoj. "Dobro je što smo ih se rešili." I ponovo se zaokupi pilotiranjem.
Nađa je još gledala prema usijano beloj liniji vatrene stihije kada je na radiju aviona odjeknuo
signal njene šifre. Ovaj put je zvao Art, ukrštenih očiju od brige. "Enini ljudi su preoteli Sabiši, i
mnogi Sabišijanci su izišli iz lavirinta da pomognu, ali im Crveni naređuju da odu iz grada."
"Šta?"
"Znam, mislim, ne verujem da En još zna za ovo, a ne mogu da je dobijem. Među Crvenima
postoje takvi pored kojih En izgleda kao bunovac, kunem se. Međutim, uspeo sam da dobijem Ivanu i
Raula, i da ih nagovorim da zaustave Crvene u Sabišiju dok se ti ne javiš. To je sve što sam mogao."
"Zašto ja?"
"Mislim da im je En rekla da slušaju tvoja naređenja."
"Sranje."
"Pa, koga bi drugog? Maja je stekla suviše neprijatelja pokušavajući da spreči opšti raspad u
poslednjih nekoliko godina."
"Mislila sam da si ti veliki diplomata među nama."
"Jesam! Ali sam samo postigao da svi pristanu čuju tvoj sud. Toliko. Žao mi je, Nađa. Uradiću
sve što kažeš da ti pomognem."
"I bolje bi ti bilo, pošto si mi ovako smestio!"
On se iskezi. "Nisam ja kriv što ti svi veruju."
Nađa prekinu vezu i pokuša da dobije različite frekvencije Crvenih. Isprva nikako nije mogla da
uspostavi vezu sa En. Ali je, uključujući se u njihove kanale, čula dovoljno poruka da postoje mladi
Crveni radikali koje bi En sigurno osudila, ili se bar tako nadala - ljudi koji su, dok je pobuna još
bila pod kontrolom, uveliko dizali u vazduh platforme u Vastitasu, sekli šatore, prekidali piste, pretili
da će prekinuti saradnju sa drugim pobunjenicima ako im se ne pridruže u ekotaži i ako ne ispune sve
njihove zahteve, i tako dalje, i tako dalje.
Onda joj se konačno javi En. Izgledala je kao osvetnička furija, pravednička i pomalo luda.
"Slušaj", reče joj Nađa bez uvoda, "nezavisni Mars je najbolja prilika da dobijete ono što želite. Ako
revoluciju budete držali kao taoca svojih interesa, ljudi će zapamtiti, upozoravam vas! Kad
preuzmemo kontrolu, možete da se cenkate koliko god želite, ali je to u ovom trenutku, ako se ja
pitam, ucena. Zabadate nam nož u leđa. Ima da nateraš one Crvene u Sabišiju da vrate grad njegovim
stanovnicima."
En besno odbrusi: "Ne znam odakle ti ideja da mogu da im naređujem."
"Ako ti ne možeš, ko može?"
"Zašto misliš da se ne slažem sa onim što rade?"
"Zato što te smatram za razumnu osobu, eto zašto!"
"Ja ne naređujem ljudima."
"Ubedi ih ako im ne naređuješ! Reci im da su i jači pokreti od našeg propali zbog ovakvih
gluposti. Ubedi ih da se opamete."
En prekinu vezu bez odgovora.
"Sranje", reče Nađa.
Njena VI nastavila je da izbacuje vesti. Ekspedicione snage UNTA vraćale su se iz južnih visija i
činilo se da idu prema Helasu ili Sabišiju. Šefild je još bio pod kontrolom Subarašija. U Barouzu je
sve bilo otvoreno, iako su snage bezbednosti na prvi pogled vladale situacijom, jer su se u grad
slivale izbeglice iz Sirtisa i sa drugih strana, a bio je u toku i opšti štrajk. Prema snimcima je
izgledalo da veći deo stanovništva provodi dane na bulevarima i u parkovima, u protestu protiv
Prelazne vlade ili jednostravno posmatrajući šta se dešava.
"Moramo nešto da preduzmemo u vezi sa Barouzom", reče Saks.
"Znam."
Ponovo su poleteli na jug, pored izbočine Hekates Tolusa na severnom kraju masiva Elizijuma,
prema kosmodromu u Južnoj Fosi. Let je trajao dvanaest sati, ali su prešli devet vremenskih zona na
zapad, a na sto osamdesetom stepenu dužine i granicu dana i noći, tako da je bilo nedeljno podne
kada je njihov aerodromski autobus stigao do ruba Južne Fose i prošao kroz krovnu komoru.
Južna Fosa i drugi gradovi u Elizijumu, Hefestus i Elizijum Fosa, svi su se masovno pridružili
Slobodnom Marsu. Bili su neka vrsta geografske celine; južni krak Vastitasovog leda sada je prolazio
između masiva Elizijuma i Velikog Nagiba, i iako je već bio premošćen pistama na pontonskim
mostovima, Elizijum je bio na putu da postane ostrvski kontinent. Ulice sva tri velika grada bile su
pune sveta, a gradski uredi i fizička postrojenja bili su zauzeti. Bez podrške u vidu pretnji napadima
sa orbite, ono malo policajaca Prelazne vlade u gradovima ili su zamenili uniforme za civilnu odeću
ili se ukrcali na vozove za Barouz. Elizijum je potpuno pripadao Slobodnom Marsu.
U sedištu Mangalavida, Nađa i Saks zatekli su jaku oružanu grupu pobunjenika koja je zauzela
stanicu i sada emitovala dvadeset četiri i po sata video izveštaja dnevno na sva četiri kanala, sve u
korist pokreta, sa dugim intervjuima iz svih nezavisnih gradova i stanica. Vremenski pomak bio je
namenjen montaži materijala o događajima proteklog dana.
Neke rudarske stanice u zrakasto raspoređenim pukotinama Elizijuma i u Flegra Montesu, bile su u
potpunosti metanatske operacije, uglavnom Ameksove i Subarašijeve. Tamošnje osoblje činili su
uglavnom skorašnji doseljenici koji su se ušančili u svojim logorima i pritajili se ili počeli da prete
svakom ko bi pokušao da im priđe; neki su čak objavili nameru da ponovo preuzmu planetu ili da se
održe dok ne stignu pojačanja sa Zemlje. "Ne obraćajte pažnju na njih", savetovala je Nađa.
"Izbegavajte ih i ne obraćajte pažnju. Ako možete, ometajte njihove komunikacione sisteme, ali ih
inače ostavite na miru."
Izveštaji iz drugih delova Marsa bili su povoljniji. Senzeni Na bio je u rukama ljudi koji su sebe
nazivali bunovcima, iako nisu bili povezani sa Džeki - bili su to isei, nizei, sensei i jonsei, koji su
mohoulu odmah dali ime Džona Buna i proglasili Taumaziju za 'miroljubivu i neutralnu oblast Dorsa
Brevije'. Koroljev, sada ponovo samo malo rudarsko naselje, pobunio se gotovo podjednako silovito
kao šezdeset prve, a njegovi žitelji, mnogi od njih potomci ondašnjih zatvorenika, ponovo su nazvali
naselje po Sergeju Pavloviču Koroljevu i proglasili ga za nezavisnu anarhističnu slobodnu zonu; stari
zatvorenički logori trebalo je da postanu džinovski bazari i komune, posebno otvorene prema
izbeglicama sa Zemlje. Nikozija je takođe bila slobodan grad. Kairo je bio u rukama Ameksovih
snaga bezbednosti. Odesa i ostatak basena Helas još su bili nepokolebljivo privrženi zamisli
nezavisnosti, iako je pruga oko Helasa bila prekinuta na nekoliko mesta. To nije bilo dobro za sistem
maglev vozova; magnetski sistemi bili su projektovani za neprekidan rad, i zato ih je bilo lako
oštetiti. Zbog ovoga je mnogo vozova išlo prazno ili su bili otkazani, jer su ljudi putovali roverima ili
avionima da se ne bi našli nasukani negde u divljini, u vozilima koja nemaju čak ni točkove.
Nađa i Saks su proveli ostatak nedeljnog dana prateći razvoj događaja i dajući savete, kada bi ih
pitali, kako da se reši neki problem. Uopšte gledano, Nađi se činilo da se stvari dobro razvijaju. Ali
u ponedeljak iz Sabišija stigoše loše vesti. U grad su stigle ekspedicione snage UNTA iz južnih visija
i preuzele spoljni deo grada posle ogorčene celonoćne bitke sa Crvenim gerilcima koji su držali
grad. Crveni i stari Sabišijanci povukli su se u lavirint mohoula i okolna skloništa, i bilo je jasno da
slede krvave borbe u lavirintu. Art je procenio da snage bezbednosti neće moći da prodru u lavirint,
pa će morati da napuste Sabiši i otići vozom ili odleteti avionima do Barouza, da se pridruže
tamošnjim jedinicama. Ali niko nije mogao sigurno da kaže da će biti tako, a nesrećni Sabiši je u
napadu pretrpeo velika razaranja i ponovo se nalazio u rukama bezbednjaka.
U ponedeljak uveče, Nađa je izišla sa Saksom da nešto pojedu. Dno kanjona Južne Fose bilo je
gusto obraslo već visokim drvećem, džinovskim sekvojama iznad podsprata borova i kleka i, u
donjem potezu kanjona, jasika i kanjonskih hrastova. Šetajući nizbrdo parkom pored potoka, Nađa i
Saks su se upoznavali sa prisutnim grupama preko ljudi iz Mangalavida; bili su to većinom domoroci,
nepoznata lica, ali vidljivo radosni što su ih upoznali. Bilo je neobično videti sva ta otvoreno vesela
lica; u normalnoj situaciji, shvatila je Nađa, to se jednostavno ne primećuje - svuda osmesi, ljudi koji
međusobno razgovaraju... nestanak društvenog poretka nije obavezno rađao samo jedno stanje.
Anarhija i haos bili su mogući i verovatni, ali i zbližavanje ljudi.
Jeli su u otvorenom restoranu pored središnjeg potoka, a onda su se vratili u stanicu Mangalavida.
Nađa je ponovo sela za svoj ekran i nastavila da razgovara sa svim organizacionim odborima koje je
mogla da dobije. U tom haotičnom telefonskom saobraćaju, osećala se kao Frenk šezdeset prve, samo
što su sada bili u vezi sa svim krajevima Marsa, i javio joj se snažan utisak, iako nije imala nikakvu
stvarnu kontrolu nad događajima, da bar u svakom trenutku zna šta se događa. A to je vredelo zlata,
zaista. Gvozdeni orah u njenom stomaku počeo je da se oseća više kao drvo.
Posle nekoliko sati, počeo je da je hvata san, u kratkim razmacima između dva poziva; u
Podbrežju i Šalbatani bila je ponoć, a ona nije imala mnogo sna od Saksovog poziva u vezi sa
Antarktikom. To je značilo četiri ili pet dana bez spavanja - ne, čekaj - izračunala je bolje - tri dana.
Iako joj se više činilo kao dva nedelje.
Tek što se ispružila na kauču, začu se vika i svi pojuriše u hodnik, a zatim i napolje, na popločani
trg oko stanice Mangalavida. Nađa se ošamućeno teturala za Saksom, koji je dograbi za ruku i pridrža
u hodu.
Izgledalo je da je krov šatora bio probušen. Ljudi su pokazivali, ali Nađa nije ništa videla. "Tu
smo u povoljnijem položaju", reče Saks, zadovoljno napućenih usta. "Pritisak pod krovom samo je
sto pedeset milibara viši nego napolju."
"Tako da krovovi ne prskaju kao baloni", reče Nađa, sa drhtajem se prisetivši nekih pokrivenih
kratera iz šezdeset prve godine.
"A ako nešto vazduha i prodre unutra, biće to uglavnom kiseonik i azot. I dalje ima više CO 2 nego
što treba, ali ne toliko da bi nas smesta potrovao."
"Ali ako se rupa proširi...", reče Nađa.
"To da."
Zavrtela je glavom. "Moramo da zauzmemo celu planetu, da bismo bili zaista bezbedni."
"Tako je."
Nađa se vrati unutra, zevajući. Sede ponovo ispred ekrana i nastavi da prati četiri kanala
Mangalavida, brzo ih menjajući. Većina gradova bila je ili otvoreno za nezavisnost ili u nekoj vrsti
pat-pozicije, gde su bezbednjaci držali fizička postrojenja, ali nisu ništa preduzimali, a veći deo
stanovništva bio je na ulicama, čekajući da se nešto dogodi. Izvestan broj kompanijskih naselja i
logora i dalje je bio na strani menatata, ali su u slučaju Kote Bredberi i Huo Hsing Valisa, susednih
gradića gore na Velikom Nagibu, njihovi matični metanati Ameks i Mahdžari međusobno ratovali na
Zemlji. Nije se moglo znati kakve će to imati posledice na ove severne gradove, ali je Nađa bila
sigurna da im to neće pomoći da razreše svoju situaciju.
Nekoliko važnih gradova još je bilo u rukama Subarašija i Ameksa, i bili su magnet za rascepkane
snage bezbednosti metanata i UNTA. Najvažniji među njima svakako je bio Barouz, ali je ista
situacija bila u Kairu, Lasvicu, Sadberiju ili Šefildu. A na jugu, utočišta koja nisu bila napuštena ili
uništena od ekspedicionih snaga dizala su se na otvorenu pobunu, a Višnjak Bogdanov gradio je šator
iznad starog logora robotskih vozila pored tamošnjeg mohoula. Bilo je jasno da će jug ponovo postati
uporište pokreta otpora; međutim, Nađa je smatrala da to više nije toliko značajno. A severna polarna
kapa bila je u takvom rasulu da je bilo gotovo svejedno ko je drži - najveći deo leda se otapao u
Vastitas, ali je polarni plato, sada svake zime zavejan snegom, bio najnegostoljubivija oblast na
Marsu, i tamo gotovo uopšte nije bilo naseobina.
Zato su oblasti oko kojih su se vodili sukobi bile uglavnom one sa umerenom i polutarnom
klimom, pojas oko planete koji se graničio sa Vastitasom i dva velika basena prema jugu. Kao i
orbitalni prostor, naravno; ali je izgledalo da je Saksov napad na metanatske objekte na orbiti bio
uspešan, a udaljavanje Deimosa pokazalo se kao koristan potez. Lift je, međutim, još bio u rukama
metanata. Svakog časa mogao se očekivati dolazak pojačanja sa Zemlje, a Saksov tim u Da Vinčiju
očigledno je potrošio najveći deo arsenala u početnom napadu.
Što se ticalo solete i prstenastog ogledala, obe strukture su bile tako velike i lomne da ih je bilo
nemoguće braniti; ako bi neko poželeo da ih uništi, verovatno bi uspeo. Ali Nađa nije videla razlog
za to. Da se to dogodilo, verovatno bi odmah posumnjala u Crvene. Ali i kada bi to učinili - pa,
moglo se i bez te dodatne svetlosti, kao što se moglo nekada. Moraće da pita Saksa šta misli o tome. I
da razgovara sa En, da vidi kakav je njen stav. A možda i ne, jer bi joj možda samo dala ideju. Bolje
da sačeka da vidi šta će biti. A sada da se pozabavi nečim drugim...
Zaspala je sa glavom na ekranu. Kada se probudila, ležala je na kauču, mrtva gladna, a Saks je
čitao sa njenog ekrana. "U Sabišiju nije baš najbolje", reče on kada je primetio da se podigla. Otišla
je u kupatilo i kada se vratila, stala je iza njega i počela da čita preko njegovog ramena.
"Bezbednjaci nisu znali šta da rade sa lavirintom, pa su pošli u Barouz. Ali gledaj." Na ekranu su bile
dve slike - gore, snimak Sabišija, koji je goreo u požaru silovitom kao onaj u Kasei Valisu; dole,
trupe kako naviru na železničku stanicu u Barouzu, opremljene lakim oklopima i automatskim
oružjem, odsečno marširajući. Činilo se da je Barouz pun ovih grupa, koje su zauzele Branč Mezu i
Dabl Deker Bjut da bi se smestile u njima. Tako su, pored jedinica UNTA, u gradu sada bile snage
bezbednosti Subarašija i Mahdžarija - u stvari, bili su zastupljeni svi veliki metanati, pa se Nađa
pitala šta se, zapravo, dešava između njih na Zemlji - jesu li, naterani krizom, napravili nekakav
dogovor ili ad hoc savez. Pozvala je Arta u Barouzu da ga pita šta misli o ovome.
"Možda su ove marsovske jedinice u toj meri odsečene da su napravile neki svoj mir", reče on.
"Možda su ih se potpuno odrekli."
"Ali ako smo još u vezi sa Praksisom..."
"Jesmo, ali smo ih zatekli nespremne. Nisu bili svesni razmera popularnosti pokreta otpora, pa
smo ih preduhitrili. Majina strategija čekanja se u tom pogledu isplatila. Ne, ove jedinice su
najverovatnije ostavljene same sebi. U tom slučaju možemo da kažemo da je Mars već nezavisan i
usred građanskog rata za vlast. Hoću da kažem, ako nas ovi u Barouzu pozovu i kažu u redu, Mars je
svet za sebe, dovoljno veliki za više od jedne vlasti, vaše je vaše, a Barouz je naš, i ne pokušavajte
da uzmete ono što je naše - šta ćemo im reći?"
"Mislim da niko među bezbednjacima metanata ne misli tako ambiciozno", reče Nađa. "Prošlo je
tek tri dana otkako im se sve srušilo na glavu." Pokazala je na ekran. "Gledaj, ono je Derek Hejstings,
predsednik Prelazne vlade. Bio je šef kontrole misije u Hjustonu kada smo poleteli. To je opasan
čovek - pametan i veoma tvrdoglav. On će naprosto održavati redove dok ne stignu pojačanja."
"Pa, šta misliš da treba da radimo?"
"Ne znam."
"Zar ne možemo da Barouz jednostavno ostavimo na miru?"
"Mislim da ne. Biće bolje da dovršimo preuzimanje pre nego što iziđemo iza Sunca. Ako tada u
Barouzu još bude ušančenih jedinica koje se herojski brane, gotovo je sigurno da će doći da ih spasu.
Nazvaće to spasilačkom misijom, a onda će nastaviti da preotimaju planetu."
"Neće biti lako uzeti Barouz, sa svom tom vojskom unutra."
"Znam."
Saks je spavao na kauču na drugom kraju sobe i sada otvori jedno oko. "Crveni govore o tome da
ga treba poplaviti."
"Šta?"
"Nalazi se niže Vastitasovog leda. A ispod leda se nalazi voda. Da nema bedema..."
"Ne", reče Nađa. "U Barouzu se nalazi dve stotine hiljada ljudi i samo nekoliko hiljada pripadnika
snaga bezbednosti. Šta ti ljudi da rade? Nemoguće je evakuisati toliko ljudi. To je ludost. To je
ponovo šezdeset prva." Što je više razmišljala o tome, više ju je obuzimao bez. "Šta oni misle?"
"Možda je to samo pretnja", reče Art sa ekrana.
"Pretnje ne deluju ako ljudi kojima pretiš ne veruju da ćeš ih ostvariti."
"Možda će poverovati."
Nađa odmahnu glavom. "Hejstings nije toliko glup. Ma šta, mogao bi da izvuče jedinice preko
kosmodroma i da ostavi stanovništvo da se podavi! A onda bismo mi ispali čudovišta, i bilo bi više
nego sigurno da će Zemlja kad-tad poći na nas! Ne!"
Ustala je i pošla da pronađe nešto za doručak, da bi zatim shvatila, posmatrajući naslagano pecivo
u kuhinji, da više nije gladna. Popila je šolju kafe i vratila se u stanicu, gledajući kako joj drhte ruke.
Godine 2061, Arkadije je imao posla sa grupom otpadnika koja je poslala mali asteroid prema
Zemlji. I to je trebalo da bude samo pretnja. Ali asteroid je bio raznesen, u najvećoj eksploziji koju
je izazvao čovek otkako je sveta, a rat je posle toga postao nekako ogorčeniji. Arkadije nije mogao to
da spreči.
A sada je moglo da se ponovi.
Vratila se u stanicu. "Moramo u Barouz", reče Saksu.
38.
Revolucija ukida navike podjednako kao i zakone. Ali isto kao što se priroda užasava praznine,
ljude užasava anarhija.
Stoga su navike napravile prve prodore na novi teren, kao što bakterije prodiru u stenu, a pratile
su ih procedure, protokoli, čitavo fel-polje društvenih odnosa, na putu da preraste u prašumu
zakona... Nađa je videla da ljudi (neki od njih) stvarno dolaze njoj da razreše sporove, oslanjajući se
na njen sud. Možda nije imala vlast, ali je imala nešto što je podsećalo na vlast koliko je to bilo
moguće: univerzalni predsuditelj, kako ju je zvao Art, ili General Nađa, kao što ju je peckala Maja
preko pločice. A Nađu je od svega toga spopadala drhtavica, čega je Maja bila potpuno svesna. Nađi
se više dopadalo nešto što je čula da Saks poručuje preko pločice svojoj vernoj družini inženjera,
sve Saksovima u nastanku: "Nađa je bogomdani posrednik, razgovarajte sa njom o tome." Eto
primera snage imena; uvek pre posrednik nego general. Čula ga je da pominje taj izraz u dugom
intervjuu na Mangalavidu, sa bezličnim izrazom lica zbog koga je bilo teško odrediti da li se šali ili
ne: "Oh, ja mislim da ovo što posmatramo nije revolucija, ne. Ovde je to potpuno prirodan sledeći
korak, dakle više stvar evolucije ili razvoja, ili onoga što u fizici zovu promenom faze."
Njegove sledeće reči pokazale su Nađi da on, zapravo, ne zna šta je promena faze. Ali ona je
znala, i zamisao joj je bila zanimljiva. Isparavanje zemaljske vlasti, kondenzacija lokalne vlasti,
konačno otapanje... kako god čovek poželi da razmišlja o tome. Otapanje se događa kada je toplotna
energija čestica dovoljna da nadjača interkristalne sile koje ih drže zajedno. Pa ako se poredak
metanata posmatra kao kristalna tvorevina... S druge strane, uopšte nije bilo svejedno jesu li sile koje
su ga držale zajedno bile interjonske ili intermolekularne; natrijum-hlorid, interjonski, topi se na 801
stepeni C; metan, intermolekularan, na minus 183 stepeni C. Kakve sile, dakle? I kolika da bude
temperatura?
Na ovom mestu se topila i sama analogija. Ali nazivi, bez sumnje, ostaju moćni u ljudskom umu.
Promena faze, integralna kontrola štetočina, selektivno smenjivanje kadrova; svi su joj bili miliji od
onog starog, pogubnog pojma revolucija, i bilo joj je drago što su svi u opticaju, na Mangalavidu i na
ulicama.
Ali u Barouzu i Šefildu još se nalazilo oko pet hiljada teško naoružanih pripadnika snaga
bezbednosti, podsetila se, koji su i dalje mislili o sebi kao o policiji suočenoj sa naoružanim
pobunjenicima. To se nije moglo rešiti pukom semantikom.
Stvari su, međutim, uglavnom stajale bolje nego što se nadala. Bila je to, na neki način, stvar
demografije; činilo se da se maltene svaka osoba rođena na Marsu sada nalazi na ulici ili u zauzetim
prostorijama gradske uprave, na železničkim staniama, kosmodromima - i svi su, sudeći po
reportažama Mangalavida, bili bez rezerve (i nerealno, činilo se Nađi) protivnici zamisli da ih na
bilo koji način kontrolišu sile sa druge planete. A to je bila gotovo polovina stanovništva Marsa. Na
njihovoj strani takođe je bio dobar deo veterana, kao i dosta skorašnjih doseljenika. "Zovite ih
emigrantima", savetovao je Art preko telefona. "Ili dođošima. Zovite ih doseljenicima ili
kolonijalistima, zavisno od toga jesu li sa nama ili ne. Tako je radio Nirgal, i mislim da to pomaže
ljudima da promisle o stvarima."
Na Zemlji nije bila tako jasna situacija. Subarašijevi metanati i dalje su ratovali sa metanatima sa
juga, ali je to u okruženju velike poplave postalo sporedna tragedija. Bilo je teško zaključiti šta
Zemljani u suštini misle o sukobu na Marsu.
Šta god da su mislili, očekivalo se da odande stigne brzi šatl, sa pojačanjima za bezbednjake.
Stoga su se grupe oslobodilaca slivale sa svih strana da zajedno krenu na Barouz. Art je činio koliko
je mogao da pomogne akciju iz Barouza, pronalazeći ljude koji su samostalno odlučili da dođu (stvar
je, uostalom, bila očigledna), govoreći im da su u pravu i huškajući ih na protivnike plana. Bio je, po
Nađinom mišljenju, prefinjen diplomata - krupan, pitom, nenametljiv, logičan, saosećajan,
'nediplomatičan' - obraćao se ljudima oborene glave, stvarajući kod njih utisak da oni vode razgovor.
Bio je, zapravo, neumoran. I veoma lukav. Ubrzo je ugovorio dolazak brojnih grupa, uključujući
Crvene i prvomarsovske gerilce, koji su, činilo se, o tome još razmišljali kao o nekoj vrsti napada, ili
opsade. Iako su Crveni i prvomarsovci koje je poznavala - Ivana, Džin, Raul, Kasei - održavali vezu
sa njom i bili voljni da je koriste kao posrednika, Nađa je bila akutno svesna da postoje radikalnije
grupe Crvenih i prvomarsovaca koje su je smatrale nevažnom ili čak smetnjom. Ovo ju je ispunjavalo
besom, jer je bila sigurna da bi, da je imala Eninu punu podršku, i radikalniji elementi došli svesti.
Gorko se požalila Artu na ovo, pošto je videla kominike Crvenih kojim su organizovali zapadno krilo
'skupa' oko Barouza, i Art je odmah preuzeo na sebe da dozove En i da je spoji sa Nađom.
I En se ponovo pojavila, slična jednoj od furija iz Francuske revolucije, bezlična i tmurna kao
uvek. Njihov poslednji razgovor o Sabišiju teško je ležao između njih; spor je postao bespredmetan
kada je UNTA zauzela Sabiši i spalila ga, ali je En očigledno još bila ljuta, i Nađa oseti da se i sama
uzrujava.
Posle suvog pozdrava, njihov razgovor se gotovo odmah izrodio u svađu. En je očito videla
ustanak kao priliku da uništi sve projekte teraformiranja i da odvoji što više gradova i ljudi od
planete, ako je potrebno i neposrednim napadom. Užasnuta ovom apokaliptičnom vizijom, Nađa joj
se suprotstavila, prvo oštro, a zatim i besno. Ali En je bila izgubljena u nekom svom svetu. "Nimalo
ne bih žalila kada bi Barouz bio srušen", reče ona hladno.
Nađa zaškrguta zubima. "Ako uništite Barouz, uništili ste sve. Kuda će posle onaj narod? Nećeš
biti ništa bolja od ubice, masovnog ubice. Sajmon bi te se stideo."
En frknu. "Vlast kvari ljude, koliko ja vidim. Daj mi Saksa, važi? Dosta mi je ove histerije."
Nađa prebaci vezu Saksu i ode. Ne kvari vlast ljude, nego budale kvare vlast. A možda je i sama
bila preterano zapaljiva i preoštra. Ali ipak je malo potisnula ono mračno mesto u En, onaj deo nje
koji je bio sposoban za sve. No, strah kvari gore nego vlast. To dvoje zajedno...
Nadala se da je dovoljno uzdrmala En da potisne onaj mrak u njegov budžak. Loša psihologija,
rekao joj je Mišel blago, kada je pozvala Barouz da porazgovara s njim o tome. Strategija proizišla
iz straha. Ali Nađa nije mogla drugačije, jer se zaista plašila. Revolucija znači rušenje jedne
strukture i stvaranje druge, ali je rušenje lakše nego stvaranje, tako da nisu uvek oba dela ovog čina
bila podjednako uspešna. U tom smislu je građenje revolucije bilo kao gradnja luka: ako oba stuba
nisu na mestu, kao i težišni kamen, svaki potres može da sruši čitavu stvar.

Zato je u sredu uveče, pet dana posle Nađinog poziva od Saksa, grupa od stotinak ljudi poletela
avionima prema Barouzu, jer je ocenjeno da su piste suviše rizične zbog sabotaža. Leteli su noću, do
kamenite sletne piste u blizini velikog skrovišta bogdanovista u zidu kratera Di Materej, na Velikom
Nagibu jugoistočno od Barouza. Spustili su se u zoru, dok se Sunce dizalo kroz maglu kao mehur žive,
obasjavajući daleka, nazubljena, bela brda na severu, u ravnici Izidisa: još jedno ledeno more, čije je
širenje na jug bilo zaustavljeno izvijenom linijom bedema nalik na dugačak i nizak zemljani nasip -
što je i bio.
Da bi imala bolji pogled, Nađa se popela na najviši sprat skrovišta u Di Matereju, gde je
panoramski prozor, maskiran kao vodoravna pukotina ispod samog ruba litice, gledao niz Veliki
Nagib na novi bedem i led koji ga je pritiskao. Dugo je zurila u ovaj prizor, ispijajući kafu pomešanu
za dozom kavadžave. Na severu se nalazilo ledeno more, sa nagomilanim seracima, dugačkim
grebenim, nastalim usled pritiska leda, i ravnim, belim pločama džinovskih, po površini smrznutih
jezera otopljenog leda. Pravo ispod nje ležali su prvi niski bregovi Velikog Nagiba, istačkani
trnovitim poljima aheronskog kaktusa, poleglog preko stene nalik na koralne grebene. Livadske terase
crnozelene tundrine mahovine pratile su tok zaleđenih potočića niz Nagib; potoci su izdaleka
podsećali na dugačke dijatome algi, uvučene u nabore crvene stene.
A iza svega toga, u sredini slike, deleći pustinju od leda, pružao se novi bedem, nalik na svež
smeđi ožiljak, šav između dve odvojene stvarnosti.
Nađa je dugo proučala prizor kroz dvogled. Južni kraj bio mu je humka regolita, koja se pružala uz
padinu kratera Wg i završavala se na samoj ivici, koja je bila oko pola kilometra od nulte tačke,
dobrano iznad očekivanog nivoa mora. Bedem se od Wg-a pružao prema severoistoku, i Nađa je sa
svoje osmatračnice visoko na Nagibu mogla da ga prati nekih četrdeset kilometara pre nego što je
zašao za obzorje, malo dalje na zapad od kratera Xh. Xh je bio opkoljen ledom bezmalo do ivice
grotla, tako da je njegova kružna unutrašnjost bila poput neke neobične, crvene, utonule jame. Koliko
je Nađa mogla da vidi, led se oslanjao na bedem čitavom njegovom dužinom. Pustinjska strana
bedema bila je visoka oko dve stotine metara, mada je bilo teško proceniti, jer se ispod bedema
nalazio širok jarak. Sa druge strane, led je dosezao visoko, preko polovine bedema.
Bedem je na vrhu bio širok oko tri stotine metara. Tolika količina nasutog regolita - Nađa
zazvižda s poštovanjem - predstavljala je nekoliko godina rada, i to mnogobrojnih robotskih
transportera i kopača kanala. Ali, nasuti regolit! Činilo joj se da bedem, ma koliko ogroman izgledao
po ljudskim merilima, nije bio Bog zna kakva prepreka za okean leda. Led je bio pravi blagoslov -
kada se otopi, talasi i struje raznosiće regolit kao zemlju. A led se već topio; govorilo se da svuda
ispod prljavobele površine leže bare otopine, čak i uz sam bedem, natapajući ga.
"Zar neće morati da zamene čitav nasip betonom?" upita ona Saksa, koji joj je se bio pridružio, i
sam osmatrajući kroz dvogled.
"Neće ga menjati", reče on. Nađa se pripremi za loše vesti, ali on nastavi: "Obložiće ga
dijamantskim prahom. Tako obložen, trebalo bi da potraje. Možda nekoliko miliona godina."
"Hmm", reče Nađa. To je verovatno bilo tačno. Možda će biti podlokavanja odozdo. Ali će
morati, u svakom slučaju, da zauvek održavaju sistem, i to bez mogućnosti da pogreše, jer se Barouz
nalazio dvadeset kilometara od bedema i otprilike sto pedeset metara niže od njega. Neobična
sudbina. Nađa okrenu dvogled u pravcu grada, ali je ovaj ležao iza horizonta, oko sedamdeset
kilometara odatle na severozapad. Naravno, nasipi su umeli da budu delotvorni: u Holandiji su stajali
vekovima, štiteći milione ljudi i stotine kvadratnih kilometara, sve do nedavnog potopa - veliki
nasipi držali su čak i sada, i preplaviće ih prvo bočne bujice iz Nemačke i Belgije. Ne, bedemi
stvarno mogu da budu delotvorni. No, svejedno, čudna kob.
Nađa uperi dvogled duž Velikog Nagiba. Ono što je u daljini podsećalo na cveće bili su, zapravo,
masivni žbunovi koralnog kaktusa. Potok je izgledao kao stepenište od lotosa. Gruba, crvena stena
padine upotpunjavala je škrti, nadrealni, prelepi predeo. Nađu preseče iznenadni grč straha, pomisao
da bi se moglo dogoditi nešto što bi je ubilo i sprečilo da bude svedok razvoja ovog sveta. Bilo je to
sasvim moguće, svakog časa je iz ljubičastog neba mogao da padne projektil - ako neki preplašeni
zapovednik tamo na kosmodromu u Barouzu sazna za položaj skrovišta i odluči da preduhitri nevolje,
biće kao nepokretna meta. Mogli bi da izginu za dva minuta posle ovakve odluke.
Ali takav je bio život na Marsu. Mogli su da izginu za dva minuta posle čitavog niza neželjenih
događaja, kao što je uvek bilo. Odagnala je tu misao i pošla dole sa Saksom.

Nameravala je da uđe u Barouz i vidi kako stoje stvari, da bude na licu mesta i da sama proceni:
da prošeta okolo i posmatra građane, da vidi šta rade i govore. U utorak predveče, ona reče Saksu:
"Hajde da uđemo i da malo pogledamo."
Ali se činilo da je to nemoguće. "Kapije su dobro čuvane", poručila joj je Maja preko pločice. "A
vozovi koji ulaze pažljivo se proveravaju u stanici. Isto važi za podzemnu do kosmodroma. Grad je
zatvoren. Ovde smo, u stvari, taoci."
"Možemo da vidimo šta se događa i na ekranu", primeti Saks. "Svejedno je."
Nađa se nezadovoljno složi. Šikata ga nai, očigledno. Nije joj se, međutim, dopadala situacija,
zato što joj se činilo da se ubrzano približava pat-poziciji, bar u lokalnim razmerama. Osim toga, bila
je veoma radoznala kakvi su uslovi u Barouzu. "Reci mi kako je tamo", upita Maju preko telefona.
"Pa, zauzeli su infrastrukturu", reče Maja. "Fizički pogon, kapije, i tako dalje. Ali ih nema
dovoljno da primoraju ljude da ostanu u kućama, ili da rade, niti bili šta drugo. Zato se čini da ne
znaju šta da rade dalje."
Nađa je to razumela, jer se i sama isto osećala. U grad su svakog sata pristizale nove jedinice
bezbednjaka, vozovima iz gradova pod šatorom koje su napustile. Ove jedinice prilazile su svojima i
držale položaje u blizini fizičkog postrojenja i gradskog ureda, krećući se okolo u teško naoružanim
grupama, neometane. Bile su smeštene u stambenim čevrtima u Branč Mezi, Dabl Deker Bjutu i Blek
Sirtis Mezi, a njihove vođe su se manje ili više redovno sastajale su štabu UNTA u Tejbl Mauntinu.
Ali nisu izdavali naređenja.
Tamo je, dakle, vladalo napeto zatišje. Biotikovi i Praksisovi uredi u Hant Mezi i dalje su služili
kao informacioni centar za sve njih, šireći po gradu vesti sa Zemlje i iz drugih delova Marsa preko
oglasnih tabli i kompjuterskih panoa. Ovi izvori, zajedno sa Mangalavidom i drugim privatnmi
kanalima, značili su da su svi dobro obavešteni o najnovijim događajima. Na širokim bulevarima i u
parkovima, s vremena na vreme su se okupljale velike gomile ljudi, ali je svet češće stajao rasut na
desetine manjih grupa, polako se premeštajući okolo u nekoj vrsti aktivne paralize, nečega između
opšteg štrajka i otmice talaca. Svi su čekali da vide šta će se dogoditi. Činilo se da vlada dobro
raspoloženje, mnoge prodavnice i restorani još su bili otvoreni, a video izveštaji koji su se u njima
puštali bili su prijateljski.
Gledajući ih i pokušavajući da ugura nešto hrane u sebe, Nađa je osećala bolnu želju da bude
tamo, da sama razgovara sa ljudima. Oko deset sati te večeri, shvativši da je satima daleko od sna,
ponovo je pozvala Maju i zatražila je da stavi vidkam naočare i prošeta po gradu. Maja, koja je bila
podjednako nespokojna kao Nađa, ako ne i više, rado pristade.

Ubrzo je bila izvan kuće, sa video-naočarima, šaljući slike onoga što je i sama videla Nađi, koja
je žudno sedela na stolici ispred ekrana, u zajedničkoj prostoriji u skrovištu Di Materej. Saks i
nekolicina drugih stajali su iza nje i zajedno posmatrali skakutavu sliku koju je Maja primala kroz
naočari i slušali njen propratni komentar.
Išla je brzim korakom niz Bulevar Velikog Nagiba, prema središnjoj dolini. Našavši se među
tezgama u gornjem delu Kanal parka, usporila je hod i polako kružila pogledom da bi Nađa imala
pregled okoline. Bila je okružena ljudima koji su razgovarali u grupama, uživajući u nekoj vrsti
praznične atmosfere. Dve žene odmah pored Maje započeše živ razgovor o Šefildu. Grupa došljaka
priđe Maji i upita je šta će dalje biti; očiglednosu bili uvereni da ona to zna. "Samo zato što sam tako
matora!" primeti Maja s gađenjem kada su otišli. Nađa zamalo da se osmehne na ovo. Ali tada neki
ljudi prepoznaše Maju u Maji i radosno priđoše da je pozdrave. Nađa je posmatrala ovaj susret iz
Majine prespektive, svesna koliko su ljudi zaslepljeni njenom slavom. Tako, dakle, Maja vidi svet!
Nikakvo čudo što se smatrala posebnom, kada su je ljudi gledali na ovaj način, kao da je neka opasna
boginja, koja je zakoračila među njih iz legende...
Bilo je to uznemirujuće na više načina. Nađi se činilo da njena stara prijateljica rizikuje da je
uhapsi obezbeđenje, pa joj to i saopšti preko pločice. Ali se slika na ekranu zaljulja levo-desno kada
je Maja odmahnula glavom. "Vidiš da žaca nema nigde na vidiku?" reče ona. "Bezbednjaci su
okupljeni oko kapija i železničkih stanica, a ja izbegavam ta mesta. Osim toga, zašto bi se mučili da
me hapse, kad su, zapravo, uhapsili ceo grad."
Pratila je pogledom jedno oklopljeno vozilo koje je prošlo travnatim bulevarom bez zaustavljanja,
kao da potvrđuje njene reči. "To je da svi vide cevi oružja", reče Maja mračno.
Pošla je prema Kanal parku, a onda je skrenula i zaputila se stazom prema Tejbl Mauntinu. U
gradu je te večeri bilo hladno; svetlost koja se ogledala u kanalu pokazivala je da voda počinje da se
ledi. Ali ako je obezbeđenje nameravalo da obeshrabri ljude, nije uspelo; park je bio pun sveta, a
broj okupljenih je neprestano rastao. Ljudi su se okupljali oko šatri, kafea ili velikih, narandžastih,
grejnih vlakana, i svuda gde bi Maja pogledala, u park je pristizalo još ljudi. Svet je slušao svirače
ili govornike koji su se pomagali malim pojačalima na ramenima, pratio vesti preko pločica, ili sa
ekrana beležnica. "Zbor u ponoć!" povika neko. "Zbor u vremenskom pomaku!"
"Prvi put čujem za to", reče Maja sumnjičavo. "Mora da je Džekino delo."
Osvrnula se tako brzo da je slika na Nađinom ekranu postala zamagljena. Svuda okolo ljudi. Saks
ode do drugog ekrana i pozva utočište u Hant Mezi. Odande se javio Art, ali osim njega u utočištu
gotovo da nije bilo nikoga. Džeki je zaista bila pozvala na masovne demonstracije u vremenskom
pomaku, a vest se proširila preko svih medija u gradu. Nirgal je bio napoju s njom.
Nađa prenese ovo Maji, a ova oštro opsova. "Situacija je suviše nesigurna za tako nešto! Bog je
ubio."
Ali tu se više ništa nije moglo učiniti. Hiljade ljudi slivalo se bulevarima u Kanal park i Princezin
park, i kada se Maja osvrnula okolo, videli su sićušne prilike ljudi na ivicama meza i još više njih u
providnim cevima pešačkih mostova iznad Kanal parka. "Govornici će biti gore u Princezinom
parku", reče Art sa Saksovog ekrana.
Nađa reče Maji: "Trebalo bi da odeš tamo, Majo, i to što pre. Možda ćeš moći da pomogneš da se
očuva red."
Maja odmah krenu, i dok se probijala kroz gomilu, Nađa joj je davala uputstva šta da kaže ako joj
se ukaže prilika da govori. Reči su navirale iz nje, i kada je zastala da razmisli, Art se ubaci sa
svojim idejama, sve dok Maja ne reče: "Ali, čekajte, je li sve to istina?"
"Neka te ne brine da li je istina", reče Nađa.
"Da me ne brine!" dreknu Maja u pločicu. "Da me ne brine da li je ono što ću reći pred sto hiljada
ljudi, pred očima dva sveta, istina ili ne?"
"Postaraćemo se da bude istina", reče Nađa. "Ti samo pokušaj."
Maja potrča. Ljudi su se kretali u istom pravcu, uzbrdo kroz Kanal park, prema visokom zemljištu
između Elis Bjuta i Tejbl Mauntina, a njena kamera prenosila im je skakutavu sliku potiljaka ljudi i
ponekog uzbuđenog lica, okrenutog prema njoj dok je dovikivala da joj naprave prolaz. Svetina
ispred nje, svakog trenutka sve gušća, glasno je klicala, tako da je prvo morala da uspori, a zatim da
se lakta i probija tamo gde je bilo mesta. Većina ovih ljudi bili su mladi i mnogo višeg rasta od Maje,
pa je Maja morala da pređe ispred Saksovog ekrana da posmatra sliku sa Mangalavidovih kamera,
koja se premeštala sa kamere na bini, postavljenoj na ivicu starog pinga iznad Princezinog Parka, na
kameru na jednom od pešačkih mostova. Oba ugla pokazivala su da skup postaje ogorman - možda i
svih osamdeset hiljada ljudi, kako je procenio Saks, koji se bio uneo na centimetar od ekrana, kao da
broji glave. Art je uspeo da se poveže sa Majom kao i Nađa, i on i Nađa nastaviše da joj govore dok
se probijala kroz gomilu.
Kada se Maja probila do prvih redova, Antar je upravo bio završio zapaljiv govor na arapskom, a
Džeki je stajala na bini ispred niza mikrofona, držeći govor koji je bio pojačan preko velikih
zvučnika na pingu, a zatim još jednom preko radio-veze na pomoćnim zvučnicima postavljenim svuda
po Princezinom parku, kao i na prenosnim zvučnicima, beležnicama i pločicama na zglobovima, sve
dok joj glas nije bio sveprisutan - a ipak, pošto je svaka rečenica pomalo odjekivala od Tejbl
Maunitina i Elis Bjuta, i bila pozdravljena klicanjem, mogla se čuti samo na mahove. "...Nećemo
dozvoliti da Mars bude korišćen kao rezervni svet... vladajuća klasa direktora koja je najodgovornija
za propast Zemlje... pacovi koji pokušavaju da napuste brod koji tone... stvoriće isti haos na Marsu
ako im dozvolimo! ...neće dogoditi! Zato što je ovo sada slobodni Mars! Slobodni Mars! Slobodni
Mars!"
Ona zatim upre prstom u nebo i svetina zaurla ove reči, ponavljajući ih sve glasnije, ubrzo
uspostavivši ritam koji im je omogućio da uzvikuju zajedno - "Slobodni Mars! Slobodni Mars!
Slobodni Mars!"
Dok je mnogoljudni skup klicao ovu krilaticu, Nirgal se popeo na platformu, i kada ga ljudi
ugledaše, mnogi od njih počeše da skandiraju: "Nir-gal", uporedo sa "Slobodni Mars" ili u pauzama
između, tako da se uskoro pretvorilo u smenjivanje "Slobodni Mars (Nir-gal) Slobodni Mars (Nir-
gal)" iz grla ogromnog hora.
Stogavši do mikrofona, Nirgal mahnu rukom, tražeći tišinu. Klicanje, međutim, nije prestajalo, ali
je potpuno preraslo u "Nir-gal, Nir-gal, Nir-gal", sa gotovo opipljivim žarom, koji je treperio u
zvuku tog džinovskog jedinstvenog glasa, kao da je svaki učesnik jedan od njegovih prijatelja,
beskrajno radostan što ga vidi - a s obzirom na to da je dobar deo života proveo u putovanju, pomisli
Maja, to i nije bilo tako daleko od istine.
Skandiranje polako uminu i pretvori se u žagor gomile, dosta glasan, kroz koji se prilično jasno
čuo Nirgalov pojačani pozdrav. Dok je govorio, Maja je nastavila da se probija kroz gomilu prema
pingu, što joj je postalo lakše kada su se ljudi smirili. A kada je Nirgal započeo govor, i sama se
zaustavila da ga posmatra, povremeno koristeći klicanje i pljesak kojima su bile propraćene mnoge
rečenice da se pomeri napred.
Govorio je tiho, smireno, sa osećanjem, polako. Sada ga je bilo lakše čuti. "Za nas koji smo
rođeni na Marsu", reče on, "ovo je dom."
"Bezbednjacima se to nimalo neće svideti", reče Art.
"Trebalo bi neposredno da razgovaramo sa njima", reče Nađa, razmišljajući o tome. "Sa
Hejstingsom sam već imala prilike da razgovaram, kada je bio u kontroli misije. Ne sećam ga se
najbolje, ali mislim da nije bio neko sumanuto čudovište."
"Neće škoditi da saznamo šta misli", reče Art.

Nađa je otišla u sobu gde nije bilo nikoga, uključila ekran i pozvala štab UNTA u Tejbl Mauntinu.
Iako je već bilo oko dva ujutru, trebalo joj je samo pet minuta da dobije vezu sa Hejstingsom.
Odmah ga je prepoznala, iako je bila ubeđena da je odavno zaboravila kako izgleda. Nizak,
mršav, izboran tehnokrata, pomalo preke naravi. Kada ju je ugledao na ekranu, on iskrivi lice. "Opet
isto društvo. Uvek sam govorio da smo poslali pogrešnih stotinu."
"Nema sumnje."
Nađa mu je proučavala lice, pokušavajući da dozove lik čoveka koji je pre jednog veka vodio
kontrolu misije, a u sledećem Prelaznu vladu. Dok su još bili na Aresu, često se ljutio na njih,
ribajući ih i za najbezazlenije odstupanje od propisa, a na kraju putovanja, kada su privremeno
prestali da šalju sliku na Zemlju, potpuno je izgubio živce. Birokrata, podanik pravila i propisa, od
vrste ljudi koju je Arkadije prezirao. Ali čovek sa kojim se moglo razgovarati.
Ili joj se bar tako isprva učinilo. Raspravljala se sa njim nekih deset ili petnaest minuta, ubeđujući
ga da je ono što je maločas gledao napolju u parku bilo deo nečega što se dešava svuda na Marsu -
da se cela planeta okrenula protiv njih - da mogu bez bojazni da se odvezu do kosmodroma i napuste
planetu.
"Ne idemo nikud odavde", reče Hejstings.
Njegovi ljudi kontrolišu fizičko postrojenje, rekao joj je, što znači i sam grad. Crveni mogu da
zauzmu bedem, ali ne i da ga provale, jer se u gradu nalazi dve stotine hiljada ljudi, zapravo talaca.
Sledeći povratni šatl, koji će ući na orbitu u naredna dvadeset četiri sata, dovozi specijalno obučena
pojačanja. Njihovi govori stoga ništa ne znače. Obično poziranje.
Dok joj je ovo govorio, bio je spokojan - da mu se u glasu nije osećalo toliko gađenje, Nađa bi
čak rekla pomirljiv. Činilo se sasvim verovatno da je dobio naređenja od kuće, prema kojima je
trebalo da sedi u Barouzu i da čeka pojačanja. Nije bilo sumnje da je i divizija UNTA u Šefildu
dobila ista uputstva. A sa Barouzom i Šefildom još u njihovim rukama, i skorim dolaskom pojačanja,
nije bilo nimalo neobično što su mislili da su u povoljnijem položaju. Moglo se čak reći da ih to
opravdava. "Kada se ljudi prizovu pameti", reče joj Hejstings strogo, "ponovo ćemo uspostaviti red.
Uostalom, sada nam je najpreča briga antarktička poplava. Neophodno je podržati Zemlju, jer im je
to sada najpotrebnije."
Nađa je morala da odustane. Hejstings je očigledno bio tvrdoglav čovek, a osim toga, bio je u
pravu. U nekoliko stvari. Stoga je okončala razgovor na najljubazniji način, nadajući da to čini u
Artovom diplomatskom stilu, zamolivši ga da je ponovo primi kasnije. Zatim se vrati svojima.

Sa dolaskom noći, nastavili su da prate izveštaje iz Barouza i iz drugih mesta. Suviše toga se
događalo da bi Nađa mogla mirno da ode na spavanje, a bilo je očito da Saks, Stiv, Merijen i ostali
bogdanovisti u Di Martereju osećaju isto. Zato su mlitavo sedeli na stolicama, crvenih očiju i bolnih
kostiju dok su prolazili sati, a na ekranu se smenjivale slike. Sve je pokazivalo da se deo Crvenih
odvojio od združene revolucionarne glavnine, sledeći neke sopstvene planove, pojačavajući
kampanju sabotaža i neposrednih napada svuda na planeti, zauzimajući silom manje stanice i potom ih
često dižući u vazduh, pošto bi otpremili žitelje vozom. Druga 'Crvena Armija' izvršila je uspešan
upad u fizičko postrojenje u Kairu, ubila veliki broj stražara iz snaga bezbednosti i naterala ostale da
se predaju.
Ova pobeda ih je ohrabrila, ali drugde nisu bili tako uspešni; prema vestima od nekih rasutih
očevidaca, činilo se da je napad Crvenih na okupirano fizičko postrojenje u Lasvicu dovelo do
njegovog uništenja, i usled toga do teškog oštećenja šatora, tako da su izginuli oni koji nisu uspeli da
se domognu bezbednih zgrada ili da umaknu napolje vozilima. "Šta to rade?" zakuka Nađa. Međutim,
niko joj nije odgovorio. Ove grupe nisu se odazivale na njene pozive. Kao ni En.
"Da su bar hteli da čuju šta mislimo o njihovim planovima", reče Nađa glasom punim bojazni. "Ne
smemo dopustiti da stvari izmaknu kontroli, situacija je suviše opasna..."
Saks je pućio usta i izgledao zabrinuto. Njih dvoje odoše do zajedničkih prostorija da doručkuju i
da se malo odmore. Nađa je morala da se prisili da jede. Od poslednjeg Saksovog poziva prošlo je
tačno nedelju dana, a ona nije mogla da se priseti ničega što je pojela za to vreme. Bilo joj je,
konačno, jasno da se oseća izgladnelo. Poče da guta velike komade kajgane.
Kada su bili pri kraju s jelom, Saks se nagnu prema njoj i reče: "Pomenula si nešto o planovima."
"Šta?" reče Nađa, sa viljuškom ukočenom na pola puta do usta.
 "Pa, taj šatl što dolazi, sa specijalnim jedinicama..."
"Šta s njim?" Posle leta iznad Kasei Valisa, počela je da veruje da je Saks postao neuračunljiv;
viljuška joj vidljivo zadrhta u ruci.
On reče: "Ovaj, ima plan. U stvari, smislila ga je moja grupa u Da Vinčiju."
Nađa pokuša da umiri viljušku. "Pričaj."
Ostatak tog dana Nađi je ostao u maglovitom sećanju, pošto je odustala od pokušaja da se odmori,
pokušala da stupi u vezu sa grupama Crvenih, radila sa Artom na sastavljanju poruka za Zemlju i
pored svega toga, morala da objasni Saksovu najnoviju zamisao Maji, Nirgalu i ostalima u Barouzu.
Činilo se da se tok događaja, i pre toga ubrzan, priključio na neki mahnit zamajac, i pojurio tako da
ga više niko nije mogao kontrolisati ne ostavljajući vremena da se jede, spava ili ode u kupatilo. Ali
sve se to ipak moralo, i Nađa se oteturala do kupatila i priuštila sebi jedno dugo tuširanje, a onda je
doručkovala, spartanski, hleb i sir, i na kraju se opružila na kauč i kratko odspavala, ali je taj san bio
od nemirne i plitke vrste, u kojoj je njen um nastavio da radi, prevrćući mutne, neuobličene misli o
događajima dana, mešajući ih sa glasovima prisutnih u sobi. Nirgal i Džeki nisu uspevali da se slože;
je li tako bilo i sa ostalima?
Ubrzo je ponovo bila na nogama, ništa manje iscrpljena. Prisutni u sobi još su govorili o Džeki i
Nirgalu. Nađa ode do kupatila, a zatim u potragu za kafom.
Dok je spavala, u Di Marterej su stigli Zeik, Nazik i velika grupa Arapa, i Zeik pomoli glavu u
kuhinju: "Saks kaže da šatl samo što nije stigao."
Di Marterej se nalazio samo šest stepeni severno od polutara, tako da su bili na povoljnom
položaju da posmatraju vazdušno kočenje šatla, koje će se dogoditi tek posle zalaska Sunca. Vreme
im je išlo na ruku, nebo je bilo bez oblaka i prozirno. Zašlo je Sunce, nebo na zapadu se zatamnilo, a
luk boja iznad Sirtisa postao je paleta spektra, prelivanje nijansi žute, narandžaste, uske blede trake
zelene, zelenkasto modre i indiga. Onda Sunce nestade iza crnih brda, i boje neba se produbiše i
postadoše prozirne, kao da je kupola nebeska odjednom postala stotinu puta veća.
A usred ovih boja, između dve večernje zvezde, zasija novorođena treća zvezda i pohita nebom,
ocrtavši za sobom kratak i prav trag. Ovo je bilo uobičajeno dramatično pojavljivanje šatlova kada
bi uz oganj usporavali u gornjoj atmosferi, gotovo podjednako vidljivo danju kao noću. Bio im je
dovoljan minut da prelete s kraja na kraj neba, poput neužurbanih, blistavih kometa.
Ali ova zvezda, dok je još bila visoko na nebu, poblede do kraja, i nestade.
Posmatračka soba u Di Martereju bila je prepuna ljudi, i mnogi su nehotično uzviknuli na ovaj
neubičajeni prizor, iako su bili pripremljeni. Kada se sjaj potpuno izgubio, Zeik zamoli Saksa da da
objašnjenje onima koji nisu čuli celu priču. Prolaz za ulazak šatlova na orbitu je uzak, rekao im je
Saks, isti kakav je imao Ares, tamo na početku. Bilo je malo mesta za pogreške. Zato je Saksova
tehnička grupa u krateru Da Vinči opremila raketu natovarenu metalnim otpadom - kao kontejner sa
starim gvožđem, rekao je - i ispalili je nekoliko sati pre dolaska šatla. Punjenje je eksplodiralo na
mestu ulaza šatla u atmosferu samo nekoliko minuta pre njegovog dolaska, razbacavši metalni otpad u
traku koja je bila široka i niska. Ulaske na orbitu su, naravno, potpuno kontrolisali računari, i kada je
radar šatla identifikovao pojas otpada, VI koja je krmanila šatlom nije imala mnogo izbora.
Zaranjanje ispod pojasa uvelo bi šatl u gušću atmosferu i veoma verovatno bi ga spalilo; prolazak
kroz otpad mogao je da ošteti toplotni štit, i posledica bi ponovo bila sagorevanje šatla. Shikata ga
nai, dakle; s obzirom na nivoe rizika koji su joj bili programirani, VI je morala da odustane od
vazdušnog kočenja iznad pojasa otpada i da skrene na putanju koja ju je vodila van atmosfere. A to je
značilo da se šatl i dalje kreće u dubinu Sunčevog sistema brzinom bliskom maksimalnoj, dakle skoro
četrdeset hiljada kilometara na sat.
 "Postoji li još neki način da uspore osim vazdušnog kočenja?" Zeik upita Saksa.
"Zapravo, ne. Zato i koče u atmosferi."
"Znači, šatl je izgubljen?"
"Ne mora da znači. Mogu da upotrebe neku drugu planetu kao gravitaciono odskočište za povratak
ovamo ili na Zemlju."
"I sada su na putu prema Jupiteru?"
"Pa, Jupiter je sada na drugoj strani Sunčevog sistema?"
Zeik se smešio. "Onda prema Saturnu?"
"Možda bi mogli da prođu sasvim blizu nekoliko asteroida, od jednog do drugog", reče Saks, "i da
promene pad... putanju."
Zeik se nasmeja, i iako je Saks nastavio o strategijama izmene putanje, suviše ljudi je govorilo u
glas da bi ga iko čuo.

Sada su mogli da prestanu da brinu zbog dolaska pojačanja sa Zemlje, bar na neko vreme. Ali
Nađa je imala utisak da ova činjenica može kod pripadnika policije UNTA u Barouzu da izazove
osećaj da su priterani uz zid, i tako ih učini još opasnijima. U isto vreme, Crveni su i dalje
napredovali na sever, što je nesumnjivo pojačavalo to osećanje kod bezbednjaka. Iste neći kada je
šatl imao neuspešan pokušaj ulaska u atmosferu, grupe Crvenih u oklopnim vozilima dovršile su
zauzimanje bedema. To je značilo da se nalaze sasvim blizu Barouzovog kosmodroma - dakle, samo
deset kilometara severozapadno od grada.
Tada se na ekranu pojavi Maja; izgledala je potpuno jednako kao i pre svog velikog govora. "Ako
Crveni preuzmu kosmodrom", reče ona Nađi, "bezbednjaci će biti odsečeni u Barouzu."
"Znam. To nikako ne želimo. Pogotovo ne sada."
"Znam. Zar ne možeš da ih obuzdaš?"
"Više se ne savetuju sa mnom."
"Mislila sam da si ti ovde veliki vođa."
"A ja sam mislila da si to ti", odbrusi joj Nađa.
Maja se nasmeja, suvo i gorko.
Iz Praksisa je stigao još jedan izveštaj, paket zemaljskih informativnih emisija otposlat preko
Veste. Najveći deo toga bile su poslednje informacije o potopu, i katastrofama u Indoneziji i mnogim
drugim priobaljima, ali je bilo i političkih vesti, uključujući neke slučajeve nacionalizacije
metanatske imovine od strane vojski nekih zemalja klijenata iz Južnog Kluba, za šta su u Praksisu
verovalli da znači početak pobune vlada protiv metanata. O demonstracijama u Barouzu je, sa druge
strane, bilo javljeno u mnogim zemljama, i svakako se razgovaralo u uredima vlada i na sednicama
upravnih odbora svuda na svetu. Švajcarska je potvrdila da uspostavlja diplomatske odnose sa
marsovskom vladom 'koja će naknadno biti izabrana', kao što je Art uz osmeh dodao. Praksis je
učinio isto. Svetski sud je najavio da će razmotriti tužbu koju je podigla Miroljubiva Neutralna
Koalicija iz Dorsa Brevije protiv UNTA - slučaj je u zemaljskim sredstvima informisanja dobio
naslov 'Mars protiv Zemlje' - u najkraćem mogućem roku. A šatl je javio o neuspelom pokušaju
ulaska u atmosferu; prema vestima, planirano je da pokuša zaokret među asteroidima. Međutim, Nađa
je bila zadovoljna što na Zemlji nijedna od ovih vesti nije postala uvodna, jer je haos nastao usled
poplava i dalje bio glavna i najveća briga za sve. Svuda su bili milioni izbeglica, a mnogi među
njima nisu imali više ništa...
Ali to je i bio glavni razlog da podignu ustanak baš u tom trenutku. Na Marsu, pokret za
nezavisnost preuzeo je kontrolu nad većinom gradova. Šefild je još bio uporište metanacionalki, ali
je tamo gore na Pavonisu vođa pokreta bio Piter Klejborn, koji je vodio operacije na način koji oni u
Barouzu nisu uspeli da postignu. Ovo je bilo delom zato što su mnogi radikalni elementi u pokretu
izbegavali Tarzis, a delom zato što je situacija u Šefildu bila izuzetno složena, sa malo prostora za
manevrisanje. Ustanici su sada kontrolisali Arsiju i Askreus, kao i malu naučnu stanicu u krateru Zp
na Olimpus Monsu; osim toga, i veći deo Šefilda. Ali je utikač lifta, i čitavu gradsku četvrt oko njega,
čvrsto držala policija, naoružana do zuba. Piter je stoga imao pune ruke posla gore u Tarzisu i nije
mogao da im pomogne u Barouzu. Nađa je kratko razgovarala s njim, opisala mu situaciju u Barouzu i
preklinjala ga da pozove En i zatraži od nje da obuzda svoje Crvene. Obećao je da će učiniti sve što
bude mogao, ali kao da nije bio ubeđen da će ga majka saslušati.
Nađa je posle toga ponovo pokušala da dobije En, ali bez uspeha. Potom je pozvala Hejstingsa, i
on joj se javio, ali njihov razgovor nije doneo nikakav učinak. Hejstings više nimalo nije podsećao
na onog razumnog, pokroviteljski nastrojenog sagovornika od prethodne večeri. "Ovo zauzimanje
bedema!" besno je vikao. "Šta hoće time da dokažu? Mislite da verujem da će razrušiti bedem dok je
u gradu dve stotine hiljada ljudi, većinom vaših pristalica? Besmislica! Ali da vam kažem, u ovoj
organizaciji ima ljudi kojima se ne dopada opasnost u koju se na taj način dovodi narod! Upozoravam
vas, ne mogu da preuzmem odgovornost za ono što će se desiti ako ti ljudi odmah ne napuste bedem -
i Izidis Planiciju uopšte! Sklanjajte ih odande!"
Onda je prekinuo vezu, pre nego što je Nađa stigla da odgovori, da bi se okrenuo nekom ko je
ušao kod njega dok je govorio. Uplašen čovek, pomisli Nađa, osećajući kako je onaj gvozdeni orah
ponovo stiska unutra. Čovek koji više ne vlada situacijom. Tačna procena, bez sumnje. Ali nije joj se
dopao izraz na njegovom licu pre nego što je prekinuo vezu. Čak je pokušala još jednom da ga
pozove, ali u Tejbl Mauntinu više niko nije odgovarao.

Saks ju je probudio u stolici nekoliko sati kasnije, i tada joj je postalo jasno zašto je Hejstings bio
onoliko zabrinut. "Jedinica UNTA koja je spalila Sabiši došla je u oklopnim vozilima i pokušala da...
da preotme bedem od Crvenih", reče joj Saks, natmurenog lica. "Izgleda da je došlo do borbe oko
dela bedema najbližeg gradu. A neke jedinice Crvenih tamo gore upravo su nam javile da je bedem
provaljen."
"Šta?"
"Dignut u vazduh. Izbušili su rupe u njemu i postavili eksploziv - radi pretnje. Ali se sve završilo
tako što su ga u borbi aktivirali. Tako bar kažu da je bilo."
"Oh, Bože." Njena pospanost netragom nestade, oduvana unutrašnjom eksplozijom, udarnim
talasom adrenalina koji je projurio kroz nju. "Da li si uspeo da dobiješ potvrdu?"
"Vidi se oblak prašine koji zaklanja zvezde. Veliki."
"Bože." Otišla je do najbližeg ekrana, sa srcem koje joj je tuklo u grudima. Bilo je tri posle
ponoći. "Ima li izgleda da led zaguši pukotinu i posluži kao brana?"
Saks zažmiri. "Ne verujem. Zavisi od toga koliko je široka pukotina."
"Zar ne možemo i mi da postavimo eksploziv i zatrpamo otvor?"
"Mislim da ne. Gledaj, evo snimka koji su poslali Crveni južno od otvora u bedemu." Pokazao je
prema ekranu, koji je prikazio IC sliku sa crnim područjem sa leve strane, crnkasto zelenim sa desne i
šumski zelenim u sredini. "To u sredini je zona proloma, koja je toplija od regolita. Izgleda da se
eksplozija dogodila pored džepa tečne vode. Ili je druga eksplozija otopila led iza proloma. U
svakom slučaju, ovamo se izliva velika količina vode koja će još više proširiti otvor. Ne, nema
sumnje da smo u nevolji."
"Sakse", uzviknu ona i uhvati mu se za rame kada se sagnula da osmotri ekran. "Ovi ljudi u
Barouzu, šta će biti sa njima? Boga mu, na šta je En mislila?"
"Možda to nije bila En."
"En ili neko od Crvenih!"
"Bili su napadnuti. Moglo se dogoditi slučajno. Ili je neko od onih na bedemu pomislio da će ih
naterati da ostave eksploziv. U tom slučaju posredi je bila situacija 'upotrebi ili ostavi'." On zatrese
glavom. "A te su uvek opasne."
"Bog ih ubio." Nađa žestoko protrese glavom, ne bi li je razbitrila. "Moramo nešto da učinimo!"
Napregnuto je razmišljala. "Jesu li vrhovi meza dovoljno visoki da ostanu iznad bujice?"
"Samo privremeno. Ali Barouz je na otprilike najnižem mestu u toj dolini. Zato je tamo i izgrađen,
da ima širok vidik na strane doline. Ne, i vrhovi meza biće potopljeni. Ne znam koliko će vremena
biti potrebno za to. Čekaj da vidimo, zapremina koja će biti popunjena iznosi..." Mahnito je kucao
brojke, ali su mu oči bile odsutne, i Maja odjednom shvati da deo njegovog uma računa brže od VI,
geštalt koji dočarava situaciju, zagledan u večnost, klimajući glavom kao slepac. "Mogli bi da bude
veoma brzo", prošapta on, još pre nego što je prestao da kuca. "Ako je džep otopljenog leda dovoljno
veliki."
"Moramo da pretpostavimo da jeste."
On klimnu glavom.
Sedeli su jedno pored drugog, zureći u ekran Saksove VI.
Saks kolebljivo progovori: "Kada sam radio u Da Vinčiju, pokušao sam da zamislim moguće
scenarije. Oblik budućih događaja. Razoreni grad. Mislio sam da će to biti šatori. Ili požare."
"Pa?" reče Nađa, posmatrajući ga.
"Razmišljao sam o jednom eksperimentu ... planu."
"Kaži mi", reče Nađa čvrsto.
Ali Saks je počeo da čita nešto što je ličilo na meteorološki izveštaj, koji se tek bio pojavio iznad
brojki što su prolazile preko njegovog ekrana. Nađa je strpljivo čekala da završi i, kada je podigao
pogled sa VI, ona reče: "Dakle?"
"Iz Ksantea dolazi talas visokog pritiska, preko Sirtisa. Trebalo bi da stigne već danas. Ili sutra.
Tada će na Izidis Planiciji pritisak biti oko trista četrdeset milibara, sa otprilike četrdeset pet odsto
azota, četrdeset odsto kisenika i petnaest odsto ugljen-dio..."
"Sakse, ne zanima me kakvo će biti vreme!"
"Može se disati", reče on. Posmatrao ju je onim svojim reptilskim pogledom, kao neki gušter ili
zmaj, ili neki hladni potomak ljudske vrste, sposoban da živi u vakuumu. "Gotovo da može. Ako se
profiltrira CO 2. A to možemo. U Da Vinčiju smo proizvodili maske za disanje. Napravljene su od
mreže cirkonijumske legure. Jednostavno je. Molekuli CO 2 veći su od molekula kiseonika i azota, pa
smo napravili molekurani filter. Filter je i aktivan, zato što ima piezoelektrični sloj, pa se napon koji
se stvara kada se materijal ugiba prilikom udisanja koristi za aktivni transfer kiseonika kroz filter."
"A prašina?" upita Nađa.
"Reč je o više filterskih slojeva, poređanih po gustini. Prvo zaustavljaju prašinu, pa mikroskopske
čestice, i na kraju CO 2." On je pogleda. "Mislio sam da bi ljudi mogli... da treba da se izvuku iz
grada. Zato smo napravili pola miliona komada. Maska se samo navuče. Ivice su od lepljivog
polimera i prijanjaju za kožu. Tada slobodno udišeš vazduh. Veoma jednostavno."
"Znači, evakuišemo Barouz."
"Ne vidim drugu mogućnost. Ne možemo dovoljno brzo da izvučemo tolike ljude vozovima ili
avionima. Ali možemo pešice."
 "Ali kuda?"
"Prema stanici Libija."
"Sakse, od Barouza do stanice Libija ima oko sedamdeset kilometara, zar ne?"
"Sedamdeset tri kilometra."
"To je vraški dug marš!"
"Mislim da će većina ljudi izdržati ako budu morali", reče on čvrsto. "A one koji ne budu izdržali
možemo da pokupimo u rovere i dirižable. Kad ljudi stignu na stanicu Libija, odatle će moći dalje
vozom. Ili dirižablom. A stanica može da primi dvadeset hiljada ljudi odjednom. Ako se stisnu."
Nađa razmisli o tome, zagledana u Saksovo bezizrazno lice. "Gde su maske?"
"U Da Vinčiju. Ali su već natovarene u brze avione, tako da možemo da ih dopremimo za dva
sata."
"Jesi li siguran da su ispravne?"
Saks klimnu glavom. "Oprobali smo ih. Osim toga, doneo sam nekoliko maski ovamo. Da ti
pokažem." Ustao je i otišao do svoje stare crne torbe, otvorio je i izvadio svežanj belih maski.
Odvojio je jednu i dao je Nađi. Bila je to maska za nos i usta, veoma nalik na standardne građevinske
maske za zaštitu od prašine ali deblja, i sa ivicom lepljivom na dodir.
Nađa je pregleda, navuče na glavu i zateže tanki kaiš. Disala je kroz nju podjednako lako kao i
kroz građevinsku masku. Nije bilo nikakve smetnje. Činilo se da dobro zaptiva.
"Hoću da je probam napolju", reče.

Prvo je Saks javio u Da Vinči da pošalju maske, a onda su sišli do rezervne izlazne komore. Vest
o planu i probi se proširila, i ubrzo su sve maske koje je Saks doneo sa sobom bile podeljene. Sa
Nađom i Saksom trebalo je da izađe još desetoro ljudi, među kojima su bili Zeik i Nazik, kao i
Spenser Džekson, koji je stigao u Di Marterej samo jedan sat ranije.
Svi su nosili savremeni tip hodača, padobranske kombinezone od slojevitog izolovanog materijala
sa grejnim nitima, ali bez onih starih, krutih materijala koji su bili potrebni u vreme kada je pritisak
bio nizak. "Pokušajte sa isključenim grejačima", reče Nađa ostalima. "Tako ćemo moći da osetimo
koliko je hladno u gradskoj odeći."
Stavili su maske i izišli u komoru garaže. Vazduh u komori ubrzo postade studen. A onda se
otvoriše spoljnja vrata.
Zakoračiše na otvoreno.
Bilo je hladno. Nalet mraza ošinu Nađu po čelu i očima. Bilo je teško ne dahtati. Za to je
verovatno bio kriv prelazak sa 500 na 340 milibara. Suzile su joj oči i curilo joj je iz nosa. Izdahnula
je i opet udahnula. Od ledenog vazduha bolela su je pluća. Oči su joj bile izložene vetru - bio je to
osećaj koji je najjače delovao na nju, taj nedostatak zaštite za oči. Zadrhtala je kada joj se hladnoća
uvukla u materijal hodača i u pluća. Mraz je imao oštrinu Sibira, pomislila je. 260 stepeni Kelvina,
minus trinaest stepeni centigrada - pa, i nije bilo tako strašno, u stvari, nego se ona odvikla. Mnogo
puta su joj se na Marsu ledile šake i stopala, ali su prošle tolike godine - zapravo više od veka! -
otkako je na glavi i u plućima osetila takvu hladnoću.
Ostali su glasno razgovarali, a glasovi su im zvučali neobično u otvorenom prostoru. Bez
interkoma u šlemovima! Vratni prsten hodača, u kome je trebalo da leži šlem, bio je leden na njenoj
ključnoj kosti i potiljku. Prastari, izlomljeni, crni kamen Velikog Nagiba bio je pokriven tankom
noćnom slanom. Imala je periferni pogled kakav nikad nije mogla da ima pod šlemom - vetar - suze
studeni. Emotivno, nije osećala ništa posebno. Bila je iznenađena kako stvari izgledaju bez
posredstva vizira ili prozorskog stakla; imale su britku, halucinantnu jasnoću, čak i pri svetlosti
zvezda. Istočno nebo bilo je bogate pruskoplave boje svitanja, sa visokim cirusnim oblacima već
načetim svetlošću, nalik na ružičaste konjske repove. Oštrobride terase Velikog Nagiba bile su crno-
sive na svetlosti zvezda, oivičene crnim senkama. Vetar u njenim očima!
Ljudi su govorili bez interkoma, tankim i bestelesnim glasovima, iz usta sakrivenih maskama. Nije
bilo nikakvog mehaničkog šuma, zujanja ili šištanja, niti rezonancije; posle više od veka ovakve
buke, vetrovita tišina otvorenog prostora bila im je neobična, slušno prazna. Nazik je izgledala kao
da nosi beduinski veo.
"Hladno je", reče ona Nađi. "Uši mi gore. Osećam vetar u očima. Na licu."
"Koliko će trajati filteri?" upita Nađa Saksa, govoreći glasno da bi bila sigurna da ju je čuo.
"Stotinu sati."
"Nezgoda je što ljudi moraju da izdišu vazduh kroz njih." To će povećati sadržaj CO 2 u filteru.
"Da. Ali nisam uspeo da smislim jednostavan način da ih zaobiđem."
Stajali su na površini Marsa, gologlavi. Udisali su njegov vazduh bez ikakve druge zaštite osim
filterskih maski. Vazduh je bio redak, ocenila je Nađa, ali se nije osećala ošamućeno. Visok postotak
kiseonika nadoknađivao je nizak atmosferski pritisak. Učešće kiseonika u ukupnom pritisku bilo je
odlučujuće, a kako ga je u vazduhu bilo mnogo...
Zeik reče: "Jesmo li mi prvi koji rade ovako nešto?"
"Ne", reče Saks. "U Da Vinčiju smo to često radili."
"Uopšte nije loše! Čak nije ni hladno koliko sam mislio da će biti!"
"A pešačenje će vas zagrejati", reče Saks.
Malo su hodali okolo, pazeći gde staju u mraku. Bez obzira na Zeikovu izjavu, bilo je veoma
hladno. "Trebalo bi da se vratimo unutra", reče Nađa.
"Trebalo bi da ostanete, da vidite izlazak Sunca", reče Saks. "Mnogo je lepše bez šlemova."
Iznenađena zbog ovog izliva osećanja kod njega, Nađa reče: "Videćemo ga drugi put. Sada ima
dosta toga oko čega moramo da se dogovorimo. Osim toga, hladno je."
"Ali prija", reče Saks. "Gle', eno Kergelenovog kupusa. I sandvorta ." Kleknuo je i sklonio u
stranu dlakavi list da im pokaže skriveni beli cvet, jedva vidljiv u šturoj svetlosti skorog svitanja.
Nađa je zurila u njega.
"Hajdemo unutra", reče ona.
Pođoše nazad.

U komori su poskidali maske i uskoro su bili u svlačionici utočišta, trljajući oči i duvajući u prste
u rukavicama. "Nije bilo tako hladno!" "Vazduh je bio tako svež!"
Nađa smaknu rukavice i opipa nos. Koža je bila ledena, ali ne i promrzla. Pogledala je Saksa, čije
su oči blistale nekim divljim izrazom, sasvim nesvojstvenim za njega - neobičan i nekako dirljiv
prizor. U stvari, svi su izgledali uzbuđeno, na ivici smeha od ushićenja, pomešanog sa brigom zbog
opasne situacije dole u Barouzu. "Godinama sam radio na tome da povećam sadržaj kiseonika", Saks
je objašnjavao Nazik, Spenseru i Stivu.
Spenser reče: "Mislio sam da je to bilo da bi tvoj požar u Kasei Valisu bolje goreo."
"A, ne. Što se tiče vatre, kad se postigne određeni sadržaj kiseonika, to postaje više stvar suvoće i
vrste materijala koji gori. Ne, to je bilo da se pojača pritisak kiseonika, da bi ljudi i životinje mogli
da dišu. Još da je bilo moguće smanjiti sadržaj ugljen-dioksida..."
"To su, znači, bile maske za životinje?"
Oni se nasmejaše i pođoše gore u zajedničke prostorije, a Zeik uze da skuva kafu dok su ostali
prepričavali šetnju i dodirivali jedni drugima obraze da uporede koliko su hladni.
 "Nego, kako ćemo da izvedemo ljude iz grada?" upita Nađa iznenada Saksa. "Šta ako bezbednjaci
ne otvore kapije?"
"Iseći ćemo šator", reče on. "To će ionako biti potrebno, da bi ljudi brže izišli. Ali ne verujem da
će kapije biti zatvorene."
"Odlaze prema kosmodromu", doviknu neko iz zajedničke prostorije. "Bezbednjaci odlaze
podzemnom prema kosmodromu. Napuštaju brod, gadovi. A Mišel kaže da je železnička stanica -
Južna Stanica - sabotirana!"
Ovo izazva žagor. Nađa reče Saksu kroz buku: "Hajde da iznesemo plan onima u Hant Mezi, pa da
siđemo ovamo da sačekamo maske."
Saks klimnu glavom.
39.
Preko Mangalavida i pločica na zglobovima veoma su brzo uspeli da obaveste stanovništvo
Barouza o planu, i to dok su se vozili u velikom karavanu iz Martereja do linije niskih brežuljaka
jugozapadno od grada. Ubrzo posle njihovog dolaska, sa neba iznad Sirtisa sjurila su se dva aviona
sa tovarom maski i spustila se na očišćena polja odmah pored zapadnog zida šatora. Na drugom kraju
grada, osmatrači na vrhu Dabl Deker Bjuta već su javili o nailasku bujice, nešto dalje iz oblasti
između istoka i severa: tamnosmeđa, ledom prošarana voda, koja se slivala niskim jarkom u kome se
unutar gradskog zida nalazio Kanal park. A vest o Južnoj stanici bila je, pokazalo se, tačna; oprema
piste bila je oštećena, u eksploziji linearnog indukcionog generatora. Niko nije bio siguran ko je to
učinio, ali je bilo učinjeno, a vozovi zaustavljeni.
I dok su Zeikovi Arapi vozili kutije sa maskama prema Zapadnoj, Jugozapadnoj i Južnoj kapiji,
tamo se već tiskalo mnoštvo ljudi, obučenih u hodače sa grejnim nitima, ili u najtopliju odeću koju su
imali - ali ne pretešku za zadatak koji ih je očekivao, procenila je Nađa pošto je ušla u Jugozapadnu
kapiju i počela da deli maske iz kutija. U poslednje vreme, mnogo je ljudi izlazilo iz Barouza na
površinu, tako da su se za to iznajmljivali hodači. Ali ipak nije bilo dovoljno hodača da se svi obuku,
pa su morali da krenu na put iako su mnogi bili odeveni u gradske jakne, koje su bile prilično lake i
uglavnom sa slabom zaštitom za glavu. Poruka o evakuaciji bila je, međutim, poslata sa upozorenjem
da se treba obući za temperaturu 255 stepeni Kelvina, pa je većina ljudi bila odevena u više slojeva,
tako da su činilo da su debelih udova i trupa.
Svaka komora na kapijama mogla je da propusti pet stotina ljudi za pet minuta - bile su prostrane -
ali sa hiljadama ljudi koji su čekali da uđu u njih, i novima koji su pristizali dok je subotnje jutro
prolazilo, to nije bilo ni izdaleka dovoljno brzo. Maske su bile razdeljene, i Nađa je bila gotovo
sigurna da je svako dobio po jednu. Bilo je malo verovatno da je u gradu ostalo onih koji ne znaju
kakva je situacija. Zato je išla redom do Zeika, Saksa, Maje i Mišela, i svih onih koje je poznavala,
govoreći im: "Trebalo bi da isečemo šator i naprosto iziđemo. Sada ću da isečem zid šatora." I niko
se nije pobunio.
Konačno se pojavi Nirgal, klizeći kroz svetinu kao Merkur na hitnom zadatku, široko se smešeći i
pozdravljajući se sa ljudima, koji su hteli da ga zagrle, da se rukuju s njim ili da ga samo dodirnu.
"Sada ću da isečem zid šatora", reče mu Nađa. "Svi su dobili maske, a potrebno je da iziđemo brže
nego što kapije mogu da nas propuste."
"Dobra ideja", reče on. "Sačekaj da im kažem."
I skoči tri metra u vazduh, uhvati se za gredu na betonskom luku kapije i pope se na nju,
održavajući ravnotežu, sa obema nogama na istom, tri centimetra širokom ispustu. Onda uključi mali
megafon na ramenu i reče: "Pažnja, molim! Sada ćemo početi da rasecamo zid šatora, tačno iznad
ivice betona - to bi trebalo da pokrene strujanje vazduha napolje, ne preterano snažno - odmah posle
toga, počnite da izlazite, naravno prvo oni najbliži - još nema potrebe da žurite - seći ćemo široko i
trebalo bi da za pola sata svi budu napolju. Pripremite se za hladnoću - ima lepo da vas osveži. Sad
vas molim da stavite maske i proverite da li zaptivaju, kod sebe i kod onih oko vas."
Pogleda dole prema Nađi, koja je bila izvadila mali laserski zavarivač iz crnog ranca, i sada ga
dodade Nirgalu, podigavši ga iznad glave da bi ga što više ljudi videlo.
"Jesu li svi spremni?" upita Nirgal kroz megafon. Svi prisutni, dokle god je mogao da vidi, imali
su bele maske preko donjeg dela lica. "Izgledate kao razbojnici", reče im Nirgal i nasmeja se.
"Dobro!" reče on, gledajući Nađu.
I ona raseče šator.
 Razumno ponašanje u kriznim situacijama gotovo je podjednako zarazno kao panika, tako da je
evakuacija bila brza i bez problema. Nađa je isekla oko dve stotine metara šatorskog zida, odmah
iznad betonske podloge, i tada je viši pritisak vazduha unutra izazvao izlazno strujanje koje je dizalo
prozirne slojeve šatorskog materijala i lepršalo ih prema otvorenom, tako da su ljudi, bez problema
sa njima, mogli da prelaze betonsku ogradu visoku do struka. Drugi su sekli šator oko Zapadne i
Južne kapije, i otprilike za onoliko vremena koliko je potrebno da se isprazni veliki stadion,
stanovništvo Barouza se našlo van grada, na hladnom, svežem vazduhu jutra u Izidisu: pritisak je bio
350 milibara, temperatura 261 stepen Kelvina, ili minus dvanaest stepeni Celzijusa.
Zeikovi Arapi ostali su u roverima i imali zadatak da prate kolonu, vozeći se napred-nazad i
vodeći ljude do linije brežuljaka nekoliko kilometara jugozapadno od grada, nazvanih Moeris
Bregovi. Voda je dospela do istočne strane grada kada se rep kolone popeo na ove nevelike uzvisine
u ravnici, a osmatrači Crvenih, postavljeni široko oko kolone u svojim roverima, javili da bujica
sada juri na sever i jug oko gradskog zida, duboka manje od metra.
Bilo je to, dakle, zaista za dlaku, toliko tesno da se Nađa stresla. Stajala je na vrhu jednog od
brežuljaka Moeris, sa izrazom na licu kao da bi htela da upije situaciju. Ljudi su dali sve od sebe,
pomislila je, ali nisu dovoljno toplo odeveni; bilo je onih koji nisu imali izolovane čizme, a retko ko
je imao neki pokrivač za glavu. Arapi su se naginjali iz rovera da pokažu ljudima kako da omotaju
marame ili peškire oko glave u improvizovane burnuse; nije bilo drugog načina da im se pomogne.
Ali napolju je svejedno bilo hladno, veoma hladno, iako je dan bio sunčan i bez vetra, pa su građani
Barouza koji nisu radili na površini izgledali šokirano. Mada se činilo da neki to bolje podnose od
ostalih; Nađa je prepoznavala nedavno pristigle Ruse, po toplim šeširima koje su doneli od kuće;
pozdravljala ih je na ruskom, i kod njih bi to gotovo uvek izmamilo kez. "Ovo nije ništa", doviknuli
bi joj, "baš pravo vreme za klizanje, da?" "Samo napred", govorila je Nađa, njima i svima drugima.
"Hodajte." Po podne je trebalo da otopli, možda do tačke smrzavanja.
A u osuđenom gradu su se dizale meze, dramatično ocrtane u svetlosti jutra, nalik na titanski muzej
katedrala, sa nizovima prozora poput ugrađenih dragulja, a bilje na njihovim vrhovima raslo je u
čitavim malim, zelenim vrtovima povrh crvene stene. Žitelji grada stajali su na ravnici, maskirani kao
razbojnici ili žrtve polenske groznice, debelo umotani, neki u tankim, grejanim hodačima, neko sa
šlemom u ruci za moguću kasniju upotrebu: ljudi na površini Marsa, lica izloženih retkom i ledenom
vazduhu, sa rukama u džepovima, a nad njima visoki cirusi nalik na metalne opiljke nalepljene po
tamnoružičastom nebu. Neobičnost ovog prizora bila je istovremeno zanosna i zastrašujuća, i Nađa je
išla od grupice do grupice, razgovarajući sa Zeikom, Saksom, Nirgalom, Džeki, Artom. Čak je
poslala još jednu poruku En, nadajući se da ih ona prima iako nije odgovorila ni na jednu: "Postaraj
se da se bezbednjacima ništa ne dogodi na kosmodromu", reče, nesposobna da izbaci gnev iz glasa.
"Sklanjajte im se sa puta."
Posle deset minuta, njena pločica zapišta. "Znam", reče Enin glas kratko. I to je bilo sve.
Sad kada su bili izvan grada, Maja se osećala preporođeno. "Hajde da već jednom pođemo",
uzviknu. "Dug je put do stanice Libija, a već je prošlo pola dana!"
"U pravu si", reče Nađa. Mnogi su već bili pošli, do piste koja je polazila iz Južne stanice
Barouza i uz nju prema jugu, uz padinu Velikog Nagiba.
40.
I tako su, eto, napustili grad. Nađa je često zastajala da ohrabri ljude, pa je više puta imala priliku
da pogleda prema Barouzu, krovovima i vrtovima ispod providnog mehura šatora na prepodnevnom
Suncu - prema tom zelenom mezokozmu koji je tako dugo bio prestonica sveta. Sada je ledom išarana
voda boje rđe gotovo opkolila gradski zid, a sa niskog uzvišenja na severoistoku spuštala se gusta
flota prljavih ledenih bregova, klizeći prema gradu u sve široj plimi, ispunjavajući vazduh rikom od
koje se Nađi ježio potiljak. Marineris je tutnjao...
Zemljište kojim su išli bilo je obraslo razbacanim niskim biljkama, uglavnom tundrinom
mahovinom i alpskim cvećem, sa ponekom stabljikom ledenom kaktusa nalik na trnoviti, crni,
vatrogasni hidrant. Muve i mušice, uznemirene ovom neobičnom invazijom, kružile su u vazduhu
iznad glava. Bilo je znatno toplije nego ujutro, a temperatura je ubrzano rasla; činilo se da je malo
iznad nule. "Dva-sedamdeset dva!" uzviknu Nirgal kada ga je Nađa upitala u prolazu. Prolazio je kraj
kolone svakih nekoliko minuta, neumorno trčeći s kraja na kraj. Nađa pogleda na pločicu: 272
stepena Kelvina. Vetar je bio veoma slab, jugozapadni. Vremenski izveštaji su ukazivali da će se
front visokog vazdušnog pritiska održati iznad Izidisa bar još jedan dan.
Ljudi su išli u grupicama koje su se međusobno tražile, pa su prijatelji i radne grupe i poznanici
pozdravljali jedni druge u pokretu, često iznenađeni poznatim glasovima pod maskama, kapuljačama
ili šeširima. Iznad kolone se dizao razređeni oblak smrznutog daha, masovni izdisaj, brzo
iščezavajući na Suncu. Sa obe strane grada dovezli su se roveri Crvene armije, žureći da se izmaknu
bujici; sada su polako vozili uporedo sa pešacima, a oni koji su se vozili spolja dodavali su pljoske
sa vrućim napicima. Nađa ih je besno posmatrala, mrmljajući nečujne psovke ispod zaklona maske,
ali jedan od Crvenih ugleda pokoru u njenim očima i uvređeno joj reče: "Nismo mi provalili bedem,
znaš, nego gerilci PrvoMarsa. To je Kaseijevo delo!"
I odveze se dalje.
Ljudi su se dogovorili da se za obavljanje nužde koriste jaruge istočno od piste. Bili su već
dovoljno odmakli uzbrdo, pa su često zastajali da se osvrnu prema nestvarno pustom gradu, sa novim
bedemom od vode boje tamne rđe, zagušene ledom. Grupe domorodaca recitovale su areofaniju u
hodu; kada ju je Nađa čula, steglo joj se srce; ona promrmlja: "Pojavi se, Hiroko, prokleta bila.
Molim te - pojavi se danas."
Ugledala je Arta i pošla uporedo s njim. On je upravo prenosio preko pločice, očigledno šaljući
vesti za neki informativni program na Zemlji. "Oh, da", kratko odgovori kada ga je Nađa upitala da li
je tako. "Prenose nas uživo. Siguran sam da je i slika dobra. A mogu da se nadovežu i na scenario
poplave."
To svakako. Grad sa njegovim mezama, sada okružen crnom vodom, zagušenom ledom, čija je
virovita površina bledo isparavala, a ivice se mahnito klobučale u karbonaciji dok su talasi nadirali
sa severa, sa bukom olujne bure na moru... Temperatura vazduha sada je bila malo iznad tačke
zamrzavanja, a bujica je ostajala u tečnom stanju i tamo gde bi se ulila i zaustavila, čak i kada je
prethodno bila pokrivena slojem kašastog leda. Nađa nikada ranije nije videla nešto što bi joj u ovoj
meri pokazalo da su izmenili atmosferu - ni biljke, niti sve više plavo nebo, niti mogućnost da izlože
oči atmosferi i da dišu kroz tanke maske. Prizor vode, koja je prilikom potapanja Marinerisa prešla iz
crne u belu boju za manje od dvadeset sekundi, obeležio ju je dublje nego što je mislila da jeste.
Sada imaju tečnu vodu. Niska i široka uvala u kojoj se nalazio Barouz podsećala je na gargantuanski
zaliv Fandi, sa plimom koja raste u njemu.
 Ljudi su uzvikivali, i glasovi su im ispunjavali proređeni vazduh kao pesma ptica, nadglašavajući
duboku i neprekidnu tutnjavu poplave. Nađa nije znala uzrok njihovog uzbuđenja, ali onda i sama
vide - na kosmodromu je počeo pokret.
Kosmodrom je bio smešten na širokom platou severozapadno od grada, i žitelji Barouza su sa
svog visokog stajališta na padini mogli da posmatraju kako se otvaraju vrata najvećeg hangara i pet
džinovskih svemirskih aviona polako izlaze, jedan za drugim: preteći, nekako ratni prizor. Avioni
odrulaše do glavnog terminala kosmodroma i tamo se na njihove bokove prikačiše mostovi. Ni sada
se ništa nije dogodilo, i izbeglice nastaviše hod uz prva prava brda Velikog Nagiba skoro čitav sat,
sve dok se piste kosmodroma, uprkos njihovom usponu, nisu našle iza vodenog horizonta. Sunce je
bilo duboko na zapadu.
Pažnja ljudi sada je bila okrenuta gradu, jer je voda preplavila zid šatora na istočnoj strani
Barouza i prodrla unutra preko betonskog podnožja kod Jugozapadne kapije, gde su isekli zid. Uskoro
je počela da potapa Princezin park, Kanal park i Niderdorf, podelila grad na dvoje i počela polako
da se penje bočnim bulevarima, sklapajući se iznad krovova u nižem delu grada.
Usred ovog spektakla, na nebu iznad platoa pojavi se jedan od velikih mlaznjaka, naizgled prespor
da bi mogao da leti, kako veliki avioni u niskom letu uvek izgledaju. Leteo je na jug, tako da je za
posmatrače na zemlji postajao sve veći i veći, ne povećavajući brzinu, sve dok do njih nije doprla
tutnjava njegovih osam motora, da bi im ubrzo preleteo iznad glava, sa nemogućom nezgrapnošću
bumbara. Kada se, onako težak, izgubio prema zapadu, iznad kosmodroma se pojavi drugi, prelete
poplavljeni grad i njih i ode prema zapadu. Avioni su prolazili, svih pet, svi podjednako
neaerodinamični, sve dok i poslednji nije nestao iza zapadnog obzorja.
Konačno je počeo pravi marš. Najbrži pešaci odoše napred, ne čekajući one sporije; bilo je važno
da se što pre počne sa odvoženjem ljudi sa stanice Libija, i ovo je svima bilo jasno. Vozovi su se
odasvud uputili prema Libiji, ali je stanica bila mala i imala svega nekoliko perona, pa je
koreografija evakuacije morala da bude složena.
Bilo je pet popodne, i Sunce je bilo nisko iznad visova Sirtisa a temperatura je padala sve niže
ispod nule. Pošto su brži hodači, uglavnom domoroci i skorašnji doseljenici, odmakli napred, kolona
je postala dugačka i razvučena. Ljudi u roverima su obaveštavali da već ima sedam kilometara i da
se neprestano produžava. Roveri su se vozili duž kolone, uzimajući ljude i puštajući ponekog da
iziđe. Svi hodači i šlemovi bili su u upotrebi. Na sceni se pojavio i Kojot, dovezavši se iz pravca
bedema, i kada je ugledala njegovo maskirno vozilo, Nađa smesta posumnja da on stoji iza provale
bedema; ali pošto ju je veselo pozdravio preko pločice i pitao kako stoje stvari, on se odveze prema
gradu. "Zovite Južnu Fosu da pošalje dirižabl iznad grada", predložio je, "za slučaj da je neko ostao
tamo i da se nalazi na vrhu neke od meza. Sigurno je bilo onih koji su prespavali dan, i kada se
probude, čeka ih veliko iznenađenje."
Divlje se nasmeja, ali je to bila dobra zamisao, i Art odmah pozva.
Nađa je išla na kraju kolone sa Majom, Saksom i Artom, slušajući izveštaje. Naredila je onima u
roverima da voze zamrlom pistom, da ne bi dizali prašinu. Nastojala je da ne obraća pažnju na
činjenicu da je već umorna. Bila je to više neispavanost nego zamor mišića. Ali tek ju je čekala duga
noć. I ne samo nju. Puno ljudi na Marsu postali su pravi građani, nenavikli na duže pešačenje. I sama
je retko imala prilike za to, iako je često bila na terenu, tamo gde se gradilo, i nije imala kancelarijski
posao kao mnogi među ovim ljudima. Na svu sreću, išli su pored piste, pa su mogli da hodaju i
njenom glatkom površinom, između nosećih šina na ivicama i reaktivne šine u sredini. Većina je ipak
išla betonskim ili šljunčanim stazama pored piste.
Na žalost, pešačenje iz Izidis Planicije u svakom pravcu osim prema severu značilo je hod uzbrdo.
Stanica Libija nalazila se oko sedam stotina metara iznad Barouza, što nije bilo zanemarljivo, ali je
nagib svih sedamdeset kilometara bio gotovo nepromenjen, i nije bilo većih strmina. "Tako ćemo bar
ostati zagrejani", promrmlja Saks kada je to pomenula.
Na nebu je bilo sve manje svetlosti, i senke su im se uskoro produžile daleko na istok, kao da su
senke džinova. Iza njih je potopljeni grad, neosvetljen i pust, pokriven crnom vodom, tonuo za
obzorje, meza za mezom, da bi na kraju ivica neba preplavila Dabl Deker Bjut i Moeris Mezu. Mrka,
spečena ambra Izidisa sve se više zaodevala bojom, a nebo je istovremeno postajalo mračnije, sve
dok se široko, tinjajuće Sunce nije našlo na horizontu, a putnici se obreli usred crvenog sveta, u
razvučenoj koloni kao razbijena vojska u povlačenju.

Nađa je povremeno pratila vesti sa ostatka planete na Mangalavidu, i svaki put su joj se činile
veoma povoljne. Svi veći gradovi osim Šefilda nalazili su se u rukama pokreta za nezavisnost.
Sabišijev lavirint pružio je utočište preživelima iz požara, i iako vatra nije bila svuda ugašena,
postojanje lavirinta obećavalo je da će sve biti u redu. Nađa je neko vreme razgovarala sa Nanaom i
Ecuom u hodu. Nanaovo sićušno lice na ekranu pločice odavalo je njegovu iscrpljenost, i ona
pomenu nešto o tome kako joj je teško u duši - Sabiši je bio spaljen, Barouz potoljen - dva najveća
grada na Marsu, uništena. "Ne, ne", reče Nanao. "Sagradićemo ponovo. Sabiši ostaje u našim
glavama."
Kao i mnogi drugi gradovi, poslali su svojih nekoliko sačuvanih vozova prema stanici Libija. Oni
najbliži slali su i avione i dirižable. Dirižabli će stići da im priteknu u pomoć tokom noćnog marša -
dakle, u pravo vreme. Posebno je bilo važno da ponesu što više vode, jer će u hladnom i izuzetno
suvom vazduhu noću biti puno slučajeva dehidracije. Nađi je već bilo suvo grlo, pa je sa zahvalnošću
prihvatila šolju tople vode iz rovera koji ih je delio usput. Podigla je masku i brzo je ispila, trudeći
se da pri tom ne diše. "Poslednja prilika!" doviknu veselo žena koja je dodavala šolje. "Još par
stotina ljudi i nema više."
Iz Južne Fose stigao je poziv koji je doneo vesti druge vrste. Čuli su se sa nekoliko rudarskih
logora oko Elizijuma, čiji su se stanovnici proglasili nezavisnim od metanacionalki i od Slobodnog
Marsa i upozoravali svakog da se drži dalje od njih. Isto su postupale i neke stanice koje su zauzeli
Crveni. Nađa frknu. "Recite im da ne brinu", poručila je onima u Južnoj Fosi. "Pošaljite im primerak
proglasa iz Dorsa Brevije i zamolite ih da ga malo prouče. Ako pristanu da poštuju delove koji se
odnose na ljudska prava, ne vidim zašto bismo se gnjavili sa njima."

Dok su hodali, zašlo je Sunce. Dugi sumrak polako je prolazio.

Dok je u potamnelom vazduhu još bilo tamnopurpurne svetlosti, sa istoka se doveze maskirno
vozilo i zaustavi se tačno ispred Nađine grupe; iz njega iskočiše maskirane prilike sa kapuljačama i
priđoše im. Nađa odjednom prepozna, po držanju, priliku na čelu: bila je to En, visoka i mršava, koja
je išla pravo prema njoj, izdvojivši je bez oklevanja iz mnoštva ljudi u repu kolone, bez obzira na
odsustvo svetlosti. Način na koji su se prepoznavali oni iz Prvih Stotinu...
Nađa stade i zagleda se u staru prijateljicu. En je treptala u iznenadnoj studeni.
"Nismo mi to učinili", reče ona odsečno. "Stigla je Armskorova jedinica u oklopnim vozilima i
došlo je do žestoke borbe. Kasei se uplašio da će, ako preotmu bedem, pokušati da preotmu sve
ostalo, svuda. Verovatno je bio u pravu."
"Je li on dobro?"
"Ne znam. Puno ih je poginulo na bedemu. A mnogi su morali da se povuku prema Sirtisu pred
bujicom."
 Stajala je pred njima, namrštena, prkosna - Nađa se čudila sebi na sposobnosti da zaključi toliko
toga samo po obrisu, crnom obrisu naspram zvezda. Položaj ramena, valjda. Ili ugao glave.
"Hajdemo, onda", reče Nađa. Nije znala šta drugo da kaže. Izići na bedem i postaviti eksploziv...
ali to više nije bilo vredno priče. "Idemo dalje."
Svetlost je napuštala zemlju, vazduh i nebo. Hodali su pod zvezdama, kroz vazduh hladan poput
sibirskog. Nađa je mogla brže, ali se namerno držala začelja kolone, u grupi najsporijih, da im
pomogne. Bilo je ljudi koji su nosili manju decu na krkače, ali na kraju kolone nije bilo puno dece;
oni najmanji već su bili u roverima, a stariji napred, sa bržim pešacima. U Barouzu je i inače bilo
malo dece.
Svetlost farova rovera prosecala je prašinu u vazduhu, i Nađa se zapita hoće li čestice zagušiti
filtere za ugljen-dioksid. Pomenula je ovo naglas, i En reče: "Ako priljubiš masku uz lice i snažno
duneš, bolje je. Takođe možeš da zadržiš vazduh, skineš masku i produvaš je vazduhom iz
kompresora."
Saks klimnu glavom.
"Ti poznaješ ove maske?" upita Nađa En.
En potvrdi. "Nosila sam ih mnogo sati."
"Vrlo dobro." Nađa oproba savet na svojoj maski, priljubivši materijal uz usta i snažno dunuvši
kroz njega. Odmah osta bez daha. "Ipak bi trebalo da se trudimo da idemo stazama i pistom, jer se
tako diže manje prašine. I da poručimo onima u roverima da voze sporije."
Išli su dalje. Tokom sledećih nekoliko sati, kolona je uhvatila ritam. Niko ih nije pristigao, niko
nije zaostao. Bilo je sve hladnije. Farovi rovera delimično su osvetljavali hiljade ljudi ispred njih,
celim putem uz postepeni uspon do južnog horizonta, koji je bio možda dvanaest ili petnaest
kilometara ispred njih; bilo je teško odrediti razdaljinu u mraku. Kolona se otegla sve donde: skup
ukrštenih, zaljuljanih stubova svetlosti farova, baterijskih svetiljki, crveni sjaj pozicionih svetala...
neobičan prizor. Povremeno bi im se iznad glava začulo brujanje, koje je značilo dolazak dirižabala
iz Južne Fose. Lebdeći iznad kolone sa svakom svetiljkom uključenom, podsećali su na kitnjaste
NLO-e; motori su im brujali dok su se spuštali da izbace terete hrane i vode koje će preuzeti roveri i
da pokupe one s kraja kolone. Potom bi odbrujali nazad u nebo, dižući se dok ne bi postali šarena
sazvežđa, da bi nestali iza horizonta prema istoku.
Tokom vremenskog pomaka, grupa veselih domorodaca pokušala je da peva, ali je vazduh bio
suviše hladan i suv da bi to potrajalo. Nađi se dopala ta zamisao i više puta je otpevala u sebi neke
stare omiljene melodije: 'Alo, centrala, dajte mi dr Džeza', 'Kofa je bušna', 'Na sunčanoj strani ulice'.
Pa opet i opet.
Što su zamicali dublje u noć, bila je sve bolje raspoložena; počinjalo je da joj se čini da će plan
uspeti. Usput nisu nailazili na stotine palih ljudi - mada je iz vozila došla vest da je dosta mladih
domorodaca precenilo svoje snage i da im je sada bila potrebna pomoć. Svi su doživeli prelazak sa
500 na 340 milibara, što je na Zemlji bilo jednako visinskom skoku sa 4000 na 6500 metara, a to nije
bilo malo, bez obzira na visok kompenzativni sadržaj kiseonika u vazduhu Marsa; ljudi su dobijali
simptome visinske bolesti. Međutim, ovo je više pogađalo mlade nego starije, a bilo je puno
domorodaca koji su pošli u prejakom ritmu. Neki su to sada plaćali, a bilo je mnogo onih koji su
osećali glavobolju i mučninu. Ali su iz vozila javljali da uspevaju da pokupe one koji tek što nisu
povratili i da prate ostale. Ostatak kolone održavao je korak.
Nađa je hodala, povremeno pod ruku sa Majom ili Artom, povremeno sama u svom svetu,
izgubljena u mislima usred jetkog mraza, prikupljajući u sećanju krhotine prošlosti. Setila se nekih
pređašnjih opasnih marševa po površini njenog ledenog sveta: sa Džonom u oluji, tamo u krateru
Rejb... sa Arkadijem, u potrazi za odašiljačem... prateći Frenka dole u Noktis Labirintusu, u noći
kada su pobegli iz napadnutog Kaira... Te noći ju je takođe obuzelo neko mračno veselje - reakcija na
prestanak odgovornosti, možda, na to što je ponovo samo još jedan vojnik-pešak koji sledi tuđe
zapovesti. Šezdeset prva bila je katastrofalna. Ova revolucija se takođe mogla izroditi u haos -
zapravo, već jeste. Niko više nije imao kontrolu. Ali su sa njenog zgloba i dalje dolazili glasovi,
odasvud. Niko im nije pretio iz svemira. Najnepopustljiviji elementi Prelazne vlade verovatno su bili
zbrisani još u početku, u Kasei Valisu - jedan vid Artove 'integralne kontrole štetočina' koji nije bio
šala. A ostatak UNTA bio je preplavljen pukom razlikom u brojnosti. Bili su nemoćni, kao što bi bio
i svako drugi, da kontrolišu čitavu planetu disidenata. Ili suviše zastrašeni da bi pokušali.
I tako su uspeli da ovoga puta bude drugačije. Ili je to bilo samo zato što su se okolnosti na Zemlji
izmenile, a različite pojave u istoriji Marsa bile samo odraz tih promena. Sasvim moguće.
Uznemirujuća pomisao, u pogledu budućnosti. Ali o tom potom. Sa tim će se suočiti kada bude došlo.
Sada je trebalo da brinu samo o tome da stignu do stanice Libija. Opipljivost ovog problema, i
rešenja problema, bila je veliko olakšanje za nju. Konačno nešto da se radi. Hodati. Udisati ledeni
vazduh. Nastojati da ugreje pluća iz drugih izvora u sebi, iz srca - nešto nalik na Nirgalovu
natprirodnu sposobnost. Kad bi samo mogla!
Počelo je da joj se čini da bi zaista mogla da uhvati trenutke sna u hodu. Brinula se da li je to truje
CO 2, ali je nastavila sa povremenim prekidima svesti. Grlo joj je bilo veoma suvo. Rep kolone je
usporavao, i roveri su sada neprestano vozili duž nje da pokupe iscrpljene i odvezu ih uz strminu do
stanice Libija, gde će ih ostaviti i odmah poći nazad po nove. Bilo je sve više onih koji su osećali
simptome visinske bolesti, i Crveni su takvima poručivali preko pločica da skinu masku i povrate, i
da ne dišu dok ponovo ne navuku masku. U najmanju ruku teška i neprijatna operacija, pa su mnogi
pored visinske bolesti doživeli i trovanje ugljen-dioksidom. Ali su, istovremeno, bili sve bliže
odredištu. Snimci unutrašnjosti stanice Libija na pločicama podsećali su na stanice tokijskog metroa
u špicu, ali su vozovi dolazili i odlazili bez zastoja, pa je izgledalo da će biti mesta za one koji stignu
kasnije.
Pored njih prođe rover, i oni unutra ponudiše da ih povezu. Maja im odbrusi: "Gubite se odavde!
Šta vam je, jeste 'ćoravi? Idite pomozite onima gore i ne gnjavite nas više!"
Vozač dodade gas, da izbegne dalju grdnju. Maja reče promuklo: "Do đavola s tim. Imam sto
četrdeset tri godine, i neka me đavo nosi ako ne prepešačim ceo put. Hajde da malo ubrzamo."
Nisu ubrzali, niti usporili. Držali su se začelja kolone, posmatrajući paradu svetala ispred sebe.
Nađu su nekoliko kilometara bolele oči, ali je bol sada postajao ozbiljan, jer utrnulost od hladnoće
više nije pomagala; bile su veoma, veoma suve, i pune peska u dupljama. Svaki treptaj je pekao.
Maske sa naočarima bile bi bolje rešenje.
Spotakla se o kamen u mraku, i to joj prizva sećanje iz mladosti: bilo je to onda kada su ona i
grupa radnika imali kvar kamiona, usred zime na južnom Uralu. Morali su da pešače od periferije
napuštenog Čeljabinska-65 do Čeljabinska-40, preko pedeset kilometara kroz sleđenu, razrušenu
staljinističku industrijsku pustoš - crne napuštene fabrike, slomljeni dimnjaci, oborene ograde,
očerupani kamioni... sve to u snežnoj, ledenoj, zimskoj noći, pod niskim oblacima. Čak i tada joj se
činilo kao da sanja. Ispričala je to Maji, Artu i Saksu, promuklim glasom. Grlo ju je bolelo, ali ne
toliko kao oči. Toliko su bili naviknuti na interkome da im se govor u slobodnom vazduhu oko njih
činio nestvaran. Ali je želela da govori. "Ne znam kako sam mogla da zaboravim tu noć. Ali eto, ko
zna otkad mi nije pala na pamet. Zaboravila sam. Otada mora da je prošlo, šta ja znam, bar sto
dvadeset godina."
"Ovo je druga koju ćeš pamtiti", reče Maja.
 Onda je svako od njih kratko ispričao kada mu je bilo najhladnije. Pokazalo se da dve Ruskinje
mogu da nabroje deset većih hladnoća nego Art i Saks. "A kada vam je bilo najtoplije?" upita Art.
"Tu ja pobeđujem. Jednom sam učestvovao u takmičenju drvoseča u obaranju stabala, u disciplini
motorne testere, a tu se sve svodi na snagu testere, pa sam zamenio motor onim iz Harli-Dejvidsona i
uspeo da presečem stablo za manje od deset sekundi. Ali, kao što znate, mašina motorcikla ima
vazdušno hlađenje, pa sam dobro oprljio ruke!"
Oni se nasmejaše. "Ne računa se", objavi Maja. "Nije bilo celo telo."
Zvezde su počinjale da se gase. Nađa je isprva mislila da je to zbog prašine u vazduhu ili da je
obnevidela. Ali onda pogleda na pločicu i vide da je već skoro pet ujutru. Bližila se zora. A do
stanice Libija preostalo je samo nekoliko kilometara. Temperatura je bila 256 stepeni Kelvina.

Stigli su u svanuće. Ljudi su dodavali šolje vrućeg čaja koji je mirisao kao ambrozija. U stanici je
bila prevelika gužva da bi moglo da se uđe, a napolju je čekalo nekoliko hiljada ljudi. Ali evakuacija
je već nekoliko sati tekla glatko, u organizaciji Vlada, Ursule i velike grupe bogdanovista. Vozovi su
i dalje ulazili na sve tri piste, sa istoka, juga i zapada, punili se i odmah odlazili. A preko horizonta
stizali su dirižabli. Stanovništvo Barouza biće odmah raseljeno - neki će biti odvezeni u Elizijum,
neki u Helas, i dalje na jug do Hiranjagarbe i Kristijanopolisa - drugi do malih naselja na putu prema
Šefildu, među kojima je bilo i Podbrežje.

Zato su morali da čekaju svoj red. U svetlosti svitanja moglo se videti da su oči svima veoma
crvene, što je, pored prašnjavih maski preko usta, ljudima davalo divlji i krvav izgled. Za boravak
napolju očigledno su bile potrebne naočari.
Zeik i Marina konačno uvedoše poslednju grupu u stanicu. Dotle se veća grupa prisutnih
pripadnika Prvih stotinu već bila okupila uz jedan zid, privučena magnetizmom koji ih je uvek spajao
u vreme kriza. Tako je sa poslednjom grupom ušlo nekoliko njih: Maja i Mišel, Nađa i Saks i En,
Vlad, Ursula, Marina, Spenser, Ivana, Kojot...
A preko puta, pored pista, Džeki i Nirgal upućivali su ljude prema vozovima, mašući rukama kao
dirigenti, i pomagali onima koje su izdale noge na kraju puta. Prvih stotinu zajedno iziđoše na peron.
Maja je prošla pored Džeki kao da ova ne postoji. Nađa uđe za njom u voz, a za njima i svi ostali.
Išle su prolazom između sedišta, pored srećnih, dvobojnih lica, smeđih oko očiju i belih oko usta.
Neki su bacili prljave maske na pod, ali ih je većina još stezala u rukama.
Ekrani u prednjem delu vagona prikazivali su snimak Barouza iz dirižabla; ovog jutra je to bilo
more ledom obložene vode. Led je preovlađivao, iako su se svuda videle crne polinije. Iznad ovog
novog mora dizalo se devet meza grada, sada devet ostrva okomitih, ali ne i previsokih litica. Vrtovi
na njhovim vrhovima i preostali redovi prozora izgledali su neobično iznad prljavog, kašastog leda.
Nađa i ostali iz Prvih stotinu pratili su Maju sve do poslednjeg vagona. Maja se okrenu i vide da
su svi tu, ispunjavajući neveliku krajnju prostoriju voza, pa reče: "Šta, zar ovaj vozi za Podbrežje?"
"Odesu", reče joj Saks.
Ona se nasmeši.
Ljudi su ustajali i pomerali se napred, oslobađajući mesta starcima da sednu zajedno u
poslednjem odeljku, a ovi ne odbiše tu ljubaznost. Zahvališe se i posedaše. Ubrzo posle toga, odeljci
ispred njih bili su ispunjeni. Ljudi počeše da pune i prolaze. Vlad reče nešto o tome da kapetan
poslednji napušta brod koji tone.
Ova izjava rastuži Nađu. Sada je bila zaista iscrpljena, nije mogla da se priseti kada je poslednji
put odspavala. Volela je Barouz, u koji je bilo ugrađeno mnogo sati valjanog rada... Setila se šta je
Nanao rekao o Sabišiju. I Barouz je ostao da živi u njihovim glavama. Možda će, kada se ustale
obale novog okeana, moći da sagrade novi, na nekom drugom mestu.
A sada, En je sedela na drugoj strani vagona, a niz prolaz je dolazio Kojot, zastavši da priljubi
lice uz prozor i pokaže podignute palčeve Nirgalu i Džeki, koji su još bili napolju. Na kraju i njih
dvoje uđoše u voz, nekoliko vagona ispred poslednjeg. Mišel se smejao nečemu što je rekla Maja,
kao i Ursula, Marina, Vlad, Spenser - njena porodica je, bar za trenutak, sedela oko nje, bezbedna. A
pošto su trenuci bili sve što su imali... osetila je kako tone u sedište. Uskoro će zaspati, osećala je to
u suvim i bolnim očima. Voz se pokrenu.
41.
Saks je proučavao svoju pločicu, i Nađa ga pospano upita: "Šta se događa na Zemlji?"
"Nivo mora i dalje raste. Već je viši za četiri metra. Izgleda da su metanacionalke prestale da se
kavže, bar privremeno. Svetski Sud se izborio za prekid vatre. Praksis je uposlio sve kapacitete u
otklanjanje posledica potopa. Reklo bi se da će još neki metanati slediti primer. U Meksiko Sitiju je
održana Generalna skupština UN. Indija je potvrdila da je potpisala sporazum sa vladom nezavisnog
Marsa."
"Đavolja pogodba", javi se Kojot sa drugog kraja vagona. "Indija i Kina su prevelike za nas.
Videćete."
"Dole se, znači, više ne ratuje?" reče Nađa.
"Još se ne zna da li je to za stalno", reče Saks.
Maja frknu. "Malo sutra je za stalno."
Saks slegnu ramenima.
"Moramo da odaberemo vladu", reče Maja. "I to što pre, i da izađemo pred Zemlju kao jedinstven
front. Što više budemo delovali organizovano, manji su izgledi da dođu da nas rasteraju."
"Doći će oni", reče Kojot tamo pored prozora.
"Neće, ako im dokažemo da će od nas dobiti sve što bi inače sami uzeli", reče Maja, ljuta na
Kojota. "To će ih usporiti."
"Svejedno će doći."
Saks reče: "Bićemo u opasnosti dokle god se Zemlja ne umiri. Stabilizuje."
"Na Zemlji se to nikad neće dogoditi."
Saks slegnu ramenima.
"Moraćemo mi da je stabilizujemo!" uzviknu Maja, mašući prstom prema Kojotu. "Za naše
dobro!"
"Areoformiranje Zemlje", reče Mišel, sa onim svojim ironičnim osmejkom.
"Sigurno. Što da ne?" reče Maja. "Ako se mora."
Mišel se nagnu i poljubi je u prašnjavi obraz.
Kojot je tresao glavom. "To je pokretanje sveta bez tačke oslonca", reče.
"Oslonac je u našim glavama", reče Maja, iznenadivši Nađu.
Marina je takođe pratila sliku na svojoj pločici, i sada reče: "Snage bezbednosti još drže Klark i
kabl. Piter kaže da su napustili Šefild, ali ne i Utikač. A neko je javio - hej - neko je javio da je video
Hiroko u Hiranjagarbi."
Na ovo svi ućutaše, zaokupljeni svako svojim mislima.
"Ušao sam u arhive UNTA o prvom preuzimanju Sabišija", reče Kojot posle nekog vremena, "i u
njima nije bilo pomena o Hiroko, niti o bilo kome iz njene grupe. Mislim da ih nisu uhvatili."
Maja reče suvo: "Ono što je zabeleženo nema nikakve veze sa onim što se dogodilo."
"Na sanskritu", reče Marina, "Hiranjagarba znači 'Zlatni Embrion'."
Nađi se stegnu srce. Pojavi se, Hiroko, pomisli. Pojavi se, prokleta bila, iziđi, molim te,
prokletinjo. Bilo je bolno gledati izraz na Mišelovom licu. Čitava njegova porodica, izgubljena...
"Još ne možemo da tvrdimo da smo ujedinili Mars", reče Nađa, da mu odvrati misli. On je
pogleda. "U Dorsa Breviji nismo mogli da se složimo - zašto bismo sada?"
"Zato što smo slobodni", odgovori Mišel, sa uverenjem. "To je sada stvarnost. Slobodni smo da
pokušamo. A ljudi se stvarno potrude tek kada nemaju druge."
Voz uspori da pređe polutarnu pistu, i oni se zaljuljaše s njim.
 "Crveni dižu u vazduh sve crpne stanice u Vastitasu", reče Kojot. "Mislim da nećete postići
saglasnost oko teraformiranja."
"To je sigurno", reče En promuklo. Pročisti grlo. "Nameravamo da uklonimo i soletu."
Mrko se zagleda u Saksa, ali on samo slegnu ramenima.
"Ekopoezija", reče on. "Biosfera već postoji. To je sve što nam treba. Predivan svet."
Napolju, u hladnoj svetlosti jutra, promicao je krševiti predeo. Padine Tirene bile su šarene od
prisustva miliona krpica trava, mahovina i lišaja, zavučenih između kamenja. Nemo su posmatrali
prizor. Nađa se osećala ošamućeno, nastojeći da mislio o svemu tome kao o jednom, da pomeša sve
zajedno, da se sve zamuti kao te pokretne maskirne mrlje napolju...
Osmotrila je ljude oko sebe, i u njoj se okrenu neki ključ. Oči su joj još bile suve i ranjave, ali
više nije bila pospana. Napetost u stomaku je popustila, prvi put od početka pobune. Slobodno je
disala. Posmatrala je lica prijatelja - En je još bila ljuta na nju, Maja na Kojota, svi zajedno su bili
iscrpljeni, prašnjavi, crvenih očiju kao mali crveni narod, zenica nalik na okrugle krhotine
poludragog kamenja, jasno ocrtane u krvavim ležištima. Začu sebe kako izgovara: "Arkadije bi bio
zadovoljan."
Ostali su izgledali iznenađeno. Shvatila je da nikada nije govorila o njemu.
"I Sajmon", reče En.
"I Aleks." "I Saša." "I Tatjana..."
"I svi nestali", reče Mišel brzo, pre nego što je lista postala preduga.
"Ali Frenk ne bi", reče Maja. "Frenk bi već bio ogorčen zbog nečega."
Svi se nasmejaše, a Kojot reče: "A mi moramo da nastavimo tradiciju, je li?" Ovo ih opet
zasmeja, a ona mu zapreti prstom.
"A Džon?" upita Mišel, pa povuče Maju za podignutu ruku i pokaza na nju.
Maja oslobodi ruku i nastavi da preti prstom Kojotu. "Džon ne bi kukao i otpisivao Zemlju kao da
možemo bez nje! Džon Bun bi u ovom trenutku bio presrećan!"
"Trebalo bi to da zapamtimo", reče Mišel brzo. "Trebalo bi da razmislimo kako bi on postupio."
Kojot se iskezi. "Trčao bi gore-dole ovim vozom, sve šašaviji. Već šašav. Bila bi žurka odavde
do Odese. Muzika, igra i sve što ide uz to."
Zgledaše se.
"Pa?" reče Mišel.
Kojot pokaza napred. "Ne zvuči mi kao da im je potrebna naša pomoć."
"Pa šta", reče Mišel.
I pođoše kroz voz, napred.
ZAHVALNICE
Zahvalan sam Luu Aroniki, Viktoru R. Bejkeru, Polu Birču, Donaldu Blenkenšipu, Majklu H.
Karu, Piteru Serezolu, Robertu Kredoku, Martinu Fogu, Dženifer Herši, Fredriku Džejmsonu, Džejn
Džonson, Dejmonu Najtu, Aleksandru Korženjevskom, Kristoferu Mekeju, Bet Mičam, Riku Mileru,
Lizi Novel, Stivenu Pajnu, Lusijusu Šeperdu, Ralfu Vičinanci, Tomu Vitmoru.

A posebna zahvalnost, još jednom, ide Čarlsu Šefildu.